Dobro veche svima vama!
Hteo bih neshto da podelim s vama, iako nije tema. Ovo je prvi put da stavljam deo sebe na parche hartije. Ona... Onda, mozete zamisliti kakva je to osoba u pitanju...
To shto svaka ljubav u sebi nosi duboku patnju, nije razlog da se ne voli. Nasha ljubav treba da bude slobodna koliko je god to moguce, da bismo u svakom trenutku mogli nekome da je poklonimo. Mi uvek procenjujemo objekt nashe ljubavi i odatle proistichu mnoge patnje. Svako srce, oseca patnju i slast ljubavi. Nije to samo moja sudbina, to je sudbina svih zaljubljenih. Ljubav ne treba da moli, a ni da zahteva. Ljubav mora imati snage da u sebi samoj dodje do izvesnosti. Onda nju vishe ne vuku, ona vuche!
Avgust.
Beshe to mirno veche… predvecherje…
Dani su sve kraci… hladnije je…
Ishao sam ulicom… lagano... polagano...
Tiho je bilo…
Poneki automobil bi pravio buku… a onda bi se sve stishalo…
Jedino bi se chuo shapat mojih koraka... mojih cipela...
Chak ni vetra nije bilo... k’o da sve tone u vechnost... u zaborav... u san...
Nailazio sam na pse, pse lutalice... Poistovetio sam se s njima... Lutali smo zajedno...
Al’ jedno sam bio suguran... ishao sam njoj... ishao sam Zelenoj zvezdi...
Volela je da sedi kraj reke...
Volela je da gleda zvezde... Chekala je Plavu zvezdu... svako veche...
Znao sam da cu je tamo naci...
Proshao sam sve te puste ulice... i prechice znane...
Pojavio se Mesec... Juche je bio mlad, a vecheras... Vecheras je sijao... obasjao rechni tok...
Primetio sam je... bela haljina... i dalje je gledala u nebo... U toj pustinji od zvezda, trazila je zrno... plavo zrno...
U rukama je chvrsto drzala kutiju... Neshto je mrdalo u njoj... Htelo je da izadje, da poleti...
Pokushavam da je dozovem... al’ ne ide...
Mashem rukama, ne vidi me... Ona trazi zvedu... Plavu zvezdu... na nebu...
Nekako sam je drhtavim glasom dozvao... Osvrnula se... Zanemela je...
Moji leptiri su bili plavi... davno ih nije bilo, al’ sad... sad su se podigli iz pepela... Dugo su chamili u pepelu, chekajuci da opet polete... da ostave trag, plavi trag...
To je bio 101 leptir... Jedan mi je bio omiljen... Uvek je voleo da leti, ne kao ovih 100...
Bio je poseban... Nishta mu nije bilo teshko... Sve bi dao da leti... da ga drugi vide...
Kada rashiri krila, uochavalo se oko... Plavo oko... Plavo poput neba.... poput dubokih gorskih jezera... Menjalo je boju... Od tamno, do svetlo plave...
100 leptira je stalo na mom ramenu, a ovaj, 101. odleteo je k njoj...
Sleteo je na njene ruke... posuo ih plavim prahom i uzleteo... Ispala joj je kutija...
Zeleni leptiri su ugledali svetlo noci... poleteli su...
Poleteli su ka mojim, ka mojim plavim leptirima...
Gledao sam... u nju... u leptire... kao da sanjam...
Drhtao sam... kolena su mi klecala...
Krenuo sam trapavim korakom... prishao joj...
Blistala je... Imala je belu haljinu sa crvenim cveticima... U plavoj kosi, imala je udenute retke poljske trave... Njeno lice, odisalo je prirodnom belinom... Mesec ju je uchinio poput bisera... Njene ochi, sve su mi govorile... Chitao sam iz njih.
Sve vreme je cutala... delio nas je korak...
Leptiri su uzleteli... leteli su iznad nashih glava... posipajuci nas nekakvim magichnim prahom...
U tom trenutku, pojavile su se retke ptice... bdile su nad nama, nad leptirima...
Znao sam... to su ptice koje umiru...
101. leptir, prestao je da leti... To je bio leptir Plavo Oko... Sleteo je na njenom ramenu... Umirio se... rashirio je krila... Pogledala je u njega i osmehnula se... Uzmi ga – uzviknuo sam... To je tvoj leptir, leptir Plavo Oko... Bice uvek s tobom...
I kada hodash, bice na tvom ramenu,
I kada dishesh, ono ce disati,
I kada spavash, ono cete chuvati,
I kada sanjash, sanjace i ono,
I kada plachesh, plakacete oboje,
Sijacete kao jedno,
I na javi,
I u snu,
I u dobru,
I u zlu.
Jer ti si moja retka ptica,
Kako da te ostavim.
Iz njenog blistavog oka, potekla je suza... Slivala se po njenom belichastom licu, preko obraza... padajuci nadole... i Plavo Oko je zaplakalo...
Znalo je...
Retke ptice su menjale boju... od crvene, do crne... doshle su po svoje...
Nisam mogao da potisnem suze... srce je upravljalo njima... Srce, srce u kome dugo vlada jesen... godinama...
Pogledao sam u nebo, a zatim i ona... Od leptira i ptica, zvezde se vishe nisu videle.... Bilo je pregrsht ptica... Ni Meseca vishe nije bilo... Reka, reka pokraj koje smo stajali... promenila je tok... Nazvao sam je, Reka ljubavi...Iz reke su izlazile ptice... Leptiri su i dalje leteli iznad nashih glava...
Znao sam...
Pokushao sam da je poljubim... da dodirnem te usne crvene, opojne... al’ tishina... tishina je sagradila zidove..
Sve se smrachilo... Ona je i dalje sijala, blistala...
Znao sam...
Retke ptice su napadale leptire... Jedan, po jedan leptir, padao je... medju nama...
Vikao sam – bezite...bezite leshinari... Sve ste mi uzeli... Ostavite zelene leptire, uzmite mene, uzmite plave leptire... Ionako sam ranjen... Dokrajchite me, leshinari... Gadjao sam proklete ptice kamenjem, al’ uzalud... svaki kamen bi se pretvorio u prah... doshle su po svoje...
Znao sam, gotovo je...
Sagnuo sam se po njenu kutiju koja je lezala na zemlji otvorena nadole... To je bila drvena kutija... Primetio sam urezane leptire, dva leptira... Jedan zelen, drugi plav...
Brzo sam sakupljao uginule leptire... Kutija je bila premala za zelene i plave leptire. Osvrnuo sam se... Nje vishe nije bilo... Nestala je... Nestala je u tami noci... Odveli su je... Otishla je s Plavim Okom na ramenu... bez rechi, bez glasa, bez traga...
Gde si! Kuda su te odveli? Proklete ptice, recite mi!? Vikao sam iz sve snage... iz petnih zila... Briznuo sam u plach, i Plavo Oko je plakalo... osetio sam to...
Tajac... Sve cuti, ne mrda... Obuzela me je tuga... U ruci sam drzao kutiju, kutiju s uginulim zelenim i plavim leptirima...
Reka je poludela... Vec je jednom promenila svoj tok, a sada, sada teche ka nebu, ka zvezdama... Vadio sam jednog po jednog leptira... Stavljajuci ga na svoj dlan, pustio sam ga da ide, ka nebu, da leti...
Pogledao sam u reku, uplakanim licem nadole... Ugledao sam njeno lice kako me doziva... Prva suza koja se slila s mog lica, zamutila je sliku...
Ostali smo samo nas dvoje, tuga i ja... U meni je i dalje bila jesen, sve dublje... Pustala je svoje korenje... obuzela me je celog... Sanjao sam chemprese... Sanjao sam zvezde... Sanjao sam svoju ljubav...
PS. Ne postoji kanjon chije strane ne moze spojiti most. Sutra, na Gitarijadi, chekam pesmu Divljih Jagoda – Mojoj ljubavi.
POZZ, svima.
1.normalno je relativan pojam,ali shvatam poentu
