Život pisan srcem

Kako bih želeo (pa čak i s ironijom, kao Aristofan staroga Sokrata) ljuljati lepo svoj smrknuti pogled na belom oblaku pod letnim nebom u hladovini terase na lakom maestralu.Lagano prozračno nebo, daleko, visoko. Niko ga još nije noktom ostrugao, nitko još nije pljunuo na nebo.
"Pljujem ja na tvoje nebo"
"A što ti vredi kad to ne možeš i učiniti?"

Ranko Marinković
 
MIZERA

Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l’ noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?

Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar Ti mi, Ti.

O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?

O, da l’ se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli,
po kiši?
Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?

Miloš Crnjanski
 
Saundtrek


Svaki put kad se nađemo


na pauzi za smeh


i sitna ogovaranja uz šoljicu espresa –





srce okrene ploču


i pusti saundtrek


za crno-bele poljupce


u retro fazonu.





Svuda oko nas


zatrepti stari Holivud


i mala scenografija


veselog života,





sve nevešte rime


tad šmekerski nakrive


nebeskoplave


panama šešire





i otplešu ulicom


u ritmu toplih kiša.





Ja strpljivo čekam


da karneval prođe,


istina skine klovnovsku šminku,


i u setnoj pesmi


pamuka i krvi


tvoje oči zavede


zvuk harlemskog bluza.





Zadrhti aritmija,


u crvenom gnezdu





lelujavi saksofonist


rasturi svoj džez,





i sve mi to ponekad


zazvuči ko ljubav,





zazvuči ko ljubav,


sam.jpeg



al’ nekad baš i ne…

Tijana Banović
 
:
Čekala sam te u svim gradovima u kojima sam bila sretna do petnih žila
Tražila na licima ljudi
koji su izgledali sretnije od mene,
po trgovima na kojima ulični svirači
sviraju violinu za koji dinar i još manje,
musavo Ciganče pjeva
tužne paorske pjesme,
a žene prodaju svježe, rezano cvijeće,
uvele zablude,
ljekovito bilje i životinjske masti koje liječe sve,
prođe, kažu, ko rukom odneseno.
Čekala sam te u svim gradovima
u kojima sam bila
sretna do petnih žila
i tužna toliko da mi ni ptice nisu dolazile na prozor.
Zaobilazile su me vrane, golubovi i lastavice.
Samo je tuga svijala gnijezdo pod mojim krovom.
Nekad i bogati ljudi mogu biti
toliko siromašni da nemaju čime
nahraniti vlastitu dušu.
Čekala sam te,
a bio si svuda,
rasprostranjen kao vazduh
i gore od toga.
Pronalazila sam te ispod lijevog ramena,
pored ključne kosti,
u Italiji, na obali rijeke Arno
sjedila sam
i rasplitala tugu kao klupko
tvoje kose.
Viđala sam te na Saturnovom prstenu,
u korijenju starog drveća u Egiptu,
nalazila u grbi kamile, u parožaku šumskog jelena,
u tigrovom oku i slonovoj kosti
u vražijoj materi
i svakom kutku svemira
koji sam mogla obuhvatiti vlastitim pogledom.
Bio si svuda kuda su bili
tragovi svih mojih čula,
kao da je svaki čovjek na svijetu
nosio nešto tvoje oko vrata.
Sve je mirisalo na tvoje košulje,
na tvoje oči
i na tvoje godine.
Pitala sam stari li tvoje srce
dok sam čekala da prođe zima
i da se proljeće useli
u tvoje trepavice
u prostor između tvojih prstiju
i u tvoju kosu koja se svađa sa vjetrovima
kao sa zakletim neprijateljima
što prijete da poruše moj dom
sagrađen u pramenu koji se otima burama.
Čekala sam da prođe ona tuga,
ko rukom odnesena,
koja je pod mojim rebrima
za sebe gradila
bespravno izgrađene objekte,
vješto sazidane kamene tvrđave
i svake večeri zaključavala
brave sa tri stotine zubčanika
i kao od šale poništavala one teorije
da lijepa riječ i gvozdena vrata otvara.
Bilo je na hiljade lijepih riječi
napisanih u dugačkim pismima,
ali svi poštari koji su znali adresu
štrajkovali su tih dana,
mašinovođe su napuštale poslove,
otpravnici gubili crvene kape
i vozovi su stajali prazni i sami
na svim peronima koje sam obilazila.
Nije bilo nikoga po kome bih poslala
hiljade lijepih riječi
za tvoje sanjive oči
zbog kojih bi tuga spustila koplja.
A te oči su bile posvuda.
Vidjela sam ih kako rastu pored drveća,
kako kroz njih teku sve rijeke
koje sam ikada vidjela.
Zbog njih su ptice gubile orijentaciju,
a moji su koraci griješili,
pa sam išla unatrag, vraćala se
i dijelila vlastito srce sa psima.
Bila sam spremna prodati sve te gradove
samo za jednu ulicu
u koju ćeš zalutati,
pa makar i protjeran iz nečijih tuđih ruku.
Bila sam spremna stati pred artiljeriju
i čekati da te ranjenog i prognanog
iz nečijeg tuđeg srca
ponovo meni dovedu,
da ti na pustim poljima nade
ja opet sagradim dom,
da spustiš čelo u moje ruke
kao u postelju
i da jedan tvoj pogled do temelja spali
sve one tvrđave tuge
na čijim sam prozorima provela noći
čekajući da tvoje oči
postanu moje svitanje.

Armina Herić
 

PESMA SREĆE​









Kada jutro sa osmehom krene


I potom noć uspava dan,


Ako se tada setiš mene,


Doleteću u tvoj san.





Nosiću svoja krila bela


I ostaviti nešto na dar


Dok tvoja duša bude snela,


Saznaćeš života čar.





Pokazaću ti smisao svega


I šta je to u životu sveto,


Vodiću te gde uvek ima snega


I gde vlada večno leto.





Otkrićeš šarena polja sreće


I Sunce što nas greje,


Tad videćeš najlepše cveće


I pored dete što se smeje.





Osetićeš njegovu radost,


Čućeš tada njegov glas,


Vratićeš se u svoju mladost,


Saznaćeš u njoj spas.





adorable-aww-baby-beauty-blacksheep.rs_.jpg









Jer dete ljubav ne zna kriti


Za njega smo baš isti svi


Važno je samo čovek biti,


Možda si baš to dete ti.





Zato se osvrni oko sebe,


Slušaj kako život diše


Zrno sreće čeka tebe,


Zato poželi ih što više.





Zaželi sreću iskreno i jako,


Drugima i samom sebi,


Sa njom je tako lako,


Pitaš se kako i ne bi ?





Nju ne možeš za stvoriš,


Jer nekad deluje kao san,


Ona želi da se za nju boriš,


Svaki minut, sat i dan.





Ja trebam ići sad,


Ali ću se uvek vratiti,


Neću dozvoliti tvoj pad,


Jer kao sreća ću te pratiti.

Ivan Ćirković
 
Zatvorila je vrata za sobom kao da ih nikada vise nece otvoriti.Kao da rusi mostove iza sebe.Spustila je kljuceve i tasnu na komodu u predsoblju.Rastresla je dugu plavu kosu,skinula cipele,otkopcala kais,pa rajfeslus i svukla uzane farmerice sa sebe.Zatim mekani beli dzemper. Ostala je u gacicama i kratkoj majcici.Osluskivala je tisinu u stanu dok se kretala ka kupatilu.Naslonjena sakama na lavabo,gledala je vodu kako se sliva i odlazi kroz slivnik da bi potom brzo oprala ruke i umila se,ne bi li sakrila suze od same sebe.Zavrnula je slavinu,uzela peskir,obrisala lice i ruke,ugasila svetlo u kupatilu zatvorila vrata i krenula do kuhinje i frizidera.Sipala je mleko u tanku prozirnu casu i popila ga na iskap.Bilo je to prvo sto je stavila u sebe danas.Potom se vratila do predsoblja,uzela cigarete iz tasne i sela u udobnu stolicu sa mekanim jastucima na terasi.Uvukla je dim u sebe,sklopila oci, stresla se na trenutak.Jos jednom se potvrdilo u zivotu,sada i njenom, da je jutro pametnije od veceri i da su poruke koje se salju i odluke koje se donose u ljutnji,u povredjenosti,u besu, pogresne.Zmurila je prelistavajuci neuspehe ispod trepavica. Uspehe nije, oni se ne prelistavaju. Oni se podrazumevaju.Fokusirala je misao na prethodne dane,na sve ono sto je sumnjala,na cutanje.Previse i predugo su toga prosli zajedno gradeci mostove da bi ih sada srusili. Uzdahnula je prosavši prstima kroz kosu a onda i kroz sebe,rascesljavajuci unutrasnje cvorove bola. Stresla se od sanjarenja kome se opet predala, krhkom kao staklene perle.Čemu licemerstvo i laz ili da je ovako bolje.Razdvojeni, pokidani, odjednom stranci.Nee,ovako sigurno ne moze da bude bolje.Krenula je ka telefonu da mu kaze da joj je potreban u ovom i svim njenim zivotima.Da joj pripada,da mu pripada.Da je interesuje samo On,da su njih dvoje jedno.I tu se trgla.Sanjarenje se razletelo kao jato sicusnih belih ptica.Tisina se opet uvuka svuda oko nje.
 
Ja sam nju pustio
A onda sam je godinama skupljao po svijetu u nekim drugim ženama.
Neke su se smijale kao ona, neke su govorile kao ona, neke su imale njene crte lica.
Pronašao sam njene dlanove, otkrio njene usne, dotaknuo njenu kožu, ljubio njene obraze. Sve na drugim ženama.
Sve su joj po nečemu bile nalik, čak i kad sam tražio drugačiju.
Neke su tugovale kao ona, neke su grlile kao ona, neke su imale njenu toplinu.
Pronašao sam njeno lice, udisao njen miris, primicao njeno tijelo, zaplitao prste u njenoj kosi.
Sve na drugim ženama.
Neke su voljele kao ona, neke su maštale kao ona, neke su koračale kao ona.
Pronašao sam njene oči, lice postavljao uz njen vrat, smirivao se na njenim ramenima, drhtao na njenim grudima.
Sve na drugim ženama.
Niti jedna nije bila dovoljno drugačija, niti jedna nije bila dovoljno ista.
Tako je to...
Kad ti netko nedostaje, čitav svijet se uroti da na njega liči.
Čarls Bukovski
188978667_296143012179076_6131813959323820542_n.jpg
 
"Ponekad sanjam stvarnost."

Nervozno ređam stvari na policu
Otvaram i zatvaram ormariće

Sve nekako radim automatski, nerazmišljajući,
a znam da ću već idućeg dana mozgati
gde sam šta stavila.

Nebo mi se spustilo do članaka,
sve čekam kad ću u oblak da ugazim pa da kažem:
Eto, i to sam uspela, zgazila sam jastuk dugin

Mislim, prečesto i predugo mislim

Setim se tako nekih događaja,
pa ih prevrćim po mislima kao ljutu bombonu
i sve se naslađujem onim sokom, više slatkim nego ljutim.

Mislim na tebe, na "one" dane i tako mi,
baš zbog takvih misli, onako,
samo od sebe dođe da se potpišem
umesto svojim imenom, nostalgijom.

Ja ne smem o ovome da pričam.
Nikome

Samo ćutim i govorim što me pitaju, a o tebi niko ne pita
Ponekad me samo savest pita, gde si, šta sad radiš
a ja se nevešta pravim i odgovaram, kako me ne zanima

Detinjasto je to, zar ne?..

Rekla bih kao Meša da ovu svoju priču ne počinjem s nekim posebnim razlogom
I nema posebnog razloga, posebnog za druge, a za mene?

Najposebniji

Čudno mi je sedeti na ovoj terasi gde nikog ne znam
Gledam u nepoznato i čekam.
Možda će stići koja kap kiše da spere pogled, možda ću čuti glas.

Samo se nadam: preživeću.
 
Dzez trio je svirao Star-Crossed lovers..
Neko vreme smo cutali i slusali pesmu.

-Mogu li nesto da te pitam
-Samo izvoli ..rekoh
-Ima li ova pesma neke veze sa tobom?Imam osecaj da je sviraju svaki put kada si tu.Jeli to po nekom ovdasnjem pravilu..
-Ne..Samo hoce da mi ucine..Poznajem ih..Znaju da volim tu pesmu..pa je sviraju..kada god sam ovde..
-Stvarno je lepa.

Klimnuh glavom..

-Predivna pesma..I ne samo to.Veoma je slojevita,a to shvatis tek kada je odslusas vise puta..
Nju ne mnoze da odsvira makar ko..To je stara pesma Djuka Eligtona i Bilija Strejhorna.Cini m i se iz 1957.g.

-Star-Crossed lovers..sta to znaci..
-Znaci..Ljubavnici rodjeni pod nesrecnom zvezdom..Nesrecni ljubavnici..
U engleskom jeziku postoji ta rec..Radi se o Romeu i Juliji..
Eligton i Strejhorn su je napisali za nastup na Sekspirovom festivalu u Ontariju.
U prvobitnom izvodjenju alt saksofon Dzonija Hodzisa je igrao ulogu Julije a tenor saksofon Pola Gonzalvesa ulogu Romea..

-Pesma kao da je napisana za mene i njega.
-Kog njega..?
-Nebitno..napisana za nekog ko je vise nije tu ali je duboko u meni ostavio veliki deo sebe.

 
Poučen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u čudesnom logu iz kog ustaje i javlja mi se neredovno i neočekivano, po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj. Vidljivo i nepredvidljivo, kako se samo može očekivati od stvorenja koje je i žena i avet. I potpuno isto kao sa ženom od krvi i mesa, i sa njom dolaze na mahove u moj život sumnja i nemir i tuga, bez leka i objašnjenja.
Jelena,Zena koje nema Ivo Andrić
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top