Život pisan srcem

У камен се
једна душа
од зла скрила.
Пронађи је,
камен разбиј,
али пази
да је не повредиш.
Није она од камена,
она је тек
од бола многог
окаменила.
 
bebinamotorika.jpg


Smej se i kad ti je najteze u zivotu,
jer osmeh krasi sve sto dusa skriva.
Jer jedino se tako mora pred ovim svetom,
sto u tudjim suzama uziva...

i smejem se ..uvek..i kada mi suza krene
 
Plakala sam kad sam procitala ovu pricu..koju je neko napisao srcem..
neznam sta se prelomilo u meni..prosto nisam mogla zaustaviti suze.:(


Zazvonio je telefon. Dugo je zvonio. Konačno se javio.

On: Halo
Ona: Zdravo.. ja sam. Dugo se nismo čuli..jako dugo.
On: Ne mogu verovati da si to ti... ali prepoznajem ti glas...
Ona: Da predugo... predugo sam oklevala da okrenem tvoj broj. Ni sama ne znam kako sam se na to naterala sada.
On: Da...
Ona: Našla sam tvoj novi broj na informacijama...sva sreća pa nema puno muškaraca s tvojim imenom.
On: (tišina) ..kako to da si nazvala...?
Ona: (tišina) pa htela sam te čuti... videti kako si?
On: Nakon toliko vremena da me pitaš kako sam... dobro sam.. ide nekako.. živi se dan po dan. A ti?
Ona: Dobro sam...
On: Lažeš...osetim ti po glasu..nikada nisi znala lagati.
Ona: Tebi ne...
On: Da, to je uvek valjalo kod nas.. barem se nikada nismo lagali.
Ona: Znaš... (tišina)..nemam pravo to pitati ali... jel se setiš kada mene?
On: (tišina)
Ona: Ne moraš odgovoriti.. postavljam pitanja bez smisla...previše je vremena prošlo imaš svoj život..
On: ...naravno da se setim...i nekada poželim da nije tako..ali uvek je isto.
Ona: Pitam se zašto sam to napravila..zašto sam te oterala od sebe .... nikad mi to nije bilo jasno... možda sam se previše bojala da ćeš biti kao i svi drugi..
da ćeš i ti otići na kraju...terala te a jdino sam zelela da ostanes..
On. I ja sam hteo samo to..da ostanem...
Ona: Ja sam kriva za sve...
On: Ne, nisi ti kriva... i ja sam prebrzo digao ruke od tebe.. otišao ponosno muški.. da bi sada sedio sam i razmišljao o tome kako bi bilo da sam ostao.
Ona: (tišina ) i kako si ti.. jesi oženjen? Imaš porodicu?
On: Nemam..Oženio se jesam.. ali nakon dve godine sam se i razveo. Bila je dobra, draga..sve mi je želje ispunjavala, ali je nisam voleo..
Trudio sam se da je zavolim ali nakon nekog vremena shvatio sam da je to nemoguće pa sam je pustio da ode...
Sada se udala ima dvoje dece i sretna je.
Ona: A ti živiš sam?
On: Da .Živim sam..naučio sam se na to.. navikne se čovek kada mora.
Ona: Da..navikne se čovek...
On: A šta je s tobom?
Ona: Ja sam sama..uživam kao i uvek.. dobro je...
On. Nikad se nećeš promeniti...ali nisi sretna.
Ona: (tišina)
On: Ne moraš mi to reći..znam te toliko...mirnija si nego što si bila pre...
Ona: Pa eto bilo je vreme da i ja malo odrastem...
On. Da, ko bi rekao da ćeš i ti jednom odrasti i biti ozbiljna žena...
Ona: Da..morala sam i ja malo odrasti.
On: Znaš često sam razmišljao o ovome... sanjao da ćeš nazvati..da ćeš se pojaviti negde...onako iznenada. Zamišljao sam kako ću biti sretan ako te opet vidim ili čujem
( tišina)....i jesam sretan ..ali sam istovremeno i potišten..
Ona: Zašto?
On: Zato što mi je sad jasno da se neke stvari ne mogu vratiti na staro...promenili smo se... nismo više deca..nismo više tako mladi i puni poleta...u stanju menjati sve.
Ona: znam.. znam da nije više isto..ali..
On. Nema tu ali .. znaš to i sama .. ne moram ti to ja govoriti... odrasli smo...
Ona: (tišina) znači kad... znači kad spustim slušalicu...
On: Nećemo se više čuti... neću te zvati a nećeš ni ti mene... samo bi se povredili još više.
Ona: znači nećemo se ni videti...?
On: Nećemo..to je bolje za nas oboje... bolje da te ne vidim...
Ona: Htela bi te videti...
On: Nije stvar u tome da te ne želim videti..želim to više od svega... ali znam da ne smem . Tako bi samo povredio sebe a i tebe...
Ona: Znam.. (tišina)
(tišina)
On: Nisam te zaboravio..niti ću to ikada moci...znaš to.. nikada te neću isterati iz svog srca..niti iz svojih misli..tamo ću te čuvati dok sam živ.
Ona: (tišina) ali...
On: I nemoj se sada pitati zašto... nemoj jedina.. tako je moralo biti. Sada bi najveća pogreška bila verovati da možemo nastaviti gde smo stali pre 12 godina...
Ona: Ne mogu dalje..od onda? Od onog dana...
On: Znam...
Ona: Nisam htela da budeš nesretan.. oprosti mi...
On: Nisi ti kriva... ne možeš se kriviti što sam te zavoleo..previše zavoleo. Nisi ti kriva što ne mogu voleti drugu... jednostavno je tako..
Ona: (tihi jecaj)
On: Draga vreme je da se pozdravimo..i da završimo s ovom mukom... molim te napravi to zbog sebe i zbog mene.. nećemo se više kažnjavati.. dobro?
Ona: (tihi jecaj) ...nemoj... nemoj spustiti slusalicu..molim te...
On: (tišina)..nemoj plakati....
Ona: (tihi jecaj) ...volim te...
On: I ja tebe.. ali ne možemo ovako..ne možemo opet otvarati stare rane.. nemoj.. nemoj misliti više na to..živi život...živi i seti me se kada spavaš... tamo možemo biti zajedno. Tamo te čuvam svake noći..tamo imamo 22 godine i ništa nam se ne može dogoditi.
Ona: Ne želim ovo... ne želim da nestaneš...
On: Znam.. ni ja to ne želim ali znam da je to najpametnije.. a znaš i ti.. samo što sada ne želiš to priznati..
Ona: Ne mogu poklopiti slušalicu...
On: Onda ću ti pomoci još ovaj puta voljena.... pozdravicu te... i reći ti da ćeš mi uvek biti u mislima i srcu... živi srećo moja.. živi... volim te...
(spuštena slušalica)
Ona: ...jecaj...i ja tebe volim.... jecaj...

Prošlo je 40 godina. Nisu nikada više razgovarali niti su se videli. Onda je on umro. Na njegovoj ploći u donjem desom uglu je malo ugravirano srce, a pored njega reći: Ovo je srce pripadalo samo njoj. Pored toga je stajao datum njihovog telefonskog razgovora. Tog hladnog zimskog jutra na grobu je klecala seda starica i tiho plakala. Suze su klizile niz njeno naborano lice, a njen topli dah je bio jedino što je bilo toplo. U naboranim rukama je držala jednu crvenu ružu. Dugo je tako nepomicno klečala.. zatim se nagla, poljubila ružu i stavila je na grob. Otišla je polako u daljinu...polako..polako... kao da ne želi otići. Svake je godine dolazila na taj dan i nosila ružu. Uvek bi se zadržala nekih 15 minuta i opet nestala. Jedne godine starica nije više došla..nije bilo starice..nije bilo više ruže...samo prazan grob i sneg na njemu. Te noći zvezde su posebno jako sjale... sjale su jer nije više bilo tuge..jer su konačno bili zajedno, tamo gde su jedino mogli biti sretni zajedno...u večnosti...
 
Bila je svesna da će se zaljubiti

tog meseca, tog dana, tog sata, tog minuta

Ona je želela tog dana i tog meseca, i tog sata i tog minuta

svoje srce da spoji sa njegovim.

Znala je koliko boli ćutanje jedne patnje

i da je svet sastavljen od svih nijansa boji

Želela je svet da učini drugačijim, plemenitijim, boljim

tog meseca, tog dana, tog sata, tog minuta

I njeno srce dodirnulo je njegovo

raspršilo sve dosadašnje sumnje, sva pretvaranja i laži

pretvorilo je u pepelo njeno srce

Ona je blistala od sreće

jer je znala da je ljubav najdivnija

simfonija života i neizreciva čarolija

Dva ranjena srca, davno otkinuta i odvojena

jedno od drugog

spojili su se u jedno

Napokon su kucali u istom ritmu

jednog meseca, jednog dana, jednog sata, jednog minuta

Kažu da se to zove LJUBAV!

 
Pogledom kao vrhom noža klizim niz tvoj vrat... Pritisnem jabučicu... Zubima načnem ključnu kost...
Plašim se da udahnem. Svaki atom kiseonika golica... iznutra... oblizuje mi neurone tik pod kožom.

Zagrizla bih ti rame kao jabuku. Onu grešnu. Sa uživanjem.
Noktima ti ispisala neke tajne po plećima.
Jezikom iscrtala suncokrete po stomaku.
Kosom ti zglobove splela nad glavom.
Miran da budeš.
Nepomičan.
Mrakom da se prolijem po bedrima tvojim ... i zarobim ti svaki otpor.

Tišina!
11836.jpg

 
"Moje velike nesreće na ovom svetu bile su Hitklifove nesreće, a svaku sam osećala od početka, on je moja velika misao u životu. Kad bi sve ostalo nestalo, a on ostao, ja bih još uvek postojala; a kad bi on bio uništen a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tužan, činilo bi mi se da nisam deo njega. Moja ljubav prema Lintonu je kao lišće u šumi - vreme će je izmeniti, svesna sam toga kao što zima menja drveće. Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine; izvor malo vidljive radosti ali neophodne. Neli, ja sam Hitklif! Uvek, uvek mislim na njega, ne kao na neko zadovoljstvo, jer ni ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, već kao na svoje sopstveno biće."

"Orkanski visovi" Emili Bronte.
 
Ljubav sa mnom nije samo smesak u tisini srca.
Ljubav sa mnom, potres je pod korakom..rusenje brane na rekama razuma..
Ljubav sa mnom udar je groma o bedem tvrdoga uma.
Ljubav sa mnom nije samo smesak u tisini srca gde mirisu jasmini jasnih suza..
Ljubav sa mnom je udar..potres i susret sa sobom u meni u sebi

u nama...

 
Ti...... ti si moj trenutak...
i moja vecnost......
Ti..... ti me u zivot vracas..
ti mi nade zaspale budis.....
ti si mi i cistiliste.....
i mnogo vise od obecanog raja......
Ti...... si...... TI....
Ti si razlog zbog kog postojim...
Ti si jedini krivac mog ponovnog rodjenja....
Ti si vatra moje strasti.....
Ti si milovanje moje neznosti....
Ti si sreca moje ljubavi.......
I mnogo vise od toga......
Ti si sva moja htenja...
Ti si logika moje ludosti....
Ti si moj gospodar i rob.....
Ti si mnogo vise....
od duge i neba....
od vode i vazduha....
Ti si mnogo vise od tebe i mene.....
Jer..... kada si samnom......ovaj svemir koji znamo nije dovoljno velik'...... za nas.....
 
ČUDESA NOSIMO U SEBI

Profesor je zadao grupi studenata da naprave listu današnjih 7 čuda sveta.
Uz malo neslaganje, za 7 čuda sveta su izabrali sledeće:

1. Velike egipatske piramide
2. Tadz Mahal
3. Grand Canyon
4. Panamski kanal
5. EmpireStateBuilding
6. Bazilika svetog Petra
7. Kineski zid

Tokom zbrajanja glasova, profesor je primetio da jedna studentkinja još nije završila.
Upitao je da li ima problema sa svojom listom..Devojka je odgovorilaa..malo.
Ne mogu da se odlucim zato sto ih ima tako puno..
Profesor je rekao: Dobro, reci nam što si napisala pa ti pomognemo..
Devojka je oklevala, ali na kraju je ipak pročita:

Mislim da su ovo čuda sveta:

1. Moći videti
2. Moći čuti
3. Moći dodirnuti
4. Moći okusiti
5. Moći osećati
6. Moći se smejati
7. I moći voleti


U sobi je zavladala tišina...
 
"Ako možeš da vidiš uništeno delo svoga života
I bez i jedne reci pocnes ponovo da gradis,
Ali bez uzdaha i protesta podneseš
Gubitak onoga što si dugo tekao;
Ako možeš da budeš zaljubljen, ali ne i lud od ljubavi;
Ako možeš da budeš jak, a da ipak ostaneš nežan;
Da ne mrziš one koji tebe mrze,
A da se ipak braniš i da se boriš;
Ako možeš da slušaš kako tvoje reči
Izvrću nevaljalci da razdraže glupake,
I da čuješ kako luda usta o tebi lažu,
A da sam ne kažeš ni jedne laži;
Ako možeš da sačuvaš dostojanstvo u slavi;
Ako možeš da budeš jednostavan iako si savetodavalac kraljeva,
Ako možeš da voliš sve prijatelje kao braću,
A da ti ni jedan od njih ne bude sve i sva;
Ako znaš da razmišljaš, da posmatraš i upoznaješ,
A da nikada ne postaneš skeptik ili rušilac;
Ako znaš da sanjariš, a da ti san ne bude gospodar,
Da misliš a da ne budeš samo maštalo;
Ako možeš da budeš čvrst, ali nikad divalj,
Ako možeš da budeš hrabar, a nikad neobazriv;
Ako možeš da budeš dobar, ako možeš da budeš pametan,
A da nisi čistunac ni sitničar;
Ako možeš da zadobiješ POBEDU POSLE PORAZA
I da te dve varke podjednako primaš;
Ako možeš da sačuvaš hrabrost i glavu kada je svi ostali izgube,
Tada će kraljevi- sreća i pobeda
Biti zauvek tvoji poslušni robovi,
A ono što više vredi nego svi kraljevi i sve slave

BIĆEŠ ČOVEK, sine moj!"
Kipling
rukovanje.jpg
 

Cemu ta maska?
Zasto se skrivas iza tih
Vecitih lazi u seni neke druge osobe?
Koracas tako sigurno, visoko podignute glave
Uveravas druge da ti mozes sve…
Ali duboko u sebi
Ti se bojis vise od drugih
Toliko je veliki taj strah
da te tera da se jos vise i vise skrivas.
Pokazi vec jednom svoje pravo lice!
I cemu, zaista cemu ta maska?
Zar svaki put kad se bojimo
Trebamo pobeci i od svih sakriti sebe?
Zasto to ljudi cine,pa zar nema
Nijedne osobe koja ima dovoljno
Hrabrosti da se pokaze…
I reci mi, pogledaj duboko
U svoje srce
I reci:
Da li se zaista osecas srecnije
Kada se uvek pretvaras
Ili je i ta sreca nista vise
Od obicnog pretvaranja…
 
Ljudi su u stanju da zbog ljubavi učine svašta. Veoma lepe stvari, ali i one ružne. Pojedinci su spremni čak da žrtvuju svoj život, a neki i da ubiju. Nema sumnje da je u ljubavi velika moć. Mnoga svetska čuda nastala su iz nje. Semiramidini viseći vrtovi u Vavilonu rezultat su ljubavi vavilonskog kralja prema svojoj ženi koja je bila nostalgična za svojom planinskom domovinom, ili Tadž Mahal koji je takođe nastao zbog ljubavi...
 
Ona je plesala, plesala, plesala… po
trgovima, parkovima, ulicama… vetar u kosi bio je muzika… svi prolaznici
oduševljena publika… Mnogi muškarci su joj prilazili, zapitkivali,
patili, nudili, molili… Neki su samo ćutali i divili se, lišeni
hrabrosti čak i da joj se poklone. A ona je samo plesala i tiho pevušila
neke, samo njoj razumljive stihove. Niko nije znao odakle je dolazila
svakoga dana sa prvim zracima sunca, rasčupana i musava. Na maloj
fontani gradskog trga bi se umila i doterala. I pre nego se pojave prvi
trgovci sa svežom ribom i mirisnim kiflama, ona je bila spremna da
ponovo otpočne svoj ples. Govorilo se da je luda, da je omađijana, ili
čak utvara. Niko je nikad nije dodirnuo, pa nisu čak znali ni da li je
stvarna. Sa poslednjim zracima sunca je nestajala, a da niko nikada nije
video ni kuda ni kako. Noću, bila je san mnogih momaka, ali i onih koji
to već odavno nisu. A taj njen ples, nije bio samo muzika. Bilo je u
njemu i gneva, i prezira, i milosti, i mudrosti, i magije i večnosti i
posebno neke mistične nedokučivosti. Jedino čega nije bilo, nije bilo
ljubavi. Ono što niko nije znao, znala je ona. Znala je šta je ljubav. I
znala je da zna. Zvuči nestvarno da neko ko zna šta je ljubav, pokazuje
sve, samo to ne. Zvuči nestvarno za one koji to ne znaju, a mnogi nisu
znali. Pitala je neke retke, kojima je dozvolila da joj čuju glas i
dodirnu stas, šta je to ljubav. Nije dobila odgovor. Ljubav to je jedan
san koji sanja oduvek. U snu je onaj koji jedini zna šta je ljubav. Ona
zna da on postoji i da sada nekud luta i traži nju. Ona zna i da će je
sigurno pronaći. A kad se sretnu oni će se prepoznati. Prepoznaće se kad
vide sebe u očima onog drugog. Tada će znati da je on muškrac za nju, a
ona žena za njega. I dok su drugi mislili da je luda, omađijana i
nestvarna, ona je, dok je plesala, zagledala muškarcima u oči, ne bi li
se u nekima videla. Ali videla je samo žudnju i pohotu, tugu, ludost i
plitkost, sve osim sebe. Ponekad bi joj se učinilo da je u nekom pogledu
to možda ona, ali to je bio samo tren i lik bi se izgubio čim bi prišla
bliže. Sa poslednjim zracima sunca, kad mnoge hvata kokošije slepilo,
iskradala se od ljudi i trčala poljima i šimama do svoje kolibe. Usput
je brala mirišljave trave, cveće zadevala u kosu, jela sočne bobice i
divlje lešnike i bademe. A kad stigne u svoju kolibu od pruća, sva je
rasčupana i musava, i sva kao veštica razigrana. Onda raspali vatru i
legne u postelju od suvoga lišća i mirisnih trava da joj koža miriše na
bilje. Legne i usni svoj san. Dok ona sanja, duša joj juri okolo po
mesečini i skuplja mesečev prah i zvezdanu maglicu, koju čuva da pokloni
čoveku iz svoga sna. Mnogo je tako vremena prošlo u čekanju.
A onda, jednog dana kad je sunce tek zašlo, dok je bosa trčala po
livadi, učinilo joj se da čuje neki glas iz obližnje šume. Silno se
iznenadila, jer dugo, dugo tuda niko nije prolazio. Čak i ne pamti
poslednjeg putnika namernika koji je zašao tako daleko od puteva i
staza, u svet koji je bio samo njen. Kada je prišla, ugledala je mršavog
čoveka, ispijena lica, kao zaustavljenog u vremenu. U njegovom pogledu
videla je samo tamu.
- Ko si ti? – pitao je.
- Nisam ona koja misliš da jesam, – odgovorila je i kao vetar otrčala
dalje, ne videvši ni tada u njegovim očima ništa osim tame.
Prošlo je nekoliko dana, a na istom mestu ugledala je isto ispijeno
lice. Kao da je sve to vreme tu čekao da mu ponovo priđe. Malo se
dvoumila, ali se setila da je u njegovim rečima i glasu osetila nešto
što je bilo drugačije od svih glasova koje je slušala od ljudi. Prišla
je polako, ne iz straha ili nesigurnosti, nego zato što je osetila da on
baš nju tu čeka. Kad je prišla blizu, videla je da za ruku drži malu
devojčicu.
- Ko si ti? – upitala je sad ona njega.
- Ja sam patuljak.
- Zašto si patuljak kad ne ličiš na patuljka?
- Nekad sam bio princ, sad sam patuljak.
- Bićeš opet princ.
- Da bih bio princ, treba da imam princezu. A ko si ti? – upita ponovo
on nju.
- Ja sam veštica. Možda mogu da te pretvorim u princa.
- Ne možeš. Za to je potrebno da me poljubi prava princeza.
- Dobro, onda ja idem.
I otišla je. Ali nešto je u tom patuljku, koji je nekada bio princ,
bilo neobično. Nešto ju je držalo budnom do kasno u noć. Te noći skupila
je najviše mesečeve maglice. Sutradan ga je ponovo videla na istom
mestu. Više se nije dvoumila da li da priđe.
- Ko ti je to? – pitala je pokazujući očima na malu devojčicu.
- To je moja patuljčica.
- A gde je sada tvoja princeza?
- To je tužna priča.
- Hoćeš li da mi je ispričaš?
- Hoću, ako hoćeš da je čuješ.
- Hoću.
Malo je ćutao i gledao u zemlju, a onda se zagledao u mesto gde je
zašlo sunce i počeo dagovori glasom koji je bio beskrajno pun tuge.
- Nekada davno, bio sam isto patuljak, jer nisam znao za ljubav. Ona
sa kojom sam delio život nije umela da mi je pokaže. Dugo sam tako
lutao, sam samiji i od same samoće, dok jednoga dana nisam naišao na
nju, na moju princezu. Poljubila me je i od patuljka sam postao princ.
Bio sam presretan. Ostavio sam onu koja nije umela da mi pokaže ljubav,
ucveljenu, jer je mislila da me voli. Sa mojom princezom pošao sam na
put prateći sunčev trag danju, a mesečev noću. Išli smo tako dugo
poljima, šumama, livadama, proplancima, brdima i planinama, pustinjama.
Zaustavljali se samo tamo gde smo osećali da nas je umor savladao. Malo
se okrepili pa išli dalje. Na jednom takvom mestu u dubokoj šumi, ona
ode do nekog žbuna odakle joj se učinilo da čuje dečji plač. Kad se
vratila, u rikama je nosila malu princezicu. Presrećni nastavili smo put
u troje. I opet smo išli dugo, dugo, dok jednoga dana moja princeza
nije počela da posustaje. Posustajala je sve češće i sve više. Kad više
nije mogla sama, uzeo sam je u naručje i opet dugo, dugo nosio. Ali ona
je bivala sve slabija, dok jednoga dana nije sasvim posustala. Tu gde je
stala sada je samo znamen. Nas dvoje, malo smo tu postajali i nastavili
put -
patuljak i patuljčica.
- Tuguj koliko budeš morao, a kad više ne budeš morao, znaćeš da negde
postoji ona koja će te ponovo načiniti princom, – rekla je i za trenutak
osetila svu njegovu tugu kao svoju, a onda otišla. Obećala je da će se
vratiti sutra kad sunce ugasi svoj poslednji zrak.
A sutradan, dok sunce nije sakrilo svoj poslednji zrak, njen ples po
trgovima i ulicama grada bio je drugačiji nego obično. Nešto se rasejalo
u njoj i nije imala tu oštrinu u pogledu koja je sekla sve oko sebe.
A on je ostao na istom mestu gde ga je ostavila prethodne večeri i
pustio da se u njemu nešto otapa. To što se otapalo, bolelo je. Kada se
pojavila sa poslednjim zrakom sunca odmah mu je rekla:
- Znaš… ja te neću tešiti.
- Ne treba mi uteha, hoću da idem dalje.
- Dobro misliš.
- Ne smem drugačije, ostao bih tu gde sam sada, a ja moram da idem
dalje. Uvek sam išao.
- Kuda to stalno ideš?
- Ne idem stalno, idem samo kad mi dođe da idem. A kad mi dođe da idem,
ja moram da idem.
- To rade samo cigani.
- Znam. Zato volim cigane.
- Hoćeš da ti naberem malo sočnih bobica i mirisne trave?
- To rade veštice.
- Ja sam veštica, zaboravio si?
- Nisam, samo kažem da to rade veštice. Onda sve to kuvaju u čađavom
kazanu.
- Napraviću ti melem za dušu.
- Ne postoji takav melem.
- Postoji ako veruješ.
- Sad niušta ne verijem.
- Dobro, onda ti ja ne trebam.
- Ne trebaš mi, ali bih voleo da si tu.
- Neću te tešiti. To rade one kojih ima svuda na tvom putu.
- Zato idem bespućem. Sad moram da pođem.
- Biću i sutra ovde.
- Znam, jer i ja ću biti.
Sledećeg dana, oni koji su se već danima divili njenom plesu, bili su
preneraženi, ali i zadivljeni plesom koji je izvodila. Bio je to sasvim
novi ples, prepun žara i ljubavi. I oni koji nisu baš znali šta je
ljubav, nisu mogli da je ne prepoznaju u tim strastvenim pokretima. Jer
svako od nas u sebi nosi klicu ljubavi, i uvek kad naiđe na nju, on će
je sigurno prepoznati. A ona, ona je plesala sa sve više žara, ali i sa
sve više nestrpljenja da sačeka zalazak sunca.
Daleko od grada i ljudi, u bespuću, on je već dugo provodio dane u tami.
Svoju malu patuljčicu je puštao da leprša po poljima, ali sam nije
izlazio iz tame bespuća i sigurnosti za koju je mislio da mu je ona
pružala. Verovao je da nije došao kraj njegovim putovanjima zato što je
ostao bez svoje princeze. Ali zapao je u to bespuće iz koga ne vidi put
kojim bi pošao. Ono malo svetlosti što je ugledao na ivici šume, dok je
gledao onu koja sebe naziva vešticom, musavu i rasčupanu, ličilo mu je
na iskušenje kome treba odoleti. Svejedno, mučilo ga je poslednjih dana
to iskušenje. Činilo mu se kao da ga to nešto što je ličilo na ono što
je već imao, iskušava i nagoni na nemir u nogama, zove na put, pruža
ruku i zove, zove… Šta poslušati? – srce ili savest? Srce ga nikad nije
izdalo, ali savest… Pustiće ih da se bore u njemu. Crno sunce se dotaklo
vrhova udaljenih planina. Vreme je da pođe do ivice svog bespuća gde ce
doci ona. I pustio je srce da se tom susretu raduje. Kad je stigao, ona
je već bila tamo.
- Čekala sam te, – rekla je.
- Zašto dolaziš, zašto pričaš sa mnom?
- Donela sam ti šumskog voća i divljih lešnika.
- Zašto dolaziš da pričamo?
- Tvoja priča je drugačija.
- Svako ima svoju priču, i svaka je drugačija.
- Tvoja mi se sviđa.
- Lepo ti stoji taj osmeh u kosi.
- Eto vidiš, samo ti si ga video, niko drugi.
- Sretao sam neke po ovom bespuću.
- Znam, ima ih još koji lutaju.
- Ja ne lutam.
- Ne više, sad imaš mene.
- Ti si posebna, ne ličiš ninakoga koga sam sretao.
- Znam, inače ne bih bila ovde sada.
- Mislio sam da ne postoji takav neko.
- Mnogi tako misle. Ja nisam za sve ista.
- Ovakva si samo za mene?
- Da. Pomiriši noć. Sve ima svoj miris.
- Zašto si samo za mene takva?
- Zbog jednog sna.
- Kakvog sna?
- Mog.
- Ispričaj mi.
- Možda jednom. Sad moram da idem.
- Pričaćeš mi sutra?
- Možda jednom…
 
Stazom cutanja, putem secanja, lutam po mislima...
Kako precutati kad i sklopljenih ociju sve vidim,
kako pobeci kad i kroz daljinu osecam...
I opet mi trebas Ti, jer samo sam s tobom cela.
I opet mi falis Ti, jer samo kraj tebe mogu naci mir,
samo s tobom san je odmor, a tisina lek...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top