Život pisan srcem

A ono sto se u meni dogadja u retkim casovima radosti,sto je za mene slast,

dozivljaj, ekstaza i uzvisenost, to svet voli i trazi mozda jedino u

pesnickim delima, a u zivotu smatra ludoscu.I odista ,ako je svet u pravu

-onda sam ja kriv, onda sam lud, onda sam odista kako sam sebe cesto nazivao,

stepski vuk, zivotinja koja je zalutala u tudj i nerazumljiv svet, koja vise ne

nalazi svoju postojbinu vazduh i hranu."



H.Hese - Stepenwolf
 
Bogatstvo ne treba da bude cilj u zivotu. Istinsko bogatstvo je u srcu, a ne u "kesi".
Ne ceznei za bogatstvom i radom samo da bi bio bogat, umesto toga tezi
sreci, da budes voljen i da volis i sto je najvaznije da steknes
dushevni mir i vedrinu.
Nagrade su velike ako covek uspe, ali te nagrade velike su samo zato sht mali broj ljudi uspeva.
Prepreke su neophodne za uspeh i u svim zanimanjima od znacaja, pobeda
dolazi tek nakon brojnih borbi i bezbrojnih poraza. Svaka borba, svaki
poraz izostrava tvoje vestine i snagu, tvoju hrabrost i izdrzljivost,
tvoju sposobnost i samopouzdanje, pa je tako svaka prepreka saborac koji
te primorava da budes bolji ili da se povuces. Svaka smetnja je prilika
da se ide napred, a okrenes li se od njih, izbegavas li ih,odbacujes
sopstvenu buducnost.
Nikada se ne stidi zbog toga "sto si pokusao" i nisi uspeo jer ko nikada nije doziveo neuspeh nikada nije nista ni pokusao..
Neka ti to uvek bude na umu, pa ces savladati naizgled nesavladive
prepreke, koje ce ti se sigurno ispreciti, kao i svakome ko je
ambiciozan: "Neuspeh me nikada nece preteci ukoliko je moja odlucnost da
uspem dovoljno jaka".
Mandino
 
U senci zivota

Prava istina je uvek lepa. Mi smo privučeni istinom lepote, ali smo još
od starog vremena navikli da volimo neistinu, stoga naši životi nikada
ne mogu biti potpuni. U današnjem vremenu živimo u zabludi koju nam
spoljažnjost nudi, zato u većini slučajeva budemo prevareni, takvu
prevaru ste Vi nametnuli sebi. Samo srećne osobe prihvataju svesnost, i
žive nezavisno od svog tela. To što vi imate između dvadeset i trideset
godina, nebitno koliko, a osećate se kao da imate sedamdeset, to je zato
što postoji neistina u vama, vi se ne možete svesno otkačiti od svoje
prošlosti i stvoriti jasnu sliku o sebi. Sanjarite, ali su vaši snovi
lažni, usmereni ka neistini. Morate pronaći pravu istinu. Tek tada čete
moći da živite kao da uvek imate između dvadeset i trideset i kada
budete imali osamdeset.

Lidija Ivanović
 
Ionako mislim da sam te čekala predugo. Iskreno govoreći, možda ne tebe, nekog nalik na tebe jer mi je to nedostajalo godinama. Kad te ugledah, bila sam sigurna - to je to!
Ja nisam od onih žena koje se mire ravnodušću i prihvataju je kao logički sled stvari, pristaju na prosečnost i mire se i opraštaju po svaku cenu.
U svojim sam te snovima izmaštala, baš takvog kakav jesi, nežnog ali odvažnog u odlukama i spremnog da u zajedničkim uživanjima nadoknadimo ono propušteno iz ovih ili onih razloga.
A ti, kao da si jedva čekao da ti ponudim svoje usne, telo, svoje vreme, misli, potrebu za tobom.....sve. Znala sam i verovala da će mi se to desiti, da postoji negde neko meni sličan, ko će imati vremena i volje da svoje učaurene živote katkad zamenimo strastima, prepustimo se jedno drugom ne razmišljajući na trenutke kad će to prestati....
O tome sam razmišljala posle našeg poslednjeg susreta, tako važnog za oboje, mislila sam.....I onda te nema. Danima.
Osećam i bojim se nije li došao trenutak kad polako počinjem zaboravljati one detalje iz tvoje spavaće sobe, da izčezava polako tvoj miris koji redovito osećam još dugo posle naših zagrljaja...osećam da mi bledi i okus kafe , pića i cigarete posle vodjenja ljubavi ili u pauzama...
Ja sam te oblikovala u svojim mislima. I mislila, pronašla sam ono što mi je nedostajalo.
Sad, pravo da ti kažem, mojom glavom kolaju neke meni nepoznate slike.
Bojim se da ne oblikujem opet nekog tebi sličnog.



Eliza B.

qppe6x.jpg
 
Poslednja izmena:
Okean”,
rekao sam, “Pogledaj kako se zalece, puzi gore, dole. A ispod svega
toga, ribe, sirote ribe, bore se jedna protiv druge, prozdiru jedna
drugu. Mi smo kao te ribe, samo sto smo gore. Jedan pogresan potez i
gotov si. Fino je biti sampion. Fino je uvek imati pravi potez.”Post
Office, Bukovski
 
Sve cemer,sirotinja,glad,nesrece...A zasto je to tako? Ne znam.Mozda zato sto smo po prirodi zli,sto nas je bog obiljezio.Ili sto nas nesrece neprestano prate,pa se bojimo glasnog smijeha,bojimo se da cemo naljutiti zle sile koje stalno obilaze oko nas.Zar je onda cuda sto se uvijamo,krijemo,lazemo,mislimo samo na danasnji dan i samo na sebe,svoju srecu vidimo u tudjoj nesreci.Nemamo ponosa,nemamo hrabrosti.Biju nas,a mi smo i na tome zahvalni."
Mesa Selimovic
 
Karakterističan deo lepote ženskog tela je – vrat. Kod mladih i lepo gradjenih žena vrat je monolitan sam po sebi i u isto vreme bez vidljivog prelaza povezan i sjedinjen sa glavom i grudnim košem. To statuarno jedinstvo čini veliku i naročitu draž tela; ono je bitna oznaka mladosti. S godinama, telo počinje da se račva, veza između pojedinih muskula i kostiju počinje da se naslućuje, pa da biva vidljiva. I sam vrat nije više onako sliven iz jednog komada, kao što je bio; počinju da se ocrtavaju, naročito kod pokreta, mišići i tetive, a ako s godinama nastupe neke naslage sala i kružne bore i prevoji na koži, to je već kraj lepote.

Ivo Andrić..Sveska
 
"Ljubav podrazumeva da ste spremni da se utopite u drugoga. Ljubav je
smrt, najdublja moguća, najdublji ambis u koji možete pasti i nastaviti
da padate. Nema dna, nema kraja, zauvek tonete u nekoga. Nikad ne
prestaje. Voleti znači izgubiti sebe. Ljubav je predaja – bezuslovna.
Kad bi postojao makar jedan uslov, to bi značilo da ste vi važni, a ne
voljeno biće, da ste središte. Ako ste vi središte, onda to nije ljubav.
Samo koristite drugu osobu, zloupotrebljavate je, eksploatišete radi
sopstvenog uživanja, zadovoljavate svoje potrebe – vi ste sami sebi
cilj. A ljubav kaže da cilj treba da bude voljeno biće, stapanje i
sjedinjenje sa njim. Ljubav je fenomen smrti, proces umiranja. Zato se
ljudi plaše ljubavi."
("Čovek koji je voleo galebove" Osho)
 
Dajem ti sat, ne da se prisećaš vremena, već da bi ga ponekad mogao na trenutak zaboraviti, da ne izgubiš dah pokušavajući da ga osvojiš. Jer bitke se nikad ne dobijaju. Čak se i ne biju. Bojno polje samo otkriva čoveku njegovu ludost i očajanje, a pobeda je uvek samo iluzija filozofa i glupaka...
Moglo bi se pomisliti da će se nesreća jednog dana umoriti, ali onda samo vreme postaje naša nesreća.

V.Fokner
 
Sta je upravo istinski ziv covek,to se danas svakako zna manje no
ikada,te se zato ubijaju u gomilama ljudi od kojih je svaki dragoceni
ogled prirode,koji postoji samo jedanput.Da mi nismo vise nego ljudi
koji postoje samo jedanput,da se moze svaki od nas jednim puscanim zrnom
doista skloniti sa sveta,bez ikakva traga,onda vise ne bi imalo smisla
pripovedati price.Ali,svaki covek nije samo on sam,nego je on
jedinstvena sasvim osobita,u svakom slucaju vazna i znamenita tacka u
kojoj se pojave svetaukrstaju samo jedanput na taj nacin i nikad
vise.Zato je povest svakog coveka vazna,vecita,bozanska,zato je i svaki
covek dokle god zivi i ispunjava volju prirode,izvaredan i dostojan
svake paznje.U svakom je otvoren duh,u svakom pati stvorenje,u svakom se
izbavitelj raspinje na krst..."
Demijan
Herman Hese
 
„Kad sam se zaljubio, to je bilo kao da sam prvi put pogledao u ogledalo
i video sebe. U cudu sam podigao ruku i dotakao svoje obraze, svoje
grlo. To sam bio ja. A kad sam se video i privikao se na to ko sam,
nisam se bojao da poneki deo sebe mrzim, jer sam želeo da budem dostojan
onoga u koga je ogledalo.
Tada, pošto sam prvi put osmotrio sebe, osmotrio sam svet i video da je
raznolikiji i lepši no što sam mislio. Kao i vecina ljudi uživao sam u
toplim vecerima, u mirisu hrane i pticama koje probadaju nebo, ali nisam
bio ni mistik ni Božji covek i nisam osecao zanos o kojem sam citao.
Ceznuo sam za osecanjima, mada vam u to vreme ovo ne bih umeo reci. Reci
kao sto su strast i zanos… svi ih naucimo, ali one ostaju mrtve na
stranici. Ponekad ih prevrcemo, da saznamo šta je s druge strane, i
svako ima svoju pricu o nekoj ženi ili nekom bordelu, o opijumskoj noci
ili ratu. Toga se bojimo. Bojimo se strasti i smejemo se prejakoj
ljubavi i onima koji previše vole.
A opet, ceznemo da nesto osetimo.“

Janet Vinterson – „Strast“
 
..vise volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna
temperatura. Tada u meni gori divlja zalja za snaznim osecanjima, za
dozivljajima, gori srdzba prema ovom ufitiljenom, plitkom, normalnom i
sterilizovanom zivotu i besomucni prohtev da nesto razbijem u
paramparcad, kao na primer neku veliku trgovacku kucu, ili katedralu,
ili samog sebe; da pocinim neku smelu glupost, da nekim postovanim
idolima zderem vlasulje, da neke buntovnicke djake snabdem kartom za
Hanburg, da zavedem neku devojcicu ili da nekolicini predstavnika
gradjanskog poretka u svetu zavrnem siju. Jer ipak od svega sam najvise
mrzeo, najvise se gnusao i proklinjao to stanje zadovoljstva, zdravlje,
udobnost, taj negovani optimizam gradjanina, to obilno i uspesno
odgajivanje osrednjeg, normalnog, prosecnog.”

H.Hesse
 
Trazio smisao i znacaj zivota,kukao nad nesavrsenoscu,stalno zudeci za necim trajnim,istinitim...
Trazio ljubav,veliku i vecnu,prijateljstvo iskreno i istinito.
U toj potrazi izgubio se i zaboravio:
Zivot jeste savrsen i to je tako ocigledno da je neshvatljivo samo za
onog ko se drznuo da pita za ocigledno,da trazi ono sto postoji svuda
oko njega...
Stidim se!
Svaka ljubav je velika,istinita i prava,svaki zivot je lep i ispunjen.
Treba ga uzimati u velikim zalogajima,halapljivo i gladno,treba shvatiti
da je sve bitno i ne zapostavljati ni jednu jedinu,ma i najmanju
sitnicu,kao i da nista nije toliko bitno i vazno i ozbiljno koliko se
cini.
Zivot sve jedno tece i ne pita sebe gluposti...
 
"Mora da ti je bilo teško
da se navikneš na mene
na dušu mi samotnu i divlju...."

Često se setim ovih stihoda Pabla Nerude. Kao da je poznavao tebe ili mene, svejedno je. Mi nismo nikakav slučajni uzorak, nas kao da je neko pronašao i sastavio, nas oboje, divlje i samotne istovremeno.
Jeste. Bilo mi je teško navići se na tebe, tvoje navike, tvoj način govora, kako me pozivaš, drsko i razvratno u svoju postelju, zoveš me imenima koja mi ne pripadaju i ja se, kao, ljutim. Posle sve to ispravljaš poljupcima nežnim a opet pohotnim i ja nisam više sigurna, šta zapravo, hoćeš od mene. Posle kažeš da nastavim da pišem poeziju, bolju nego do sada, da ja to mogu ...A ja, ja uopšte nisam sigurna više da mogu da napišem išta, i da nemam volje ovog proleća da se radujem ranim trešnjama, niti jorgovanu koji samo što nije procvetao ispod mog prozora, evo. Jer znam, ti cvetovi trajaće tek nekoliko dana i nama će se činiti kako je sve u redu...U redu, do sledećeg nekog proleća, pa opet....I sve me to podseća na tebe....Dodješ i odeš i ja ponovo čekam kao prve trešnje s proleća i taj jorgovan. A želela bih; znaš, ja bih želela da živim negde drugde. Negde, gde je sve jasno i postojano, kao oni makovi na slikama Kloda Monea, onako crveni, nedvosmisleno crveni i podrazumevajući.
Nisam ti rekla ? I breskve su u cvatu. I kajsije. Samo, znaš; ja ne razlikujem cvetove breskve i kajsije. Meni liče jedni na druge. A sigurno ima neka razlika koju ja ne vidim ili ne želim da je vidim. Sve mi je ovog proleća nešto nerazumno, sem da mi trebaš iako mi je bilo teško da se naviknem na tebe. I tebi verovatno na mene; jer duše su nam samotne i divlje.

Eliza B.

xg9y4k.jpg
 
Poslednja izmena:
SNOVI OD STAKLA

Razbiću sve krhke snove.
Od stakla su,varka samo
u svetu tajni.
Pomislim prozirni su,
vidim sve.
U lavirintu iskeženih
odraza ogledam se,
pa zalutam.
Vidim sto lica,pa ne znam
koje je moje,
u carstvu figura razigranih
što sudbinom vršljaju.
Plešu senke,
u ritmu zulu ratnika,
zveckaju kao pijane čaše
pune vina.
Poigravaju se svake noći
mojim razumom,
prozivaju me.
Nikoga ja
ne prepoznajem
u tom besciljnom piru
ludih senki u polusnu
nesanicom okovanom.
Nazirem
ili je to tek želja,
dva stvarna lika,
što ruke jedno
drugom pružaju.
Liče na Tebe i mene...
Dunu vetar jak,
zaustaviše se slike,
puca staklo.
Iluzije prašte,jedna
za drugom
u prah se pretvaraju.
Parčići raspršeni zveckaju
kroz tišinu
sna nedosanjanog.
Znala sam,
lako je lomljivo
ono što uzalud sanjaš.
 
Poruka Ljubavi

Da li cu te prepoznati kada te sretnem,
koje novo lice ces imati tada,
kako cu znati da si to bas ti?
Hoces li mi dati neki tajni znak,da znam,
da te sledim?
Hoce li dodir tvoje ruke,u meni probuditi
davno usnule snove,hocu li to osetiti?
Zaboravio sam i kako izgledas,
odavno si otisla,
i od tada,ni reci od tebe.
Trazio sam te,posvuda,godinama...
Umoran sam od traganja,LJUBAVI!
Koliko sam samo zavejanih staza prosao,
na koliko sam zatvorenih vrata kucao,
uzalud,
ti se vesto krijes od mene!
Ponekad mi se ucini da cujem tvoj glas.
onako,u daljini,
zastanem tada,srce krene da bije jace,gledam oko sebe,
shvatim,
opet se igras sa mnom!
Voleo bih da te ne zelim toliko,
voleo bih da mogu da zaboravim,
svaki tvoj dodir,svaki zagrljaj,
svaki nas zajednicki tren.
Voleo bih...al mi se neda!
Svako ko je tebe imao,
svako ko je bar natrenutak,
osetio toplinu tvojih dodira,
taj ce te traziti do kraja svog zivota.
Nosis u sebi to prokletstvo.
I ne cudim se sto se tako vesto skrivas,
mnoga te srca traze,osluskuju,vrebaju.
Postala si najtrazeniji begunac sveta!
Pitam se samo,
zar ti nikada ne dosadi to skrivanje?
Zar se nikada ne umoris?
Da li nekada,dok stavljas masku na lice,
dok menjas boju ociju,
da li tada osetis bol,
bol koji ces ove noci naneti nekom drugom?
Da li te nekada pece savest?
Zar mozes mirno spavati?
Kakvi su ti snovi?
Da li cujes,u snu,
te krike nesretnih dusa koje te traze?
Zapetljavam se ponovo...
Opet ponirem u tvoje dubine!
Mozda se sada smejes,jer sve to odlicno znas.
Misterija!!!
To je tvoje najjace oruzje!
Tu si neprikosnovena!
Ako nekada pozelis da svratis,
makar na kafu,
opet cu ti otvoriti vrata,znam!
Opet cu te zagrliti,
zaboravicu sve ove godine bez tebe.
Mozda mi i suza krene,
necu se stideti.
Ti ces je obrisati,opet me ljubiti,
sapnuces divne reci,
i opet cu pasti,
opet cu ti oprostiti,bez reci,bez gneva!
Uhvatices me za ruku,
povesti opet u tvoje bajke,
i nece mi biti krivo.
Opet cu slusati tvoje price,
iako znam da je to samo iluzija,
ali opet cu ti verovati,
opet,ko prvi put!
Mozda se desi,da se umoris,
od svojih mnogih putesestvija,
pa sutra kada otvorim oci,
jos uvek budes tu!
I ljubicu te,onako snenu,slatku,nevinu.
Tvoja rasuta kosa na mome jastuku,
bice najlepsi pejzaz za moje oci.
Da,naravno,donecu kafu u krevet,
ubracu najlepsu ruzu iz svoga vrta,
probudice te njen miris.
LJUBAVI,samo obecaj,
da ces svratiti,
i ako odes ponovo,
opet cu te cekati,
ne brini za to!
Ja sam tvoja vecita budala!
Samo mi dodji..
 
Mislila sam da ti ne pišem više. Ni jedno jedino slovo da ne stigne do tebe, jer tebi nisu bile važne stvari ubedljivije od slova...moje suze, moje raskomadano srce, duša koja je lutala visinama nedostižnim i pticama ....Tišina mi je bila potrebna, ona koja je toliko tišina da može da nadglasa moje srce.....I onda, odjednom, kao da dobih krila, kao da se u meni probudila želja da se vinem u te visine naizgled nedostižne. A sve je dostižno, veruj. Gledaj me sada, daleku i nedostižnu, gledaj kako ću uživati gledajući tebe tako malog i gmižućeg pred svim tvojim sadašnjim i budućim ljubavima. Takozvanim.Nema ptice za koju ne postoji grana, kamen, zaklon, zrno prosa ili sasušene trave....Nema cene koju nisam spremna platiti za slobodu. Od tebe.

j0e0y0.jpg
 
Poslednja izmena:
Ko zna zašto je to dobro! - poluglasno, ali kao za sebe, šaputala je žena nameštajući zavesu svog prozora koji je gledao na ulicu. Pomerala je nekoliko puta tu istu zavesu. Nije ni primetila da već nekoliko puta zaliva cveće tog dana. Ah, to čekanje ! Ako neko može da oboli od čekanja, e, ona će, sasvim je izvesno. Cigareta za cigaretom, kafa za kafom...već nisu imali smisla. Telefonski pozivi njenih prijateljica sa čestitkama za praznik, nije da je nisu radovale, ali ona je čekala Njegov poziv. Nije mogla da veruje da je zaboravio. Zašto bi zaboravio ? Doduše, njegovo nejavljanje već neko vreme opravdavala je zauzetošću, umorom, možda mu je potreban predah, možda ima razloga da joj ne govori sve iz svog života, možda je samo štedi....Najverovatnije je to: hoće da je poštedi. I smešak joj se pojavi u uglovima usana, neubedljiv doduše, ali smešak.
I podne je prošlo. Sačekaće veče ! Setiće se On, mora se setiti, jer, smatrala je....voli je na neki svoj način, način tako različit od drugih, jer i On je tako različit i dragocen u njenom životu. Ali, sasvim različit. I dragocen.
Veče. Telefon nije zazvonio. Legla je sa omiljenom zbirkom poezije koju je već znala napamet. To nije bio san koji je sanjala te noći; bilo je to budjenje iz stvarnosti. Iako u mraku, jasno je videla svoj vlastiti poraz....Zašto se nije setio nje danas, baš danas ...na praznik. Njeno telo više nije pripadalo ni njoj. Sebi samoj učinila se kao " krošnja bez sjene"....Da, tako je pisalo u zbirci poezije omiljenog joj pisca čije je pesme znala skoro napamet.....
Samo da svane, mislila je, samo da svane. Da prodje praznik. Njeno jutro neće biti pametnije od večeri, bila je sigurna.
Idućeg jutra i nekoliko sledećih ona se zaista osećala "kao krošnja bez sjene".
A sve bi možda izgledalo drugačije da nije bio praznik. O praznicima ljudi su drugačiji, javi se onaj osećaj pripadnosti šta li ?....I niko ne voli da se oseća kao krošnja bez sjene ili sjena bez krošnje, kako već beše ?....O praznicima naročito ne.

Eliza B.

168zoza.jpg
 
Poslednja izmena:
Kad nemam gde da se vratim, kad ne umem da prepoznam radosti jer mi se čini da nisu meni namenjene, kad zaboravim kako se izgovaraju pojedine reči što govore ljubav,a i da znam, ne nalazim nikog kome bi ih uputila....tad sam spremna da ponovo odem, kao onog novembarskog dana, u predvečerje. Ugledala sam te još na peronu autobuske stanice dok smo predavali prtljag. Celu noć je padala kiša, dozvolio si mi da naslonim glavu na tvoje rame koje mi se nudilo i obećavalo neki smiraj. Nismo se dovoljno poznavali a ti si osećao
kad mi je hladno, pokrivao me svojom jaknom a ja žudela da ruku nikad ne izvučeš ispod te jakne.
Pili smo kafu u motelu nedaleko Milana i ja sam te pitala koliko još ima do granice sa Švajcarskom. Dok si mi palio cigartu, pomislih...šteta, brzo će granica...Nisi me, kao što bi to verovatno učinili drugi, ispitivao ko sam, odakle, bežim li od nekog ili idem nekom u okrilje rešena da počnem sve iz početka. A želela sam da me to pitaš.
Posle smo gledali prve pahuljice snega onako srebranstog pod lampionima dok smo se približavali Gotardu....Zadremao si na mom ramenu i ja sam osuškivala tvoje disanje, ravnomerno i sa lakoćom.
Približavamo se Lucernu. Tornjevi crkava i srebrna voda jezera pored, dali su čarobnost prizora koji mi je još pred očima. Još osećam tvoju ruku u mojoj dok se se pozdravljali.Toplu, nežnu i negovanu. Još je putnika silazilo u Lucernu. Neko je nekog i sačekao. Ti si otišao sam. U noć. Srebranasti sneg gubio mi te iz vida.
Legla sam preko tvog sedišta. Još se osećao miris Pako Rabane na mestu gde si sedeo. Za ime me nisi pitao. Ni ja tebe za tvoje.
Znam samo da je to bilo jedno divno putovanje u noć. Za mene u dan. Jer, poput dana jasno, uvidela sam da ipak postoje muškarci poput tebe pored kojih se ne osećaš kao gonjena srna ili pahulja snega koja se očas istopi na nečijem dlanu.

Eliza B.

2ltfx4m.jpg
 
Poslednja izmena:
Zašto se ljudi toliko bave drugima, kada imaju toliko sopstvenih nedostataka i problema?

Zašto su ljudi ljuti, kad neko nije kao oni, a sami ne žele da se menjaju?

Zašto ljudi često ćute na nečije bezobrazluke a onda iza leđa sočno ispredaju priče?

Zašto je ljudima lakše da se ljute nego da su veseli, kada su radost i veselje, mnogo prijatnije emocije?

Zašto se ljudi trude da im svaki dan izgleda isto, kada je to nemoguće?

Zašto su ljudi u stanju da odugovlače, koliko god to bilo moguće, kada je osećanje koje sve to prati, nemir i nespokoj?

Zašto se ljudi ne ugledaju na decu i ne budu tako spontani i veseli, kada veruju da su deca radost sveta?

Zašto ne biti različit od drugih, kada je svet tako lepši i bogatiji?

Zašto ne ljubiti ceo svet, kada nam stalno pomaže da budemo lepši, iskreniji i topliji, svaki dan, svaki trenutak?

U našem srcu ima mesta za sve. Pogledaj u sebe, seti se koliko želiš voleti i biti voljen!
 
"Daj budali stotinu pameti, ali ona će hteti baš tvoju", kaže arapska poslovica. Kad ratnik svetlosti počne da sadi svoj vrt, primećuje da je sused u blizini, i da ga uhodi. On voli da daje savete o tome kako treba sejati dela, izriljati misli, zalivati osvojena blaga.Ako posluša njegove reci, ratnik će obaviti jedan posao koji nije njegov; vrt koji neguje biće uređen po susedovoj zamisli.

Ali pravi ratnik svetlosti zna da svaki vrt ima svoje tajne, koje je samo strpljiva baštovanova ruka kadra da odgonetne. Zato više voli da se usredsredi na kišu, sunce, godišnja doba. Zna da budala koja zabada nos u tuđi vrt, ne vodi računa o svojim biljkama.



Ponekad se desi, iznenada, da se neko ko se borio na ratnikovoj strani, preobrati u njegovog protivnika.Prva reakcija je mržnja; ali ratnik zna da je
slepi borac izgubljen usred bitke. Tada pokušava da sagleda sve dobre stvari koje je bivši saveznik učinio u vreme njihovog zajedništva; trudi se da razume šta ga je nagnalo na naglu promenu stava, koji su se to otrovi nagomilali u njegovoj duši. Nastoji da otkrije šta ga je navelo da odustane od razgovora.

Niko nije isključivo dobar ili isključivo zao;ratnik upravo o tome misli, kad vidi da je stekao novog protivnika.

Ratnik zna da ciljevi ne opravdavaju sredstva. Jer ne postoje ciljevi; postoje samo sredstva.Život ga vodi od nepoznatog do nepoznatog. Svaki trenutak zaodenut je tom čudesnom tajnom: ratnik ne zna odakle dolazi, ni kuda ide. Ali nije ovde slučajno. I iznenađenje ga raduje, očaravaju ga predeli koje ne poznaje. Vrlo često oseća strah, ali to je prirodno za jednog ratnika.

Ako bi mislio samo na cilj, ne bi uspeo da obrati pažnju na znakove duž puta. Ako se usredsredio samo na jedno pitanje, propustio bi različite odgovore koji su mu na dohvat ruke.



Zato se ratnik svetlosti prepušta.



Ratnik zna da postoji takozvani "efekat slapova". Vrlo često je bio u prilici da gleda kako izvesna osoba nepravedno postupa prema nekome ko nema hrabrosti da se suprotstavi. To znači da je dotična osoba, iz kukavičluka i želje za osvetom, istresla svoj bes na nekom drugom, slabijem, koji ga, sa svoje strane, istresa dalje, na nekom trećem, stvarajući tako čitav lanac nesreće. Niko ne zna unapred posledice svojih svireposti.Zato je ratnik svetlosti vrlo oprezan u rukovanju mačem, i prihvata jedino onog suparnika koga smatra dostojnim sebe. U trenucima besa, udara o stenu i ugane ruku. Ruka se posle izvesnog vremena oporavi; ali dete koje je dobilo batine samo zato što je njegov otac izgubio jednu bitku, ostaje obeleženo za čitav život.



Kad stigne naređenje za seobu, ratnik vidi pred sobom sve prijatelje koje je stvorio sledeći svoj put. Neke je naučio kako da čuju zvona potopljenog hrama, drugima je pričao priče pokraj vatre. Srce mu je tužno, ali on zna da je njegov mač posvećen, i da mora da se povinuje zapovestima Onoga kome je namenio svoju bitku.

Tada ratnik svetlosti zahvali svojim pratiocima, udahne duboko, i nastavlja napred, sa zavežljajem uspomena na jedno nezaboravno putovanje.

Svi koji veruju to znaju.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top