Људи од памтивјека имају потребу сврставања у колективитете, по етничкој, политичкој, завичајној, вјерској и иној основи, то је у људској природи. Ти идентитети не требају и не би смјели потирати једни друге, напротив, требају бити надградњом, тиме је наш идентитет и богатији и свеобухватнији.
Тако бјеше и кроз читаву историју Црне Горе, илити српске Спарте, српство и црногорство никад нису били у раскораку, народност српска, поданство (држављаство) црногорско.
Раскорак између српства и црногорства почиње у прошлом вијеку, након 1945.године када је 1.маја из пера неког Милована Ђиласа рођена та црногорска нација, испрва,у самом зачетку тих процеса припадност српском корпусу се није оспоравала, постојао је и двојни идентитет, наратив како су Црногорци понајбољи од свих Срба, но временом, а како је то и неизбјежно када кренете са процесом фрагментације неког националног корпуса све више се потирало етничко поријекло и неупитна припадност српском корпусу, и све више барем код једног дијела то надсрпство је прерасло у отклон према српству који ће прерасти у све отворенију србофобију.
Да би разумјели те процесе, бесмислено је извлалити наопака тумачења, сам попис 1948.године није мјеродаван, вршена је зарад афирмације те идеје о засебној црногорској нацији, агресивна инструментализација, у пописним листама би националност српска бивала прецртана и замијењена црногорском.
Задњих деценија иако разни пробисвјети, како она клептоманска клика у Црној Гори тако и у Србији, раде на раздору српског корпуса у српским земљама (јер најбоље се краде када се народ глође) ипак процеси не иду по њиховим жељама, све више становника Црне Горе се враћа свом изворишту, српству, свом језику и својој Цркви. И овај попис ће показати такав тренд, наравно наредних година и деценија неће ићи без муке повратак Црне Горе свом изворишту, ту ће ускочити српски непријатељи, биће опструкција, ту су и неки случајни Срби који не виде ништа иза њихове тарабе, посебно ови европејски другосрбијанци, но иде то како треба.
