Život pisan srcem

Gola istina je,
kada sam voleo Estelu ljubavlju čoveka,
voleo sam je prosto zato što je za mene bila neodoljiva.

Jednom zauvek
znao sam svoju žalost,često i često, iako ne uvek,da sam je voleo
nasuprot razumu,
nasuprot obećanju,
nasuprot miru,
nasuprot nadi,
nasuprot sreći,
nasuprot svim mogućim obeshrabrenjima.

Jednom zauvek,
nisam je voleo ništa manje zato što sam sve ovo znao,
I to me nije ništa više obuzdavalo,
nego da sam predano verovao da je ona ljudsko savršenstvo.

Charles Dickens
 
1614247069964.png
 
Verujem u istinsku ljubav ako je obostrana.Jedino takva i moze da opstane,prava,iskrena koja se ne moze zagubiti nigde u nama.Mozemo je samo pretvarati u neki drugi oblik ili drugu vecu i lepsu.Ne verovati u ljubav je kao da smo prodali svoju dusu djavolu. Prazni smo i bez smisla,iz razloga sto su emocije i ljubav osnov svega u nasoj biti.Ono u sta se zaljubljujemo,po pravilu smo mi sami.Slican se slicnom raduje.Prepoznajemo kod druge osobe one osobine svog karaktera kojima se divimo i zbog kojih sebe volimo.Samim tim volimo i drugu osobu.Saglasje sa samim sobom i samopouzdanje i poznavanje sebe su osnove ne samo u ljubavi vec i u drugim stranama nasih zivota. Idealna osoba ne postoji, niti je to bas ta jedna jedina osoba koju mi lutajuci svetom nalazimo.Platon,dve polovine jabuke i slicno,je bajkovito recenoNe,vec u jednom trenutku,kada se i ne nadamo previse,srecemo osobu na koju odreagujemo.Osetimo snaznu zelju i emociju zvanu ljubav.Tada odlucujemo da uz tu osobu i ostanemo.
 
-Cekao sam te.

-I ja sam tebe cekala,rekla mu je u jednom dahu.O kada znam za sebe ti si u mojoj glavi.Teces mojim venama.Cinis da na trenutke obamrem kao cvet bez vode a opet sanjajuci te,davao si mi snagu da idem napred u ovom zivotu.I za svaki sledeci zivot,sigurna sam da cemo se i u njima naci.

-Sedi,nastavljala je monolog, pomerajuci se malo u levu stranu,praveci mu mesto pored sebe.

-Uzmi casu vina i ne govori ništa.Želim da te gledam,da upijem svaki deo tvoga lika u mene.
 
- POTPUNA LJUBAV - Doživeo sam je samo jednom, potpuno, prema jednoj devojci. U stvari, doživeli smo je zajedno i posle toga nikada više nismo bili isti... Shvatili smo da je potpuna ljubav kada voliš osobu onakvu kakva jeste, zbog nje same, zbog celog sveta a ne zbog sebe. Kada brineš o njoj i kada niste zajedno. Kada se topiš u njenom društvu, kada voliš sve njeno, kada ti je svaki vaš trenutak nezaboravan i kada si celim svojim bićem usmeren na nju. Potpuna ljubav je kada ne razmišljaš ni jednog trenutka o tome šta si joj dao. Kada voliš bez očekivanja, interesa i uplitanja u njen život. Kada voliš njene slabosti i mane, raduješ im se i time ih pretvaraš u vrline. To sam doživeo upravo sa njom, sa tom devojkom, doduše ne uvek, tek nekoliko puta, ali sasvim dovoljno da uverim sebe da postoji, da je prava ljubav ipak moguća iako su me svi ubeđivali u suprotno... Došli smo ona i ja do ideala, dodirnuli smo krov sveta, uživali u tome vrlo kratko i posle smo se prepali i pobegli svako na svoju stranu. Mi ni dan danas nismo prestali da se volimo, samo smo prestali da se viđamo. U strahu da ne pokvarimo, u strahu da ne povredimo i razočaramo jedno drugo. Kao da smo prećutno shvatili da još nismo dovoljno spremni za slobodu i lepotu. Umešali su se interesi, možda prizemni, možda opravdani, poželeo sam je samo za sebe, forsirao sam da budemo zajedno i tada je sve počelo da se raspada. Poželeo sam njenu slobodu samo za sebe, kao i njene ruke, njen glas, njeno telo. Počeo sam da joj vezujem krila koja sam joj pre toga širom razvezao, počeo sam da joj uzimam sve ono što sam joj pre toga velikodušno davao. Počeo sam da joj prebacujem, da je ponižavam i tu se sve završilo. Poželeo sam da je volim kao ženu, ne samo kao biće a ona je želela da ostanemo na istom, da budemo prijatelji kao i ranije i ništa više nije bilo isto. Drznuli smo se i otišli svako na svoju stranu ne želevši da napravimo korak ka onom drugom. Sve ono što smo imali pretvorilo se u ćutanje a ja sam doživeo stravičan višemesečni pad u provaliju iz koje sam se jedva izvukao. Izgubivši nju i ono naše što smo imali izgubio sam sebe. A ni njoj nije bilo lako... Tek sada, nakon izvesnog vremena, nakon godina neviđanja, mogu da pišem o njoj ovako. Patnja i bol su prestali, u moj život su se ušetale neke druge žene, možda bolje i lepše, možda ne a prema njoj je ostala samo ljubav, beskrajno čista ljubav, nedodirnuta, iskrena, mladalačka, verovatno onakva kakva je oduvek i trebala da bude. Onakva, kao što je bila od prvog dana. Nedavno sam joj rekao da ne očekujem ništa od nje, ni da me voli, ni da se viđamo, čak ni da budemo prijatelji. Zahvalan sam joj za ideal do koga smo došli, do istina koje smo zajedno spoznali i što smo uvideli mogućnosti koje su drugima nedostupne i nesagledive. Postali smo najbolji kriterijum za budućnost jedno drugom i mislim da nikada više nismo izneverili naša iščekivanja. Posle svakog našeg susreta, tada, tih dana, postajao sam, bar za milimetar, bolji čovek. Uvek kada sam je video bila je lepša, ceo svet je bio lepši sa njom. A i ja sam bio lepši... Svaka naša reč je imala smisao, svaki dodir suštinu a svaki susret neku svoju skrivenu poruku. Tek pored nje sam postao Neko. Tek pored mene je postala Nešto. Pred njom sam bio najbolji. Sa mnom je bila najbolja. Pobeđivali smo zajedno! Nikada nismo vodili ljubav, mi smo živeli ljubav. Mi se čak nikada nismo ni poljubili kako treba ali smo se zato voleli beskrajno. U jednom momentu smo se uplašili i razišli, uplašili smo se jer smo pomislili da u ljubavi nema gde više da se ide, da smo dostigli vrhunac, granicu i da nema gde dalje. Pokušao sam da joj objasnim da je vreme da započnemo nešto novo, nešto još ozbiljnije, da započnemo život zajedno. Ona za to nije bila spremna, nije htela, ili mogla da preuzme odgovornost a ja nisam bio spreman da je čekam. Rastali smo se... Rastali smo se ali smo shvatili, još tada, da smo doživeli potpunu ljubav ispunjenu beskrajnim poštovanjem, razumevanjem, strpljenjem i saosećanjem u svemu. Shvatili smo da je potpuna ljubav, u stvari, kada ne postavljaš pitanje -- da li voliš, da li tebe neko voli, već se volite i prepuštate se tome bez suvišnih pitanja i odgovora. Shvatili smo da je potpuna ljubav spajanje, ali ne u jedno biće, to je utapanje i gubljenje sebe, već u dva različita bića koja podupiru i dopunjuju jedno drugo svojom ljubavlju. Kao u onoj priči o ona dva orla koja mogu da lete zajedno samo kada im noge nisu vezane, čim ih privežu jedno uz drugo istog momenta padaju. Mi smo pali jer smo isuviše prišli jedno drugom, počeli smo da se mešamo i poželeli smo nešto mnogo više od onoga što smo realno mogli da imamo...
 
Bio jednom jedan dječak po imenu Dječak.
Dječak je bio krupan, zgodan dasa…
I Dječak je bio zaljubljen.

Dječak je bio zaljubljen u djevojčicu po imenu Djevojčica.
Ali Djevojčica za to nije željela da zna.

Vidite, Djevojčica je bila ljupko, lijepo, majušno, slatko stvorenje…
i Dječaka je, da izvinite, veselo vukla za nos.
Dječak prosto nije znao šta da radi.

Vidite, dok Djevojčica nije naišla Dječak prosto nije mogao da se odbrani od drugih djevojčica…
Trenutni problem bio je da je Dječak do ušiju bio zaljubljen u Djevojčicu,
a da nije znao kako da je obrlati.
I tako je jednog dana dječak pitao svog prijatelja, Prijatelja, za savjet.

Poslije dugog razmišljanja, Prijatelj je posavjetovao Dječaka
da zaigra igru “Ne dam ti se” na koju bi Djevojčica ubrzo morala da padne.
Dječak je prihvatio Prijateljev savjet…
I ne lezi vraže…
Djevojčica je uskoro izgubila glavu.
Počela je da sanja Dječaka.
Neprestano je smišljala slučajne susrete s Dječakom.
Nije prestajala da mu piše ljubavna pisamca.
Njeno srce je stalno vapilo za Dječakom.

Ali sada Dječak za to nije želio da zna, zato što je igrao igru “Ne dam ti se”.
A ni Djevojčica nije znala šta da radi… jer je bila zaljubljena u Dječaka… a Dječak ju je prosto ignorisao.
I tako je Djevojčica otišla do svoje prijateljice, Prijateljice, po savjet.
Prijateljica je rekla Djevojčici da treba da igra igru “Ne dam ti se” na koju bi Dječak ubrzo morao da padne.
Djevojčica je prihvatila Prijateljičin savjet i zaigrala igru “Ne dam ti se”.
Ali pošto je Dječak već igrao igru “Ne dam ti se”, nije ni primijetio da i Djevojčica igra igru “Ne dam ti se”.
I tako se ništa nije ni desilo.

E sad je to kraj ove tužne priče.

I Dječak i Djevojčica igrali su igru “Ne dam ti se”…
I nikada se više nisu ni vidjeli ni sreli.

Ali su zato oboje poslije toga živjeli…veoma daleko jedno od drugog.

Robert Gros
 
Autopilot

tražimo u džepovima u


rupi gdje je ruka uvijek sama


crveni prekidač kojim ćemo


uključiti autopilota i zaboraviti


na pokretljivost. neka nas


vozi netko drugi bez sudaranja i krvi


netko kome ništa nismo obećali.


nitko više ne putuje sam gledamo


tuđe slike sve znamo unaprijed. nakon


putovanja možemo ostati u gluhom


ulju umora taman toliko da popucaju


sva stakla oko nas, da se zaustavi


tvoja ruka koja miješa kavu i prestane


trubljenje krivo parkiranih automobila.


večeras će se sve samo završiti


izlit će se voda i prosuti pepeo


iz pepeljare po podu naše tijesne sobe.


ostat će nam dovoljno vremena


za gledati crnu rupu od pepela


ispred naših golih stopala.

bHGAeSs.jpg


Darko Šeparović
 
"Ples" - Zorica Acimovic

Isključi stvarnost.
Uključi muziku
u svojoj glavi
...i zapleši.

Poništi silu
gravitacije.
Neka ti tabane
grebu oblaci
... i pleši.

Raširi krila,
znam da ih imaš.
Ne daj životu
da te koči
... i otpleši...

Eto, desi se ponekad, pa Moj mali svet zaluta u tuđu galaksiju i previše se približi nekoj tuđoj planeti privučen neobičnim bojama čudne svetlosti. Dođe do preklapanja, mešanja i ne znam šta je moje, a šta tuđe. Popucaju opne, zaštitni omotači i ne znam gde se završava moje, a počinje tuđe.

I onda, kao i svaki sudar svetova, sve se završi eksplozijom, raspadom sistema. Posle dugo lutam tražeći izgubljene delove svog sveta. Pokušavam da ih sastavim u celinu, lepim ih zrncima svetlosti, prepoznajem ih po bojama, mirisu, tragu dodira nežnosti. I uvek parče tog tuđeg sveta prepoznam kao svoje i zadržim za sebe.

Ponovo sakupljena u celinu, uvećana za tuđe što je bilo moje, sa mojim vraćenim meni što je zadržalo tuđe tragove, nastavljam da lutam galaksijom potpuno svesna da se Moj svet okreće oko mene kao ose oslonca i da drugačije ne treba da bude.

Na kraju ostaje traženje odgovora na večito pitanje: Kako uskladiti brzinu i silu privlačnosti, opstajati u blizini drugog sveta, a da te ne proguta, biti osvetljen dovoljno, a da te ne opeče?
 
Ko sam ja?

Ljubljeni je pokucao na vrata svoje drage.

-Ko to kuca?, upitala je dragana.
-Ja sam, reče ljubljeni.
-Odlazi.U ovoj kući ne možemo stanovati ti i ja.

Ljubeljni se povukao i godinama je razmišljao o rečima svoje dragane.

A onda se ponovno vratio i opet pokucao na vrata.
-Ko to kuca?
-Ti.

I vrata su se odmah otvorila.

De Mello
 
Dobro se razumem u opsesiju. Bio sam joj podložan više no iko. Dobro znam koliko čovek može biti opsednut nekom idejom, kuda ga ona može odvesti, koliko ga zaneti, kakvim ga opasnostima ludila može izložiti, koliko netolerantnosti i idolatrije to podrazumeva, na koliko uzvišene bezobzirnosti prisiljava… Znam podjednako da je opsesija osnova strasti, izvor koji je izdržava i održava, tajna koja je čini trajnom.

Emil Sorian
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top