Život pisan srcem

Reci... ima li me u tvojim mislima
cak i onda kad si ljut i pun problema?
Moze li jedna misao o meni i nasoj ljubavi
izbrisati osecaj tuge i nemoci za sva vremena.
Moze li rec koju sam ti dala o ljubavi
biti dovoljna da bi te cinila smirenim i sretnim
Kad u pesmama mojim prevlada sreca i ljubavi sjaj
kad zakoracas u moj svet.. onako stvarno i zauvek
onda mi nista vise nece predstavljati problem i biti vazno
jer znacu da je kraj mene jedini i najvredniji covek.
Reci mi.. jesi li mi svesno nocas usao u snove
i usnama svojim rasplamsavao zar mog tela?
 
Да само сан си остаo,
Врхови мојих прстију,
Не би дирнули твоје усне,
Ни моје руке не би биле твоја постеља,
Понекад желим, да машта не лети,
Да мисао теби не иде,
Да тело стане, заувек,
Да не говорим, да немa останем,
Како не бих шаптaлa твоје име,
Да не видим када другa твоје руке тражи,
Да, понекад пожелим,
Да само сан си остаo.


okrugla_soba.gif
 
Mudrac je ispričao jednom sljedeću priču:

Jednog su dana razbojnici oteli petogodišnjeg dječaka i spalili selo u kome je živio. Kad se otac vratio, vidio je zgarište i učinilo mu se da je pougljeno dječje tijelo njegov sin. Plačući i čupajući kosu spalio je dječje tijelo, sakupio pepeo u jednu vrećicu i stalno je nosio sa sobom.Jednog je dana, međutim, njegov pravi sin pobjegao od razbojnika i vratio se kući. Pokucao je na očeva vrata.

Otac koji je još uvijek plakao i nosio vrećicu s pepelom sa sobom, upitao je:

“Tko je tamo?”

“Tata, ja sam, tvoj sin. Otvori vrata.”

Otac je pomislio da se neki obijesan dječak s njime šali. Viknuo mu je neka odlazi i nastavio je plakati. Dječak je uporno kucao, ali otac nije otvarao vrata. Nakon nekog vremena dječak je otišao. Otac i sin više se nikada nisu vidjeli.

Na kraju je mudrac dodao:

“Ako se previše držiš nečega što smatraš istinom, kada sama istina dođe na tvoja vrata, nećeš joj znati otvoriti”.
 
Postoje slike koje ne blede. Nisam sigurna da će ikada da nestanu iz mojih misli. Nekada je dovoljno da me samo neki miris, neki dašak vetra, neki kreket koji se čuje iz udaljene bare podseti na ono sto je davno prošlo. Na neki davno odsanjani san, na neku davno izgubljenu misao. Da li uopšte postoji zaborav? da li nam je potreban da bi krenuli dalje. Ja ne zaboravljam. Slušam okolinu kako se utapa u nešto veće. Slušam tišinu koja je sve češće prisutna u mom životu. Postajem neki daleki posmatrač, slušalac života.

 
Mi, istina, kazemo da je smrtni cas neizvestan, ali kad to kazemo, mi taj cas zamisljamo kao da je u nekom neodredjenom i dalekom prostoru, ne mislimo da je u kakvoj bilo vezi s ovim vec zapocetim danom i da moze znaciti da smrt – ili onaj tren kad ona prvi put delimicno zavlada nad nama, posle cega nas vise ne pusta – moze nastupiti jos ovo isto popodne, tako malo izvesno, ovo popodne ciji smo svaki sat unapred rasporedili. Stalo nam je do nase setnje, da bismo za mesec dana nakupili potrebni zbir cistog vazduha, dvoumimo se birajuci koji kaput da oubucemo, kojeg kocijasa da pozovemo, u fijakeru smo, dan je sav pred nama, kratak, jer hocemo da se vratimo kuci na vreme, posto ce nam doci u posetu jedna prijateljica; hteli bismo da i sutra bude isto ovako lepo vreme; a i ne slutimo da je smrt, koja je putovala po nama nekim drugim putevima, po nedokucivom mraku, izabrala bas ovaj dan da stupi na pozornicu, kroz nekoliko minuta, otprilike kad nasa kola stignu do Jelisejskih polja. A oni koje obicno progoni uzas zbog izuzetne neobicnosti koja je svojstvena smrti, mozda ce takvi naci da ima neceg umirujuceg u takvoj vrsti smrti – u takvom prvom dodiru sa njom – zato sto ona tada dobija vid necega poznatog, prisnog, svakodnevnog.
 
Nadati se usprkos svakoj nadi je visoka mudrost koju je do sada dosegla samo ljubav.
Belu magiju zelje nece niko nauciti iz tudjeg iskustva ma koliko svedocanstvo i primer bili ocigledni, ma koliko snazno bilo cudo tudjeg zivota. Oni mogu sluziti samo kao podsticaj, kao predlog, nikad kao primer, jer kao sto postoje opsti zakoni kojima smo svi podlozni, tako postoje i individualni.
Upravo je covek jedninstven, neuporediv i nezamenjiv.
Ja ne mogu stici do srece po Vasem tragu, niti Vi po mojem jer mi dolazimo iz razlicitih smerova vecnosti.
Nase jezgro bica zastrte su zivotom, medjusobno stranim.
Ni dve reci nemaju isto znacenje za dvoje ljudi, jos manje isto iskustvo.
Kad se severni medved veseli, tigar dobija promrzline…
 
...Sunce, znaš...neke duše plove morima...zove se more izgubljenih duša..i traže se one srodne..koliko vremena treba da se nadju to niko ne zna..ali se osete i prepoznaju..i duše postaju jedno..i u toj buri i velikim talasima pronadju svoje ostrvo....ostrvo suza,ceznje i osmeha....ostrvo njihove ljubavi..znam da znaš:heart: .....

woman_watching_sea.jpg
 
Подигни поглед,
тамо горе на небу,
иза светлости пуног месеца,
сагледај само једну звезду,
неку безимену, теби, мени, нама.
Надени је име, неко обично,
твоје, моје, наша.
Сагледај све,
ма шта говорилa, причалa,
ходалa, стајалa, викалa,
то и неће бити важно.
Ни теби, ни мени, ни нама.
Тамо горе, у имену,
безимене звезде
ја чуваћу поглед твојих очију,
а и ту негде,
ту у грудима, лево, крај срца, у срцу,
то лудо чување,
нико не може красти,
ни ти ни ја ни ми.
Насликаћу срце речима,
лаганим потезом речи,
потезом слова и описа,
јер моје речи су поезија,
а она, твоја, моја, наша,
биће и додир и мисао и сан,
јер поезија је додир папира и срца,
пут или странпутица,
твоја, моја, наша.


edit by Nina

autor pesme je Masada
 
Poslednja izmena od moderatora:
U meni se ne svadjaju osobe... Ja se uglavnom svadjam sama sa sobom.
Nemam poremecaj ega, a i alter ego mi se cini zdrav. Svadjam se jer je zdravo svadjati se.
A i bolje je svadjati se sam sa sobom, nego loviti ljude po ulici..one do kojih ti je stalo ili slucajne prolaznike i svadjati se sa njima.
Proturjecim sama sebi, udaram si mentalne samare, u pravu sam, pa nisam, pa hocu pa necu.
Dok mnogi stoje ispred ogledala, nezadovoljni sobom, vlastitom pojavom, pomisljajuci na fitnes i bildanje, i ja bildam, ali odlucnost. ..

Neko je jednom za tu pojavu rekao: ”U ogledalu je neko drugi koji nas uhodi.”...... mada moj alter ego nije samo uhoda.
Moj alter ego je moja sjena, moj glas zdravog razuma....moj svakodnevni i vjerni pratilac..
To sto ga ja zovem Mrs. Tylera Durden nije zbog Brad Pitta ili Edwarda Nortona. Nije toliko ni zbog Finchera, ni zbog maski, ni zbog opscenosti.
Moj Mrs. Tyler je Alice u zemlji cudesa. Alice je sa druge strane ogledala. Dok sam ja ovamo s ove strane ogledala fascinirana Erosom koji nas navodi na svasta, ona se tamo s druge strane ogledala igra sa Kupidom koji provocira mastu.
Alice se ne boji sresti Morpheusa, uzeti crvenu pilulu, i skociti naglavacke u zeciju rupu. Ociju sirom otvorenih.

dry4imwtbs.jpg
 
Nizami
Medznun&Lejla

Od tebe sam udaljen onoliko
koliko ti to zelis,
a ako si tuzna, pogledaj, i ja sam takodje.
Nema vetra bez tvoga mirisa,
niti u meni ista peva a da to nije Lejla,
ni jedno secanje u meni nije traga ostavilo
jer je u tebi svo moje bice nestalo...


Ko sam ja? Jedan prosjak,
koji peva zbog tebe,
voljena, tako daleko, blizu, cujes li me?
Od robovanja zivotu ja sam slobodan,
pa je moja bol takodje i moja sreca.
Jedan utopljenik, zedan u oluji bola i uzitka,
jedan nocni slepac sam ja,
koji se suncu nada...
Moja dusa si ti, a ja sam tvoja,
dve duse smo mi, a ipak smo samo jedna,
dve zagonetke, a jedno resenje za oboje,
da svako na zemlji za drugim pati.
Ovaj put smo deset koraka odvojeni,
premda smo jedno u drugom prepoznatljivi.
Ipak ovde, sto je jedno,
mora se kao dvoje pojaviti,
i ne sme se vec sada u jedno udruziti.
Nema puta koji telo drugom telu vodi,
samo dusa dusi moze putovati...
Srce je vecno, jer tebe voli,
smrt je tamo, gde ti nisi.
Ja ostajem zdravo, dokle god si ti u meni,
jer deo mog vecnog zivota, to si ti...

zemlja-1.gif
 
prividno si tu
kao neki tvoj odsjaj
i daješ

mi polet
ili privid poleta
ali sve je tek privid
i manje je trajno
od kapi na zemlji
od dine na pesku
znam to
jer dodir ruke
nikakav privid
dati mi neće


http://3.***************/_Qe-IDpuwFq0/TMmbkEUX2_I/AAAAAAAAAcg/jY8Jj1-Qsb8/s1600/ruke1.JPG
 
Prepustam se cesto notama tih oblaka koji me vode ne pitajuci gde,kome i zasto.Zmurim u njegovom plavetnilu i radujem se sto mogu da osetim tisinu i mir koji su vec zaboravljeni.Osecam u toj tisini boju koja me kupa i obavija u svoje najneznije plahte,prosto kao da mi daje krila da se vinem pod same oblake.Dodirnuti vrh tisine je moja jedina zelja.U njoj pronalazim radost,koju raznosim po celom svetu.Osecam vetar koji promice pored mene u samo jednom jedinom naletu.Razgovaram sa pticama i osecam ljubav koja je neopisiva.Koja me ispunjava u svakoj pori moga postojanja.Volim i noc koja polako dolazi dok ja plamtim po njenoj vasioni.Osecam smiraj cak i dok gromovi tuku jer imam stit za sve bolove.Stena sam.
Beskraj

150372_174130779268167_164709013543677_641004_390856_n.jpg
 
Taman je izlazila iz kupatila posle tuširanja, kad je trgne zvuk zvona na vratima. Žurno je navukla na još mokro telo frotirsku haljinu i podigla slušalicu interfona.
Nije očekivala nikoga a i nije vreme poseta u ovako rano poslepodne, pomisli.
- Gospodjo, oprostite, znam da nije vreme, ali vidim ribolovačka radnja u prizemlju ove zgrade više ne postoji, pa možda znate....
Stresla se od glasa koji joj je govorio reči u uvo, glasa koji ona čuje i kad nije tu i koja ona u mislima može da prizove kad poželi da se seti reke....Onaj isti koji ne može još da definiše je li ljubav, požuda, strast...ili je sve to istovremeno....- Samo momenat, - uspela je da promuca nekako. Na brzinu obuče trenerku boje cimeta, još jedan pogled u ogledalo i već je trčala ka prizemlju preskakući stepenice....Da, to je bio on, Ivan Kovač, visok i preplanuo u maskirnom odelu....I on je stajao poput gimnazijalca ispred žene koja je svojim prisustvom u njegovom životu, nekako davala dodatni smisao svemu....Hteo je da objasni, da dobije na vremenu da se pribere od iznenadjenja...Ona se brže snašla; pozvala ga je gore u stan, na internetu sigurno postoji nova adresa ribolovačke radnje....Penjala se stepeništem ispred njega sećajući se kako ju je prošli put nosio do čamca, tamo na reci...i ...
Uspeo je da na vratima koje je ona otključavala, pročita ime - Vera P. krijući pogled kao djak kad prepisuje kradomice.
Uvela ga je u stan, pozvala u salon i pitala šta će da popije. Odlučio se za domaću rakiju od dunje, koja mu je baš trebala kao nikad do sada....Dok je ona u kuhinji kuvala kafu, razgledao je stan ukusno namešten, primetio nekoliko sofisticiranih predmeta; kao vazne od murano stakla, srebrne svećnjake kakve je vidjao po Kartofelovim katalozima...Na zidu je dominirala slika Mersada Berbera - Portret IV....Sedeo je na jednoj strani udobne sofe a drugu kao da je čuvao za nju. Kafu još nisu popili, a njena trenerica boje cimeta već je bila na podu. I opet one ruke, nežne, jake i sigurne....Stapali su se, gladni jedno drugog, kao da žele da nadoknade svo ono vreme od poslednjeg susreta u čamcu....Jedan čovek i jedna žena što su se bez reči razumeli, uzdasima dogovarali, pogledima ispijali jedno drugo...
Ivan kao da je zaboravio razlog dolaska u zgradu, a Vera nikad srećnija što je ribarska radnja preseljena, kako bi inače sve to...smešila se u sebi dok je na internetu tražila tu novu adresu.
Kad ga je ispraćala bila je sasvim svesna razloga svog osmeha kakav nose žene srećne, lepe, zaljubljene....Da li se ovo sudbina umešala da je nadje, mislila je dok mu je mahala sa prozora. A i šta će joj sada reka, pomisli. Ionako kiše dolaze, obale više nisu spremne da ih ugoste.....Pa stvarno; šta će joj reka? Nije li je Ivan Kovač doneo u svojim očima ?!

2h6vln6.jpg
 
,Nemojte misliti da je bilo kakav,pa i najobičniji razgovor sa ženom besmislen.Svi razgovori sa ženom imaju dubok smisao.Kada bi žena bila uverena da nemaju smisla,ne bi izustila ni jednu jedinu reč i mi bismo bili nema vrsta,,



dr Jovo Toševski-Amonov rog
 
„Ne voliš me više. Ali, tim gore po tebe! Ja tebe volim. Nije trebalo da se daš. Ne nadaj se da ceš se izvuci. Sve si ucinila da te volim, da sam ti privržen, da ne mogu živeti bez tebe. Poznali smo zajedno zadovoljstva koja se ne daju zamisliti. Ni ti se nisi odricala svoga dela. Nisam te ja na silu uzeo! Htela si. Još pre šest nedelja bila si zadovoljna. Bila si za mene sve. Ja sam bio sve za tebe. Bilo je trenutaka kada više nismo znali da li sam ja ti, ni da li si ti ja, i sad hoceš da te najedanput ne znam više, da budeš za mene tudinka? Tvoji poljupci, tvoj dah na mome vratu, tvoji uzvici, sve to, dakle, nije istina? Sve to ja izmišljam, je li? Pa dobro, ja se nisam izmenio. Ja sam ono što sam i bio! Nemaš ništa da mi prebaciš. Nisam te varao sa drugim ženama. Ne zbog toga da bih to sebi zapisao kao zaslugu. Nisam mogao. Kada je covek tebe spoznao, i najlepše su mu bljutave. Nikada nisam pomislio da te varam. Zašto me ne bi više volela? Odgovori mi, odgovori… Reci da me još voliš. Reci, jer je to istina. ...

Anatol Frans, Crveni krin
 
Iskustvo nas uverava da nijedan odnos, nijedno prijateljstvo, nijedno osecanje ne moze opstati ako u njega unesemo krv nase krvi, ljubav, zajednistvo, zrtve i borbu. Svako zna i iskusio je kako je lako zaljubiti se i kako je tesko lepo i iskreno voleti. Ljubav je kao i sve prave vrednosti, ne moze da se kupi. Kroz vase vene moze da prostruji zadovoljstvo ali ne i ljubav.
Trazio sam u svom secanju lica svih onih zena pred kojima sam klecio kao mlad – spreman da im poklonim ono sto mi je bilo najdraze i najdragocenije, samo da se priblizim sredistu zivota i pronadjem odgovore na tajanstveno pitanje koje sam nosio duboko u sebi. Ali sta biva s tim zenama,s tim devojkama zbog kojih smo nekada prolazili kroz lavirint zelja i koje su nam poklonile zoru ljubavi? Sta osecaju kad ih napustimo? Mi muskarci radimo hiljadu stvari, kreiramo, istrazujemo i zaradjujemo – ali sta imaju one, zene, koje zive samo od ljubavi i koje se mogu nadati samo ljubavi?
Uostalom, nista nije uzaludnije od razmisljanja o onom ko se voli.

Hermann Hesse – Srecan je ko ume da voli
 
Svaki put je samo put, i nemoj se ustezati da ga napustiš ako ti srce kaže da to učiniš… Pažljivo osmotri svaki put. Oprobaj ga koliko god puta smatraš da je potrebno. A onda upitaj sebe i samo sebe… Ima li ovaj put srca? Ako ima onda je taj put dobar; ako nema, uzaludno je traćiti život na njega.Karlos Kastanede
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top