Život pisan srcem

thzalazak.jpg
 
Misli su puste bez dela ko drumovi bez putnika.
Coveku treba zivota i smeha, vedrine i svetlosti.
Tugovanje je bol duse i srca, a ludost razuma opekotina svesti.
Lepo je samo ono sto se voli.
Voleti – znaci ziveti, razotkrivati svoje tajne i zelje...
snove i nade, otvarati plemenito i neokaljano srce voljenoj osobi.
Tesko je ziveti i voleti dalje a da se ne ostavi trag u kome se ogleda
proslost.
Ko to uspe nadvisio je tajnu.
Sebe je nadigrao..
 
Svako od nas izvlači ono najbolje iz drugog.... Nije bitno šta se događa oko nas – kad smo sa tom osobom, osećamo se sigurnim u svom raju... Naša srodna Duša je neko, ko deli naše najdublje čežnje, naš smisao života.... Srodna Duša je onaj, ko je uspeo učiniti da život dođe životu...
 
Znate li onaj osecaj kad,posle dugo trazenja,shvatite da ste pronasli
svoju sigurnu luku i mesto gde cete uvek imati prijatelje,biti voljeni i
nikad zaboravljeni?

Ono kad se ususkate u prvi utisak o toj luci i ne zelite da vidite splet
stvari koji se okrece i rusi?

...I onda jednog dana PLJAS,tresne vas istina po sred lica.Shvatite i
pokajete se sto niste prekinuli kad je bilo najlepse,kao sto je
trebalo...
 
U pijesku boje pjeska, u srcu boje srca
ja ću te sresti
kao što ruža kasna traži svoj oblik
u vrtu usnulom u kome se prepoznaje.

Teško je biti ptica, samo to znam
leteći zaustavljena rijekom krvi,
plačući glasom što je nalik
pjesmi koja razdvaja.

("Ljubavna pjesma" Z.Golob)

2ufvscl.jpg
 
Poslednja izmena:
Postoje razne vrste odnosa u koje stupamo od dana kada se rodimo.
Međutim.. najzanimljiviji a ujedno i najvazniji odnos je ..odnos sa samim sobom..
ili mozemo to i drugacije reci..odnos između fizickog i nefizickog dela vas..
odnos sa vasim unutrasnjim bicem.. sa Izvorom.Zasto je ovaj odnos najvazniji i najbitniji?
Iz ovog odnosa se razvijaju svi drugi odnosi.. i ako tu „zakazemo“ svi ostali odnosi „trpe“.
Da bismo bili srecni i ispunjeni.. moramo biti u skladu sa sobom.. a da bi bili u skladu sa samim sobom..
moramo biti povezani sa Izvorom.. ako to izostane.. osecamo se nesrecno.. prazno i neispunjeno.
U svakom trenutku Izvor (unutrašnje bice) je povezan sa nama.. i da bismo i mi osetili tu neraskidivu
povezanost i usaglasenost sa Izvorom.. potrebno je samo da posegnemo za prijatnim pozitivnim mislima i emocijama.
 
Ako bi posledice duhovnog nasilja,
bilo moguće posmatrati kao i posledice telesnog nasilja,
onda bismo ubrzo ustanovili da u svetu živi,
neuoporedivo više duhovnih nego telesnih bogalja.
Ozlede duše dublje su od povreda tela.
Mnogi danas istražuju posledice zagađivanja prirodne sredine,
retko se ko seti da istražuje posledice zagađivanja duhovne sredine."
 
Nije ovo bol
što me prožima
celim mojim telom.
svakim njegovim delom.
Svakodnevno.
To se samo uzdah
neki otme iz mene duboko
i želi da i poslednji
plam za tobom ugasi,
pa se onako iznenada,
iz dna duše negde oglasi.
Bezobrazno.
Ne brini,
na putevima našim
već je tišina i mir,
to uspomene samo
izvode svoj prokleti pir.
Poslednji.

do2iqs.jpg
 
Poslednja izmena:
"Čini mi se da ne razumem ljude.
Što se više trudim da ih saslušam i shvatim njihove motive i razloge,
ja sve manje imam razumevanja za njih.
Sve manje želje da saslušam njihova lupetanja o stvarima koje me se ne tiču,
njihove glupe šale, na koje ne možeš da se smeješ...
jer su žalosne kao i njihov karakter i duša (ako je imaju).
I dok ih gledam nesvesne postojanja (i razlikovanja) ljudskih vrednosti,
pitam se koliko velika može biti ljudska glupost?! I da li su je oni svesni?
Ti ljudi – koje ja ne razumem, i sve se manje trudim,
nisu svesni da u svakome od nas postoji nešto što se zove ponos i čast..."
 
Osjećala je njegove poglede na sebi. Osjećala je njegovu ushićenost i polagano se otapala u njegovoj blizini. Ledena mačka je postajala umiljato mače željno neprekidne pažnje. Očima je upijala njegovu žednju koja je u njoj stvarala nezadržive sokove koji su sami izlaili iz njene utrobe. Boljela ju je njegova žudnja kao što je i vlastita rasparčavala u komadiće prapostojanja. Svaki put kada je prošla kraj njegovog dućana, samo mu se nasmiješila ispod oka. Željela je, tako jako, da njegovu nježnost i pogled koji obećava samo more talasastih dodira i paperjastih poljubaca, osjeti i u stvarnosti. Željela je da mu rodi djecu, da se zauvijek stopi s njim u vrtlogu koji nastavlja davno predviđenu vječnost...
 
Kako mi je Sumire nestala, shvatio sam da ima mnogo toga što ja više u sebi ne
mogu da pronađem. Kao kada se more povuče i s obale zauvek nestanu razne stvari.
Ostao mi je samo izobličen i prazan svet koji za mene više nije imao smisao.
Svaki čovek ima nešto što može da dobije samo jednom u određenom životnom dobu.
Kao mali plamen. Oni pažljivi i srećni brižljivo će ga čuvati, negovati i nositi kroz život
kao baklju. Ali ako se samo jednom taj plamen ugasi, više nikada nece moći da se povrati.
Ja nisam izgubio samo Sumire. Zajedno sa njom izgubio sam i taj dragoceni plamen.

Haruki Murakami

 
Jer ako zbog ljubavi,za koju ne mozemo tvrditi da jednoga dana nece ugasnuti,menjamo svoje stavove,kao list nosen vetrom,jednostavno smo nezreli.A.ako smo nezreli,nemozemo tvrditi da je to prava ljubav.From je to lepo definisao u svojoj knjizi "Umece ljubavi".Zasto bi pobogu gladovali i umirali zbog ljubavi,i ko je taj psiho koji bi to trazio od nas.Svako ko trazi od nas takvu vrstu zrtve,kao sto je promena stava,ubedjenja,pa cak i banalnosti kao sto je promena nacina oblacenja ne voli nas vec neku svoju viziju osobe kakvu zeli...
 
Stižem u Madrid u osam ujutro. Biću ovde samo nekoliko sati, tako da ne vredi zvati prijatelje i zakazivati sastanke. Odlučjem da odem sam u šetnju na moja omiljena mesta, i na kraju završim sedeći i pušeći cigaru na klupi u Retiro parku.
“Pogled ti je izgubljen na kilometre odavde” – kaže starac, dok mi se priključije na klupi.
“O, ali ja sam ovde” – kažem – “ali sedim na istoj ovoj klupi sa mojim prijateljem slikarom, Anastasiom Ranšalom, pre 24 godine u 1986-oj. Gledamo moju ženu, Kristinu, koja je malo više popila kako pokušava da igra flamenko.”
“Uživaj u svojim uspomenama.” – kaže starac.
“Ali nemoj da zaboraviš da su uspomene kao so: dobra količina istakne ukus hrane, prevelika je uništi. Ako živiš u prošlosti svo vreme, naći ćeš da nemaš sadašnjost koju bi mogao zapamtiti.”
 
Ne postoji jedan ,univerzalan, pravi način da se iskusi ljubav, svi mi to činimo na različite načine.
Za neke od nas, da bi iskusili ljubav moramo i da je osetimo, tako što će nas neko zagrliti i dodirnuti.
Za druge, to su reči volim te i demonstracija ljubavi u vidu poklona ili cveća.Naš omiljeni način za
doživljavanje ljubavi je obično onaj kojim i mi sami najviše volimo da je pokazujemo drugima.

20521210150148353304775.jpg
 
Posle ručka u hotelu "Selvamar" gde sam odsela u Nici, posegoh za dnevnim novinama što su uredno složene ležale na stočiću u foajeu, želeći da bar nekako skratim vreme tvog dolaska u moju sobru 203,oko 18 časova. Nije me nije zanimala Nica, nisam obilazila turističke destinacije obuhvaćene aranžmanom. Takoreći, nisam ni izlazila iz sobe, tuširala se dva puta dnevno i čekala tvoje kucanje na vratima. Bio si tačan. Uvek u 18 časova. To mi je nekako laskalo...znači mislio si na mene....Primetih da te recepcioneri dobro poznaju kao i osoblje hotela. Ajde sada, pomislih u sebi! Ovde sam kratko, neću ulaziti u detalje iz tvog života, ovo je tek avantura na koju sam pristala dobrovoljno i nemam prava da očekujem ništa više od toga.
Bila sam svesna svojih godina a i izgleda. Ovo prvo je biološki proces i tu nisam mogla da učinim ništa u smislu da ih smanjim ili tako nešto. E, za ovo drugo, sama sam se potrudila a svesrdno su mi pomagale Helene...Kertis i Rubinštajn i nisam žalila nikakav novac kako moja investicija u vlastiti izgled ne bi bila promašena.
Ako je spoljni izgled uslov za vlastito samopouzdanje, ne može to biti promašena investicija. Nikako. Ja sam živi dokaz, mislila sam dok sam se pripremala za tvoj dolazak posmatrajući se u ogledalu. Svetiljke od murano stakla baš su lepo obasjavale moje telo i sakrivale mali podvaljak što je počeo da mi se stvara nedavno.
U tačno očekivano vreme ušao si u moju sobu. Ljubili smo se još na vratima. Svom svojom snagom, željom i nekom silinom stapali smo se uzajamno, ljubio si me svuda, i ja tebe, kao da želimo da nadoknadimo ove sate što su nas delili od jutrošnjeg rastanka.
Posmatrala sam te dok si izlazio iz kupatila, tvoju sjajnu crnu kosu, začešljanu i svezanu u rep na potipljku. Ličio si mi na nekog dirigenta ili tako nešto.
- Ovo je za tebe !, - rekao si pružajući mi ukusno spakovanu kutiju. Otvarala sam kutiju dok si ti oblačio mantil....Crveni šal ! Kao dete rodjendanskom poklonu obradovala sam se obavijajući ga oko vrata nekoliko puta. - Beautiful yoou,- rekao si dok smo se ljubili na pragu hotelske sobe.
Još dva dana ostalo je do mog povratka.. Nije se ni tog ni sledećeg dana u 18 časova čulo kucanje na vratima sobe 203. Polako sam se pakovala. Suvenire nisam imala, kao što ih obično donosim sa putovanja. Nisam ni imala vremena da obilazim zacrtane destinacije koje su bile ponudjene uz aranžman. Ja sam ionko svoj aranžman produžila za dva dana. Samovoljno i s razlogom.
Taksi je stajao ispred hotela. Sela sam na zadnje sedište, sa torbom bez suvenira.Suvenir sam imala u sebi. u duši i srcu pomalo, da se ne lažemo. Dok sam sedala na to mesto u taksiju, moj nekoliko puta omotan šal oko vrata, zapeo je za vrata automobila i ja sam štiklom nagazila njegov kraj. Nehotice se setim Isidore Dankan, njenog crvenog šala, točkova automobila, Nice....Svašta! - pomislih u sebi.
Približavali smo se aerodromu. Nova grupa turista prelazila je u autobus do hotela. Na staklu tabla sa natpisom Hotel Selvamar. Ništa neobično, da nisam prepoznala uredno začešljanu crnu kosu vezanu u rep na potiljku i opet nisam mogla da se setim na kog dirigenta mi ličio, moj, sada vidim, turistički vodič.
- Telle est la vie - kažem poluglasno dok sam izlazila iz automobila. Onaj crveni šal opet mi se zapetljao oko nogu. Dobro da nije oko točkova, pomislih.

Eliza B.

sdpfki.jpg
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top