Život pisan srcem

100716122_3059846754084871_6048850301224484864_n.jpg
 
"Dugo sam bolovala od ljubavi
i činilo mi se važno vrlo
da li ima negde ili ne
nečega čega nema.

A od jutros sve
razumem čudesno,
i mislim da je umesno
udesila priroda ili slučaj naneo
te nisam uvek draga bivala
čoveku koji bi mi čežnje zaneo
za nečim čega nema.

U zamišljene sreće maženju
istrošilo bi mi se srca pola,
utopila bi mi se duša u traženju
nečega čega nema.

Sad jedino kao nad srećom strepim:
da li će ovaj dan svanuti
oblačnim ili lepim,
jer znam, ništa mi ne može doneti
nečega čega nema."

Desanka Maksimović
56255573_2285713405003516_1889919041988984832_n.jpg
 
"Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina;
svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje;
ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje,
kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed
tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka
smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni
za tobom."
 
'Mesec se razlio po pločnicima,
Zvezde istreperele ko zna koji krug.
Nekoliko puta sam pokušala da te sakrijem,
Uzalud...
Mojom senkom upravljaš i ne daš mi da oka sklopim.
Ne znam koliko ću, još, moći
Besana da istrajem, prepuna da ćutim.
...
Odsviraj kraj, ja ne mogu'


Ljiljana Nikolić
 
Istina o mržnji

Istina o mržnji je sazdana od sto niti. Pokušaću da ukažem bar na dve. Postojali su i još postoje učitelji mržnje. Oni koji svoje narode uče mržnji kao što decu uče tablici množenja. Ta proizvedena mržnja, a znaju se i sredstva, i najbrži načini njene proizvodnje, ne može se preceniti. Jer nikad, kao danas, nisu moćnici raspolagali tolikim i toliko učinkovitim oruđima za proizvodnju mržnje. Mislim da tim oruđima, danas, svaka vlast, od svojih podanika, može napraviti šta god poželi. Gotovo je prirodno postalo da ljudi kupuju novine i gledaju TV kako bi doznali koga će danas da mrze.

A sad nešto o ljudskoj prirodi. Lav Tolstoj je negdje napisao: voli se ono što se razume. Iz tog ugla gledano, mrziti je mnogo lakše nego voleti. Da bi nekog voleo, moraš uložiti napor da ga shvatiš, da uđeš unutra, da ga pogledaš iznutra: mržnja bi, na taj način, mogla biti dokaz i izraz večite ljudske gluposti, mentalne ograničenosti, duhovne lenjosti. Za mržnju ne samo da nije potrebno ulagati nikakav saznajni napor, ni rad mašte, nego obratno: da bi mrzio Drugog, neophodno je da o njemu ne znaš ništa. Zato su stereotipi, to jest predrasude jednih o drugima, tako pouzdani prozvođači mržnje: stereotip naređuje da obustaviš vlastito mišljenje, a laž o Drugom ti servira kao krajnju istinu o njemu. Ako se vratimo Tolstoju koji kaže da se voli što se poznaje, nema nikakve sumnje da su prozvođači mržnje rukovođeni obratnom mišlju: mrzi se ono što se ne poznaje.

Marko Vešović
 
Life Itself

Rigo, imaćeš mnogo uspona i padova u svom životu. I previše.Takav je život.
I to je ono što život radi.Obori te na kolena.Obori te mnogo niže nego što misliš da možeš da padneš.Ali ako se uspraviš i kreneš napred,ako odeš samo malo dalje,uvek ćeš naći ljubav.
Ja sam pronašla ljubav u tebi.I moj život, moja priča,će nastaviti, nakon što me više ne bude.
Jer ti si moja priča.Ti si priča tvog oca.Tvog ujaka.
Moje telo me izdaje,ali ti si ja.Zato idi sada,podari mi predivan život.Najlepši mogući život.
I ako nas život obori na kolena,podigni nas.Ti ustani.I nastavi dalje.
I nađi nam ljubav.
 
Nisam sigurna čiju priču sam vam ispričala.
Nisam sigurna da li je moja,ili je od nekih likova koje još uvek nisam upoznala.
Nisam sigurna ni u šta.
Sve što znam je,da će me svakog trenutka život iznenaditi.
Oboriće me na kolena.
I kada to učini,podsetiću sebe..
Podsetiću sebe da sam ja moj otac.I moj deda.
Da sam moja majka.I moja baba.
Možda to deluje lako da se valjamo u tragedijama koje oblikuju naše živote,
i dok je normalno da se koncentrišemo na ove neizrecive trenutke koji nas obaraju na kolena.
Moramo podsetiti sebe da ako ustanemo,ako nastavimo priču još malo dalje.
Ako odemo dovoljno daleko, tamo je ljubav.
 
Dragi moji:
Kazu da nas je oko 7,77 milijardi na ovoj planeti.I da malobrojni,otprilike koliko i mi danas koristimo od ukupne mozdane mase,zele da nas porobe,satiru i od nas rade shta im je volja.A shta je sa nama ,preostalim 93 % ???
Nekako mi se chini da smo iz civilizacije u civilizaciju ne samo manji rastom
nego i malodushniji...

Ono shto bi bilo neophodno u ovih nekoliko predstojecih dana uraditi je da svi zajedno izaberemo ,
od svih vekovima nagomilanih i nereshavanih pitanja,
prioritet br.1
i da pochnemo da ga reshavamo.

Shvatam da smo svi mi , koliko nas ima , razlichiti i jedinstveni ,ali hajde da zajedno pronadjemo shta ce nas to ujediniti
da se u ovim pretecim vremenima probudimo,pokrenemo i izborimo za :
Ljubav ( prema svemu i svakome shto nam je bliznje ),
za pravdu ( neku podjednaku za sve nas ),
za istinu ( dakle ne laz,ne prikriveno neshto od cele istine i ne dodato bilo shta celoj istini ),
za slobodu ( ... ).

Svako dobro vam zelim od sveg srca.
:heart2:
 
Nekada davno, u sam iskon jednog od mnogobrojnih svetova, behu dva bespolna bića:
Ono i Ono.
Samog pojma vremena još nije bilo. Bilo je samo postojanje, i njegova suprotnost, ne-postojanje.
Da, bilo je tako jednostavno.
U jednom trenutku, u jednom biću rodi se prva misao.
Ono se približi drugom biću i, budući da reči još nisu postojale, kao ni usta koja bi ih izgovorila, prenese svoju misao na neki neuhvatljiv, i njemu nepoznat način.
Misao je glasila: "Hajde da se pretvaramo da imamo usta."
Drugo biće prihvati ovu ideju, te se bića stadoše pretvarati da imaju usta. Kroz to njihovo pretvaranje, nastalo je vreme.
Posle nekog vremena, prvo biće oseti neki nemir u sebi. Pretvaranje mu više nije bilo dovoljno. Zato se Ono opet približi drugom biću, i ovog puta glasno izreče svoju misao:
"Hajde da se pretvaramo da imamo i jezike. Onda ćeš ti otvoriti svoja usta, a ja ću na njih priljubiti svoja i probati ih jezikom."
"U redu", reče Ono.
I bića se stadoše pretvarati. Ono je otvorilo usta, a drugo Ono mu je prišlo i liznulo mu jezikom usne. Bića tad spojiše usne. I onda se počeše pretapati, biće u biće. Jedno je ulazilo u drugo, jedno se s drugim mešalo i jedno u drugom gubilo.
Tako je nastao prvi poljubac, u vreme kada još nije bilo ni ljubavi, ni objekta kome bi ljubav bila upućena.
Zato i danas postoji poljubac bez ljubavi, ali nema ljubavi bez poljupca.
I evo nas danas tu gde jesmo. Apokalipsa nam je bliža i razumljivija od Postanja. U nasleđe smo dobili poljubac, jedan od retkih preživelih simbola. Poljubac koji je sveprisutan, svemoguć.
Jer: bez njega nema iskazivanja ljubavi. Bez njega nema vođenja ljubavi. Bez njega nema ni laži, ni prevare, ni izdaje, ni licemerstva. Tamo gde prestaju reči, počinje poljubac.
Poljubac za laku noć.
Poljubac za dobro jutro.
Poljubac kojim biste nekom zatvorili usne, jer ne možete više da podnesete da slušate gluposti.
Poljubac kojim biste nekog zaveli.
Kojim biste nekom skinuli mrvicu sa usta.
Kojim biste došli do novca.
Kojim biste iskazali prezir i, napokon, mržnju.
Poljubac kojim biste nekog pozdravili.
Oprostili se.
I ponovo pozdravili.
I, na kraju, poljubac koji bi vam zapao kao domaći zadatak, neka vrsta kazne koja vas je snašla od Urednika, jedine stvari na svetu moćnije od poljupca.
Urednik bi vam, prijatno i nenametljivo, predložio da napišete nešto o poljupcu, a vi biste (o vaše naivnosti!) to brzopleto prihvatili, misleći kako ne postoji ništa jednostavnije na svetu.
Posle dugog lupanja glave (o sto), došli ste do samo jedne smislene rečenice:
Poljubac je nešto moćno.
U koje god svrhe da je namenjen.
Umete li da se ljubite?
autor: Bosie
 
Ne volim insistiranje na sopstvenim vrlinama kao sto ne volim ljude koje nikad ne vidite izbacene iz sistema.Takvi kad puknu pucaju po svim shavovima pa se zaprepastite gomilom izlivenih govana.Zaprepastite,nego sta,a ne bi trebalo, jerprosto niste umeli da gledate i slushate,dakle,bili ste naivcine.Ne volim one sto ne puse,ne piju,ne dunu,ne prdnu,ne opsuju,ne podrignu,ne cackaju nos, nikad.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top