Život pisan srcem

95884311_3005558936180320_4629735717273075712_n.jpg
 
Jeдна маjка!

Када је воз сирочади евакуисан из Лењинграда довезен у Ставрополь, деца више нису могла да стоје, дистрофичари. Грађани су бирали децу и одводили кући, али седамнаест најслабијих је остало, нису их хтели узети - шта да узимаjу кад били полуживи,боjали се смрти...
Алекандра Авраамовна Деревскаja их је све узела код себе. А онда је наставила... Узела je и браћу и сестре од тих који су били код ње.
Деца су је се касније присетила: „Једног јутра видели смо што иза врата капије стаjала 4 малишана,наjманьем не више од две год ...
Ви сте Деревскajа? ... ми, извините, чули смо да сакупљате децу ... немамо никога ... тата је погинуо, мајка је умрла ...
Па и они су дошли у нову породицу, и наша породица је расла...
Наша мајка била je таква особа, ако сазна да је негде усамљено болесно дете не би се смирилa док се неби вратила кући с њим
Крајем 1944. године сазнала је да у болници лежи исцрпљен шестомесечни дечак вјероватно неће преживјети. Без оба родительа.
Деревскаja је узеела бебу - плаву, мршаву, савиjeну у клупко... Одмах су га ставили поред топле пећи код куће да се загреје ... дечачић се с временом претворио у дебелог малишана који ни минут није отпуштао мајчину сукњу. Назвали смо га маминим репом ... "
До краја рата, Александра Авраамовна имала је 26 синова и 16 кћери. Након рата, породица је пресељена у украјински град Ромни, где им је додељена велика кућа и неколико хектара баште и поврћа...
--------‐-----------------------------------------------------------
На надгробном споменику мајке хероине Александре Авраамовне Деревскеје налази се једноставан натпис:
"Ти си наша савест, мајко" ... И четрдесет и два потписа :heart::heart::heart::heart:
 
Pesmu potpisuje veliki rusni pisac i patriota Konstantin Simonov, koji je stihove zabeležio u jeku rata, siguran da se neće vratiti kući. Posvećena je čuvenoj ruskoj glumici Valentini Serovoj, koju je bezuslovno voleo i o kojoj je godinama maštao.
Uveren da se neće vratiti u njen zagrljaj, Konstantin je svojoj izabranici skovao stihove, kazivajući joj da njegova ljubav ne poznaje vreme i da je veća čak i od smrti.Priča je ipak imala srećan kraj - pesnik je preživeo ratni front, i sa ruskom lepoticom uplovio je u bračne vode 1943. godine.


Čekaj me

Čekaj me, i ja ću sigurno doći
samo me čekaj dugo.

Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.

Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.

Čekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da zaboraviš
i da te nade lažu.

Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj. I nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek rekne ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!

Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.

Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu,
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu.
 
"Veruju ljudi, ja ne verujem
da će se ono što noćas požele ostvariti.
Ko zna koliko sam noći probdeo
sa istom željom?
Nagledao sam se neba,
napričao sa zvezdama…
Ljudi moji, niko to ne sluša.
Više ne želim da želim,
umoran sam od sebe.

Ipak, pogledaću nebo,
sad i nikad više,
stisnuti zube i smoći snage
da poželim da negde neko
voli nekoga ko voli njega.
Bio bih zahvalan nebu
i svemu što je na njemu
da mi se želja ostvari.
Ljudi veruju, ja ne.
Ljudi žele, želim im i ja.":bye:

Goran Tadić

 
Da stigneš onamo,da stigneš gde si, odeš ondande gde nisi,moraš ići putem gde nema zanosa.

Da stigneš do onoga što ne znaš,moraš ići putem koji je put neznanja.

Da poseduješ ono što ne poseduješ moraš ići putem lišenja poseda,

Da dopreš do onoga što nisi moraš proći putem na kom nisi.

A ono što znaš jedino je što znaš

I ono što je tvoje ono je što nije tvoje

I gde jesi jeste gde nisi.

Tomas Sternz Eliot
 
"Umornom od svega u smrt mi se žuri,
Jer videh zaslužnog kako bedno prosi,
I nitkova što se bogato kindjuri,
I odanost kako poniženja snosi.
I zlatna odličja o pogrešnom vratu,
I savršenstvo u blatnom bešćašću,
I device silom predane razvratu,
I snagu straćenu nesposobnom vlašću,
I umetnost kojoj moćnik uzde stavlja,
I zločince kako vladaju dobrotom,
I mračnjaštvo kako mudrošću upravlja,
I kako iskrenost brkaju s prostotom:
Skrhan, spokojnoj smrti ću se dati,
Od nje me tek ljubav može sačuvati."

Šekspir
79664224_2495455847362603_3316401749710864384_n.jpg
 
Najveći raskoš neba nad Beogradom, su sunčevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi prigušeni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su česti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, među rekama pod Beogradom, odbije čak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varoši. Tada sunčano rumenilo oboji za trenutak i najzabačenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuća koje inače slabo obasjava.

Ivo Andrić
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top