Život pisan srcem

Sustina je u tome da dve (subatomske) cestice koje su jednom bile u uzajamnom dejstvu, mogu TRENUTNO da reaguju na ono sto se zbiva sa onom drugom cesticom, njihovim partnerom, hiljadama godina kasnije, kada su na rastojanju od vise svetlosnih godina. Klasicno shvacena, teorija relativnosti "zabranjuje" medjusobna dejstva brzinom vecom od brzine svetslosti, a ni po uobicajenoj interpretaciji kvantne teorije ovaj dogadjaj nikada necemo moci razumeti.
 
Ne postoje lepote detinjstva, postoje naše fantazije o tome, postoje retuširane slike starozavetnih bogova u sećanju,
koje zapravo predstavljaju naše roditelje, postoji misao koja je gotovo senzacija, na miris uvojaka s glave nekog kliktavog
Kupidona, neku od naših ranih strasti iz vremena ranih jada. Istina je da je sećanje jedini raj iz koga ne možemo biti prognani.
Takodje je istina da je sećanje jedini svet u kome mi vladamo i u kome ukus jednog parčenceta ušećerenog raja umočenog u
vreli aromat nečega što se zove čaj, a mogao bi se zvati i nektar i tečno zlato i melem za otečene žlezde u doba dečijih bolesti,
otvara dveri nečega što mislimo da smo zaboravili, a što možda nikada nije ni postojalo. Stvaran svet samo je sirova gradja, opiljak,
okrajak onoga što je moglo biti. I čega će možda biti negde drugde.
"Djubrište", rekao bi Šejka.
"Prokleta avlija", rekao bi Andrić.
"Davos", rekao bi Tomas Man i osmehnuo se.

Sanja Domazet


ccc51-24-childhood-memories.jpg
 
Zar zaista nije bio u stanju da se odrekne svojih erotskih prijateljstva? Nije. To bi ga unistilo.
Nije imao snage da potisne apetit na druge zene. Osim toga, to je izgledalo sasvim nepotrebno.
Niko nije znao bolje od njega da njegove avanture ni u kom pogledu ne ugrozavaju Teresu.
Zasto bi trebalo da ih se odrice? To mu je izgledalo jednako besmisleno kao kad bi trebao da se
odrekne fudbalskih utakmica.Samo, jeli bilo jos moguce govoriti o radosti ? Vec u trenutku kad je
odlazio nekoj od ljubavnica, osecao je da ga ne privlaci i obecavao samom sebi da se poslednji put
sastaje s njom. Pred ocima mu je stalno bila Teresina slika i morao je da se opije sto brze da ne bi mislio
na nju. Od kad je upoznao nije mogao bez alkohola da vodi ljubav s drugim zenama! I upravo dah zasicen
alkoholom bio je znak po kome bi Teresa otkrila njegovo neverstvo.Iza njega se zatvorila klopka .......

Kundera
 
ddghiosp-49iede-1.jpg


Šaptaču........nešto bih ti šapnula...dugo te nisam tako zvala...ni u mislima... Nametnulo se sada tvoje ime pa te u svojim
tihim monolozima tako oslovljavam kao i dok vodimo nijeme razgovore o kojima ti ništa i ne znaš... Danas, odnekud..iznenada,
šapnulo pa zazvonilo.. ...izmamilo mi osmijeh...vratilo sjećanja u fragmentima, pohranjena brižno u ladicama srca što se otključavaju
ključićima topline i nježnosti, a mirišu tajnom- mojom i tvojom... Ja ne znam kako izgledaju sve crte tvojega lica, ne znam boju
tvojega glasa, ni pogled tvojih očiju kad si sretan... ljut... Ne poznajem nježnost tvojih ruku, ali znam.... Znam da me čekaš negdje...
u nekom trenutku pred nama ...i znam da ćemo se uskoro sresti... na nekom mostu...u proljeće....i znam... ...sve će biti modro,
zanosno, neponovljivo.... Znam da će se ruke pronaći same, na tren, korak uskladiti u hodu... Vjerovao ti meni ili ne , ja mogu dozvati
miris toga dana, mogu naslikati sve nijanse te modrine i srebro nestrpljivosti... mogu ... ...mogu oćutjeti na obrazima rastaljenu
vrelinu iščekivanja.... tvojih poljubaca.....

(Vitae
 
Либеро Маркони -Црни цвет

Црни цвет на реверу.
Лампе и град са ресторанима.
Ја жалим за добрим данима
пијан на старом скверу.

Више ме неће тронути пад
кише мале по коси и по лицу.
Сад личим на рањену птицу,
која не воли град.

Црни цвет - мој нови знак.
Сахранио сам топле сате.
Жене пролазе, блистају се и злате,
а ја нестајем у мрак.
 
"ko kaze da je priroda ravnodusna prema ljudskim patnjama i brigama, taj ne zna nista ni o ljudima ni o prirodi. neka neprijatnost, ma koliko prolazna bila, neka glavobolja, cak i podnosljiva, namah poremete putanju zvezda, naruse pravilnost smenjivanja plime i oseke, odgode izlazak meseca, i pre svega, ispreturaju vazdusne struje, oblake, dovoljno je da nedostaje jedan jedini gros i hrpa para sakupljenih za isplatu menice poslednjeg dana i odmah se podignu vetrovi, nebo se provali, cela priroda saoseca sa zlosrecnikom duznikom. reci ce skeptici, oni cije je zanimanje da sumnjaju u sve, cak i bez ikakvih dokaza za i protiv, da je ova tvrdnja nedokaziva, jer jedna lasta, koja slucajno zaluta, ne cini prolece, promasila je godisnje doba, a isti ti skeptici ne primecuju da se drugacije ne bi moglo objasniti ovo neprestano lose vreme koje traje vec mesecima...! "
 
Razgovor

Zasto se propinjes
I obale nezne napustas
Zasto krvi moja

Kuda da te pustim
Na sunce

Ti mislis poljubac sunca
Ti pojma o tome nemas
Ponornice moja

Bolis me
Odnosis mi drvlje i kamenje
Sta ti je vrtesko moja

Razvalices mi beskrajni krug
Koji jos dozidali nismo
Crveni zmaju moj

Teci samo dalje
Da stopala te ne raznesu
Sto dalje mozes teci krvi moja


Vasko Popa
 
Pre igre

Zazmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavicjih jaja

Zazmuri se i na drugo oko
Cucne se pa se skoci
Skoci se visoko visoko visoko
Do na vrh samoga sebe

Odatle se padne svom tezinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora

Ko se ne razbije u paramparcad
Ko ostane citav i citav ustane
Taj igra

Vasko Popa
 
Dragi prijatelji,vi koji slavite,nek vam je sa srecom pravoslavna Nova godina...Da ste mi zivi ,zdravi,voljeni...Ne odustajte od svojih snova ni u ovoj 2012.,ma koliko nas opominjiu da ce biti teska...Ako ostvarimo bar jedan,makar mali san to ce biti dovoljno da se osecamo sjajno...Okruzite se dragim ljudima,nek oni i vase porodice budu male oaze srece,radost i mira.Nek vam se kucom ori smeh kao najlepsa muzika...Ne stedite na ljubavi,ne mozete je potrositi,sto je vise dajete,vise ce vam se vratiti...Nek vam ona uvek bude zvezda vodilja...Sto pozeleh vama,zelim i sebi...Srecno...


ealf-1wq-1.gif
 
Teško mi je da poverujem da se radilo o prostoj slučajnosti. Ne bih umeo tačno da objasnim, ali kad sam se sreo sa Gabrijelom znao sam da se nalazim na tom mestu u to vreme zato što je tako nužno. Nije bilo ničeg proizvoljnog u tome.
Titus je lupnuo prstima po stolu pre nego što je odgovorio:
- Ne prihvatamo sudbinu u svom svakodnevnom životu kad je sudbina previše hirovita. Ali je zato prihvatamo u univerzumu i stvaranju života, koji zavisi od spajanja elemenata koje je beskonačno mnogo puta hirovitije.
- Šta hoćete da kažete?
- Verovatnoća da nastane život ista je kao verovatnoća da se dobije glavna nagrada na slot mašini sa stotinu znakova. Ovde smo jer je jednom izašla jedina kombinacija koja je mogla da prodje. Zar to nije čudesno? Štaviše, ko je ubacio novčić kako bi bubnjevi počeli da se vrte? To je velika tajna. Veliki prasak je potpuno neshvatljiv jer nije važno šta se desilo, nego ko je, ili šta, potpalio fitilj.
- Znači li to da iza svega što nam se dogadja stoji neka nevidljiva ruka?
- To bi značilo previše pojednostaviti stvari - odgovorio je Titus smešeći se po prvi put. - Mislim da je Jung rekao da su sva živa bića povezana nevidljivim nitima. Povučeš jednu, a pomeri se sve. Stoga svaki mali čin utiče na sve. Za to nije nužan Bog.
- Ali to mi ne pomaže da shvatim zašto je Gabrijela bila tamo, a još manje šta treba sad da radim.
- Razmišljaj o kosmičkoj slot mašini. Već je dovoljno velika tajna to što smo ovde. Velika tajna, i to je sve što postoji.


Fransesc Miralles -Ljubav malim slovima
prasak.jpg
 
Ona je mala žena. Po prirodi vrlo vitka, ipak je čvrsto utegnuta. Uvek je vidim u istoj haljini od žućkastosive tkanine, čija boja donekle podseća na boju drveta i koja je pomalo ukrašena rojtama ili dugmetastim našivcima iste boje; stalno je bez šešira, njena mutnoplava kosa je glatka i nije neuredna, ali se labavo drži. Lako je utegnuta, veoma je pokretljiva, samo što preteruje s tom pokretljivošću. Voli da se podboči, pa da jednim trzajem iznenađujuće brzo iskosi gornji deo tela. Utisak koji njena ruka ostavlja na mene mogu preneti samo ako kažem da nisam video još nijednu ruku kod koje bi pojedini prsti bili odeljeni jedan od drugog tako oštro kao kod nje. Ali njena ruka nipošto nema neke anatomske osobitosti, sasvim je normalna.
I eto, ta mala žena je mnome veoma nezadovoljna, neprestano nalazi nešto da mi zameri, večito joj ja nanosim nepravdu, ljutim je na svakom koraku! Kad bi se život mogao podeliti u najsitnije deliće i kad bi se o svakom deliću posebno mogao donositi sud, nema sumnje da bi nju jedio svaki delić mog života. Često sam razmišljao o tome zašto li je toliko ljutim; možda sve na meni protivreči njenom smislu za lepotu, njenom osećanju pravičnosti, njenim navikama, njenim tradicijama, njenim nadama; postoje takve prirode koje protivreče jedna drugoj, ali zašto ona toliko pati usled toga? Pa između nas ne postoji nikakva veza koja bi je primorala da pati zbog mene. Morala bi samo odlučiti da me smatra za potpunog stranca, a to ja i jesam, i ne bih se bunio protiv takve odluke, nego bih je veoma pozdravio; morala bi se samo odlučiti da zaboravi moje postojanje, koje joj ja nikad nisam i ne bih nametao - i sva patnja bi očigledno prošla.
Pri tom ne pominjem sebe, kao ni to da njeno ponašanje, naravno, i meni mučno pada, ne pominjem to jer dobro uviđam da sva ta mučnost nije ništa u poređenju s njenom patnjom. Pri čemu sam, svakako, potpuno svestan da ta patnja ne potiče iz ljubavi; njoj nimalo nije stalo do toga da me stvarno popravi, pogotovo kad se uzme u obzir da ništa od onoga što mi zamera nije takve prirode da bi ometalo moj napredak. Ali stvar je u tome što se ona i ne brine o mom napretku; ona se ne brine ni o čemu drugom sem o svom ličnom interesu, naime o tome da se osveti zbog patnje koju joj nanosim i da spreči patnju koja joj u budućnosti preti od mene. Jednom sam već pokušao da joj ukažem na koji način bi se ta neprestana ljutnja najbolje mogla okončati, ali upravo time sam je toliko uzrujao da više neću ponoviti taj pokušaj.


Franz Kafka -Jedna mala žena
 
Srećan


Povlačim se u svoju samoću
tamo gde su ljudi moga kova
tamo gde se teško živi noću
od tišine i opasnih snova

Digao sam ruke od skandala
od prošlosti i pogrešnih želja
od lepote, izvora svih zala
od ljubavi i od prijatelja

Povlačim se a ostavljam ljude
u njihovoj zabludi od zlata
da me nađu kad i njima bude
zakucala samoća na vrata.

Duško Trifunović


scaled.php
 
"Da imam foto aparat", rekao sam, "slikao bih te svakoga dana. Tako bih zapamtio kako si izgledala svakoga dana svoga zivota."
"Izgledam isto."
"Ne, ne izgledaš. Sve vreme se menjaš. Svakog dana pomalo. Da mogu, sacuvao bih sve to."
"Ako si toliko pametan, kako sam se danas promenila?"
"Postala si malo srecnija i takode, malo tuznija."
"Kako znaš?"
"Razmisli malo. Nije to tako kod svakoga, znaš. Neki ljudi, kao na primer tvoja sestra, postaju samo srecniji i srecniji svakoga dana.
A neki ljudi, postaju samo tuzniji i tuzniji. A neki ljudi, kao ti, postaju oboje."
"A šta je sa tobom? Da li si ti najsrecniji i najtuzniji sada nego što si ikada bio?"
"Naravno da jesam."
"Zašto?"
"Jer me ništa ne cini srecnijim i ništa me ne cini tuznijim više nego ti."

Nikol Kraus
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top