QUOTE
Gledas si kroz prste,
stari moj.
Ne bih se slozio. Ili: sta ako znas da nicija slika nece ostati da zraci, pa si seo u sozercanje i nesto kuckanja? Pa ne, idem samo lagano, kao ono inertniji od zasicenog "bica", pa da mirno sagledam sta preostaje. Opet, i onda, ne lezi, ne moze, ne valja. Sad malo na leru, pa ko zna.
Ili, ko sto rece neko za jednog prezivelog savremenika totalitarizma: "Ostao je da vidi sta ce se desiti." Mozda moze i naglo, bez godina koje su pojeli...oduvek je posle bilo nebitno ko.
Kronika nepoznatog u kultu mere, kad se dijagnoza sazme u jedan segment
ispoljavanja, pomislih da je...znate o cemu se radi, ne mogu da spavam, mislio sam tako jednom o dodiru duhova u vremenu, mimezis i oberucke prihvacena stigma arhetipa, jer kad miki kaze da se boji on misli ozbiljno, dobro ne sad o tome koliko smo marionete koje povlaci vetar svih mogucih izgubljenih vremena i iluzija, mozda ako citav zivot ostanem ovde necu moci da se igram, beskrajno krnji krug bez boje i u njemu moje primisli njihov odraz i nada da sam jos uvek ziv, i njena odezda prozivljenog greha, da stanemo u susret modrom nebu koje ce gutati sve pred sobom, i jedan mali ovlas dodir usana i butine, znam da ne moze da slusa, umrle su muze, ali kada bi na trenutak samo taj jedan obicni pogled razumevanja primio a da u nj odmah ne proniknem, ako je ikako moguce da se vise veruje bez racuna uzvracenog, nikada nece krociti u vec srusena svetilista tome je kraj, trazim samo trenutak mog mraka da postane makar delic pomicanja njene usne, mnogo je kazete, a onaj gore atlantidjanin sto govorio je samo sebi u bradu, toliko opstih mesta, to nije bilo pre, a zasto onda mom vapaju ne dozvoliti mesto, samo hromatsko katodno ludilo sa ponesto pravila u nametanju sebicnog gledanja kada osvane nekoliko slova, da li smo uopste prekriveni icim osim potisnutim bolom, ne moze se priznati, nije moguce reci toliko toga a ne biti nista, imati pred sobom sve, a ne nositi ni poruku u boci ni primisao o buducem, valjda kad se zatvori ples sa provokacijom naseg kraja, pa ostaje jezik psiholoskog simbola da ne bi stropostavanje u bezdan pogleda u sopstveno lice otkrilo dvostruku krinku koja cini suvisnom svaku providnost...
-----------------------------------------------------------------------
nego osecam da tehnoloski pesnik u meni zamire, da ne odem sa njim i ja, toliko mogucih referenci a nijedna ostala sem etsetera i ja pretera...smor je postao forum, docice neka nova deca da oru bordove, to vise necemo biti mi, ili ono docice nezvani gost to vise nije moja kuca i;.t;.d;. zasto sam sad gore postavio dve recenice toboznje logicke jasnoce da prehranim sujetu ni sam ne znam, zapalio sam drinu bez filtera ponovo i popio demetrin, da li sam napominjao da mi desno plucno krilo...zaboga koga zanima, kosmo bez kosme, prijatelji moji nema vise prijatelja amin i dovidjenja, a gle kad kaze ; je li tako prijatelji priznanje mi ukazite ;lolcina; pa koje hebeno arhetipsko sazaljenje jos igde pliva, ja bezrazlozno nasukan na ove nebuloze, a onamo pecnem se kad naletim na coveka koji zna kad sam i manipulisao, da mi kaze kako me netom mrzi, o molim vas zauzdajte dizgine proklamovanja, necu nikada heklati recenice sa sobom umrezene, to je proslost, na kraju i strah me od veza i svezica, blam me od samog sebe da citam brodolom jedne jasne poruke, necete me sada zaustaviti, pisem celu noc, znas kad rece onaj drag si mi ali mi je istina draza, pa onda onaj; a ti ces reci sta je istina, pa sad ja drag mi je apsurd ali mi je tragedija draza, jer kako moze onaj pucanj mersoa da se odrazi na epohu drugacije nego zbeg u drugu igru iste price, da tu je i vecita antinomija, ali je uvek tu i tvoja strana sto zovemo tragedijom, a toga molim vas nema doli(klonirane) one da mi kaze da sam pozeljan erotski objekat, tja...tela u metastazi, a opet i on mora da dise, jednom je drugarica pisala rad formu kao put ka vrhuncu, a sta je to nego zeleti stari gromopucatelni kraj, plauzabilne metonimije i nepotrebnih epiteta, da ne kazem priroka ka ovom ili onom starom ili mladom junosi koji otkucava, nemojte zidati arhivu ni drzati govore, nek mi gavrani kljucaju jetru, epimetej je drugi, a moja augijeva stala staklena pepeljara sa desne strane, moj dosudjeni nikotinski patos, konacno sam te nasao, pruzi jos samo jednu referencu manje da iskorak ne bude toliko nagao, ja sam izmedju a ti vec iza, i bolelo me je, nije da nije, zasto sanjam kao nilski konj, glupi omanji kant je rekao da tamo gde je zivotinja jedino stoji kauzalitet, a covek na mestu u kojem priroda jedino ne postuje nesaznatljivost stvari o sebi, sloboda je noumenalna, nije nego...nije nego...
---------------------------------------------------------------------------------------------
Potaknut pita neko za zavist, kaze oblik zavisnosti koji se vec sadrzi u krilatici navuci se na mene, izvan toga slabo sta, sve dalje igra, sirano, kao kreacija u samoci a opet bez stovanja izgubljenih junaka izvan one enciklopedije mrtvih, izmedju anarhizma samodostatnosti i autonipodastavanja, nije mi nista sklonite se, nije mi nista, moje ime je davorin bogovic a ovo sve oko mene je crno bijeli svet, hteo sam reci samo da u prici o tragicnosti bahanalija nema niceg do manifestnog fanatizma, mislim na sublimiran znak kao predlozak za smestanje u pricu o prici koja stupa namesto culnosti, jasno opskurno, samo prelomni trenutak za revolucionarni simbol, hteo sam samo da uplasen konstatujem da nisam sam, ni pomorac cak, a fragmenti bilo koje podsvesti ni onome tamo vise ne znace nista, a onda i vise nego blasfemicno htedoh da uputim podocnjacima poruku, znam i gore od patetike, al ipak cu izviknuti o secanju, mislim zasto mu devojke vise ne pisu pesme, kao pej a tribjut, o pej a tribjut...
---------------------------------------------------------------------------------------------
Zasto ne volis mog kamenog hegela kao opori humor, ono uzviseno u histeriku -> on prolazi, znam da to nije kaliografski znacajno i da otvoriti se za performativni univerzum ne budi novu nadu, ali dok svet oko tebe drhti emigriranje u bespuca van stava dojma se i njemu utesno kad ustrasen od smrti kao siparica ceka berlinsku koleru, samo sam pustio papirnog zmaja dok i dete vidi novi svet sto se prolama da meri zasluzenost slobode, pa i ako pritisnu tu crvenu dugmad ja stojim pored da ustvrdim da bilo je dovoljno ono bar zbog dalmatinskog zimzelenog mirisa kad se priblizavah moru, onda kad ne slutismo da ce se poredak utabane volje da se rasprsi u ovu igru bez ikakvog tla, i samo sam hteo reci u paranoji kao gej fetisu da on ovo nikada nije radio, da taj pogled nikako ne govori -> u cemu je problem gospodo…
---------------------------------------------------------------------------------------------
ko pena namesto brade, sta on to brije, bas ko purgeri, sam bog ce znati zasto pisem pesme...mozda to nije majmonidesov kordobski prevedeni izvor, u kalifatu ili toboznjoj tami srednjeg veka izgubljena poetika, mozda je nedostatak sabranih praslika samo moje vera u causa finalis, mozda da poverujem da put reciklaze jeste kreacija autopoiesisa na trnovitoj stazi izgubljenih svedocanstva i hladnoci pisane reci, mozda...
ali je to skulptura od kamena, ne svedoci ona, porucuje nas 25-i dan, predug raspon i poneko pravo za reprint i sabrane ucinke, kada je hajdeger mogao reci da je atomska bomba eksplodirala u parmenidovoj poemi ja sebi da dozvolim ovu igru koja nije ni momenat tudjeg ponizenja vec samo moj jezikom civilizacijskog preloma omaz i blam, u smislu koja je to mera kada je persija u pitanju, a koja drzava najbolja obzirom na okolnosti, cudnog li izraza za filozofiju, olakotne?, sta su to one, da li zeli da ukljuci u ples pravila puka, ono sto sam ja nazvao po niceu i konstantinovicu arhetip normalnosti, kao da ga epoha ne nisti, pa iskljucujuci trenutak postaje zelja za krenuti na istok i vojskama zeleti napustenu zemlju namesto refleksije, pa se to onda zove obicajnost koja izlazi iz sebe...pravda, pepelom posuta wesen ili ono pitanje gde je tu zapravo bonum...eh moj, drhtavim glasom nepozvani skrivacu u fioku, istoricnost kao zaborav, na razmedji nostalgije i bremena postvarenog zla...ne tuguj, tek poneko jos govori o krivici, a ja, a mi, oplemenjeni i napunjeni, biblioteka i tek ponegde, i samo izuzetno, nedosanjani san...cisti eter...
