Život pisan srcem

Pesma za nas dvoje


Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.

Pijana kisa siba i mlati.
Vrbama vetar cupa kosu.

Kud cu?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka.
Zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?
Trebalo korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al ja,
u krcmu svratio, gorak.
A ona,
ne znajuci - prosla.

Ne znam.
Ceo smo svet obisli
u zudnji ludoj,
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.

Da, mora biti da je tako.


Miroslav Antic
 
Želim,
da nikada ne zalutaš u predele gde te ne očekuju i da ti na
ipruženu ruku uvek, uvek neko pozdravom odvrati
da ti uvek stignu dobra pisma, vesti i sećanja,
da sudbina trajno štiti svakog koga voliš,
da bude mir, da se ne zaboraviš smejati,
da veruješ u mogućnost istine koja nije sebična,
i da svima koji te za to mole, oprostiš,
da te nikada ne bole uspomene,
da budeš osetljiv preko mere,
da spaseš nekog ko ne zna plivati,
i da ti ne treba nečija zahvalnost,
da te uvek voli svečanost reči.
 
Druga matematika

Znamo da je jedan puta jedan jedan,
a jedan inorog puta jedna kruska
ne znamo koliko je.
Znamo da je pet manje cetiri jedan,
a jedan oblak bez jedne ladje,
ne znamo koliko je.
Znamo, znamo da je osam
podeljeno sa osam jednako jedan,
a jedna planina podeljena sa jednom kozom
ne znamo koliko je.
Znamo da je jedan plus jedan dva
a ja i ti
ne znamo, avaj, ne znamo koliko je.

Ah, ali jorgan
pomnozen zecom
je jedna crvenkasta, svakako,
jedan kupus podeljen zastavom
je jedna svinja
a konj manje tramvaj
je andjeo,
jedan karfiol i jedno jaje
su astragal...
Samo ti i ja
podeljeni i pomnozeni
sabirani i oduzimani
ostajemo isti...

Gubi se iz moje glave!
U srce mi se vrati!


Nikita Stanesku
 
Strast! Pijanstvo! Ludilo! A vi tu stali tako spokojno, tako bez ucesca, vi naravstveni ljudi! Karate pijanca, zgadi vam se na bezumnika, prolazite mimo njih kao pop, i poput fariseja blagodarite Bogu sto vas nije stvorio kao jednog od njih! Ja sam vise nego jedared prepio, moje strasti nikad nisu bile daleko od ludila, i ni zbog jednog od to dvoje se ne kajem, jer sam sve do mere meni svojstvene uspeo da pojmim: zasto su i krosto odvajkada proglasavani za pijane i za lude oni ljudi izvanredni, koji su ostvarivali sve veliko i naizgled nemogucno. Ali, i u obicnom zivotu nepodnosljivo je kad se zaori, ama za svakim koji je ucinio kakvo iole slobodno, neocekivano plemenito delo: - Taj je pijan! Taj je pomerio pamecu! -Oj, vi trezveni, neka vas je stid! Oj, vi mudri, sram vas bilo!
 
Posle nekog vremena naucis da ljubav ne znaci oslanjanje, a drustvo ne znaci bezbednost,
i pocnes da ucis da poljupci nisu ugovori i da pokloni nisu obecanja. I pocnes da prihvatas
poraze podignute glave i otvorenih ociju, smireno kao odras...li, a ne ocajno kao dete. I naucis
da gradis svoje puteve u sadasnjosti jer je tlo sutrasnjice suvise nesigurno za planiranje. Posle
nekog vremena naucis da sunceva svetlost moze da opece, ako je ima previse. Zato sadi svoju
bastu i ukrasavaj dusu umesto sto cekas da ti neko drugi donese cvece. I naucices da zaista
mozes da izdrzis.. Da zaista imas snage, i da zaista vredis
 
Kultura jedne nacije nije velika zbog brojnosti njenih umetnika i njihovih dela (da je to slučaj, danas bi svetom neprikosnoveno vladali indijski ili kineski autori); kultura nije velika čak ni zbog velike vrednosti tih umetničkih dela, već zbog negovanja i poštovanja koje se ukazuje tim delima i tim autorima kao temeljima na kojima ona počiva. Isto tako, kulture malih naroda (među koje nesumnjivo spadamo i mi) nisu male zbog pomanjkanja kvaliteta, već usled nedostatka bilo kakvog sistema vrednosti. Ipak, ne budimo sasvim surovi, mi, kao narod, nismo baš sasvim bez sistema - sistematski uništavamo sve što ne odgovara dnevno-političkim potrebama, još u samom začetku eliminišemo svaki potencijalni znak inteligencije, a protiv onih izdržljivijih imamo pouzdani metod ignorisanja i zaborava. Pošto smo živeli u petovekovnom ropstvu, propustili smo šansu da spaljujemo knjige i autore koji nam se ne dopadaju, pa sada moramo na neki način nadoknaditi taj civilizacijski propust. U mutnim vodama, blatu i mraku može izrasti lotos, božanski cvet čija glava je krunisana suncem , ali on se rađa retko, jednom u hiljadu godinu, kao dar, i ukoliko propustite priliku da na njemu zasnujete svoju kulturu osuđeni ste na večno tapkanje u mestu.
Umetnost, dakle, može imati smisao samo ako ga ima život, kojim se ona posredno nadahnjuje. U infaustrnoj, samoubilačkoj, jalovoj, šupljoj materijalističkoj civilizaciji, tom avetinjskom skeletu jedne propuštane šanse, ja taj smisao ne vidim



Borislav Pekić
 
Dubina je ta koja je uvek pronalazila
mene,a ja sam pokusavala i tada

u toj dubini da pronadjem,da stignem
do onog traga koji je uvek
vodio do tebe.
Bacala sam mrvice,lutala,skretala,padala
ali nikada
nisam posustala.Magija postojanja
me je stalno pronalazila i kljuc
od tvoga
srca ostavljala.Znam i ja da nista
ne moze biti
trajno,ali ona prva nit
bese cudna i lepa zato u njoj nisam
posustala,nisam
pobegla ostala sam
u ovoj igri gde nema skrivanja.Zato ne moj
da
mi otmes ovo vreteno,bojim se da se
ne pokida brzo.Pusti me da u
ovoj stolici
lezim i sanjarim,dok me miris tvog glasa
slatko ne
uspava.Hocu da kada se probudim
ovo ne bude san,da si pored mene...da
si
moja java.
Beskraj

7d0f489a9270ae8dd5180b1f483b1a42.jpg
 
Zašto si tako lepa?
Ne budi tako lepa.
Hoću da budeš od mesa,
ne od sunčevog sjaja.
Zašto si tako lepa?
Kad bi bar imala pege
da ih večno po tvom licu skupljam.
Kad bi bar bila razroka!
Celog bih života na kolenima
ubedjivao razroko oko.
Ali, ti si lepa.
Da, od sunčevog si sjaja.
Ali ja ne mogu stalno živeti u tom sjaju.
Ne mogu na pozornici živeti.
Sve mi se vidi!
Svaka moja ružnoća.
Svaki posrtaj.
Ne mogu živeti pod reflektorima.
Shvati to.
Nemoj plakati.
Ne mogu živeti s tobom.
Suviše si lepa.

Milan Kundera
 
Tajna - Desanka Maksimović

Spustila sam oči i zaplakala u sebi, tamo
gde niko suze ne vidi.
I poslednji, nevidljivi put, uzela sam te
na svoje srce i zagrlila kao što se san grli.
Pružila sam ti, u sebi, uvek sputavane ruke
i nevidljivo za druge spustila ih na tvoja
ramena.
A ti si s' bolom slušao nasmejane reči što sam ih
kao šarene ptice bacala u gomilu da je
zabavim.
 
Poslednja izmena:
Decak je upitao svoju majku : Zasto places?
Zato sto sam zena - odgovorila mu je.
Ne razumem - rekao je decak.
Mama ga je samo zagrlila i rekla : Sine, nikada i neces razumeti.
Kasnije je upitao oca : Zasto mi se cini da mama place bez ikakvog razloga?
Sve zene placu bez ikakvog razloga - bilo je jedino sto je tata znao reci.
Decak je odrastao i postao muskarac i jos uvek se pitao zasto zene placu.
Na kraju se obratio nekome i upitao ga je : Zasto se zene tako lako rasplacu?

Ta osoba je odgovorila :
Kad je Bog stvarao zenu morala je biti posebna.
Dao joj je ramena dovoljno jaka da nose svu tezinu ovoga sveta, a opet dovoljno snage da mogu pruzati utehu.
Dao joj je unutrasnju snagu da podnese porod i odbijanje koje joj toliko puta stize od njezine dece.
Dao joj je cvrstinu koja joj omogucava da ide dalje kad svi drugi odustanu i da se brine za svoju obitelj u doba bolesti i nevolje bez prigovora.
Dao joj je osecajnost da voli svoju decu bez obzira na sve, cak i ako ju je njezino dete veoma povredilo.
Dao joj je mudrosti da zna da dobar muz nikada ne bi povredio svoju zenu, ali povremeno iskusava njenu snagu i odlucnost da postojano bude uz njega.
I napokon, dao joj je suzu da se isplace.
To je njen izraz osecaja kad god joj zatreba. Vidis, sine moj, lepota zene nije u odeci koju nosi, u njenoj figuri, ili u nacinu na koji se ceslja.
Lepota zene mora se videti u njenim ocima, jer to je ulaz u njeno srce - mesto gde stanuje ljubav
 
Pitam se koje je boje tvoja ljubav prema meni..
I ko je zapravo rekao da je ljubav crvene boje..
Ali kad malo razmisljam moram priznati da mi
ne bi pala nijedna druga boja na pamet koja bi
opisala ljubav. Crveno... I to ono drecavo...
Da li me tako osecas.. Drecavo crveno..

Moja ljubav prema tebi je tamnocrvena.
Duboka.. osecajna.. iskrena. Tamnocrvena.. kao krv..
Moja ljubav prema tebi je velika zvezda.. da bi ti osvetlila
put do mene. Zvezda...Tako daleka a tako iscekivana.
Tamnocrvena zvezda.Zar moraju sve zvezde biti zute..
Neka moja bude posebna.. tamnocrvena....
Kao moja ljubav prema tebi... Posebna...


1816003ae89mys83f.gif
 
.....
Kad je Amaranta Ursula izasla iz kupatila, bilo je cetiri i po posle podne. Aurelijano je ugleda kako prolazi pored njegove sobe, u ogrtacu sa blagim naborima i sa peskirom ovijenim oko glave kao turban. Isao je za njom gotovo na prstima, ljuljajuci se od pijanstva, i usao u njihovu bracnu sobu u trenutku kad je ona rastvorila ogrtac i ponovo ga uplaseno zatvorila. Pokazala je cutke prema susednoj sobi, cija su vrata bila odskrinuta i gde je Aurelijano znao da Gaston upravo pise jedno pismo.
- Odlazi - rece mu bez glasa.
Aurelijano se nasmeja, podize je obema rukama uhvativsi je za stuk, kao saksiju begonija, i baci je poledjuske na krevet. Grubim pokretom oslobodi je kupaceg ogrtaca pre nego sto je imala vremena da ga spreci, i nasao se nad provalijom tek oprane golotinje, na cijoj kozi nije bilo nikakve senke, nijedne malje ni skrivenog mladeza, koje on nije zamisljao u tmini drugih soba.
......

Makondo, zaboravljen cak i od ptica, gde su prasina i vrucina postale tako neizdrzljive da se tesko i disalo, zarobljeni samocom i ljubavlju i samocom u ljubavi u kuci u kojoj je gotovo bilo nemoguce spavati zbog cangrljanja crvenih mrava, Aurelijano i Amaranta Ursula bili su jedina srecna bica, i najsrecnija na zemlji.
......

Sto godina samoce - Markes
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top