То је у животопису Стефана Немање (да је примио латинско крштење или да кажемо да је крштен по латинском обреду) написао син му Стефан.
Већ у наредној реченици пише да је по повратку Завиде у столно мјесто, усред српске земље, примио и друго крштење (по обреду правовјерних хришћана) из руку светитеља и архијереја.
Пише тако, немамо разлога бити скептичним да је Првовенчани барем у том дијелу нешто измијенио, а и не видим разлога зашто је уопште важно наведено потенцирати. Уопште мислим да се тај религиозни сегмент код средњовјековних списа превише наглашава. Наравно да је био важан, то је вријеме вјерских ратова, вјерског фанатизма па и лудила, но важни бејаху и други сегменти.
Уосталом у објави на претходној страни сам написао неко моје схватање тог времена, а да би баш тај вјерски сегмент и те релације па и однос правовјерних према латинима разумјели, више ћемо сазнати из Номоканона Светог Саве.