Život pisan srcem

92951850_2953171968085684_1108151843550134272_n.jpg
 
AKO - Rudyard Kipling
Ako možeš ostati miran kada na tvome putu
svi izgube glavu i prstom pokazuju na tebe;
Ako sačuvaš povjerenje kada svi ostali sumnjaju;
Ako možeš čekati a da se ne umoriš čekajući;
Ako ne lažeš kada čuješ laž,
Ako ne mrziš kada tebe mrze,
I ako se ne praviš suviše dobar,
niti govoriš suviše mudro;
Ako snivaš, ali ti snovi nisu sve;
Ako misliš, i misli ti ostaju uvijek čiste;
Ako znaš prihvatiti, i pobjedu i poraz;
Ako možeš podnijeti da tvoju istinu
varalice iskrivljuju da bi lakše prevarili budale;
Ako vidiš kako u djeliće razbijaju tvoj cilj,
I miran se sagneš da pokupiš ostatke;
Ako možeš sakupiti sva svoja dobra
I staviti ih na kocku, sve odjednom,
I izgubiti, i početi ponovo ispočetka;
Ako možeš prisiliti svoje srce, živce
i svoje mišiće da služe tvojim ciljevima,
i kada su malaksali,
I ako ustraješ kada sve zastane,
Osim volje koja ti govori: "Drži se dobro";
Ako možeš hodati s kraljevima i ne izgubiti ljudskost;
Ako te ni prijatelj ni neprijatelj ne mogu povrijediti;
Ako svaki čovjek znači nešto za tebe,
ali ni jedan suviše;
Ako znaš dobro ispuniti svaku minutu svog života,
I svakog trenutka ideš pravim putem;
Tvoja će biti zemlja i svo njeno blago,
Jer, biti ćeš čovjek, sine moj!
 
KALE

tvrdjava iznad Skopljai evo me tu..



preže šaroliko Skopje svisoka
i istim ga pogledom miluje ko da mu je rod rođeni.
Podsjeća na sijede i raščupane obrve nad velikim bademastim očima grada.
Diči se crkvama i džamijama što ga tetoše,
ljudima koji ga pune, obilaze i vole.

Prigrli, šeretski, i mene, bez bojazni i predrasude.
Šapne mi svoju skasku na uho, prijateljski, bez zadrške.
Oćutim kako me na tren omami dah davnašnje Bosne.
Kale me, onda, natjera da odmorim na njegovoj travi,
kako bi na tom zelenom i mehkom sagu,
sa cvijetom margarete međ usnama,
jasno spoznao koliko sam samo mal ispod azurnog neba.

Gledam nadvijene oblake, šćebanu vunu koju mater za jorgane raščešljava.
Prstima milujem uglačano kamenje što ga utvrdom načini,
začeprkam po vezivima prošlosti,
tražim i otkrivam davno izgubljeni sjaj.

Krecem polako nizbrdo
pa pokroviteljski i bez zurbe
krenem niz pustu ulicu Teodosija Gologanova
pokockanu i sabranu
punu mirisa ranih jorgovana
sve do kamenog mosta
koji pokriva rjeku..

Pazi, on mi mahnu
da pridjem i poklonim se Karposu
pogubljenom zbog slobode..
skoplje-2.jpg

Omer Ibrahimagic





.
 
Prolazim kroz neki cudan period koji bih nazvala apstrakcijom. Sudaraju mi se lepi dozivljaji i loša iskustva.Sudaraju mi se ljubav i tuga i osecam da sam na nekakvoj raskrsnici, da moram da resim kojim cu putem da krenem.Putem neizvesnosti,ili putem monotonije ili plime koja bi me ponela ko zna gde. Kako izbrati kuda cu? Linija manjeg otpora sugerise da ostanem gde jesam i nastavim da tapkam u mestu, ponekad da potrcim teskim nogama, ali u mestu. Ponekad da skocim, opet u mestu. Ponekad jednostavno da cucnem i sklupcam se oko sopstvene ose, zauzmem tako sigurnu pozu fetusa i ostanem tako par sati u tom istom mestu. Dok bol ne prodje.
 
Zapali srce koje šuti,
pokloni jednu riječ . .
Probudi dušu koja spava
i želi cijeli svijet . .
Da li je ostalo još malo vremena
ti si još sama,
a dijete kao ja u tijelu čovjeka . .

Udahni ljubav nek me ruši
nek osjetim i ja . .
Što znači dotaknuti zvijezde,
a krenuti od dna . .
Znam
da će proći još toliko vremena . .
Dijete u meni
ne vidi kao ja . .

Sve prolazi ti su još tu
i oči kao da ne vjeruju . .
Zaustavi vrijeme da znam
odakle krenuti,
i kako voljeti,
kad svane novi dan . . .

Zapali srce koje šuti,
pokloni jednu riječ . .
Probudi dušu koja spava
i želi cijeli svijet . .
Da li je ostalo još malo vremena,
dijete u meni ne vidi kao ja . .

Sve prolazi ti su još tu
i oči kao da ne vjeruju . .
Zaustavi vrijeme da znam
odakle krenuti,
i kako voljeti,
kad svane novi dan . . .

Da l’ ovo išta vrijedi . .
Još čuvam sve u sebi . .
Dijete u meni želi sve
najbolje . . .

Sve prolazi ti su još tu
i oči kao da ne vjeruju . .
Zaustavi vrijeme da znam
odakle krenuti . . .

Sve prolazi ti su još tu
i oči kao da ne vjeruju . .
Zaustavi vrijeme da znam
odakle krenuti,
i kako voljeti,
kad svane novi dan . . .
 

Nedostojan ja sam, nedostojan svake ljubavi,
od nje izgaram ali za nju ne znam.
Ja sam blesak, munja, vatra iz oblaka,
ja sam vetar, oluja, ja sam melodija.
Ja samo uzimam ljubav
i upijam njenu slast,
suze me večno prate,
jer veran nisam nikom nit ikom pripadam.
Odan sam samo svojoj zvezdi
koja me na uništenje priziva,
koja moj užitak u mučenje pretvara
a koju moje srce ipak voli i slavi.
Čarobnjak i zavodnik, to je moja sudbina!
Sejem gorka zadovoljstva što traju tek tren,
Gospod moj i vođa je smrt.

Herman Hese
 
Nemam resenje za svetske probleme niti usadjeno herojstvo u sebi. Obicna kao i svaka zena, raspravljam sa svojim alterom sta cu i kako dalje, trazim najbolje solucije da prezivim kao zena, da ne klonem i ne padnem na kolena.

Kako objasniti izvoru ljubavi koji me mami ,strah zbog moguceg zamucenja jedne takve bistrine?
Kako odoleti slatkom ukusu na jeziku? Kako ne voleti
 
Da mogu da zaustavim svet na jedan sat,leteli bi Aladinovim cilimom i pokazala bih ti sve zemaljske lepote. Pokazala bih ti potok koji me hladi leti i vetar koji me budi zimi.Odvela bih te da probas najsladje kajsije ne svetu, zaboravljene i neprskane godinama.Velike, socne i vatreno narandzaste. Poistovetila bih se sa ukusom istih bas tu, u zapustenom vocnjaku i osetio bi sve lepote slatkog voca.

I onda jednog dana, ko zna koliko godina posle toga, neko bi kupio taj vocnjak sa tim savrsenim kajsijama i gazio bi po mestu
na kome bi me voleo ceo jedan sat dok je svet bio zaustavljen. Kao da je poslednji sat. A nije.
 
Otisla bi.Nestala neko vreme iz lepljivog, licemernog sveta realnosti. Pritajila bi se u svom postojanju pod necijim tudjim plastom.Tudjim bi pogledom upijala svet koji me ne vidi, a oseca moju prisutnost. Igrala se prstima koje bi pokretao vetar dodirujuci sve one mekane, nezne oblike koje ne mogu doticati dok samnom vlada materijalni poriv.

Gledala bi okom zvezde, vriskala bleskom munje, plakala bih suzom kisne kapi besumno klizeci niz vlastiti odraz kraj okna.Saputala bi sumom vetra sto kedru uvija ponosne grane. Letela bi dusom nocnog leptira uverena da ulicna svetiljka nije moj kraj. Igrala bi se mrseci kosu nocnim senkama kroz koje bi se povijala svojim dahom. Krala bi san nocnim pticama plesuci njihov ples sladostrasti i pozude. Pripijala se uz seoske puteve u ljubavnom zagrljaju neba i zemlje i cekala vrtlog stapanja proslosti i buducnosti u trenutak kada sam ja sve, a moj zivot nista. Neumorno bi upijala zivotnu snagu sa mekanih, a lazljivih usana podle tuge do poslednje kapljice njene slane, tamnomodre krvi.

Ispila bi sve sokove zivota kojeg zelim naslikati za svoje secanje,Ogrnula bi grimiznu haljinu sunca stvorenog u gresnoj ljubavi neba i zemlje. Lebdela bi na njenim skutima boje vatre i krvi u plamenom letu stare dame tmine i mladica, novog dana.Utopila paklene note nemira u njegovim zelenim ocima.

Iscrpljena zeljama uvukla bi se natrag u svoju na kratko odbacenu ljusturu vecito nasmejanog harlekina i poklonila se poslednjim senkama odlazece noci. Samo bi iza sklopljenih kapaka, drazen tamnim trepavicama ostao onaj isti duboki ambis prosaran ostacima davno umrlih repova zvezda. Zvezda kojima su, dok su padale nebom, bile upucene moje zelje i molbe i moje nade.

n.a
 
11024618_1430260963933558_4594563860808082820_n.png

Ne razumem ja baš mnogo one fraze prema kojima se žena poznaje po parfemu ili cipelama, haljini ili tašni. Ženu ili muškarca upoznajem najviše slušajući ih šta i kako govore. Danas se lepota može kupiti. I stilista platiti, takođe. I sve češće srećem na ulici takve doterane ljude. Skoro da liče jedni na druge. Dok ne progovore. Kad se to desi jasno se vidi ko je stil izgradio, a ko ga je nakalemio. O nama, istina je, govore donekle i ti detalji (odeća, obuća, način na koji hodamo ili jedemo), ali i dalje verujem da o čoveku najviše govori on sam - kad progovori.

Brankica Damjanović
 
Zamišljam čoveka kao amebu koja baca pseudopodije da bi sustigla i obavila svoju hranu. Ima i dugih i kratkih pseudopodija, premeštanja, okolišenja. Jednog dana se to fiksira (to je ono što nazivaju zrelošću, odraslim čovekom). S jedne strane stiže daleko, a s druge ne vidi lampu na dva koraka. I tu se ništa ne može. Neki dasa može tako da živi prilično uveren da mu ništa zanimljivo neće izmaći sve dok mu jedan trenutni odron sa strane ne pokaže nesto za sekundu ali mu na žalost ne da vremena da zna šta.Pokazuje mu njegovo isparcelisano biće, nejednake pseudopodije,slutnju da negde dalje, tamo gde sada vidi čist vazduh,ili u ovoj neodlučnosti, u raskrsnici opredeljenja,ja lično, u ostatku stvarnosti koju ne poznajem,samog sebe uludo čekam.

Julio Cortazar
 
Odjekni grmljavinom moj anđele,
i zbaci me sa prestola
na koji se popeh
tako gorda i samouverena,
skini mi plašt
od svile i paučine
i pusti da padnem
u naručje svoje pesme.

Gde li si
moj zalutali anđele,
da mi zariješ reč u stomak
i previješ nežnošću
deteta,
da me uhvatiš za ruku
i oprostiš,
kada pogasim sva svetla
i ostanem sama
u mraku svoje savesti.

I čudni me snovi
u poslednje vreme pohode,
dok bezglavo jurim za senkom
bez lažnog stida
pred golom dušom,
omeđena sa sve četiri strane sveta
u oklopu godina
koje delimično proživljavam
bez potpune predaje srca.

Lažno hrabra
pod lupom noći,
oponašam ravnodušnost
hladnih osmeha,
a negde iz mene
izvire strah
da ću ostati ogoljena
ispred ogledala
sopstvene slabosti.

Moj nestalni,
posrnuli anđele,
zar si baš ti morao
ubiti
varalicu u nama.

Gordana Knežević
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top