Жене без моћи и новца
Да ли мушкарци занимања која су мање плаћена препуштају женама.- Законом изједначава полове, али не може да реши ко ће после ручка да пере судове, а ко да чита новине
Неравноправност жена највидљивија приликом избора на руководеће функције
(Фото. Ж. Јовановић)
Вида Петровић-Шкеро је специфична: ем жена, ем на челу суда и то Врховног суда Србије. Најновије истраживање Института друштвених наука о положају жена у правним професијама, рађено под менторством Зорице Мршевић, показује да су жене у већини у судовима: у општинским судовима их је чак 66 одсто, у окружним 56 одсто, а у Врховном суду 52 одсто. Али, жене председници су у мањини на руководећим положајима.
Драгана Петровић, потпредседник Савета за равноправност полова Владе Србије, каже да је сада „тешко рећи да ли су нека занимања мање плаћена због тога што ту раде жене, или мушкарци напуштају занимања која су мање плаћена и препуштају их женама”.
Шта год да је узрок или последица закључак је општи и изриче га професор др Маријана Пајванчић, министар правосуђа у женској влади: „Жена нема тамо где су моћ и новац”. То се може видети и из годишњег извештаја војвођанског омбудсмана за 2004. годину. У Фонду за развој непрофитног сектора је осам жена и три мушкарца. У њему нема пара. У Фонду за развој је једна жена и 10 мушкараца, а у Гаранцијском фонду је 11 мушкараца и ниједна жена. У ова два фонда има новца. Томе Пајванчић додаје питање: „Колико је жена међу градоначелницима?”.
Зашто жена нема на руководећим местима и када чине већину у некој професији? Драгана Петровић један од разлога за то види у стереотипима: „Улоге жена су мање вредноване и оне имају тежу проходност у институције због породичних обавеза. Председник општине није смењива функција, али с тог места је баш жена смењена зато што је на породиљском боловању. Иако и мушкарци могу да узму породиљско боловање, па да жена настави да ради, код нас је од 2005. године када је та могућност уведена само двадесетак мушкараца искористило то право. То није тако само због наслеђа и поделе послова на мушке и женске, већ и зато што мушкарци имају веће плате и не исплати им се да не раде. Жене имају прекид у каријери ако се окрену материнству. Оне се поред тога баве одржавањем домаћинства и брину о старијим члановима породице. А, с друге стране, очекује се повећање наталитета, што је лицемерно.”
Милка Пузигаћа, директорка агенције „Скан”, каже да је „неравноправност жена највидљивија приликом избора на руководеће функције у предузећима и установама, приликом запошљавања, у брачним и породичним односима, приликом избора на политичке функције и у остваривању права пред државним органима”.
Занимљиво је да истраживања агенције „Скан” показује да неравноправност жена приликом избора на политичке функције више препознају мушкарци него жене. Дакле, мушкарци виде, више него жене, да су у политици жене неравноправне. Милка Пузигаћа објашњава: „На први поглед то изгледа чудно, али није тако. То је последица чињенице да мушкарци више седе у политичким органима и телима, па је и логично да то више препознају. Други разлог лежи на сасвим другом месту. Мушкарци више времена проводе пред телевизором, док жене раде по кући.”
Неравноправност у политици, а политика је у Србији и даље командно место за цело друштво, била би и већа да странке нису послушале савет Европске уније да жене треба да чине трећину кандидата на изборним листама. Зато сада жене чине петину сазива Скупштине Србије, али у влади има само четири министарке. Само је петина жена законодаваца и трећина владиних функционера, према подацима Републичког завода за статистику из 2002. године. На местима руководилаца локалне самоуправе их је 28,1 одсто, на функцијама организација од посебног значаја 35,1, директора и извршних руководиоца 25,2, на местима руководиоца и менаџера привредних сектора 28,1, на местима менаџера сектора 46,4 одсто, а трећина су руководиоци и менаџери малих предузећа.
Детаљ о уочавању политичке неравноправности не важи и за општу слику равноправности жена и мушкараца. На питање „Скана” да ли су у нашој стварности жене изједначене у свим правима са мушкарцима, из септембра 2006. године, 35,4 одсто жена је одговорило да имају подједнака права у свим областима, а то је мислило и двоструко више мушкараца, 70,5 одсто. Да имају мања права мисли 63,4 одсто жена и 23,4 одсто мушкараца, а да имају већа права изјаснило се један одсто жена и 5,8 одсто мушкараца. Закон, наравно, проповеда равноправност. Драгана Петровић каже: „У члану 15. Устава пише да ће држава развијати политику једнаких могућности, јер многе жене нису свесне да може да буде другачије. Али, законом не може да се реши ко ће после ручка да пере судове, а ко ће да чита новине”.
Ивана Анојчић
[објављено: 27.11.2007.]
http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=49018
