ROMANTIKA..POSTOJI LI JOS.....
Dakle, romantika je kada nekome do koga vam je mnogo stalo učinite nešto neverovatno lepo, meko, nežno, prozračno, vazdušasto, mirisno, jedinstveno, čarobno, osvajajuće, prisvajajuće, nešto pri čemu se dodiruju osećanja, čulnost, mašta, nešto gde prestaje stvarnost i ostajete samo vas dvoje. Mnogo toga je događaj, susret samo vas dvoje.
Na svakom početku su dvoje. Njega karakteriše idealizacija onog drugog. Čućete, neretko, da je taj neko fenomenalan, neprevaziđen, prepametan, izuzetno lep, ambiciozan, osećajan, pažljiv, kreativan, ostvaren, svoj, autentičan. Dani i dani se provode u kreativnom i inspirativnom smišljanju lepota koje mu se mogu prirediti. Od malih poklona, sitnica, ukradenog minuta pauze, nežnog SMS za dobro jutro ili laku noć, obaveznog pamćenja rođendana, imena svih prijatelja, omiljene boje, parfema, obožavanih kolača, marke mobilnog telefona ili kola, dobro ili srednje ispečenog bifteka do toga da se to baš i ne mora.
Prođe neko vreme… Daleko od toga da prođe ljubav, ali izgubi se ona doza inspiracije da se drugom život ulepša, izgubi se zanos i, što je za onog drugog najbolnije, izgubi se idealizacija. Tako sada taj neko baš i nije najfenomenalniji, ima boljih, vrlo je inteligentan, lep je, mogao bi da bude malo ambiciozniji, ne bi mu falilo malo više osećajnosti, pažljivosti i kreativnosti; kada bi se potrudio, bio bi ostvareniji, a mogao bi da poradi i na svom imidžu kako bi delovao autentičnije. Rođendani se, naravno, pamte, ali ko će upamtiti tolike mobilne i tolika kola kada se stalno na tržište izbacuju novi modeli, a i njegovi prijatelji – ima ih iz osnovne, srednje škole, iz kraja, s fakulteta, s prvog, drugog… petog posla. Zrela ljubav podrazumeva prihvatanje nekog u celini, onog dobrog i manje dobrog, onog što je u skladu s nama ili je malo različito. To ne znači da smo saglasni apsolutno sa svim, ali je ljubav ipak u neku ruku bezuslovna. Ima, naravno, razmirica, pa i svađa, ima zameranja, pravljenja ustupaka, nekad i malo tugovanja, ali se u suštini svako u paru oseća bezbedno, voljeno, smireno.
Pitanje je da li svakodnevica ubije romantiku. To je ipak individualna stvar. Neki ljudi su gotovo rođeni romantičari. Večiti sanjari, maštari, tvorci neobičnih događaja, mađioničari koji od sivila prave kineski vatromet. Liče na večitu decu zanetu i ponetu svojim unutrašnjim sadržajem, koja se ponekad prenu, ali im je u njihovom svetu lepo i udobno. Lepo je živeti uz nekog takvog, ali i takvi moraju nečim da hrane dušu. Možda mogu da je nahrane hranom svojih doživljaja, a možda im ponekad treba i nešto spolja. Njih ne treba buditi, šteta je, malo ih je. Onaj ko ume da se ukrca na njihove leteće ćilime može da vidi svet iz druge perspektive. Ne kažem da je to baš najpraktičnije što neko može, ali je neobično, lepo i jedinstveno.
Da romantika još postoji govore i filmovi koji dobijaju Oskare, knjige koje dobijaju svetske i lokalne nagrade, muzika koja dobija MTV priznanja, konačno i mi, kao svedoci svih ovih kreacija u kojima uživamo. Svi oni upaljači koji se pale, telefoni koji svetle, ruke koje se podižu na koncertima znak su da je romantika tu. Ona je zaista kao duh iz boce. Onaj dobar, koji je pušten i koga ne treba nikada vratiti u bocu.
Čak i pedeset godina braka nije razlog da nestane romantika. Onaj drugi baš i nije više kao nekad, ali je još uvek jedini pravi. Još uvek svako voli malo iznenađenje, poruku na jastuku, prvi ubrani cvet s terase, posvetu na knjizi koja je kupljena zato što je sjajna, a pročitana je kao pozajmljena, nežnu zdravicu za nije važno koji rođendan, posetu mestu gde su se upoznali, ugledali, poljubili. Mislite da samo mladi slave nedelju, mesec, tromesečje, godinu dana zabavljanja?
Grešite. Slave svi koji su sačuvali romantični deo svoje ljubavi. Još više oni koji svoju decu uče tome da je romantika civilizacijsko dobro, a ne kič. Kada nestane romantike, bojim se, nestaće i svega onoga što nas prosto vuče u naručje nekoga s kim želimo da ostanemo. Kako ćemo sami onda biti.
) cestitam jos jednommm
