Mislim da zatvaranje i obazrivost nisu isto. Odrasla osoba zbog lošeg iskustva treba biti obazriva, a ne da se zatvara. Mislim da nije ispravna ta stavka da se prijateljstva grade do 20-te. Ima tu istine zbog godina poznavanja, da se ne ponavljam, ali ne vidim zašto ne bismo i kasnije dozvoljavali ljudima da nam ulaze u život. Čak u toj ranoj mladosti možemo više da pogrešimo u izboru, pa da imamo dugogodišnja prijateljstva sa ljudima sa kojima smo nekada imali nešto zajedničko, ali više ne. Ljudi se menjaju. Takođe, ta prva prijateljstva se mahom formiraju prema blizini stanovanja, školi, a to baš i nisu neke odrednice. Imala sam prijateljicu koja je živela blizu mene. I kada smo se odselile i ne živimo više blizu, mada smo u istom gradu, ne viđamo se, a i prestale smo da se čujemo. Mojom krivicom, priznajem, ali i dok smo bile blizu ja sam osećala da smo sasvim dva sveta, ali mi je bila blizu, zgodno za kafu. Sada mi treba najmanje pola sata da odem do nje. nIje baš za neku kafu, a nemamo zajedničkih interesovanja, pa me mrzi da je zovem. Hoću da kažem, sada biram ljude prema interesovanjima, osobinama, a ranije sam birala prema metrima udaljenosti od kuće i vremenu provedenom zajedno. Osnov do jaja.
Zatvaranje je posledica obazrivosti.
A to je tacno da smo prva prijateljstva birali prema blizini stanovanaj i prema zajednickim odlascima u sskolu, valjda zato danas i nemam prijatelje iz tog vremena. Ali u zavrsnim razredima osnovne skole, a narocito u srednjoj mi vec biramo prijatelej prema interesovanjima. S' tim sto uvek postoji ta mogucnost da s eljudi promene, ceso kazem ispolje osobine koje do odredjenog trenutka nisu ispoljili, a ako razlike postanu prevelike onda je to neminovno kraj tog nekog bliskog prijateljstva. S' druge strane mi smo u tim nekim godinama jos uvek neiskvareni, jos uvek ne gledamo interese od prijateljstva, nego trazimo bliskost, na neki nacin srodnu dusu (mada posto mi s enesto danas filozofira, prosla me agresivna faza
i to moze biti vrsta iskoriscavanaj, jer imas nekoga kome mozes da se poveris, da se otvoris, a to je cesto olaksanje, jednom sam filozofirala sa najboljom drugaricom o tome
). Kasnije postajemo oprezniji zbog raznih iskustava ili posmatranaj sveta oko sebe, a moze doci i do zatvaranja. Ne bukvalnog da se osoba ne druzi sa ljudima, vec da ne otvara dusu (ili sta vec
).
Opet neki su imali tu srecu da su vec u detinjstvu pronasli tu neku osobu koja im je i dan danas najbolja.
Ako iam jos nesto dopunicu i razradicu text, zato su mi svi textovi azurirani.
Evo da dopunim, pod prijateljstvom ja bas i podrazumevam tu bliskost i otvaranje, da moze nekome da kazes nesto i da te neko nezahebava zbog toga, da ne siri to dalje i tako neke stvari. Cak i kad nastupe neki kriticni trenuci, ne mora ta osoba da te podrzi materijalno, vec je potreban razgovor, ali ne kuknjava i preterivanje.
I naravno da i ti isto uzvratis, jer ako vec ocekujes da ti se da moras i da dajes, pomalo izlisano, ali je tako.
), ali me drugi ne postuju. Ako i dalje insistiramo na tom odnosu cak i kada nas neko ne postuje to nije pokazatelj nase dobrote vec nase slabosti. Lepse nam je da verujemo da smo predobri nego da nemamo dovoljno samopostovanja.
