AQUARlUS
Poznat
- Poruka
- 7.839
Biti odnesen na poljupcima! Isčezavati, čileti, sloj po sloj, utoliko sjajniji ukoliko je podloga, ukoliko je temelj sjaja tanji! Ako uistinu i jeste “svaki čovek na gubitku”, da li bi sudbina štita od Zlata, ako bi je čovek samo mogao do kraja proživeti, mogla označiti bar nekakav minimum u onom krajnjem, jedino važnom bilansu? Bez dobiti, bez ušteđenog, i baš zato, sav sačuvan!? I ako i nije moguć takav život, nije li samo uviđanje da ga je moguće zamisliti, u neku ruku odgonetka. Da nije uklonjen iza neprobojnog stakla, Štit od Zlata sigurno bi nam i pokazao šta znači - život bez gubitka. Ili - očuvanost kroz gubitak; potpuna očuvanost kroz potpun gubitak.
Pratiti kako se smanjuje supstancija, kako se gubi telo, dok odmiče vreme, i kako raste, nadolazi sjaj. Mnogi ljudi iskusili su tu tajnu Štita od Zlata. Dok su im presušivali sokovi i tanjila im se snaga, dok su bivali manji, dok je manje od njih preostajalo, oko njih se, sve ugodniji i jasniji, širio blagi sjaj.
*****
Drugi su zarana isčezavali bez ostatka. (Kao mađarski kralj što je predvodio bitku kod Mohača 1526, protiv Sulejmana Veličanstvenog. Rođen prerano - sa sedam meseci - krunisan prerano - sa deset godina - oženjen prerano i prerano poginuo, u zlatnom oklopu, pritisnut, licem u mulj mohačke ravnice natopljene dugim kišama). Neki su otišli ne dozrevši; nisu stigli da utroše, ni poljupce, ni dlanove, ni dobre želje,onih što ih vole. A suze se i tako ne mogu utrošiti. Čovek ih ima više nego razloga za njih. Svaki pojedini čovek mogao bi oplakivati čitav svet. Ipak, i za njima je ostajao silan, jasni blesak, koji je dokazivao da je razmena bila pravična: postojanje, za sećanje! Koliko su svog zlata odneli, toliko su poljubaca ostavili kao meru naše nežnosti i toliko je naraslo osećanje onoga što nam je uskraćeno.
Ali oni kojima je dato da opstanu duže, oni mogu naučiti lekciju Štita od Zlata; prepustiti sebe onima koji nas hoće i vole, znači očuvati iopravdati značaj ptica i jaglika, jagoda i vukova, zvezda i ljudi. Više od toga ne može se ni naučiti.
*****
Jer koliko bi suma doživljaja, ekstaza, drhtave radosti i zanesene posvećenosti bila manja, koliko bi upravo ljudi izgubili na količini realizovane osećajnosti, da je Štit od Zlata odmah, s početka, bio uklonjen i stavljen van domašaja usana i dlanova!? Koliko hiljada poljubaca, koliko hiljada radosnih ljudi ulazi u iščeznuće jednog jedinog grama zlata!? Koja bi to bila mera za ljubav i strast? Recimo, ako bi prosečan poljubac bio dovoljan za brisanje jednog miligrama zlata, čiji bi poljubac mogao stopiti čitav gram? (Kao što je Helena Trojanska svojom lepotom pomerila hiljadu brodova, pa je mera za vrhunsku lepotu posle nje, jedan “mili-Helen” - lepota dovoljna da pokrene jedan brod! Ko to može? I opet: ko to ne može, ako je na brodu posasda koja je zaljubljena, ili čak, samo jedan jedini zaljubljeni mornar!?
Zato i jeste jedini pravi gubitak kada neki čovek ode mlad: to je otišao Štit od Zlata, još težak i jedar, to su otišle bezbrojne čestice što su, kroz radost, kroz dodire sa svetom, mogle preći u sjaj. A kada ode neko u dubokoj starosti, sprečen, umanjen, neko ko je, na kraju krajeva, koliko god živeo, štedro bio na dohvatu svim usnama što su žudele da ga ljube, uvek nas obuzme neka smirena, skoro vedra zamišljenost; to smo baš videli poslednji poljubac kojim se rastočilo poslednje što je preostalo od lepog i slavnog Štita od Zlata.
*****
O očaj, a ne samo ljubav, i grčevit stisak, a ne samo meka opna usana, često su uspevali da stope metal, mermer, granit. U koncentracionim logorima, u kazamatima čitavog sveta, gde god su zatvorenici žudni slobode mogli dohvatiti rešetke - dedilo se isto. Stanjenje, zaobljene železne šipke bile su potpunije prekinute dlanovima kroz koje struji svest o slobodi, nego bilo kakvom turpijom. Ne bi ni metalne piljevine, ni iskrivljenih, rasčerečenih, ali očuvanih, i dalje stvarnih čipki! Naprosto bi isčilele u prazninu, negirajući onu čuvenu “formulu rešetke na nebu”.
I stepenice kojima hiljade ljudi neprekidno prolaze, moraju se obnoviti, jer se izližu, stanje, počnu ugibati i ako se mermer ne može ugnuti. šta bi se desilo da ih ostave do kraja? Srušile bi se? LJudi koji bi se zatekli, propadali bi? A ko je to probao? Ko se osmelio da ih ostavi do kraja? Možda ljudi nemaju smelosti da to okušaju prosto zato što slute šta bi se uistinu desilo: Stepenice bi isčezle i ljudi bi se penjali bez njih, gore, u visine, opravdavajući onu sholastičku viziju da čovek i jeste biće koje se uzdiže, koje visinama stremi!
Kakav bi to bio prizor i kakav šok za sve koji hoće da čoveka ostave dole, pritisnutog, za sve koji hoće da budu kontrolori ljudskog uspinjanja!? Jer, dok god postoje, stepenice garantuju apsolutnu važnost, neophodnost onoga ko ih je odobrio, onoga ko je predvideo ko će se, kada, koliko visoko, i kojim stepenicama uspinjati! Ali, kada bi samo jedne jedine mermerne stepenice bile ostavljene do kraja, do isčeznuća i anihilacije, to bi značilo da su svuda naokolo potencijalne, nevidljive, isčezle stepenice, po kojima se svako, ko ushtedne može popeti gde hoće! Čitav sistem vidljivog i otud dozvoljenog i zabranjenog penjanja i spuštanja, isčezlo bi i propao! I kada bi tamničari ostavili samo jedne jedine rešetke na jednom jedinom prozoru, na stalnom dohvatu zatvorenika! Kada bi bili pozvani svi tamničari sveta da gledaju one poslednje stiske dlanova osuđenih na tamnicu, stiske pod kojima će one paučinaste niti nekadašnjih debelih železnih rešetki, naprosto biti transupstancirane iz bića u ne-biće, iz prepreke u slobodu! Ko bi od njih još smogao snage da više ikada nekoga zatvori? Ko bi zaboravio prizor trenutka u kome je nahrupio prostor u istrgnutu ćeliju samoće? Ko bi se osmelio da izgradi makar jedan jedini zatvor, logor, za makar jednog jedinog čoveka!?
I ako Štit od Zlata priča o tome kako se trošenjem vrednosti uspostavlja Vrednost, Rešetke su priča o tome kako Vrednost ukida svoju suprotnost čak ako je ova ulivena i u kaljeno železo i ugrađena u debele zidove moćnog zatvora.
Pratiti kako se smanjuje supstancija, kako se gubi telo, dok odmiče vreme, i kako raste, nadolazi sjaj. Mnogi ljudi iskusili su tu tajnu Štita od Zlata. Dok su im presušivali sokovi i tanjila im se snaga, dok su bivali manji, dok je manje od njih preostajalo, oko njih se, sve ugodniji i jasniji, širio blagi sjaj.
*****
Drugi su zarana isčezavali bez ostatka. (Kao mađarski kralj što je predvodio bitku kod Mohača 1526, protiv Sulejmana Veličanstvenog. Rođen prerano - sa sedam meseci - krunisan prerano - sa deset godina - oženjen prerano i prerano poginuo, u zlatnom oklopu, pritisnut, licem u mulj mohačke ravnice natopljene dugim kišama). Neki su otišli ne dozrevši; nisu stigli da utroše, ni poljupce, ni dlanove, ni dobre želje,onih što ih vole. A suze se i tako ne mogu utrošiti. Čovek ih ima više nego razloga za njih. Svaki pojedini čovek mogao bi oplakivati čitav svet. Ipak, i za njima je ostajao silan, jasni blesak, koji je dokazivao da je razmena bila pravična: postojanje, za sećanje! Koliko su svog zlata odneli, toliko su poljubaca ostavili kao meru naše nežnosti i toliko je naraslo osećanje onoga što nam je uskraćeno.
Ali oni kojima je dato da opstanu duže, oni mogu naučiti lekciju Štita od Zlata; prepustiti sebe onima koji nas hoće i vole, znači očuvati iopravdati značaj ptica i jaglika, jagoda i vukova, zvezda i ljudi. Više od toga ne može se ni naučiti.
*****
Jer koliko bi suma doživljaja, ekstaza, drhtave radosti i zanesene posvećenosti bila manja, koliko bi upravo ljudi izgubili na količini realizovane osećajnosti, da je Štit od Zlata odmah, s početka, bio uklonjen i stavljen van domašaja usana i dlanova!? Koliko hiljada poljubaca, koliko hiljada radosnih ljudi ulazi u iščeznuće jednog jedinog grama zlata!? Koja bi to bila mera za ljubav i strast? Recimo, ako bi prosečan poljubac bio dovoljan za brisanje jednog miligrama zlata, čiji bi poljubac mogao stopiti čitav gram? (Kao što je Helena Trojanska svojom lepotom pomerila hiljadu brodova, pa je mera za vrhunsku lepotu posle nje, jedan “mili-Helen” - lepota dovoljna da pokrene jedan brod! Ko to može? I opet: ko to ne može, ako je na brodu posasda koja je zaljubljena, ili čak, samo jedan jedini zaljubljeni mornar!?
Zato i jeste jedini pravi gubitak kada neki čovek ode mlad: to je otišao Štit od Zlata, još težak i jedar, to su otišle bezbrojne čestice što su, kroz radost, kroz dodire sa svetom, mogle preći u sjaj. A kada ode neko u dubokoj starosti, sprečen, umanjen, neko ko je, na kraju krajeva, koliko god živeo, štedro bio na dohvatu svim usnama što su žudele da ga ljube, uvek nas obuzme neka smirena, skoro vedra zamišljenost; to smo baš videli poslednji poljubac kojim se rastočilo poslednje što je preostalo od lepog i slavnog Štita od Zlata.
*****
O očaj, a ne samo ljubav, i grčevit stisak, a ne samo meka opna usana, često su uspevali da stope metal, mermer, granit. U koncentracionim logorima, u kazamatima čitavog sveta, gde god su zatvorenici žudni slobode mogli dohvatiti rešetke - dedilo se isto. Stanjenje, zaobljene železne šipke bile su potpunije prekinute dlanovima kroz koje struji svest o slobodi, nego bilo kakvom turpijom. Ne bi ni metalne piljevine, ni iskrivljenih, rasčerečenih, ali očuvanih, i dalje stvarnih čipki! Naprosto bi isčilele u prazninu, negirajući onu čuvenu “formulu rešetke na nebu”.
I stepenice kojima hiljade ljudi neprekidno prolaze, moraju se obnoviti, jer se izližu, stanje, počnu ugibati i ako se mermer ne može ugnuti. šta bi se desilo da ih ostave do kraja? Srušile bi se? LJudi koji bi se zatekli, propadali bi? A ko je to probao? Ko se osmelio da ih ostavi do kraja? Možda ljudi nemaju smelosti da to okušaju prosto zato što slute šta bi se uistinu desilo: Stepenice bi isčezle i ljudi bi se penjali bez njih, gore, u visine, opravdavajući onu sholastičku viziju da čovek i jeste biće koje se uzdiže, koje visinama stremi!
Kakav bi to bio prizor i kakav šok za sve koji hoće da čoveka ostave dole, pritisnutog, za sve koji hoće da budu kontrolori ljudskog uspinjanja!? Jer, dok god postoje, stepenice garantuju apsolutnu važnost, neophodnost onoga ko ih je odobrio, onoga ko je predvideo ko će se, kada, koliko visoko, i kojim stepenicama uspinjati! Ali, kada bi samo jedne jedine mermerne stepenice bile ostavljene do kraja, do isčeznuća i anihilacije, to bi značilo da su svuda naokolo potencijalne, nevidljive, isčezle stepenice, po kojima se svako, ko ushtedne može popeti gde hoće! Čitav sistem vidljivog i otud dozvoljenog i zabranjenog penjanja i spuštanja, isčezlo bi i propao! I kada bi tamničari ostavili samo jedne jedine rešetke na jednom jedinom prozoru, na stalnom dohvatu zatvorenika! Kada bi bili pozvani svi tamničari sveta da gledaju one poslednje stiske dlanova osuđenih na tamnicu, stiske pod kojima će one paučinaste niti nekadašnjih debelih železnih rešetki, naprosto biti transupstancirane iz bića u ne-biće, iz prepreke u slobodu! Ko bi od njih još smogao snage da više ikada nekoga zatvori? Ko bi zaboravio prizor trenutka u kome je nahrupio prostor u istrgnutu ćeliju samoće? Ko bi se osmelio da izgradi makar jedan jedini zatvor, logor, za makar jednog jedinog čoveka!?
I ako Štit od Zlata priča o tome kako se trošenjem vrednosti uspostavlja Vrednost, Rešetke su priča o tome kako Vrednost ukida svoju suprotnost čak ako je ova ulivena i u kaljeno železo i ugrađena u debele zidove moćnog zatvora.
,a u trenutku posete 
