Гледати на односе, религијске и ине, у XII-XIII вијеку (а има везе са темом јер је то вријеме Вукановића и нешто касније) из касније и данашње визуре води на погрешан колосјек. Уз то, веома је агресивна пропаганда задњих деценија пласирана из западнијих кухиња мотивисана политичким разлозима гдје се догађајима и процесима даје "жељеније тумачење". Тако се пренаглашава у тим временима важност и утјецај хришћанства "Западне стране", ако није експлицитно наведено да је нека важна личност у том времену, а често није, правовјерни хришћанин, по аутоматизму се проглашава "римокатоликом" иако тада тај термин и није постојао, свакако не у списима средњовјековних српских канцеларија
Ако додамо у нашем случају када се кроз отимачину српске културне средњовјековне баштине (тако се Дивошево и Чајничко јеванђење проглашавају босанском баштином и рукописима Цркве босанске) покушава прогурати накарадна интерпретација историје гдје и неки Срби, а потпомажу и ови српски равноземљаши који по наруџби потиру неке српске рукописе, постану жртвом тих манипулација, ту се лако оде у робовање заблудама и погрешном схватању тог времена. О овоме би по мени требало отворити засебну тему, ако нико не отвори, мораћу ја.
Елем, у XII вијеку, без обзира на тај наводни раскол љета Господњег 1054. који се такође у много каснијим временима пренаглашавао због политичких разлога, односи између хришћана Источне и Западне стране су били доста ближи, рекао бих односи сестринских Цркава између којих постоје размимоилежења која би опет некад зависно од политичких околности била више наглашавана или потиснута. И владари у тим временима, значи XII вијек и почетак XIII вијека би своје потезе прилагођавали датом тренутку равнајући се према околностима, ту из неког догађаја изводити "коначна тумачења" води у робовање заблудама.
Рецимо, новембра 1204.године легат римског бискупа је рукоположио архиепископа Василија за примаса бугарске Цркве, а цара Kалојана краљем Бугара и Влаха (rex Bulgarorum et Blachorum) предавши му папску круну и жезло.
Па да ли су Бугари постали хришћанима Западне стране илити Латинима (ПС, испрва етничка одредница која у тим временима бјеше већ удомаћена као вјерска) у складу са тадашњом терминологијом?
Јок, римски бискуп који је након пустошења Цариграда пола године раније био јединим ауторитетом у хришћанском свијету чија би круна имала симболичку важност, јесте ојачао свој утицај и на источније просторе, али Калојан се једноставно равнао према датом тренутку, већ наредних година ратује а богами и тамани и Ромеје и Латине, зависно опет од момента ко би се с ким домунђавао, уосталом наведена унија поништена је одлуком Свеправославног сабора у Лампсаку 1235. године.
Ово пишем у свјетлу погрешног разумијевања неких каснијих догађаја везаних за Стефана Првовенчаног. Владари су се равнали према околностима у том моменту и тако доносили одлуке, само неко писмо или чин није никако значио окретање једној страни како се то данас покушава прогурати.
Такође нису биле исте околности као и схватање у тим неким релацијама између правовјертних и латина у XII и XIII вијеку, већ су се итекако измијениле.
У свјетлу тога је погрешно сходно животопису Стефана Немање од стране сина му Стефана (
овдје)
извлачити будаласта "тумачења" како је ето Стефан Немања "био католик" какве поруке имамо прилике прочитати од провокатора разних или да у Диоклитији није био правовјерних јереја. Стефан то не пише него пише "а како су у земљи тој и латински јереји (значи
И), а разлоге зашто је примио латинско крштење (могуће правовјерни јереји "нису били доступни", могуће се околности одредиле, потреба тренутка, нешто треће), можемо нагађати.
Околности у односима источног и западног хришћанства су се драматично промијениле након разарања бисера цивилизације 1204.године, и иако заиста вјерујем да римски бискуп Иноћентије III нема удјела у овој најсрамниојој епизоди у историји хришћанства, напротив вјерујем да ју је покушао спречити, то бјеше онај моменат када се пукотина продубила и јаз постао непремостив.
Што је видљиво и из писанија Светог Саве, који је боравио у Никеји и стечено искуство му је помогло у разумијевању тог времена, рецимо у Номоканону
Малчице сам скренуо са теме, но има везе јер је то вријеме Вукановића и мислим да може помоћи сагледавању теме и разумијевању неких одлука, те зависно од околности окретању Угарској или пак Византији