ŠTIT OD ZLATA
Polazeći u rat, svaki Kelt je po jedan velik kamen ostavljao na gomilu; na povratku, po jedan kamen je, sa iste gromadne hrpe, skidao i uklanjao. Broj preostalih, neuklonjenih stena, bio je jednak broju onih koji se, iz rata, nisu vratili! Tako je ta gomila neprestano rasla i polako postajala mogila. U svakom od nas, dani što se ne vraćaju, ljudi koji su nas zauvek napustili, cvetovi koje više nećemo ubrati ni pomirisati.... sve što je otišlo za vjek i vjekov, sve je ostavilo u nama kamen, kamenčić, zrno šljunka ili pregršt peska, koje više ne možemo ukloniti jer, šta god neko negde spusti pa ostavi, niko drugi više nikad neće moći skloniti. Reči, pesme, knjige, i nisu drugo nego kamenje pretočeno u glas ili znak, što su ih po nama rasejali oni sa kojima se nikada nećemo sresti. Tako nam sve ostaje zauvek i ništa se ne može izgubiti. Kada odlaze, cvetovi, ptice, ljudi, šta god i kada god to bilo, svi prelaze u predmete, u zvuke, u kamen, a predmeti, zvuci, kamen, postepeno pretaču svoje postojanje u sjaj i lepotu. Oni se utkaju u kamen što ćemo ga mi nekome, nekada, negde ostaviti, kada se iz svog rata ne uzmognemo vratiti.
*****
Neprestano, danju i noću, kamen je budan i na zadatku. Dela. Sada, nadamnom, zaklapa luk drevne konstatinopoljske kapije. Nije bio nepromišljen Meister Eckhart kada je ukazao najveće poštovanje radu kamenja. I dok upoređujem crvenu vizantijsku ciglu što je upamtila i sačuvala sjaj sunca od pre šest stotina leta, sa crvenim granitom kojim su ozidane oble kule, kadrim da se priseti sunca kakvo je izgledalo pre više stotina miliona godina, samo sam u jednoj stvari bio spreman da dopunim iskaz velikog mističara: kamen radi uistinu neprestano, pa čak i onda kada ne služi!
Veliki krečnjački stub sa Ovčineca, mrki bazalt sa Taula, kamen sred Ljubotenske livade - nikome ne služe, pa ipak, neprekidno rade. Više i istinitije nego veličanstveni mlazevi stena u području Meteora!
Jer, iz svih zidina i kula, u kamenu očuvane, slute se kaplje mleka, što su ga kao klokot u membranu sluha, zidari ugradili da tu zauvek ostane zajedno sa opsenarski vešto pretočenim snoviđenjem nadošlih ružičastih dojki one najmlađe i najljepše snahe, koju je odvajkada, svako ko je ikad išta izgradio što je opstalo, morao žrtvovati. Jer zidanje i jeste to: da se nešto ozida, zatvori, zagradi, da se očuva i sakrije. Najbolje su one kule u koje su neimari uzidali ono što im je bilo najmilije: i piramide bi odavno pale da u njih nisu ugrađeni faraoni. Piramide i jesu oni isti keltski kamenovi po koje se faraoni više nikada neće vratiti.
Ali takvim je stenama oduzeta mogućnost da rade samo svoj posao. Mi jesmo naučili čak i kamen da služi nama, ali nema sumnje, što god bio, postoji i posao čiji smisao zna samo kamen, posao s kojeg on ne diže glave ni trena, ni na sunčevom pripeku, ni u gromovitoj noći, ni na dnu bistrog brzaka, ni dok cveta kukurek, ni kada, sred paprati, kraj vrbe, oko njega igraju vilenjaci.
*****
A kada sam, pošto je Zapadna kapija Konstatinopolja ostala za mnom, da se sklapa nad drugim sudbinama i ljudima, ušao u Muzej, potpuno jasno, a opet bez namere, otišao sam pravo tamo gde je, u staklenoj vitrini, stajao - štit od Zlata! Ono što je bilo između, to se izgubilo. Jesam li stigao ovim ili onim putem, da li sam nekog sreo, s nekim nešto progovorio, ili me samo ćutanje pratilo - ne znam. Samo se očuvao utisak prozračne modrine i nedohvatno svetlog svoda, iza koga je sve što se moglo videti, bilo jasno i pouzdano kao odlomak Euklidovog sna.
Taj je štit bio, kažu, poklonjen samom Proroku. Podario mu ga je jedan konvertirani pustinjski šeik iz Jemena, onaj isti što je izgradio kulu od dvanaest spratova, a strop poslednje, one najviše sobe, načinio od prozirnog alabastera; tu je, danju, gledao ptice kako preleću i kako se, noću, pretvaraju u trepet zvezda, netremice, položen nauznak. I niko nije smeo da bude ne samo u istoj sobi, nego ni u istoj kuli, dok god je on tako zabludeo boravio na nebu, odvojen od sveta i tela samo alabasterskim svodom.
*****
Štit od Zlata je nekada težio punih šesnaest kilograma. Sada ima jedva četiri. I zaista telo štita je već skoro prozirno, kao list ruže u kasnu jesen. Ipak, na njemu nema ničeg svetlog; sjaj mu je jasan, a blesak uzdržano dubok, kao da ne zavisi od količine preostalog zlata i čak, kao da od njega i ne dolazi. On jeste list, ali list koji je zauvek očuvao miris latica persijske ruže, opale u vreme nekog davnog majskog sutona. Suton i jeste vreme kada se obzorje osipa laticama stišane beline i blagim rumenilom mirisa persijskih ruža.
