Život pisan srcem

[REVELIN]

Ni u kom slucaju Ðavo nije najgori stvor koji postoji;
Radije bih imao posla s njim nego sa mnogim ljudskim bićima.
On se znatno preciznije drži dogovora nego mnoge zemaljske varalice.
Istina,kada dodje vreme naplate,pojavi se tačno u zakazano vreme,
upravo kada sat otkuca ponoć,zgrabi dušu koja mu pripada i kao svaki
pristojan Ðavo,vrati se kući u Pakao.Pravi poslovan čovek.

 

[Arhimedes]

Na sve imamo pravo.
Ali nam nedostupnost
svega najčešće to
naše pravo uskraćuje.

 

[DUNJA W]

♥ ♥ Maaama..kad sam pre neki dan ceprkala pupak.. zastala sam i pomislila...kako... je smesno sto me nesto tolicno podseca na jednu vaznu vezu... vezu koja me podseca kako sam postala ono sto jesam-JA!
Sigurno je tesko zamisliti da sam nekada bila malla bespomocna i potpuno zavisna od nekog.. ali jesam..A taj neko mama, si bila ti! Ti si mi prva pokazala leptira i dugu..Bila si kraj mene kada sam ucila da hodam [mada je to vise licilo na trbusni ples]
Prvoj sam se tebi osmehnula i nasmejala..a bila si tu i da cujes prve reci: ,,Ta-taaa!' [izvini- ,,mama"]
Drago mi je kad neko kaze da licim na tebe..A i istina je.. -oci su nam istog oblika kao usi i nos.. x)
KAd malo bolje razmislis to uopste njie cudno..Uvek cu biti deo tebe, jer ti si me r0dila!
Izvajala si mi lice milionom neznih poljubaca.
Naucila si me svemu sto treba da znam o svetu i svom mestu u njemu.
Sve sto je vazno naucila sam gledajuci i slusajuci tebe!Sa mnom si podelila sve sto te cini tako posebnom:dobrotu, iskrenost, trpeljivost, mudrost, a pre svega strpljenje !
Naucila si me da je najgori dan podnosljiv sa punim ustima mleka i kolaca.. xD
Hocu da kazem mama, da ti si temelj na kome je zasnovana moja licnost..I zato zelim da ti zahvalim
Hvala ti sto sam se uvek osecala bezbedno..ususkano..i voljeno..sto si mi sve pruzila..
i sto si me zvala svojim savrsenim andjelkom.. )
Hvala ti na ukusnoj domacoj hrani! mmm.. [ a posebno ti mama zahvaljujem na opojnom mirisu svezih medenjaka]
Hvala ti sto si pustala bucmastu dvogodisnjakinju da ti divlja po najdrazim stvarima i sto gotovo nikad nisi izgovorila: ,,Lepo sam ti rekla'' Hvala ti sto si me uzimala u narucje kad god sam htela da se mazim ili bolje vidim.. :] ♥ [t0 ver0vatno nije prijalo tvojim ledjima ,mama]
Hvala ti sto si skakala da mi pomognes svaki put kad viknem: ,,Hoocuuu mooojuuu maammmmuuuuu!!!!''
Bila si kraj mene kad god sam se nasla u skripcu..
Uvek si znala sta da kazes, ili ne kazes kako bih se osecala bolje..
Hvala ti sto si me naucila da shvatim kako prava lepota lezi u meni i da dignem glavu.
Mama, ne mogu ti reci koliko mi je znacilo sto si uvek bila tu i hrabrila me da ostvarim snove..
Dala si mi dovoljno snage da se s osmehom suocim sa svakim izazovom na svetu..
Ali mama koliko g0d nas odnos bio divan necu se praviti da je uvek sve bilo divno i savrseno.. Znam da je ponekad letelo perje [sto se retko kad zavrsavalo dobro po mene] x[
Iako sam na kraju ipak pojela blitvu i pristala da progutam 0naj odvratni sirup za kasalj...
Mada kad se sve sabere i oduzme znam da sam ja ta koja treba da se izvini ...
Izvini sto si se zbog mene sekirala...
i brinula..
a i za sve besane noci..
izvini sto sam se durila kada si me terala da idem u skolu,, :[
Izvini sto sam nekad umele da budem nemoguca..
Zaista mi je zao sto nisi imala vise vremena za sebe makar nekoliko trenutaka da na miru razmisljas i sanjaris..Znam da je m0ja igra bila vaznija od tvog odm0ra...moji obroci vazniji od tvojih...
Kad god bi pokusala da se odmoris banula bih ti u sobu s nam0gucxim zaxtewima u stilu: ,,Mama gladna sam!!" ,, Mama dosadno mi jeee!!''
Da budem iskrena mama.. bez tebe bi bila izgubljena, i ceo mi zivot ne bi bio dovoljan da ti vratim sve sto ti dugujem..
Pokazala si mi svet pun ljubavi i cuda...izvela me na pravi put...i stvorila od mene beskrajno srecno bice. )
Hocu da svi ovo cuju!! : MOJA MAMA JE NAJBOLJA MAMA NA SVETUUU!!!
Zato sto ti to jesi !!
~Hvala ti na svemu~ ♥ ♥ ♥ ♥

 

[mimi75]

"Niko ne pali svetiljku da bi je sakrio iza vrata:
svrha svetlosti je da se osvetli prostor oko sebe,
da otvori oči, da pokaže lepote i krasote u svojoj okolini..."

 

[Neponovljiva Gracija]

- Zamršeno klupko-život! Ništa nije izvesno. Kažu da su planovi-snovi razboritih ljudi, ali nema sigurnih planova uprkos razboritosti; ne znaš šta je iza okuke, kakvo jutro će osvanuti... Kako da shvatimo svemir, kako da shvatimo svet, kada nismo u stanju da shvatimo ni sami sebe?! Ipak, vidiš, to VREME STRASTI jedino je što u našim životima zaista vredi. Bar zakratko uspinješ se na vrhove, koračaš po oblacima, dotičeš zvezde i u samom si vrlu života.
NADA MARINKOVIĆ - NASLEDNICI

 

[Neponovljiva Gracija]

“U trenutku kad nas svi pozivaju na prozor da zajedno gledamo
u vremena naprijed ili natrag, radije ostajem u sobi svoga danas,
zagledan u svoje srce kojemu ni najbolniji ožiljak nikada nije
oduzeo spontanu želju za pulsiranjem koje život znači.

A prozoru ću prići kad osjetim da su krila dovoljno očvrsla za let
kojemu nikakvo vrijeme i nijedna povijest neće biti prepreka.”


don Branko Sbutega
http://2.***************/_yQMx0egTwNU/S5y1nMLLelI/AAAAAAAAiL8/QL41JjPfwZU/s320/ventana_faro.jpg

 

[Arhimedes]

Važno je znati kad možeš uzleteti iznad sebe, jer je samo to i samo tada, istinski tvoj let iznad drugih. Sve ostalo je. pa i ceo život, let umišljenog egoizma.

 

[mari47]

Predvečerje u mojoj ulici. Gledam maglu, već se grli s brdima okolo.
Ovi sa prognozom nešto omanuli. Najavljuju kišu a meni tako nedostaje sneg. Volim sneg; ja tada opraštam! Sve mi ima neku drugu dimenziju, sve mi izgleda bezgrešno..
Nedostaju mi one šare na prozorima moje sobe kad sam bila devojčica, koje zima pravi noću. Volela sam da ih posmatram i čekala da vidim kako ih to zima šara. Znam da će nestati oko podneva, ali ja čekam druge. I htela sam da ih dodirujem ali Nona se ljutila. Kaže, može da pukne staklo. Noni je bilo jako važno da se ništa ne slomi. Eh, Nona, koliko mi se toga slomilo otkad tebe nema.
Već dugo, previše dugo nisam videla šare na prozorima. Sad bi ih dodirivala, nema nikog da me opominje.
Ništa više nije kao pre. Baš ništa.

 

[mimi75]

Mozak je organ, koji upravlja telom.
Zar ne?
Kada mozak nogama naredi da koračaju.
one poslušno pruže korak svoj.
Kada mozak naredi rukama da mašu,
one se istog trenutka pokreću sa leve na desnu.
Kada mozak naredi usnama da ćute,
one se bez pogovora zatvore i zaneme.
Kada mozak naredi srcu...
Šta se događa tada?
Ništa!! Jedno veliko ništa!!
Srce ne haje za mozak,
ne dotiču ga silna naređenja,
ono po svome uporno tera.
Ima li kraja neposlušnosti toj?
Dokle tako?
Očigledno, dok kucati ne prestane,
a možda i nakon toga negde u večnosti
nastavi svoju zasebnu priču...
Biće da je ono snažno toliko,
da sa prestankom otkucaja njegovih
ne prestaje njegova borba
i njegove želje zauvek u njemu žive...
A mozak?
Ma on se tu i onako ne pita ništa!!!

 

[AQUARlUS]

Svi hoće da pobegnu od bola koji zadaje život. A najviše od ljubavi. Nije dobro samog sebe obmanjivati u ljubavi. U to se ne upada, a da se ne uprljaju ruke. To zarobi mišiće i utrobu. I ako ne možeš da podneseš misao da ukaljaš svoju lepu, čistu dušu onda je bolje da se uopšte odrekneš života i da postaneš svetica. Jer nikada nećeš biti potpuno ljudsko biće. Treba izabrati ovaj život ili onaj drugi.

 

[AQUARlUS]

U životu,nije reč o tome da osvojite što je moguće veći broj žena, jer je to samo spoljašnji uspeh. Reč je, pre svega, o tome da negujete sopstvene visoke zahteve, jer se u njima ogleda mera vaše lične vrednosti. Zapamtite,da pravi ribar vraća sitne ribice u vodu.

 

[Nina]

Pustite me da sanjam.. ako je taj san moj život, ne budite me.
Ja verujem u besmrtnost i uzrok ove težnje za besmrtnošću,
a to je sama suština moje duše.

Zašto želite da budete besmrtni? pitate me,.. Zbog čega?

Iskreno govoreći, ne shvatam pitanje, jer to je kao da pitate razum o razumu,
svrhu o svrhi, načelo o načelu.

Migel de Unamuno

 

[Nina]

 

[Nina]

 

[DUNJA W]

[*]"Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog.


[*]Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.



[*]Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama.


[*]Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.



[*]Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihovih moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali da ne budu.


[*]Njihovo je biće Voda. Voda je njihov Element. U vodi njihova priroda i sudibina


[*]Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Indijanski ratnik se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata.


[*]Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.



[*]Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu u život utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika, niti u drugom pravcu voditi. I oblik i smer određen je njihovom idejom.


[*]Oni su bića Metala. Metal je njihov Element. Metal priroda i sudbina."


Borislav Pekić - "Novi Jerusalem"

 

[DESTINY kiss]

Ako uzmemo ono što vidimo
mašine koje nas izluđuju,
ljubavnike koji se na kraju mrze,
tu ribu na pijaci,
što zuri naviše u nas,
cvijeće koje trune,
muve u paukovoj mreži,
ulične nerede,
urlike lavova u kavezu,
klovnove zaljubljene u novčanice,
nacije što pomjeraju ljude kao pione,
dnevne lopove sa prelijepim
noćnim ženama i vinom,
pretrpane zatvore.

Uobičajeno nezaposlene,
anemičnu travu,
ljude dovoljno stare da vole grob.

Te stvari, i druge, pokazuju
kako se život klati na istruljeloj osovini.

Ali ostavili su nam malo muzike
i govornički šou na uglu,
čašicu viskija,
plavu kravatu,
džepno izdanje Remboovih pjesama,
konja koji juri kao da mu đavo uvrće rep,
i onda je tu ponovo ljubav
kao tramvaj koji na vrijeme stiže
iza ćoška,
grad koji čeka,
vino i cvijeće,
voda što šeta preko jezera
i leto i zima
i leto
i leto
i opet zima.
Č.Bukovski

 

[mari47]

Nisu bogatstvo ispunjene želje, već one koje nismo ispunili i kojima hranimo našu maštu, neograničeni i neotudjivi posed u kome jedna uz drugu, cvetaju nada i patnja.

"Dodir" N. Marinković

 

[Nina]

O vama ću misliti kao o velikoj milosti s neba, gospodine Dedoviću...
Jutros sam htela da svisnem pred ogledalom, dok sam se pripremala,
udešavala, lickala, nervoznija od svake šiparice. Sve da bi me nosio u sećanju
čistu, svetlu i lepu. I odjednom sam zapretila samoj sebi: Ne, ne smeš biti
nesrećna, ne jecaj. Šta bi da nemaš njega, koji će misliti na tebe na drugom
kraju sveta? Imaćeš za kime da čezneš...

... dohvati konop za vezivanje, odgurnu moju barku i reče:
"Čija beše slika Burlaci sa Volge?""
Pa prebaci konopac preko ramena i krenu uzvodno.

"Bolujem ja... boluješ ti... bolujemo... "

Samo to; sporo, sa predasima, omotana nitima lake jesenje svile koju je lahor donosio iz daljine.

D. Nikolić - "Jesenja svila"

 

[maxyma]

Svako od nas u životu ima svoju priču.
I niko od nas je nije ispričao do kraja ,
jer to su priče koje nemaju svoj kraj.
Kraj je negde tamo u nekom beskraju naših misli.
Ali , ljudi često menjaju svoje priče...
i prepuštaju da ih pišu vetrovi u našim glavama,
i melodije našeg srca...

 

[mari47]

Njoj baš ništa ne polazi za rukom! Ili ona to idealizuje život više nego bi trebalo? Ne, nije ona za to da ne prihvata kompromise, ali postoji granica ispod koje ne može.
A i koja bi bila cena kompromisa da mu sada ponovo oprosti laž, prevaru, izdaju...Videla ga je svojim očima kako se u bistrou u Quartier -Latin,
ljubi strasno sa ženom njoj sasvim nepoznatom. Znala je jedino da nije ona njegova, s kojom ga deli već duže vreme. Pristala je da bude druga, ne očekujući ništa više, toliko joj je značio. Pristala je na tu prividnu sreću koju je doživljavala dok su bili zajedno. Previše joj je značio.
Treća ili možda i četvrta da mu bude - nikada!
Nije zaspala te noći. Njene oči boje Sene, dobile su još dublji izgled. Spakovala je tek nekoliko sitnica i otišla u noć ne gledajući kuda je noge nose. Nikada više nije mu se javljala niti ulazila u Quartier-Latin.
Pariz je noću najlepši. Grad koji živi svih 24 sata. Oko Železničke stanice nekako najviše sveta. Stižu turisti, studenti, nezaposleni ili odsluženi mornari u potrazi za novom nadom koju im Pariz može vratiti.
Železnička stanica Sent-Lazar je mesto gde prijateljice noći dodju kao domaćice pristiglim putnicima. Jedna, čije oči imaju boju Sene, nekako se posebno ističe. Nekako je najglasnija nudeći svoje usluge, ne birajući da li je mornar, student, propali pisac ili slikar koji svoju šansu tek sanja. Tuga u glasu ne može da se ne prepozna dok izgovara:
- Ja sam Eli, najjeftinija sam.

 

[Nina]

Ma koliko to cudno zvucalo, ljubav se uvek može uporediti sa macem sa dve ostrice. Prva ostrica, udaljenija, poput Eskalibura prividno budi najcistija osecanja, preplavljujuci telo nekom zacaranom energijom. Blagotvornom,snaznom. okrepljujucom. Ona je ta koja nase ciljeve nacini ostvarljivim. Drugu ostricu ne vidimo. Ona jeste bliza, samo, od uprtih pogleda ka prvoj, mi se ne osvrcemo. Vidici su nam suzeni. Tupi. Neretko, poneseni zaslepljenoscu, ne upotrebljavamo svest, zdrav razum, pa tako nesvesni sami sebi nabijamo vrh ostrice u srce. Nakon toga, postajemo slabi, krhki, ranjivi… Tu ranjivost, taj neuspeh, ispoljavamo pogresno. Kroz ljutnju. Bes. Trudimo se da prikrijemo stvarno stanje, sve vise upadajuci u vrtlog izgubljenosti, jer nas rdja i bezljubavna hladnoca ostrice sve vise prlja Ipak, lek postoji. Ali se pametni lece. Oni drugi nastavljajuci sa povredjuivanjem, ne primecuju da lek postoji u isto tako naostrenom macu. Samo treba usmeriti paznju na prvu ostricu. Tu se zapravo krije eliksir izlecenja. Ne u ostrici.Vec u iskustvu. Svakom se dogodi.

 

[Arhimedes]

Nekad smo mogli sve a sada možemo svašta.

 

[DUNJA W]

Stisni sake, stisni zube

Budi sto jesi, pokazi sto znas

Hodaj pravo ne gubi nadu

Imaj vjere tvoje vrijeme ce doc'

Jer zivot nije ni bajka ni san

Zivot nas tjera u novi dan

Preko trnja i kamenja

Ponesi boje svojih zastava...

 

[mimi75]

 

[Nina]

"Zasto su ljudski odnosi tako bolni, tako neuravnotezeni? Svaka patnja potice od ocekivanja, zahteva,nada i nesvesnih zelja. Najcesce ocekujemo da se drugi ponasaju onako kako nama odgovara. Kada bismo se odrekli takvih ocekivanja, patnje bi nestalo. Osetili bismo neizmerno olaksanje, kao da smo udahnuli svez planinski vazduh. Kada zivimo onako kako nam odgovara, to nije egoizam. Egoizam je kad insistiramo da drugi zive onako kako nama odgovara."

Antoni de Melo