Život pisan srcem

[Arhimedes]

 

[Nina]

Poput razvedenih parova.. izbegavaju pogled onog drugog.Ipak na cudan nacin priznaju da su oboje duboko i beznadezno..vecno zaljubljeni jedno u drugo.
Sta bi to moglo da znaci?
Znaci da su neprestano zajedno..cak i kad su razdvojeni. Dok stoji pod tusem..zamislja ga sa druge strane staklene pregrade kako posmatra vodu koja joj klizi niz telo.. priljubivsi usne uz mutno staklo. Prislanja svoje usne na untrasnju stranu stakla.. zatvara oci i zamislja kako je ceka. Zamislja da je voda njegova ruka.. prelazi svojom rukom po telu.. istrazujuci ga i zamisljajuci njegov dodir. S druge strane.. on uverava sebe.. dok lezi u krevetu.. da na duseku pored njega postoji toplo udubljenje.. kao da je upravo izasla iz sobe.. zatvara oci a ona se vraca i prilazi mu blize. Tela im se preplicu u obliku znaka pitanja.. oznacivsi kraj zagonetne recenice koju je doneo taj dan...
Ove prepirke ne vode nikuda.. kao i sve svadje medju ljubavnicima.. samo njihove se ne mogu okoncati.. obesmisliti poljupcem zaborava. Vec poljupcem pocetka..
Sve se pamti.

I Ti ..znass da....

 

[mari47]

Kad bi se snovi bojili bojama,
svoje bih obojila sivom bojom,
pa neka tako u sivom umirem,
polako i dugo
kao što sam čeznula
za rukama tvojim.
Noćas sam plakala dugo
kao kad se ruži kidaju cvetovi,
korila sebe duboko u sebi,
noćas su umrli moji svetovi.
Kazni me Bože,
i ne opraštaj mi ništa,
tako prolaze svi koji daju sve
da bi dobili išta.
Spremna sam da ispaštam,
spremna na najteže muke,
čak ako i u snovima
ponovo poželim
tvoje neverne ruke.

 

[mimi75]

 

[mari47]

Danas sam sva
od poraza sastavljena,
pa rastavljena,
najpre voljena,
pa ostavljena,
i zamoljena
da budem po strani,
i zaboravim sve
što može samo
ljubav da brani.
I rekao je još
da nisam mu više
topla niti mila
i da je sve to samo
farsa bila.

 

[misticlady]

 

[Nina]

Zašto baš u decembru 2012. godine
Po prvi put o tome da su drevni Sumeri predskazali kraj sveta izjavio je pisac fantastičnih štiva Zekarija Sitčin. U svojoj knjizi „Dvanaesta planeta“, koja je objavljena 1976. godine, on je pisao da je, tobože, pronašao neke nauci nepoznate sumerske manuskripte u kojima se govori o planeti Nibiru. Planeta se okreće oko našeg Sunca, ali da bi načinila pun krug potrebno joj je tri hiljade šest stotina zemaljskih godina, pa je stoga niko do danas nije video.
A nedavno se ta, u suštini, mistifikacija, naslonila na drugu legendu: prema kalendaru drevnih Maja, decembar 2012. godine je poslednji mesec postojanja naše vaseljene, nakon čega će nastupiti kraj vremena. Preciznije rečeno, prema proračunima Indijanaca, on će pasti negde između 20. i 23. decembra.
Ove godine bujica interesovanja za indijanska predskazanja podstakla je još i reklamna kampanja filma –katastrofe „2012“. Siže filma je upravo zasnovan na kraju sveta po kalendaru Maja.

Naziv Nibiru figurira u delima vavilonskih astrologa, a takođe ga istraživači povezuju sa božanstvom Marduk. Ono se pojavljuje u vavilonskoj legendi „Enuma eliš“, nastaloj otprilike 668. ili 627. godine pre nove ere, dok je civilizacija Sumera postojala i stvarala svoje kulturne spomenike mnogo ranije – između XXIII i XVII veka do nove ere.
Izjave o tome da je Nibiru nekakva planeta koju su otkrili Sumeri nastala je iz pretpostavki tog istog Sitčina i ona se u suštini ni na šta ne oslanja. Da, sumerska civilizacija je posedovala izvanrednu umetničku kulturu, napredne tehnologije u poljoprivredi, gradskoj infrastrukturi i izvanredno razvijenu pismenost. Ali, nažalost, dokumenata koji svedoče o sumerskim otkrićima u sferi astronomije do nas je došlo sasvim malo. I apsolutno je sigurno da Sumeri nisu imali nikakve predstave o Neptunu, Uranu i Plutonu. Oni uopšte nisu znali da se planete okreću oko Sunca – prve ideje o geocentrizmu pojavile su se u drevnoj Grčkoj otprilike dva milenijuma posle iščeznuća sumerske civilizacije.

Dejvid Morison..Nasa

 

[mimi75]

Vrati oku mome sjaj...
Nacrtaj na licu mi osmeh...
Zaplovimo nebeskim beskrajem...
Sanjajmo zajedničke sne...

 

[Nina]

Pisano srcem

Dodirujem ti usta.. prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke..
kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju.. dovoljno je da zazmurim pa da se sve raspline i
sve ponovo pocne.. svaki put stvaram usta kakva pozelim.. usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu..
usta izabrana od svih mogucih suverenom slobodom mog sopstvenog izbora da ih svojom rukom iscrtavam
na tvom licu a koja se pukom slucajnoscu koju ne nastojim da shvatim.. podudaraju bas na ustima sto se smese
ispod ovih koja ti moja ruka crta...

 

[Nina]

Reci

 

[Arhimedes]

 

[mari47]

Treba mi san
da skupim snagu
za novi dan,
i nikad više
taj dan
neka ne liči
na nikakav san.
To i nije bio san,
zbog njega sam živela
svaki svoj dan.
K vragu i snovi
i novi dan,
samo da ne mislim više
dal me je stvarno voleo
ili je bio samo san
K vragu.

 

[Nina]

Kako bih znala da sam zivela sve prethodne zivote ..
da za sobom ne ostavljam trag..na mom putu koji se radja iza mene.
I kako cu ziveti ..sutra.. a da nicim dobrim i lepim ne obelezim ovaj
i svoje buduce zivote..Ja sam gospodar svojih reci..sve dok ih ne izgovorim..
a onda su moje reci moji gospodari...i ja stojim uz njih.
Govorim ti ovo ne zbog mojih reci vec zbog toga sto si napao moja dela
Rekao si ono sto si naslucivao iz onoga sto su drugi govorili....
ne proveravajuci da li je to istina ili ne..da li je voda na tom izvoristu zaganjena ili nije...Moje reci mozes napadati...ali moja dela u tragovima koje ostavljam na putu kojim idem...ostavi vremenu da sudi o njima..

 

[xena7]

 

[mimi75]

 

[Arhimedes]

 

[mari47]

Ne volim sneg,
ne volim ništa
što sam volela pre;
toliko toga je nestalo
iz srca, duše,
iz moje ruke dve.
Sad mi sve liči
na ovaj prokleti sneg:
čekaš ga ovako bajkovitog,
pa kada nestaje
sećanje i tuga za njih
samo ostaje.
Snegovi zato valjda i postoje,
da su kratko s nama,
istope se, odu,
pa ostanu samo
suze da se broje.
Ma, neću da brojim suze,
ni ova ruža ih ne broji,
čekaćemo lepše dane
kad će osmeh
sasvim lepo da nam stoji.

 

[mari47]

Znam,
nije mene lako voleti.
U onoj prevelikoj strasti
za tobom,
veruj mi,
ni sama nisam znala
kuda bih sa sobom.
Ja,
celom sobom
branim sve što je moje,
pa mi se činilo
da mi pripada i
sve ono što je tvoje.
Sad bih i ja
nekako da zaboravim sve,
al još me ne popušta ona slatka jeza
dok me u snovima grle tvoje
ruke dve.
Pokušaću
da ne mislim više
na poljupce, tvoj dah
na vratu mom,
al, moraš mi pomoći i reći
da me nema čak
ni u snu tvom.
Biće mi lakše,
pomozi mi mili,
reci slobodno da smo
oboje tek u zabludi bili.

 

[DUNJA W]

Da li mogu da se vrate propuštene prilike? Gde one uopšte završavaju? Da li se dodeljuju nekom drugom ili se bacaju na đubrište? Ako i odlaze na bunjište karme, da li je to zajednička deponija ili svako ima svoj kontejner za propuštene prilike?
Nekad se propuštene prilike vrate. Nisu iste kao što su nekad bile, ali su ipak prilike. Reciklirane su, ali ne manje vredne. Neke propuštene prilike su neprocenjive. Ako se vratimo u svoju prošlost, možemo da ih prepoznamo. Bol je putokaz do otpada propuštenih prilika. Progutaćemo ponos, zasukati rukave i iskopaćemo ih. Onda će nam one zasijati novim sjajem. Videćemo njihovu pravu vrednost i radovati se što smo ih otrgli od propasti.
Ali ponekad možemo samo da jecamo i držimo ih u naručju, hladne kao mrtvorođenče.

 

[DUNJA W]

Sve je tako jednostavno, lepo i beskrajno.Najvece vrednosti sveta su najjednostavnije stvari naseg zivota, samo sto ih covek vremenom zaboravlja i cini dalekim, zadovoljstvo i lepota se kriju u sitnicama, samo sto odrasli to zaboravljaju i u tom naletu zelja, uvek se pojavi neka sledeca.A oni u silnoj jurnjavi za zivotom, zaboravljaju... kako se zivi.SRECU CINE SITNICE.Ne zabavljajte srce brojkama, nego se igrajte cudima i verujte u jednostavnosti i lepoti zivota.
"Mali princ"

 

[Nina]

Samouvereno leprsas krilima zadovoljstva..
Namenila sam ti svu strast..dok lelujas nesigurno na vrhovima mojih prstiju...
Preturas po tami svoje sobe.. ceprkas po recima kojima sam te prekrila za laku noc..
Uz potmuli uzdah izlazim iz ugla secanja i lagano se spustam na tvoje uzglavlje.
Kandzama strasti kidam krljusti ponosa i useljavam se u tvoje misli. Ponires u carstvo cula dok nemo posmatras njihanje oblih kukova. Sav ustreptao od ceznje i slepe zelje nervozno kruzis oko nabreklih bradavica zivota... Muskarac u tebi izranja iz obamrlih bedara strasti i stremi neumorno ka samoj vecnosti. Gubis se u mnostvu nepoznatih puteva dubina i zeljno tones u mekocu mog tela. Nezni trzaj se topi u magnovenju jutra dok ti izguzvana i mokra postelja stvara bol u udovima... Praznina sobe otkucava poslednje trenutke nedosanjanog sna...

 

[mari47]

Kiša je neprestano padala tih dana. Nebo nad Sinesom kao da se spustilo niže nego obično. Gomila ljudi koju ni kiša nije mogla zaustaviti, u grupicama se primicala lokalnom groblju tog malog grada na obali Okeana. Okupljali se oko odra mlade žene, koja je ležala tu okružena belim ružama. Malobrojna rodbina skamenjenog lica, nemo je zurila pogledom iz koga se jednostavno više ništa nije dalo pročitati. Tek poneki jecaj žena prekidao je jezivu tišinu.Odjednom zagrmi nebo. Sveštenik, žureći da obavi svoj posao, glasnije poče da govori, da bi nadjačao nebesa, činilo se.
- "Pokoj večni daruj joj Gospodine i svetlost večna svetila joj. Počivaj u miru, draga naša Eli".
Kiša je i dalje lila dok su Eli spuštali u njen poslednji dom; tamo gde će se odmoriti od svog, iako mladog, ali punog iskušenja života. Htela je više nego što je mogla ili što joj je pripadalo.
- "Čoveče, iz praha si postao, u prah ćeš se pretvoriti" - još jednom glasno izgovori sveštenik iako je malo ko mogao ovo čuti. Žurili su ljudi prema svom predgradju, odakle se već čula muzika fada, ona muzika što boli, što je i tuga, molba i pretnja istovremeno. Muzika iz iste one prčvarnice gde je svratila Eli one večeri vraćajući se iz Pariza i jela školjke prstima.

 

[Arhimedes]

 

[-Night -]

Ovo je pesma jedne košulje zaljubljene do okovratnika u jednu sasvim banalnu drvenu štipaljku, i glasi:
Držiš me na ovoj ljuljašci da ne okliznem. Da mi suze ispare na suncu. Zahvaljujući tebi moći ću malo da se našalim sa stokom i živinom u ovom dvorištu.
Nadimaću se. Raskopčaću svu dugmad na svom platnenom telu. Celo prepodne biću zastava koja rukavima šamara vetar i miriše na sapunicu i nebo.
Drži me čvrsto, ali nemoj da mi zavidiš. Mene popodne peglaju.

 

[DUNJA W]

DIJAGNOZA: SAMOĆA!Kada ti telefon ćuti – TO NIJE SAMOĆA.- To su loši prijatelji…
Kada slušaš otkucaje časovnika – TO NIJE SAMOĆA.
- To je isuviše slobodnog vremena…

Kada nemaš nikoga da čekaš – TO NIJE SAMOĆA.
- To je pesimizam…

Kada kradeš komadiće tuđeg života da bi popunio svoj – TO NIJE SAMOĆA.
- To je sumnja u sebe…

Kada nema nikoga s kim možeš da popričaš, a ti započneš razgovor sa samim sobom – TO NIJE SAMOĆA.
- To je bolest…

Kada plačeš po cijeli dan u praznom stanu – TO NIJE SAMOĆA.
- To je depresija…

Kada misliš da te niko ne razumije – TO NIJE SAMOĆA.
- To je egoizam…

Kada hoćeš da zavrištiš od očaja – TO NIJE SAMOĆA.
- To je bol…

Kada misliš da nikome nisi potreban – TO NIJE SAMOĆA.
- To je zabluda…

Samoća je nešto što mi sebi umišljamo onda kada nam niko ne kaže one dvije kratke riječi: VOLIM TE!