Како то и бива када расправа крене ка очигледним и "нежељеним" закључцима, тема се "затрпава" једноличним и стереотипним постовима (тако је један паћеник "опуцао" 221 пост, није грешка, па није ово пдф политика мајка му стара), и ту се квалитетни постови попут Ненадовог једноставно "заметну".
Да направимо сажету ретроспективу. Много тога значајног за ову тему (а права тема је "зашто партизани нису
покушали напад на Јасеновац?") написано је у књизи
Зашто Јасеновац није ослобођен која је зборник докумената и свеједочења важних актера из тог времена.
Познато је да имамо ту Брозову директиву од 31.03.1942. (важан је датум и година) да се размотри напад на Јасеновац, и која је а то каснији догађаји упућују написана више да се обузда бијес (што се ништа не предузима по питању ове фабрике смрти) међу партизанским јединицама које су чинили махом Срби, него што се узимала за озбиљно.
И у књизи имамо свједоанства, ставове команданата, ратника, Коста Нађ износи став да је то изводљиво (напад на Јасеновац), Мирко Пекић свједочи (пост 51) да би још 1942 акција била успјешна, Ј.Мажар Шоша и М.Шиљеговић су такође 1942 предлагали напад на Јасеновац увјерени да акција има добре изгледе на успјех, и 1943-е П.Драпшин, Н.Демоња, Ј.Маринковић и М.Станивуковић су у низ наврата тражили да се изведе ова акција увјерени да би била успјешна (у претходним постовима сам цитирао та свједочења), и сваки пута би акција била стопирана.
Номинално стопирао би В.Бакарић, у августу 1943. након што је већ стопирана одлично планирана акција у јулу (пост 267)
Drapšin, Demonja, Ivo Marinković i ostali bili su vrlo nezadovoljni odgovorom koji je lično potpisao Vladimir Bakarić. Već u avgustu poslali smo ponovo zahtev da izvršimo akciju, sada već naslovljenu kao neizostavnu i da više nema čekanja.
Ubrzo je stigao novi odgovor da se ponovo odbija naš zahtev, između ostaloga i zbog razloga što se u logoru upravo nalazi jedan visoki funkcioner CK Hrvatske. Po njihovom mišljenju, naša akcija bi ugrozila njegov život. Umesto da napadnemo jasenovački logor, oni nam savetuju da tu akciju sprovedemo na logor Lepoglava.
са крајње бизарним разлогом.
Знали свих тих мјесеци и година напад на Јасеновац бјеше стопиран, или би имали опструкција (пост 66) као у јулу/августу 1942. када је Грга Јанкес изгубио кључ за шифру и није могао деифровати поруку у којој се требало усагласити са крајипкимјединицама око напада на Јасеновац, невјероватне ствари.
Мантра како то бјеше снажно упориште, како би били велики губици, како би се тешко савладало, како се бринуло за животе логораша су само немушти изговори које понављају од 1980их када се напокон почело постављати питање, зашто Јасеновац није ослобођен. И ти изговори су и неодрживи и како се више понављају све јаднији.
Прича о квалитету усташких кољача као бораца су смијешне. Нигдје се те усташке јединице нису доказале о борби, нигдје. Рђаво мишљење су о њима као борцима имали њемачки генерали, на другој теми о дневнику генерала Хорстенауа сам цитирао колико су лоше мишљење имали и Хорстенау и Рудолф Литерс о усташама, и ти усташе из Јасеновца су се у једином случајном окршају са партизанима у селу Крапје 16.јула 1943. показали као никакви борци, за тили час били разбијени а у логору је настала паника међу усташама. Као кољачи супериорни, као борци јадни.
Такође, партизани су 16.маја 1942. ослободили Приједор, 17.маја Љубију, савладали пет пута јача упоришта од Јасеновца, значи још тада се могло.
Како год, са нападом на Јасеновац се није покушало не зато што се није имало снага, напротив, имало се, не зато што није било жеље, воље, храбрости, напротив, било је, не зато што напад на Јасеновац и није био изводљив, напротив, био је, не зато што су логораши из Јасеновца одвраћали тај напад (а имамо свједочења), напротив, охрабривали су, него зато што је тај напад неко пуне три године стопирао.
Тај неко је Броз. Разлози због којих је стопирао, да ли вођен оним што рече партизански командант Мирко Пекић
Ali sve više me proganja taj neostvareni plan. Gotovo da se osećam odgovornim iako se to ne može nikako reći jer su o svemu odlučivali štabovi, pa i ovo je bila njihova nadležnost. Siguran sam da smo svesno obmanuti. Prevareni. Šta još drugo reći.
To je bila izdaja srpskog naroda i svih časnih i nedužnih ljudi koji su tamo nastradali. Neko je jasno i nedvosmisleno želeo da mi tamo organizovano umiremo i da nas ima što manje.
Kao vojnik, uveravam vas da je plan za uništenje logora bio vrlo realan i dobro osmišljen, a predstavljao bi za nasjednu od uobičajenih akcija. Kakav Gestapo, kakve priče o strateški toliko dobro lociranoj i neosvojivoj teritoriji logora! To su priče za malu decu.
Neumoljiva je bila izvršna komanda koja nam je rekla NE.
или тај Броз како примијети један форумаш
Да су партизани навијали за усташке злочине над Србима, имамо директне доказе од њих самих...ту нема тајни...
Темпо јасно говори о томе у својим мемоарима, без трунке гриже савести
Kada je 12. avgusta 1941. Svetozar Vukmanović Tempo dobio pismo Đure Pucara o pokolju 650 ljudi, žena i dece u okolini Prijedora, posle čega se očekivalo da će Nemci uzeti Srbe u zaštitu i ukinuti ustašku vlast, on je odgovorio:
Mnogo više me je zabrinula vijest da su okupatori išli na ukidanje ustaške vlasti u Prijedoru i da je čitavu vlast u gradu preuzela regularna vojska NDH. Ukoliko okupator počne stvarati stanje u kome će se prema Srbima primenjivati neki pravedniji zakoni, to može da pokoleba veliki dio seljačkih masa i da ugrozi razvoj oružane borbe."
(Svetozar Vukmanović Tempo, Revolucija koja teče, strana 210.)
бјеше вођен девизом "што горе, то боље", нека свако донесе свој суд.
pa sto ne dodjoste iz vase bratske ndh u srbiju cetiri godine rata kad su takvi cetnici bili, nego ste kukali dangicu da vam na granici da vizu za ulazak u srbiju 
