Vuk Karadžić, reformator ili čovek koji je osakatio ćirilicu?

[lilmissmuffin]

Kakvo grdno neznanje!

Samouk - da! Ali neuk - ne, nikako. Upravo suprotno od uvrěženog mišljenja, Vuk je bio veliki gospodin. Čověk světa, počasni profesor několiko univerziteta. Mnogi mogu samo da sanjaju o njegovoj aristokratičnosti, plemenitosti, držanju, erudiciji... Zar misliš da bi Bečlijka Anna pala na seljački šarm ili ipak na Vukuvu finoću?

Posto si toliko nacitan, naobrazovan nije mi jasno kako mozes da drzis taj stav. Uopste se ne radi o izgledu...kakav je veliki i prefinjeni gospodin on samo bio dok je skupljao "sjajne stihovei narodne umotvorine",a u pauzi malo cuvao ovce(ooooopsss on je samo belezio ono sto je cuo oko sebe..bas otmeno drustvo) i to sve objavio u prvom izdanju u Малoj простонароднoj славеносербскoj пјеснарицu (1814) bice da se vodio mislju o etnografskom ili istorijskom momenatu...
i onda samouki Vuk na samom pocetku 19.veka, izvrsi celokupnu reformu jezika..'ajte molim vas...
p.s. ne znam na cega je 'pala' Ana, nisam im drzala svecu..mozda je volela ruralni tip muskarca

 

[Mrkalj]

Tandoori, slažem se s Tobom da je BKD bio štetan po srpski nacionalni interes, ali nedostaju nam informacije pomoću kojih bismo doneli zaključak zašto je Vuk uopšte bio na tom sastanku. Kada sam pomenuo "atmosferu" na to sam mislio, na celu slagalicu čiji je (Ne)Dogovor bio element. Da li je u pitanju bila iznuda, prisila, ucena, ili pak usluga za uslugu, ili pak naivni panslavizam ili nešto četvrto? Idonno.

U elaboraciji štetnih posledica BKD-a napisao sam koji je niz akcija on pokrenuo, a pošto su sve akcije bile sa hrvatske strane, dok su Srbi sedeli i gledali skrštenih ruku, to Te moglo navesti da pomisliš kako za srpski zajeb krivim druge. Au contraire!

Od samog Vuka mnogo su krivlji Daničić, Belić i njihovi nastavljači. A najviše krivim današnje filološke stukovnjake (među kojima baš i nema stručnjaka) što se drže srpskohrvatskog kao pijani plota. Pre će biti da je to odraz nerada i insuficijentnog znanja sakriven iza tobož naučne principijelnosti i doslednosti. Koliko je i da li je Vuk bio prisiljen da prisustvuje BKD-u nemam relevantnih informacija, ali je činjenica da povodom tog togađaja u Srba do danas nema relevatnih kritičkih rasprava. Zato su definitivno najkrivlji ovi današnji samouhlebljeni i samoproklamovani pametodavci.

Kao što se da pretpostaviti, Vuk je uradio toliko mnogo pozitivnog u odnosu na ostale pre i posle (!) njega da sam sklon da mu ne zamerim, napose neznajući splet okolnosti pod kojim je do BKD-a došlo. I još jednom, samo je naknadnim i lažnim tumačenjem BKD-a došlo do onoga što ti zoveš isporuka jezika, a ja zbog pretencioznog tumačenja nazivam krađom srpskog jezika. Dva značajna momenta koja su se naknadno desila, morala su da se dese da bi BKD dobio pro-hrvatski smisao. Da ih nije bilo, BKD bi ostao neutralan dokument, što je Vuk i uspeo da postigne. Elem, ova dva naknadna momenta (1. "Vukovi dedovi koji govore hrvatski" i 2. "Daničićev hrvatski ili srpski u Zagrebu") govore o jednoj lukavoj politici koju Srbi tada nisu ni opazili, jedino je Laza Kostić proročki u jednoj fusnoti oštro opomenuo Daničića, kao da je znao šta će de desiti u sledećih 200 godina.

Ostaje pitanje zašto je Vuk (i Daničić) seo za taj sto.

 

[belo okruglo]

Не знам колико је Вук био образован, али некако му то школовање због разних околности није најбоље ишло. Те куга, па реума, па је престар... Али, делимично то није његова кривица. И то не значи да није доста знао.
Али, некако је и то утицало на његову оданост Копитару, који га је убеђивао да је он прави човек за реформу српског језика (живо ме занима зашто би се Копитар нудио да му помогне, какве он везе има са Србима, нити зашто није прво радио на томе да створи немачко савршено писмо где би свако слово означавало по један глас). Е, сад, да ли је Вук био стручњак за то, да ли је све чинио из користи или љубави, ко би га знао.

Између осталог, Вук је куповао србуље из манастира, а затим их продавао у иностранству по неколико пута већој цени. На тај начин је бесповратно изгубљено огромно благо. А да не спомињем колико је штете нанело то цепање српског на неколико језика после њега. Можда он тога тада није био свестан. Такође, скупљајући народне умотворине, није записао ниједну о светом Сави. А у Српском рјечнику не постоје многе српске речи (сувише су звучале руски), али је зато пун турцизама (не могу да кажем да се те речи већ нису биле усталиле у језику, али нам неке заиста нису биле потребне, попут авлије, пенџера...).

Што се тиче ћирилице, приближивши је латиници у сваком погледу, на тај начин је само олакшао прелазак са једног писма на друго. А ми, шта ћемо, боље нам је да се одрекнемо ионако осакаћене ћирилице. Зато Русима и Бугарима никад неће моћи нешто да замени званично писмо. Не слажем се са тим да оно није значајно за један народ. Напротив, одрећи се слова којим су писани све књиге, значи у неку руку одрећи се и њих. И од свих само ћириллица и писмо једног народа на Тибету има слова колико гласова.

А колико је Вук био отмен може се лако видети из расправа са српским учењацима тог доба, према којима (као и према Цркви) није имао ни мрву поштовања. Када би остао без одговора, знао је само да напада и вређа.

И потпуно је нелогично рећи да је предност што је народни језик уведен у све видове живота јер не мора да се учи, кад и ми који смо рођени у области шумадијско-војвођанског дијалекта морамо да учимо нормирани српски језик, а да не причамо о другима, који свакодневно говоре на пример косовско-ресавским. Јесте било много неписмених људи тада, али не зато што је славеносрпски био тежак, већ једноставно није постојало довољно школа. А и манастири су били све више потцењивани, јер су просвећени слични Доситеју и Вуку понижавали црквену ,,затуцаност". А Црква је само покушавала да сачува народ као један, зато се и окретала Русији, јер је једино преко вере могла да оствари неки утицај, као што је између осталог покушавала и Аустро-Угарска (покрштавањем, али и забраном ћирилице, српског језика у школама).

Јесте постојала пометња у књижевном језику Срба тада. Био је неразумљив народу због руских речи и облика речи. АЛи не знам колико им је српскословенски био далек.

И Вук је често причао о Српству и Србима. Али зашто је онда тако лакомислено дао наш језик народу који је имао свој? ЈОш су Хрвати касније и говорили да су се они одрекли своје чакавице зарад братства са нама. Нико их није присилио на то. Зато су сад лагано присвојили сву средњовековну дубровачку књижевност и још много штошта.

Не могу да кажем да је Вук то намерно радио. Био је наиван и обманут. Али су последице његовог рада далекосежне, и позитивне и неативне. Свака му част на прикупљању умотворина, преводу Новог завета (какав год да је и са немачког). Али...
Толико за сад.

 

[Mrkalj]

Za one koji ne znaju:

 

[Mrkalj]

Belo Okruglo: Што се тиче ћирилице, приближивши је латиници у сваком погледу

Čekaj malo.Objasni mi ovu svoju misao na primerima.

* * *

Godinu dana pre BKD-a Vuk piše:

"Južni Sloveni, svi osim Bugara, po jeziku se dijele na troje: prvi su Srbi, koji govore što ili šta (i po čemu se prema čakavcima i kekavcima mogu nazvati štokavci) i na kraju slogova imaju o, mjesto l; drugi su Hrvati, koji mjesto što ili šta, govore ča (po čemu se i zovu čakavci) i na kraju slogova ne promjenjuju l na o, a u ostalome se vrlo malo razlikuju od Srba; treći su Slovenci, ili kao što ih mi zovemo Kranjci, koji mjesto što govore kaj (po čemu ih naši i kekavcima zovu), koji se od Srba i od Hrvata, po jeziku, mnogo više razlikuju nego Srbi i Hrvati između sebe, ali su, opet, njima mnogo bliži nego ijednom drugom slovenskom narodu". (Rasprava Srbi svi i svuda)


Akademik Petar Vlahović, etnolog, u tekstu Srpski narod u prostoru i vremenu smatra da članak Srbi svi i svuda stoji na početku etnoloških istraživanja kod Srba („Zadužbina", Beograd, VII, 1994, br.25). Vukov stav o Srbima triju vera, tj. o tome da se pripadnost narodu određuje po jeziku a ne po veri, deo je opšteg viđenja nacija u 18. i 19. veku. Članak Srbi svi i svuda obavezuje Vukove poštovaoce da na ispravan način tumače Vukovo shvatanje srpskog jezika, prisustvo tih stavova u bečkom Književnom dogovoru njegovo shvatanje etničke prirode srpskog naroda, pa i njegov odnos prema pitanju srpskog naroda i religije.

* * *

Ovo je, tekst Vukovog pisma redakciji zagrebačkog „Pozora". Tekst je odgovor na pisanje urednika Pozora Josipa Miškatovića u broju od 4. III 1861. Za ovu priliku preuzet je iz knjige Viktora Novaka Vuk i Hrvati (1966:464). Novak pismo citira po sačuvanom konceptu (ASANU, 8225/23).
U tekstu je Vuk samo precizirao svoja shvatanja izneta u članku Srbi sei i svuda i u članku Srbi i Hrvati. Ta tri teksta trebalo bi preštampavati kao jednu celinu; u njima se najpotpunije predstavlja Vukov odnos prema temi Srbi i Hrvati. Oni u celini izražavaju autentičan Vukov stav, svejedno da li se neko s njim slagao ili ne.

 

[Mrkalj]

Evo i naznaka o kontekstu u kojem se BKD odigrao, te Daničićevog shvatanja ili pravdanja:




Teze iz Bečkog dogovora o književnom jeziku

--------------------------------------------------------------------------------
Jagić je, u Istoriji slovenske filologije, naveo sećanje Franca Miklošiča, jednog od učesnika dogovaranja, da Vuk “nikako ne hoteći srpski i hrvatski jezik dati pod nazivom – srpskohrvatski ili čak srpski ili hrvatski, a Hrvatima ostavljajući samo pravo na čakavsku podvrstu” nije dozvolio da se nametne proizvoljno rešenje (1910:703-704). Pitanje naziva jezika ostalo je dakle, otvoreno.
--------------------------------------------------------------------------------


--------------------------------------------------------------------------------
Sporno, dakle, za učesnike skupa nije bilo postojanje štokavskog kao posebnog jezika. Nikakvog pomena kajkavskog ili čakavskog tamo nije bilo.
--------------------------------------------------------------------------------


--------------------------------------------------------------------------------
U Književnom dogovoru štokavski je potvrđen kao jedan jezik; potvrđeno je da oni koji govore štokavski čine jedan narod; potvrđeno je da je književnost na štokavskom književnost jednog jezika i jednog naroda. Svaki od ovih stavova ima svoje naučno utemeljenje i oni se mogu braniti postojanjem opštih pravila koja važe i za druge evropske narode onoga doba pa i kasnije.
--------------------------------------------------------------------------------

 

[Mrkalj]

Kontekst u kojem je Daničić pristao na 'hrvatski ili srpsk

Dimitrije Ruvarac, 1895:
--------------------------------------------------------------------------------
Lepo vam je naš pokojni Daničić za tu novu misao i tvrdnju odgovorio:

„Ne gledajuć može li ta misao (t. j. da su imena Srbin i Hrvat, dva imena jednoga naroda) biti istinita ili ne, ja mislim da u njoj, samoj nema ništa, što bi moralo biti vrlo nemilo Srbima, jer, kako ja razumijem, trebalo bi po njoj da Srbi za sebe govore, da su Srbi i Hrvati, a Hrvati opet za sebe da govore, da su i Hrvati i Srbi; pa kad bi se i jednima i drugima dosadilo nositi dva imena, onda bi došlo da se izabere jedno, a koje bi više zasluživalo, da se izabere i po tome, koje bi bilo izabrano, o tom mislim da Srbin nema ni najmanje uzroka sumnjati." (Evo Vam Hrvati pravog uzroka, za što je Daničić nazvao srpski jezik, srpskim ili hrvatskim).

„Ali se u „Književniku I. knj. 1864." – reče dalje Daničić – ne razumije ta misao tako; i što se ni u njemu ne razumije, tako, nego se ona misao steže, te se hoće rado, da se Srbi nazivaju ako ne samo Hrvatima, a ono barem Srbima i Hrvatima, a ne će nikako da se Hrvati nazivaju i Hrvatima i Srbima, premda je u njih nastala ona misao te bi oni trebalo još prvi da je izvrše, to je što mislim, da mora Srbinu biti vrlo nemilo."

U „Glasniku" knj. 9. srpskog učenog društva u Beogradu, napisao je Daničić, poduži članak s naslovom: „Razlike između jezika srbskoga i hrvatskoga".

Daničić je ovako započeo svoj članak:

„Koliko je ime hrvatsko čuveno u svetu, sam je hrvatski narod nepoznat. U istoj književnosti, koja se najviše zove hrvatska, raspra je, koje su Hrvati. Kako se narodi najjače razlikuju između sebe jezicima, kojim govore, moglo bi se za Hrvate najpouzdanije znati koje su, kad bi im se saznao jezik. Jezik njihov rad sam pokazati u ovom članku, i to iz knjiga, u kojima se izrekom kaže, da su pisane hrvatskim jezikom, ili ako se u kojoj to ne kaže, a ono je u njoj jezik sa svim onaki, kakav je u onima, u kojima se to kaže. A da će to doista biti jezik hrvatski, može se misliti i po tome, što bi bio bez imena i on i narod koji njim govori, kad se ne bi tako zvali, i što bi onda, ime hrvatsko bilo bez naroda, koji bi se njim zvao, jer svaki drugi narod i jezik, koji bi ko hteo njim zvati se, ima drugo ime."
--------------------------------------------------------------------------------





Međutim Wikipedia (i "vikipedije" pre nje) će popraviti istorijske činjenice i napisati:

Frankovci na engleskoj Wikipediji:
--------------------------------------------------------------------------------
The Vienna Agreement on the basic features of a unified "Croatian or Serbian" or "Serbo-Croatian" language was signed by all eight participants (including Miklošič).
--------------------------------------------------------------------------------

 

[Mrkalj]

Službeni jezici u Austriji 1849
--------------------------------------------------------------------------------

Priprema zakona Austrije, 2. april 1849::
--------------------------------------------------------------------------------
Dieses Reichsgeseßblatt wird für den Umfang des ganzen Reiches in der kaiserlich-königlichen Hof- und Staatsdruckerei in Wien gedruckt, in Großoctav-Format, nach Vorschrift des §. 1 des mehrberufenen Patentes in allen landesüblichen Sprachen, daher fortan gleichzeitig in nachstehenden zehn Ausgaben erscheinen:
1. In deutscher Sprache,
2. in italienischer,
3. in magyarischer,
4. in böhmischer (zuglewich mährischer und slovakischer Schriftsprache),
5. in polnischer,
6. in ruthenischer,
7. in slovenischer (zugleich windischer und krainerischer Schriftsprache),
8. in serbisch-illirischer Sprache mit serbischer Civil-Schrift,
9. in serbisch-illirischer (zugleich croatischer) Sprache mit lateinischen Lettern,
10. in romanischer (moldauisch-wallachischer) Sprache.
--------------------------------------------------------------------------------




Nacrtom zakona predviđa izlaženje zvaničnih državnih dokumenata u sledećih 10 godina na 10 navedenih jezika.

Godinu dana kasnije usledio je Bečki (ne)dogovor o književnom jeziku.

"jedan narod, jedna književnost"

to je potpisano.



http://www.studipilot.de/studieninhalte/onlinelexikon/kr/Kroatisch/:
--------------------------------------------------------------------------------
Im Reichs-Gesetz-_und_Regierungsblatt des Kaisertums_Österreich wurden 1849 die "serbisch-illirische (zugleich croatische) Sprache mit lateinischen Lettern" sowie die "serbisch-illirische Sprache mit serbischer Civil-Schrift" als landesübliche Sprachen aufgeführt. [http://alex.onb.ac.at/cgi-content/anno-plus?apm=0&aid=rgb&datum=18490004&seite=00000006&zoom=2 RGBl. 1849, Einleitung S. VI]
--------------------------------------------------------------------------------

 

[Mrkalj]

Da ispunim svoje dugovanje od januara...

Hroboatos: http://forum.krstarica.com/threads/251784&page=15

Šulek je izašao kao pobjednik iz te polemike i Karadžić jednostavno nije znao što bi rekao u odgovoru, pa je mudro odšutio.

Deo odgovora dao sam ovde, http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=8610947&postcount=354, a ostatak, za one što govore napamet i pljuju uvis, sada:


Vuk Karadžić, 1861, odgovor Bogoslavu Šuleku

SRBI I HRVATI​

Јa sam 1848. godine u „Kovčežiću" govoreći o Srbima, kao mimogred kazao da su današnji „Čakavci" ostaci ili potomci Porfirogenitoviјeh Hrvata. Po tom јe B. Šulek dokazivao da to niјe istina, nego da su Čakavci u Dalmaciјi i po njezinu primorјu i otocima bili јoš priјe nego su se Hrvati u one kraјeve doselili.

Ako јe ovo dokazivanje B. Šuleka istinito, onda se slobodno može reći da Hrvata ne samo danas nema nigdјe nikako, nego da ih nigda niјe ni bilo, kao naroda koјi se razlikovao od Srba, već da se je jedna grana srpskoga naroda zvala Hrvatima, kao n. pr. danas što se zovu Crnogorci, Brđani, Hercegovci i t. d.

Ali ja ne ću sa svijem ovako da kobim Hrvata, kao što ih kobe njihovi rodoljupci, nego i sad mislim da su se stari Hrvati u jeziku razlikovali malo od Srba, i da su današnji Čakavci pravi njihovi ostaci i potomci, i da se po pravdi samo oni mogu zvati Hrvatima.

...

Hrvatski rodoljupci sadašnjega vremena, videći da je Čakavaca prema Srbima tako malo i želeći Hrvate umnožiti makar kakijem Slavenskijem plemenom, ne samo nijesu marili da istražuju gdje stanuju danas Čakavci i koliko ih ima, nego se još srde i na mene što se o tome trudim; [Ja sam prije nekolike godine molio znagnoga Slovenca G. profesora Kljuna da bi mi preko svojijeh prijatelja u ovome što pomogao, pak su u Zagrepskijem novinama za to vikali i na mene i na njega!!] ali ću ja i ovdje opet da kažem jošte što o današnjijem Čakavcima, ne radi pomenutijeh Čakavskijeh rodoljubaca, nego radi poznanja našega (Slavenskog) naroda.

Glavna su staništa današnjijeh Čakavaca ostrva ili otoci Jadranskoga mora od Istrije do iza Korčule. Osim ovijeh mjesta oni stanuju: 1) pored mora od Rijeke do iza Senja; 2) u Dalmaciji u gdjekojim primorskijem mjestima, kao n. p. u Omišu, u Spljetu, u Kastelima, u Trogiru i u Šibeniku; ali se u svijem ovijem mjestima osim Omiša i Trogira u jeziku umaljavaju malo po malo svaki dan: u Spljetu i u Kastelima miješajući se jednako sa seljacima već su i jezik svoj pomiješali sa Srpskijem; u Šibeniku izvan grada u varoši nema ih nikako, a i oni koji su u gradu pored mora, sad zbog paroplova, koji ondje radi tovarenja uglja gotovo svaki dan staju, sve više i više miješaju svoj jezik sa Srpskijem. U Zadru gotovo je sva služba od Čakavaca sa ostrva, i oni se ondje ne mogu posrbiti, nego će se mnogi poitalijaniti. 3) Čakavaca ima i u Hrvatskoj vojničkoj granici, osobito u Otočkoj regimenti, nego po svoj prilici i oni svoj jezik sve više i više miješaju sa Srpskijem; 4) njih ima mnogo u zapadnoj Madžarskoj i u susjednoj ondje Austriji gotovo do Beča, koje Bečlije obično zovu Voserkrobotn. Po svoj prilici su ovi svoj jezik malo izmiješali sa Slovenskijem, ali se u glavnijem razlikama opet poznaje da su Čakavci. – Koliko u svijem ovijem mjestima ima Čakavaca ja pri svoj želji i trudu do sad nijesam mogao doznati.

...

Ovo je sve što sam ja do sad kazao kao predgovor ili priprava k onome što treba upravo kazati. Šta ćemo u ovome smislu kazati za današnju hrvatsku kraljevinu? U njoj, osim vojničke granice, koja još upravo i ne pripada njoj, i gdjekoga primorskog Čakavca, nema Hrvata nijednoga, nego su samo Slovenci i po gdjekoji Srbin. Tako je Hrvatska kraljevina samo političko i geografičko ime, kao n. p. Švajcerska. Ne bi li po tome pravije bilo da se u našemu jeziku ljudi koji sastavljaju Hrvatsku kraljevinu ne zovu Hrvati nego Hrvaćani, kao u Švajcerskoj što se zovu Švajceri i Nijemci i Francuzi i Talijani?

...

U ostalome pak, koje su Srbi koje li Hrvati, ja drugačije ne znam kazati nego ovako:
Hrvati po pravdi mogu se zvati: 1) Svi Čakavci; 2) Kekavci u kraljevini Hrvatskoj koji su se na to ime već obikli.

Srbi po pravdi mogu se zvati svi Štokavci makar koje vjere bili i makar gdje stanovali; i oni se, osim manjijeh razlika, od Hrvata razlikuju tijem: 1) što ne govore ni ča ni kaj nego što ili šta, a 2) što na kraju slogova l pretvaraju u o, n. p. mjesto kotal, kazal, žetelci, govore kotao, kazao, žeteoci i t. d.

Ako Hrvatski rodoljupci ne pristaju na ovu na razumu osnovanu diobu, onda se za sad u ovome ništa drugo ne može učiniti nego da se podijelimo po zakonu ili vjeri: ko je god zakona Grčkoga ili istočnoga onaj se makar gdje stanovao neće odreći Srpskoga imena, a od onijeh koji su zakona Rimskoga neka kaže da je Hrvat koji god hoće. Istina da bi se inostranci mogli nasmijati ovakome našemu dijeljenju naroda u današnje vrijeme, ali šta ćemo kad smo nesrećni ljudi te se drugačije ne može.

Mnogi su čuli za članak "Srbi svi i svuda" ali malo ko zna za nasavak priče. Prethodno navedeno Očitovanje i ovaj odgovor Šuleku prikazuju Vukovu doslednost i kontinuitet u stavovima ali i njihovu širu elaboraciju. U tom svetlu treba tumačiti tekst BKD koji je Vuk potpisao 1850, a ne u svetlu naknadnih Mažuranić-Šulek-Štrosmajer-Jagić-Belić tumačenja, na koja po inerciji naivni nasedaju: http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=8615825&postcount=357

 

[Mrkalj]

LAZA KOSTIĆ (1841-1910)
Poruka Đuri Daničiću. - Kostićev tekst koji sledi prepisan je iz rasprave Osnova lepote u svetu sa osobitim osvrtom na srpske narodne pesme koji je objavljen u Letopisu Matice srpske 1880. godine u nekoliko nastavaka. Ta rasprava je, uz Osnovno načelo (1884), jedno od dva glavna Kostićeva filozofska dela. Nikada do danas nije preštampana u celini. Ona bi i danas bila aktuelna sa političke tačke gledišta, jer prikazuje situaciju koja je za Srbe u ono vreme bila slična današnjoj. Na Srbe su se, po Kostiću, posle srpsko-turskih ratova bili u Beču i Pešti „digli ala i vrana". Da bi nešto učinio za svoj narod, Kostić je u bečkom Naučnom klubu držao predavanje o lepoti srpskih pesama. Iz toga predavanja nastao je i ovaj tekst od oko 130 strana. Delovi toga teksta, pa i ovde preuzeti odlomak, preštampan je samo u knjizi Kostićevih Ogleda (1963).

Baveći se problemom lepote, Kostić je tumačio i koren i značenje reči lep i njenih izvedenica. Pritom se pozivao na knjigu Đure Daničića koja se zove Korijeni s riječima od njih postalijem u hrvatskom ili srpskom jeziku (JAZU, Zagreb 1877). U obimnoj fusnoti, Kostić je iskoristio priliku da, suprotno od tada vladajućeg trenda, ukaže na političku a ne stručnu prirodu Daničićevog angažovanja i da mu jasno izloži svoje zamerke. Mada Laza Kostić u tekstu ne spominje Vuka, ipak je poznato da je Kostić bio izraziti sledbenik Vukovog dela. Kostićeve zamerke Daničiću ticale su se naziva jezika, ali i stava da je srpski i hrvatski jezik jedan. Za razliku od Daničića, Kostić je bio i publicista i politički pisac, aktivno se bavio politikom, tamnovao je zbog svojih političkih stavova, pa je mnogo jasnije mogao da proceni prirodu Daničićevog angažovanja. Video je da se Daničić upustio u nešto u šta se ne razume i hteo je da ga upozori da se ili ne meša u politiku ili da ne sprovodi tuđu politiku. Ima znakova da Kostićeva poruka nije ostala bez odjeka. Tome su pogodovale i spoljne okolnosti. Daničić je osetio da se atmosfera prema njemu u Zagrebu menja već odmah posle austro-ugarske okupacije Bosne i Hercegovine (1878). Posle toga je preduzeo ono svoje poznato putovanje po Srbiji na volovskim kolima. Ali za zaokrete već nije bilo vremena. Daničić je umreo u Zagrebu 5. novembra 1882. godine. Da se Daničić pred kraj života u Zagrebu nije dobro osećao pokazuje i njegovo pismo Milanu Đ. Milićeviću koje je objavio Dimitrije Ruvarac.



Laza Kostić

PORUKA ĐURI DANIČIĆU​

​

Ne možemo propustiti ove prilike, a da ne kažemo našem čuvenom znaocu jezika koju iskrenu, ozbiljnu reč. Đuro Daničić je prvi književnik i filolog, ne na slovenskom jugu, već u svetu, koji je nazvao jezik što ga govori i piše hrvatskim ili srpskim (u predgovoru svojih „korijena" kaže: valjda radi punog pariteta: srpski ili hrvatski.) Svi ostali prvaci filologije u stranih naroda zovu taj jezik prosto: srpskim. Tako na pr. čuveni nemački naučenjak Šlajher među živim jezicima hrvatskoga nikako ne poznaje; a prvak među svima na svetu znaocima jezika, Maks Miler, slaže se u tom pogledu sa Šafarikom, te ovako veli: The Kroatian, should not be reckoned as a separate language; the provincial Kroatian being but a continuation of Slovenian, while the language of the Kroats, as spoken of the militay frontier, is simply Servian. (Max Muler, The language of the seat of war in the East, London and Edinbourg, 1855.).

Prema tome što taki avtoritet, kao što je Šlajher, hrvatskoga jezika ne poznaje, kad starešina svih filologa, Maks Miler, s kojim se u pogledu naučenjačke veličine naš Đuro Daničić, pored svih svojih ogromnih zasluga za nauku, neće nikad moći uporediti, kad i on veli "da hrvatski jezik ne treba uzimati kao zaseban jezik, jer onaj jezik što se govori u provincijalnoj Hrvatskoj, to je samo nastavak slovenskog (kranjskog), a onaj, što se govori u hrvatskoj krajini, to je „prosto srpski"; kad sve to uzmemo na um, onda nam je sasvim jasno, da Đuru Daničića nisu nikako mogli rukovoditi naučni razlozi kad je svoj jezik nazvao „hrvatskim ili srpskim". Razlog mu je jedino mogao biti politički, i to književno-politički.

Svaki pravi rodoljub, ili Srbin ili Hrvat, a još pre ako je književnik, a ponaj i najpre ispitivač jezika mora s bolom i sa stidom gledati na neprirodnu pocepanost u književnosti jednog jezika koji je narodu na sramotu i porugu, a neprijateljima mu na radost i podsmeh. Kad bi taj najsakatiji od svih dualizama smatrali sa gledišta našeg načela, onda bi morali kazati, da je zato sasvim nesmislen, te i neplodan ukrštaj; ništa se samo sa sobom ne može ukrstiti, kao što i u organskom životu sparivanje vrlo srodnih vrsta ili ostane sasvim jalovo, ili rađa bogalje, te zato i svaki taki pokušaj u ljudi izaziva gnušanje i porugu gledalaca. I Đuro Daničić, jamačno nije mogao više podneti stida sa te sramote, te se rešio učiniti sa svoje strane sve, ma i na štetu nauke, što bi doprinelo ujedinjenju književnosti. No vrednost političkog, pa i književno-političkog dela meri se na uspehu, te ako ima uspeha, onda se može na povredu čiste nauke kojekako i kroz prste gledati; no ako ga nema, onda se silovanje naučne istine mora tim žešće osuditi.

Pa je li Daničićev književno-politički smer imao kakav uspeh? Do sada ama baš nikakvog. Od srpskih književnika i novinara još se gde-gde može čitati kompromisna fraza: „srpsko-hrvatska književnost", al' u tako zvanih hrvatskih pisaca, t.j. onih što pišu srpski jezik latinicom, nestala je ta fraza, u koliko je nekada bilo, sasvim bez traga. Na protiv, očigledno je da je u našoj latiničkoj književnosti počeo bezobzirni hrvatizam otimati mah, baš od ono doba kad je Daničić počeo svoju pomirljivu književno-političku radnju.

Po tome se vidi, da taj smer ne samo da nije imao željenog uspeha, nego je postigao baš protivno od onog što je hteo. To je prava tragičnost. Junak te tragedije, Đuro Daničić, nije postao manji književnik te ima prava na našu punu simpatiju. Nama pak ta simpatija daje pravo zamoliti ga, da se okane politike, te da se vrati čistoj nauci ako neće da ga dalji razvitak te tragičnosti dovede do katastrofe. U politici kompromisi imaju mesta, jer praktička politika i nije drugo do sistem kompromisa. Al' u nauci kompromisi mogu kompromitovati, ako ne i nauku, al' bar naučenike.

Gde je danas ova pamet?

 

[belo okruglo]

Избацивши я, ю, ъ, щ, й, ь, наравно јат и још нека слова, а убацивши ј - латинску јоту (иако је ј већ постојало ϊ - грчка јота) приближио је изгледом и бројем слова ћирилицу и латиницу. Наравно, није могао толико да је промени да изгледа потпуно као латиница, али је успео да је учини мање ћирилицом него што је била. Та слова која постоје у оба писма, постојала су од раније као иста таква, али кад су избачена она ,,непотребна" ћирилична слова, она је постала безличнија и више налик латиници.

 

[belo okruglo]

Пре ми се чини да ови твоји аргументи не држе воду.
Па нормално да ће тако да пишу ако на пример на телефону немају руску ћирилицу. Тако се записују руске речи латиницом, чисто да би Американци, Енглези и остали који говоре енглески, могли да прочитају.
Али да Руси тако пишу књиге, документа, новине... Суштина је у томе да они не могу да бирају између два писма. Увек се служе ћирилицом, осим у случајевима кад не може другачије, не могу да пишу енглески или латински на свом писму. Све остало, па и називе страних производа, фирми, пишу ћирилицом онако како изговарају. Макдоналдс, Райффайзн банк... Наравно, нађу се и латинични, као Coca-cola... Али то не значи да се они дописују латиницом.
Оно што сам хтела да кажем - могу се руске речи некако записати другим писмом, али оно није у употреби. Свако може лако да почне да користи туђе писмо, тако неки Рус научи латиницу због енглеског, или неки Енглез ћирилицу, али ће се тиме користити само кад мора.

Што се тиче ћирилице и латинице код нас, јако су сличне, што олакшава прелаз с једне на другу. Притом, сада кад нас толико окружује енглески, рачунари и слично, већина људи ће се определити да пише латиницу увек, јер не мора да се пребацује са једног на друго. А кад већ може да бира између њих, кад су већ оба у употреби као званична, иако нисам сигурна шта се каже у Уставу у вези са тим, углавном ће страдати ћирилица.

Као што је већ неко рекао, сад је писање ћирилицом озлоглашено као опредељење неког националисте који мрзи друге народе, космополитизам, Запад... Није истин, ћирилицом пишу јер желе да је сачувају макар у својим свескама, кад је већ све око нас, свака реклама, сваки производ, обележен латиницом.

 

[Mrkalj]

Hipoteza ne drži vodu. Danas Rusi sami pišu i latinicom, i to bez ikakvih kurseva. Primetićeš, sve je savršeno jasno i čitljivo, a pišu latinicom baba Smiljane - "svakij po svom vkusu".

Natalya spasibo bolshoye za retsept, riba poluchilas ob’eden’ye!! Liliya vam toje spasibo za podskazku s Frantsuzkim salatom, Natalya salat ya esho zabrala na rabotu ne smogla dojdatsa do obeda slopala srazu ochen vkusno!

***
Ljudmila!!! spasibo za etot blog!!! eto to,4to ja iskala uze davno!!! tut ne
tol'ko dlja u4itelei, no i dlja moih maliwei podoidet!!! Tut stol'ko
vsego!!! Naprimer: oni viu4ili uze naizust' Telefon i prosjat mul'tik im
pokazat' =) i vot teper' ih me4ta sbudetsa =)
***
Ya reshil chto eti zadachi legki potomu chto za gdeto 4.5 chasov ya smog reshit vse zadachi.
Vot odno iz moih resheniy dlya zadachi dlya 10 klassa : vozmom tochki na koordinatah A(x-2;0) , B(0;1) , C(0;3).dlya kotorih a=AB+AC dlya kogogonibut a. esli x ne raven 0 to tochka D(2-x;0) toje udavletvaraet zadachu. to est resheniye ne edinstvennoye.Znachet x=0 i a=4. Okazivaetsa ya dumal sovsem ne tak kak doljen bil. U menya bivaet tak chto ne mogu ponyat zadachi na drugix yazikah.
Esli vi govorite chto zadachi legki pobrobuyu esho ras.
Ya zakanchivayu perviy semester moyego uchebnogo goda,sessiya, eksamini...........
Nam olimpistam ne dayut ne kakiye ligoti.
***
skazhite pozhalusto, u menya 2 komputera, na odnom ya uzhe gulyal po miru s google earth, na drugom net. yest li vozmozhnost perenesti vse otkritiye mesta s odnogo komputera na drugoi, ili mne nado zanovo prohodit vsyo i otkrivat mesta?
spasibo bolshoye

***
u nas proshla olimpiada sredi akdemicheskih litseyev i kolledjah v kotorih uchoba 3 goda posle 9 klassa. YA 3-kurs akadeemicheskogo litseya pri universitetya mirovoy ekonomiki i deplomatii i ya zanal pervoye mesto sredi 3-kursnikov(12 klass) v stolitse (Tashkent). nam dali 6 zadach kotoriye ya nadeyus vam preslat dla kajdey dovali 10 bal. I mi zdavali 40 testov dlya kotorih dovali po odnomu balu.
ya sumel nabrat 55 ballov po zadacham i 36 po testam(neznayu gde oshibsa). Posle 45 dney budet Respublikanskaya olimpiad i tam budut vibranni 15 chelovek dlya komandi a posle otberut 6 chelovek i ya nodeyus chto popodu na IMO v Meksike.


Zaključak: nije im teško da sami, bez ikakvih "polulatiničnih" intermedijera, pređu na latinicu. Kako vidiš, nemaju nikakvih problema. I sada još jednom pročitaj šta si napisao:

Што се тиче ћирилице, приближивши је латиници у сваком погледу, на тај начин је само олакшао прелазак са једног писма на друго. А ми, шта ћемо, боље нам је да се одрекнемо ионако осакаћене ћирилице. Зато Русима и Бугарима никад неће моћи нешто да замени званично писмо. Не слажем се са тим да оно није значајно за један народ. Напротив, одрећи се слова којим су писани све књиге, значи у неку руку одрећи се и њих. И од свих само ћириллица и писмо једног народа на Тибету има слова колико гласова.

Šuplje fraze i devetnaestovekovne floskule. Hrvati su se odrekli svog jezika (čakavskog), svojeg pisma glagoljice, i stvorili su Veliku Hrvatsku - u suprotnom ne bi postojali. Srbi su se odrekli ruskoslovenskog - u suprotnom ne bi postojali! Odrekli su se i svojih starih paganskih bogova, a danas se fanatično kunu u Hrista isti oni štio su ga se odricali 1945. Širenje straha od promena populizmom i emocijama predstavlja teško nazadnjaštvo. Onaj koji je izvor ovakvih stavova zna zašto to radi - da bi spasao svoje ničim zasluženo uhlebljenje, ali oni koji šire takve prazne priče bez razmišljanja... rđava rabota!

Malo više preispitivanja parola koje stižu do nas. Malo više zdravog razuma i malo manje infantilizma, crno-belog gledanja na svet, koje se lepo vidi kod diskutanata na prvoj strani ove teme.

 

[Mrkalj]

Okruglo Belo: Што се тиче ћирилице и латинице код нас, јако су сличне, што олакшава прелаз с једне на другу.

Da, ali prvo je bila srpska ćirilica (Venclović-Mrkalj-Vuk), pa je po njoj sačinjena srpska latinica.

 

[Tandoori Masala]

Tandoori, slažem se s Tobom da je BKD bio štetan po srpski nacionalni interes, ali nedostaju nam informacije pomoću kojih bismo doněli zaključak zašto je Vuk uopšte bio na tom sastanku. Kada sam pomenuo "atmosferu" na to sam mislio, na cělu slagalicu čiji je (Ne)Dogovor bio element. Da li je u pitanju bila iznuda, prisila, ucěna, ili pak usluga za uslugu, ili pak naivni panslavizam ili něšto četvrto? Idonno.

U elaboraciji štetnih poslědica BKD-a napisao sam koji je niz akcija on pokrenuo, a pošto su sve akcije bile sa hrvatske strane, dok su Srbi sědeli i gledali skrštenih ruku, to Te moglo navesti da pomisliš kako za srpski zajeb krivim druge. Au contraire!

Od samog Vuka mnogo su krivlji Daničić, Bělić i njihovi nastavljači. A najviše krivim današnje filološke stukovnjake (među kojima baš i nema stručnjaka) što se drže srpskohrvatskog kao pijani plota. Prě će biti da je to odraz nerada i insuficijentnog znanja sakriven iza tobož naučne principijelnosti i doslědnosti. Koliko je i da li je Vuk bio prisiljen da prisustvuje BKD-u nemam relevantnih informacija, ali je činjenica da povodom tog togađaja u Srba do danas nema relevatnih kritičkih rasprava. Zato su definitivno najkrivlji ovi današnji samouhlěbljeni i samoproklamovani pametodavci.

Kao što se da prětpostaviti, Vuk je uradio toliko mnogo pozitivnog u odnosu na ostale prě i poslě (!) njega da sam sklon da mu ne zaměrim, napose neznajući splet okolnosti pod kojim je do BKD-a došlo. I još jednom, samo je naknadnim i lažnim tumačenjem BKD-a došlo do onoga što ti zoveš isporuka jezika, a ja zbog pretencioznog tumačenja nazivam krađom srpskog jezika. Dva značajna momenta koja su se naknadno desila, morala su da se dese da bi BKD dobio pro-hrvatski smisao. Da ih nije bilo, BKD bi ostao neutralan dokument, što je Vuk i uspěo da postigne. Elem, ova dva naknadna momenta (1. "Vukovi dědovi koji govore hrvatski" i 2. "Daničićev hrvatski ili srpski u Zagrěbu") govore o jednoj lukavoj politici koju Srbi tada nisu ni opazili, jedino je Laza Kostić proročki u jednoj fusnoti oštro opomenuo Daničića, kao da je znao šta će de desiti u slědećih 200 godina.

Ostaje pitanje zašto je Vuk (i Daničić) sěo za taj sto.

Ne mozes kriviti Belica ni ostale, pogotovo jezikoslovce 20. vijeka koju su nasljedili sve te pizzdarije. Jedno je uzrok, a drugo posljedica. Treba se fokusirati na Vuka i Gjuru. Nego da ne pisem kilometarske odgovore evo par skenova odnosno rad Milivoja Pavlovica koji je objavljen u Zborniku Matice srpske za jezik i knjizevnost 1954. godine.

. . .

. . .

Али, некако је и то утицало на његову оданост Копитару, који га је убеђивао да је он прави човек за реформу српског језика (живо ме занима зашто би се Копитар нудио да му помогне, какве он везе има са Србима, нити зашто није прво радио на томе да створи немачко савршено писмо где би свако слово означавало по један глас). Е, сад, да ли је Вук био стручњак за то, да ли је све чинио из користи или љубави, ко би га знао.

Naravno da ce biti odan Kopitaru. Da mene neko timari svaki dan po par puta, redovno 'rani i poji, sapuce mi svakodnevno njezne rijeci i nabija samopouzdanje, izvodi u setnju svako vece, a kad nesto zaboli, veterinar odmah kuca na vrata i na kraju pocisti nered ispod mene, pa ucinio bih sve za tu osobu, jos bi mu/joj i dao (da prostis) guzice bez pogovora.

Nije se uspio upisati u Karlovacku gimnaziju, Dositej ga je sutnuo, moze lako biti da je Vuku trebala dugogodisnja transakciona analiza. Ali zato magaraca i ostale teglece stoke nece nikad zafaliti u serbskome narodu...

 

[plageton]

Сувише судимо о поступцима Вука, Даничића, Копитара и свих осталих на основу данашње перспективе. Мислим да се може заиста рећи да су се Гај и друштво заиста потпомогли српским језиком и искористили Вука да би постигли сопствено национално јединство, али нисам сигуран зашто би, на крају крајева, то било супротно и српском националном програму. Још је у Начертанију констатовано да треба радити на уједињавању Јужних Словена, уз потуну свест о томе да ће национална, верска, културна и свака друга супстанца те будуће државе бити нешто различито од одога што су имали у српској кнежевини. Другим речима, нешто добијеш, нешто изгубиш, да би на крају сви добили – тако су тада мислили, а што је данас испало нешто сасвим другачије, то још увек не значи да су наши стари били у заблуди.

Хрвати до друге половине 19. века нису постојали у данашњем смислу речи. Види се то из програма Илирског покрета, двадесетак година пре Бечког договора, (који свакако нису писали Срби) у којем се појединачно наводе сви „илирски“ народи. Само два народа са тог списка постоје и данас у непромењеном значењу: Срби и Бугари. Хрвати се појављују као Хрвати, Славонци и Далматинци. Словенци се уопште не помињу, него Крањци и Штајерци, али опет Вук сам, како видимо из списа Срби сви и свуда , који Мркаљ цитира, за Крањце наводи да говоре кекавачки (данас бисмо рекли кајкавски) што значи да је данашње Хрвате из Загорја видео као Словенце.

Наши доцнији политички проблеми које смо имали и имамо и данас са суседним народима проистичу управо из тих нејасноћа које су они у недавној историји имали са националним самоодређењем, и потребом да прођу кроз период националне самоафирмације као и други европски народи.

Срби то нису разумели и имали су другачију идеју о националној еманципацији Јужних Словена. На крају није испало како су Срби мислили, него другачије, али то не значи да је првобитна намера била неисправна. А поготову је бесмислено Вука и Даничића, или не знам кога, Копитара, оптуживати да су свесно или несвесно радили против српских интереса. И не могу се чак ни намере појединачних истакнутих хрватских представника, на челу са самим Гајем, генерализовати под фирмом „украли су нам језик“ и „преварили су нас и искористили“.

 

[Mrkalj]

Da vidimo:

 

[Urvan Hroboatos]

A stvarno ih boli, pa pište:
http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2000/03/01/pisma/srpski/pisma.shtm

Kopitar nije bio naivan

U vašem listu, u broju 562 od 9. februara ove godine, na strani 18 (Glas čitalaca), objavljen je članak pod naslovom "Nauka uvek pomaže"), autora Maksa Stebala iz Novog Sada, a povodom rasprave o jeziku. Moj dragi sugrađanin, u uvodu svog teksta, piše kako i samo njegovo prezime (bez "ić") nekima može predstavljati dovoljan razlog za diskvalifikaciju. Slažem se. Na sreću, to su samo "neki", i ima ih u zanemarljivom broju. Međutim, valja podsetiti da je dugo na ovim prostorima bivalo i obrnuto, i da se sistamatski radilo na tome, a da se "glas javnosti" nije mogao čuti.

U vezi s raspravom o jeziku ne mogu da pozovem u pomoć istorijsku nauku jer ona, u mnogo čemu, ignoriše samu sebe - posebno kada je u pitanju Vuk Karadžić. Podsetio bih stoga, ukratko, na davno znane činjenice koje mnogi naši jezikoslovci i institucije, izgleda, svesno odbacuju. U drugoj polovini 18. veka, bečki dvor, težeći k dominaciji nad svim narodima jugoistočne Evrope, našao se pred prvom i najvažnijom preprekom: kako, naime, s tog područja eliminisati ruski kulturni i politički uticaj. Posle nekoliko neuspelih pokušaja unijaćenja, naročito Srba, pribeglo se perfidnijim metodama. Austrijski car Leopold úú, 20. februara 1791. godine, izdaje nalog za osnivanje tzv. Ilirske dvorske kancelarije, koja je, između ostalog, imala da obavi i jedan praktični zadatak: izradu "ilirskog" rečnika s latiničnom grafijom. Ovaj pokušaj nije sasvim uspeo, ali on, pokazaće se docnije, neće sasvim ni propasti.

Jernej Bartolomej Kopitar, bečki "cenzor salvenskih knjiga i novina", uvidevši nemogućnost ostvarenja takvog jednog jedinstvenog projekta, prilazi njegovoj realizaciji - ali na drugačiji način i drugajim sredstvima. Zanoseći se idejom o austroslavizmu, odnosno austrijskoj džravi kao "domu svih južnih Slovena", Kopitar posebnu pažnju posvećuje Srbima.

U svoj južnoslovenski program uvrštava dva zahteva: 1. jezičko-kulturno odvajanje Srba od Rusa i 2. jezičko sjedinjavanje Hrvata i Srba. Sve ovo vodilo je ka sporom ali sigurnom unijaćenju i asimilaciji srpskog naroda, što je, uostalom, i bio poslednji cilj Beča. Navodna briga za prosvećenost bila je samo dobar izgovor. Dakle, realizacija utvrđenog programa mogla je da počne i, shodno tome, Kopitar je među Srbima pošao da traži odgovarajuće "pomoćnike".

Svoje "dobre usluge" isprva, 1813, nudi Dimitriju Frušiću i Dimitriju Davidoviću, urednicima bečkih "Serbskih novina". U planu, naravno, ima rečnik i gramatiku. Međutim, ova dvojica, prozrevši "velikog filologa", odbaciju njegov predlog, ali onda, avaj, Kopitar upoznaje Vuka. Polupismeni i poluzdravi Vuk, privučen obećanjima o novcu, udobnom životu i slavi, pristaje na Kopitarovu ponudu, predviđajući, (ne)svesno, prave Kopitarove namere. I tako počinje prvi čin velike srpske tragedije. Kopitarov pokušaj odvajanja Srba od jezika svetog Save delimično uspeva, ali ne i njihovo kolektivno unujaćenje. Srpska pravoslavna crkva, uvidevši opasnost, odbacuje Vukovu "reformu" i na njenog tvorca baca kletvu. Žestok otpor pruža i veći deo vodećih srpskih intelektualaca, a knez Miloš izdaje naredbu o zapleni Vukovih knjiga u Srbiji, te o događajima obaveštava crnogorskog vladiku Njegoša.

Kopitar, onda, da bi ojačao Vukov položaj, obezbeđuje ovome međunarodnu afirmaciju. Ređaju se, jedan za drugim, Vukovi susreti s Geteom, Grimom, Rankeom. "Otac srpske pismenosti" postaje počasni doktor nekih evropskih univerziteta i član brojnih učenih društava. Paradoksalno, ali i ruska prestonica, vođena kratkovidom politikom (uostalom, kao i danas) pruža podršku Vuku, te mu kao "zaslužnom književniku" određuje i godišnju penziju.

"Naoružan" ovakvom reputacijom Vuk će, bezuspešno, u nekoliko navrata i uz nesebičnu Kopitarovu pomoć, pokušavati da u Srbiji zauzme jače pozicije. Međutim, ni Kopitar ni Vuk neće doživeti pobedu svoje reforme. Tek 1868. godine, velikom zabludom kneza Mihaila, Vukov poduhvat biće ozvaničen i ozakonjen sve do današnjih dana. Ako, posle svega, još ima "nevernih Toma", neka pročitaju izvod iz pisma koje Kopitar 1827. godine piše jednom svom prijatelju: "Srpska pravoslavna crkva, čuvanjem starog jezika svetog Save, želi sačuvati i jezičku razliku između pravoslavnih i katoličkih Južnih Slavena, te bi stoga, više nego ikad, Beč morao podržati reformu Vuka Karadžića, jer se njome ta razlika poništva, a glavna prepreka ka prevođenju Srba u katoličanstvo biće zauvek uklonjena. Ovim će nam Beograd, vremenom, sam od sebe, pasti u ruke". Nije tačna izneta tvrdnja kako je Vuk (čitaj Kopitar) "otuđeno pismo učinio izrazito srpskim". Po čemu to, ako je već odavno jasno kako mi, danas, pišemo jednom ne ćirilicom već polulatinicom. Tačna je, međutim, tvrdnja da je Vukovo pismo "nastalo u težnji da se razbije monopol Crkve na polju pismenosti", ali ne da bi narod "zakoračio u prosvećenost", već u svoju, kako smo videli, svekoliku propast.

Takođe nije tačna tvrdnja kako je Vuk "odani pravoslavac". Kome se to baca prašina u oči kad postoje verodostojni podaci da se Vuk, januara meseca 1818. godine, pounijatio u bečkoj katoličkoj crkvi Svetog Roka, prilikom venčanja s Anom Kraus, te tako postao odani katolik. Kum je, kako to i dolikuje, bio najbolji prijatelj - Jernej Kopitar.

Lukijan Mušicki je savetovao Vuka da istu ceremoniju ponovi, ali u pravoslavnoj crkvi, što je ovaj kategorički odbio. Izvesno je da je do nekih promena u našem pravopisu trebalo doći, ali ne na način i ne tako brutalno kako je to učinio duet Kopitar-Karadžić. Potreba za reformom ovakvog nakaradnog vukovskog pravopisa odavno postoji, i vreme je da se nanete nepravde i uvrede, na račun našeg jezika i našeg naroda, konačno otklone. To je mukotrpan proces koji naša nauka o jeziku, u saradnji sa srodnim institucijama, mora otpočeti. U svemu tome, naravno, treba da učestvuje i Srpska pravoslavna crkva, bez koje ni našeg jezika ni nas samih ne bi bilo.

 

[Mrkalj]

Dobrodošao!

Opet citiraš ovog zaludnog penzionera http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=10437846&postcount=142

A stvarno ih boli, pa pište:
http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2000/03/01/pisma/srpski/pisma.shtm

Kakva retorika, takav i odgovor...

Polemika

O "naivnosti" Vuka Karadžića​

("Kopitar nije bio naivan", "Glas" 1. mart 2000)​

Pošto me je g. P. Puzić poimenice prozvao, smatram da po važećoj "parlamentarnoj proceduri" imam pravo na repliku.

Pre svega, priznajem da je uvodni deo napisa g. Puzića istorijski tačan, iako pomalo pojednostavljen - verovatno, zbog oskudnosti novinskog prostora. Nepobitna je činjenica da je Austrija, a kasnije i Mađarska, nastojala da što veći broj slavenskih žitelja asimilira i učini apsolutno lojalnim pripadnicima carsko - kraljevske države, dajući takvima ne samo generalske činove i druge visoke položaje, nego čak i plemstvo. Jedan od takvih asimilanata bio je, bez sumnje, i Irinej Kopitar. Slažem se da on nije bio nimalo "naivan", ali nije bio ni naš Vuk. Jer da je bio, on ne bi ceo svoj život posvetio srpskom jeziku i kulturi, nego bi, kao i mnogi drugi, svoju neumornu prilježnost i veru u budućnost svoga naroda batalio i stavio u službu ćesarske "promidžbe".

I tu mi se čini da je g. Puzić - polazeći od jedne pogrešne i nategnute premise - iskonstruisao jedan nedopustiv silogizam. Tako ispade Vuk prodana duša i karijerist - delimično opravdan "naivnošću". A on, koji se bio stavio u službu srpskog Ustanka (i napisao njenu objektivnu istoriju) i svim srcem želeo da pomogne opismenjavanje svog naroda i da kroz svet pronese njegovo pesničko blago - bio je sve drugo, samo ne i prozelit.

Zaista me čudi da "moj dragi sugrađanin" staje u odbranu "jeziku sv. Save" (dakle, crkvenoslovenskog) i umesto da "anatemiše" antisrpsku i reakcionarnu anatemu mitropolita Stratimirovića, on prihvatanje Vukove reforme kvalifikuje kao "zabludu kneza Mihaila"! To je, strogo uzev, diskvalifikcija ne samo Branka, Daničića i Njegoša, nego i celokupne srpske kulture od Vuka naovamo.

Znalcima istorijskih zbivanja poznati su motivi mržnje i karlovačkog crkvenog poglavara i Velikog Gospodara: onaj prvi se plašio za svoj duhovni monopol nad Srpstvom, a Knjaza je Vuk u više navrta žestoko kritikovao zbog njegove nasilničke vladavine. Uza sve to, ostaje nejasna i formulacija g. P. P. da je Vuk nastojao "da u Srbiji zauzme jače pozicije". Kakve? Jer, Vuk Stefanovioć nije imao političkih ambicija, već samo prosvetiteljskih. I to - progresivnih. Ako mu se to može pripisati u greh - narod mu je već odavno oprostio.

U svom prvom napisu ja jesam stavio neke kritičke primedbe na preveliku pojednostavljenost Vukovog pisma (zbog kojih je veoma teško stvarati nove složenice i adekvatnu zamenu stranih reči), ali su njegove reforme imale neprocenjiv značaj za razvoj srpske kulture i njen prodor u svet. Što se tiče njegovog "unijaćenja", nije, u to vreme, bio jedini. Postavlja se, međutim, pitanje: može li neko da bude dobar Srbin ako nije pravoslavac? Ni po tom pitanju, izgleda, g. Predrag Puzić i ja nemamo isto mišljenje. Meni se, naime, čini da mnogi današnji, naprasni "vernici" -foliranti, nisu ništa bolji Srbi od onog kakav je bio Vuk, koji je, zbog tvrdokornosti nekog sveštenika u Beču (kao i naših današnjih, koji neće da venčavaju "inovernike"), a zbog ljubavi, zaboravio na svoj pitomački staž u manastiru Tronošcu. Bio je odveć prosvećen um da bi mu takva "sitnica" zasmetala u njegovoj uzvišenoj misiji, ali ne i - naivac.

Maks Stebal,
Novi Sad
Upozorenje​

Kao penzos penzosu -

 

[menjam.se]

Једна полу-неука параноја (текст П. Пузића). Језичко сједињавање Срба и Хрвата је успело, а успело је чак и национално сједињавање Хрвата и Србокатолика, али то све по страни... Мени у тексту боду очи следеће ствари:

1. "одвојио Србе од језика св. Саве." Језик св. Саве у Вуково време у Србији није био у употреби већ дуже од 100 година. Црквенословенски језик у српској цркви од 18. века није српска редакција црквенословенског каква се користила у време Немањића, већ руска редакција или тзв. рускословенски. Друго, у питању није био живи језик, већ мртав који је био ограничен само на црквену употребу, о чему сведоче и сви српски аутори оног времена код којих је постојало дубоко несагласје око тога којим језиком треба писати, јер говорни дијалект (данашњи српски) није сасвим одговарао ћириличној ортографији и није био довољно "славјански", па су осцилирали између хибрида народног и рускословенског, до хибрида руског и рускословенског. А и ту није реч о хибридима, јер хибриди представљају већу развијеност и квалитете у односу на своје директне претке, овде је више реч о језицима-мутантима.

2. "латинизовао ћирилицу". Увео је једино латиничну јоту, уместо дотадашње ћириличне. Латинизацију ћирилице, то јест преобличавање њених "фонтова" по узору на латиничне је извршио руски цар Петар Велики.

3. "прешао на унију". Да ли неко може о овоме да нормално прозбори и да да неко нормално објашњење? Колико знам, прелазак на унију има три предуслова: 1. јавно исповедање да св. Дух исходи и из Сина; 2. јавно прихватање догме о чистилишту и 3. признање римског папе као врховног архијереја целокупне цркве. Прелазак на унију нужно повлачи и раскидање везе са дотадашњом православном црквом и везаност искључиво за унијатско свештенство и верске објекте. А колико се ја сећам односа између православне и католичке цркве, оне иако су у расколу, признају једна другој неке од светих тајни, међу којима се налазе и свете тајне крштења, миропомазања и брака, што значи да се крштени католик при преласку у православље НЕ крсти поново и обрнуто, нити се венчани православци/католици променом вере поново венчавају. Да ли се Вук венчао у католичкој цркви због тога што је прешао на католичанство или унију, или је то урадио само због тога што ступа у брак са католкињом која не жели да пређе на православље, треба проверити његовим каснијим односом према српској цркви и томе где је своју децу крстио и којим/чијим их је обичајима у свом дому учио.

 

[Mrkalj]

Teška paranoja, moj Menjam Se.

Puzić: počinje prvi čin velike srpske tragedije

Šta reći?

Ključni momenat je ime jezika. Da Hrvati velikim delom nisu srpskog porekla, oni bi svoj jezik zvali pravim imenom - srpski i ne bi bilo problema.

Ponavljam, u dosijeu "Prevođenje srpskog imena srpskog jezika u hrvatsko ime srpskog jeika" Vuk je čist kao suza. Tu su ključni akteri Mažuranić (tendenciozno) i Daničić (naivno). To je ovo: http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=10866445&postcount=23

 

[ljuba miljkovic]

Rasprava ima dobar tok.

Možda bi u ovoj fazi valjalo razlučiti Vukov privatni život od njegovog "reformatorskog posla".
Jer svako zalaženje u te vode prlja priču gore nego kad se kroči na politički teren.

Podsetio bi na završetak posta #35!

@Mrkalj Sava

Gdě je danas ova pamet?

Naravno, ako smo kadri da se držimo pameti Laze Kostića.

Što se mene tiče, drago mi je što na moj post na prethodnoj strani nije niko reagovao.

Zastao sam i pratim... dok se ne stigne do 20. veka, odnosno do Skerlića, Vinavera, Meše...

 

[Mrkalj]

Pa, zar ovo (podvučeno) nije dovoljan argument za sakaćenje bilo kojeg jezika???

U stvari, nije Vuk zaslužan za našu tugu od jezika, već njegova štula:
"Sa štulom ne mogoh više misliti ni na konje ni na rat, moradoh se navikavati, kako mogoh, na sjedenje kod kuće. Da mi nije bilo ove moje štule, ja bih odavno već poginuo bio od Turaka, kao što su sila drugijeh mojih vršnjaka, a ovako me štula moja natjertala da sjedim s mirom i na miru bilježim na hartiji što su mi uši slušale i oči vidjele."

Što ne pogibe kao Veljko, bio bi junačina naše istorije.

Ovako, zahvaljujući štuli, ušima i očima, najviše se ovajdio Vujaklija sa onolikim rečnikom stranih reči i izraza, koje smo morali da prihvatimo "u domenu imenovanja apstraktnih pojmova".

Čitao sam ovo tri puta od kad si napisao.

Preskočiću tvoj drugi, neutemeljeno sarkastičan pragraf, pa ću pokušati da prevedem tvoje metafore kako bi čitaoci znali sa čime ovde polemišem. Ti ovde kažeš, ispravi me, ako grešim:

Vuk je kriv što je iz koncepcije rečnika srpskog (narodnog) jezika ispustio reči koje se u narodu ne koriste, a predstavljaju uglavnom apstraktne pojmove, pojave itsl. Zato je u srpski jezik posle Vukove smrti ušla gomila grčkih, latinskih, francuskih, nemačkih i engleskih reči, što je Vujakliji omogućilo da zaradi dobre pare pišući Leksikon stranih reči i izraza.​

Ovo su predrasude plitkog shvatanja Mešinog teksta.

Kao prvo, Vuk je po pitanju vokabulara bio etno-purista. U svojoj intuiciji Vuk je bio izuzetno oštar. Sledeći ovaj svoj osećaj Vuk je nastojao da stvori leksičku osnovu jezika. I stvorio ju je, tako moćnu i zapaljivu kao niko pre njega! Šta misliš zašto su svi potrčali da mu to otmu? Zašto što je puno natruva kao ogromno Štulijevo Rečosložje ili zato što je Vukov vokabular najžilavija esencija narodnog jezika? Zašto nisu potrčali za "njihovim" Štulijem, nego baš za Vukom?

Drugo, rečnik (kao i svaki rečnik) nema toliko veze sa strukturnim obeležjima jezika, a upravo tu je Vuk izuzetan vizionar odabravši istočnohercegovački dijalekat (južno narječje) za osnovu. Dakle, sinkretizam množinskih padeža itd. nema veze sa rečnikom.

Treće. Opet se lupa po Vuku kao da je on trebalo da smisli kako se na srpskom kaže upload i download, a kaže se nakladovanje (nakladovati, nakladuj!) i skladovanje (skladovati, skladuj). Vuk je pionir! Gde su nastavljači? U kurсu, naravno. Jedan od najvažnijih je Slovak Bogoslav Šulek

Kada je krenuo da prevodi Novi Zavet, Vuku su nedostajale reči za određene pojmove i on je tu postupio tako što je reči kovao sam, gledao kod Štulija, uzimao iz slavenoserbskog. Zar nije time pokazao da njegov vokabular nije hermetički sistem (kao da je to uopšte bilo u pitanju, izuzev nekim diskutantima), zar nije primerom pokazao da svako po potrebi može posegnuti van njegovog rečnika i dovijati se kako bi stvorio nove reči? Da ili ne?

Na kraju krajeva ova tema je deplasirana i nije uopšte aktuelna i smatram je još jednim u nizu bacanja peska u oči:

- budući da je vakum apstraktno- i stručno-nazivoslovni odavno otklonjen nakonvukovskim srpskim slovopletom kao i vraćanjem odomaćenih slavenos(e)rbizama (npr. budilnik);

- budući da ruski jezik ima dvostruko više nemačkih, engleskih i latinskih reči od srpskog, pa ti budi veći katolik od Pape.

- budući da je Ivan Klajn (još jedan Srbin Vukov nastavljač!) napisao Tvorbu reči u srpskom jeziku, tako da je svako slobodan po pravilima tamo ustanovljenim kovati reči po sopstveno-vlastitoj potrebi.

Zaključak. Nije kriv Vuk, nego smo krivi svi mi posle njega, što smo tako lenji, infantilni, bezinicijativni, ravnodušni i ideološki zatucani. I još jednom hvala dr Ivanu Klajnu. Sve u svemu, to je danas promašena tema. Radi se, dakle o klasičnoj srpskoj priči - traženju razloga da se opravda sopstveni nerad. Tačnije, da se neko ko je 150 godina mrtav okrivi za vlastiti javašluk.

 

[Mrkalj]

Tačno je da bi "slavjanski", da je kojim slučajem odabran za osnov književnog jezika, imao neke prednosti, pre svega u domenu imenovanja apstraktnih pojmova, kao i stručne terminologije. Zbog toga se smatra da je filozofska terminologija bila prilično ometena u Srba i taj problem je prevaziđen tek u poslednjoj trećini 20. veka. A pravna terminologija je usvojila mnoge termine iz "slavjanskog", samo što mi to danas ne osećamo. Takve su reči zloupotreba, predumišljaj, koristoljublje i mnoge druge.

Kao što vidiš, Miljkoviću, čovek ti je lepo odgovorio, a ti si izvukao iz konteksta.


Plagetonu, tada bi imao neke prednosti jer je ljudima obrazovanim na slavenoserbskom bilo potrebno vremena da shvate kako se kuju nove reči u narodnom jeziku, a lako je bilo preuzimati gotove iz ruskih knjiga. Danas je to, kao što i sam kažeš, deplasirana priča.

Dakle, uzimalo se i pre Vuka, samo su bili lenji da pišu "Vujakliju", kao što su danas lenji, pa nemamo ni etimološki rečnik, ni dijalektološki rečnik, a veliki rečnik "srpskohrvatskog" stigao je do slova P.

Da ne pričam kako bi sve to trebalo da je bilo gotovo još pre II sv. rata, a danas da imamo napredne digitalne alate koji bi klikom davali prebacivanje iz ekavice u ijekavicu i obrnuto, značenje reči na svim evrospkim jezicima, etimologiju itd, itd. Bagra neradnička. Sad sam ljut.

Još jednom:

Muka mi je od prostačkog i anticivilizacijskog srpskog običaja da se mrtvi ljudi optužuju za naše neuspehe, greške i nerad. Muka.

Evo šta se radi:
U "mislima" postoji projekat "Srpski jevanđeljski rečnik"...

PROJEKAT
Obrada starih srpskih pisanih spomenika
i
izrada Rečnika crkvenoslovenskog jezika srpske redakcije​

Godine 1969. pri Institutu za srpskohrvatski jezik (danas Institut za srpski jezik SANU) formiran je poseban projekat Obrada starih srpskih pisanih spomenika i izrada Rečnika crkvenoslovenskog jezika srpske redakcije. Zadatak projekta u početku bio je da se ekscerpcijom starih srpskih pisanih spomenika XII-XVI veka formira određeni leksički fond za izradu Rečnika crkvenoslovenskog jezika srpske redakcije. Takvi projekti osnivani su gotovo u svim slovenskim centrima pri nacionalnim institutima za jezik, odnosno u starslovenskim institutima i odeljenjima ako su već postojala kod pojedinih slovenskih naroda. Naime, na IV međunarodnom kongresu slavista u Moskvi 1958. godine, kada je i predstavljena prva sveska Slovnika jazyka staroslovenskeho urađena u Pragu, odlučeno je da se u nacionalnim centrima formiraju posebna odeljenja za prikupljanje materijala za izradu jednog opšteg rečnika crkvenoslovenskog jezika svih redakcija. Međutim, kasnije je odlučeno da se rade rečnici nacionalnih redakcija (tako sada u Zagrebu izlazi u sveskama Rečnik crkvenoslavenskoga jezika hrvatske redakcije, ukupno je izišlo 9 svezaka). Tako je u Institutu formiran poseban projekat, odnosno Staroslovenistički odsek.

Odmah po osnivanju počelo se sa ekscerpcijom najstarijeg srpskog pisanog spomenika s kraja XII veka – Miroslavljevog jevanđelja. Ekscerpirana je svaka reč ma koliko se puta nalazila u tekstu, i to na dva velika listića sa jednim segmentom teksta, sa staroslovenskom normalizovanom odrednicom, grčkim normalizovanim ekvivalentom i oblikom iz teksta. Poseban mali listić imao je grčki normalizovani oblik, oblik iz grčkog konteksta i staroslovenski normalizovani oblik i oblik iz konteksta. Takva se ekscerpicija radila u Pragu, pa je predloženo i drugim centrima da se radi na isti način. Ekscerpirani korpus je kasnije poslužio kao baza za ekscerpiranje ostalih srpskih reprezentativnih jevanđelja do XVI veka.

Drugo po redu srpsko jevanđelje – Vukanovo – upoređivano je sa Miroslavljevim. Na poleđini listića ispisivane su leksičke, grafijske i morfološke varijante. Tekst koji se nije nalazio u Miroslavljevom jevanđelju, a nalazio se u Vukanovom, ekscerpiran je kompletno. Kasnije su pregledana i upoređena još pet izborna jevanđelja (aprakosi), te dva jevanđelja-apostoli. Na poleđini listića ispisivane su samo leksičke razlike. Istim metodom ispisivane su leksičke razlike i iz 17 četvorojevanđelja (tetre).

U korpus za ekscerpciju uzeto je i Rujansko četvorojevanđelje, štampano 1537. godine. Prvo je urađena najstarija srpska tetra Raško-hilandarsko četvorojevanđelje (Hil. 22). Iz njega su potpuno ispisani i ekscerpirani oni delovi jevanđeljskog teksta kojih nije bilo u izbornim jevanđeljima. Na isti način su ekscerpirani i najreprezentativniji apostoli (Dela apostolska i poslanice), ukupno 10 rukopisa. Tako je stvorena leksička građa ispisana na preko 100.000 listića iz jevanđeljskog teksta i oko 50.000 iz apostola (nažalost, građa iz apostola danas nam je nedostupna – nestala je skupa sa ormarima iz nekadašnjih prostorija Instituta u Akademiji).

Pored rada na ekscerpciji u Odseku se radilo i na filološko-lingvističkoj obradi starog srpskog pisanog nasleđa, te na izdanjima dva jevanđelja i dva apostola (Miroslavljevo jevanđelje – kritičko izdanje, Svrljiški odlomci jevanđelja – XIII vek; Matičin apostol, Šišatovački apostol). Saradnici odseka su staro srpsko pisano nasleđe predstavljali na mnogim naučnim skupovima, u mnogim svojim radovima objavljenim u zemlji i inostranstvu i tako u mnogim slučajevima i prvi put ukazali na neke filološko-tekstološko-ligvističke osobitosti tog dela starog pisanog nasleđa.

Zbog raznih okolnosti sa ekscerpcijom se stalo po ekscerpciji apostola. Poslednjih godina došlo se do saznanja da neće biti u doglednoj budućnosti moguće izrađivati jedan pravi crkvenoslovenski rečnik srpske redakcije. Zato je u Odseku odlučeno da se već postojeća leksička građa iz jevanđelja iskoristi na najbolji način. Pristupilo se izradi Srpskoslovenskog jevanđeljskog rečnika.

Sada se priprema i prva sveska, koja će sadržavati slova A-B. Odrednica ima karakter članka. U njoj se leksika konfrontira sa leksikom staroslovenskih jevanđelja i sa leksikom unutar samih srpskih jevanđelja – daju se sve varijante (raznočtenija) koje se javljaju. Određeni segment teksta koji se navodi prati i prevod iz Vukovog prevoda Novog zaveta (kao najstariji srpski prevod na narodnom jeziku), te prevod iz druge polovine XX veka – prevod Novog zaveta od Emilijana M. Čarnića. Na kraju odrednice daju se i varijante, odnosno poklapanja ili nepoklapanja jevanđeljske leksike iz bosanskih ćirilskih jevanđelja, i to na osnovu teksta iz Hvalovog zbornika i leksičkih varijanti datih u kritičkom aparatu iz druga 4 jevanđelja, budući da se ona u skoroj budućnosti leksički neće obrađivati.

Veliki problem u realizaciji projekta predstavlja nedostatak kvalifikovanih saradnika, budući da rad na njemu zahteva multidisciplinarnost, a i sam leksikografski rad u nas, kao ni drugde u svetu, nije tako popularan ni stimulisan.

Nikola Rodić

 

[ljuba miljkovic]

Čitao sam ovo tri puta od kad si napisao.

Možda je trebalo da pročitaš i četvrti put...

A, pročitaj i ovo što si "ispustio"...

Meša o "predvukovskom periodu":

"Kad govorimo o našem narodnom jeziku, gotovo uvek polazimo od netačne činjenice, od mita, da je pravopisnu i jezičku reformu započeo i prvi formulisao Vuk. Učinili su to, međutim, drugi pre njega, sa manje ili više doslednosti i odlučnosti, jer Vuk nije pao s neba, već je došao posle mnogih (bez obzira što je njihov uspeh bio delimičan ili nikakav), preuzevši ideju koja je postojala, i davši joj neslućen zamah i društveno-politički značaj, pretvorio je u određujuću misao i realnu snagu epohe, u zavisnosti od intenziteta kojim je rasla snaga i istorijska uloga naroda. Kad ovo kažemo, nimalo ne umanjujemo istinski revolucionarni značaj Vukova dela, nego ga svodimo u realne okvire, oslobađajući ga elemenata čuda. To delo je toliko veliko, da Vuku ostaje neokrnjeno naše divljenje, i kad njegovim prethodnicima priznamo njihov udeo.

Po onome što danas znamo, pre Dositeja, Solarića, Stojkovića i drugih, narodnim srpskim jezikom vanredno lepim i čistim, počeo je da piše još Gavril Stefanović Venclović, u prvim decenijama XVIII veka, sto godina pre Vuka. "Prosto vam ovo govorimo vašim srbskim jezikom, a ne po knjiški skriveno", piše Venclović, objašnjavajući to veoma zanimljivim mobilizatorskim razlogom: "Ako nepoznat glas truba daje, ko će se na boj pripraviti?" (Taj izuzetno daroviti pesnik, koji je delio zlo i dobro sa svojom seljačkom pastvom doseljenom iz stare domovine u južnu Ugarsku, smelo i otvoreno je izražavao svoja demokratska shvatanja: "Tko te hrani? Ne orač li i kopač? Da ih nije, kako bi ti, gospodičiću, živio? Ko koga hrani ono mu je i gospodar". To je prvi, sasvim rani glas o seljaštvu kao društvenoj i političkoj snazi, koji će u Vukovom političkom manifestu Viša klasa naroda našega zazvučati preteće.)

Venclović je izvršio i pravopisnu reformu, pisao je "uprošćenim pravopisom". On je "od šest znakova, koliko će kasnije Vuk uneti u svoju novu azbuku, upotrebljavao već tri: dž, ć i đ (samo je zamenjivao ć i đ), a lj i nj, je pisao bez tankog jer, zamenivši ga apostrofom (l', n'). Ta rana anticipacija Vukove reforme, kao očevidan znak makar i početaka jačih kretanja narodnih masa, potisnuta je polovinom XVIII veka ruskoslavenskim jezikom i starom fonetskom ortografijom, da bi se jače naglasila veza sa pravoslavnom Rusijom, kao ustuk pokušajima unijaćenja i denacionalizacije."


Ko "plitko" shvata Mešu?

(...)
Opet se lupa po Vuku kao da je on trěbalo da smisli kako se na srpskom kaže upload i download, a kaže se nakladovanje (nakladovati, nakladuj!) i skladovanje (skladovati, skladuj). Vuk je pionir! Gdě su nastavljači? U kurсu, naravno.

Kada je krenuo da prěvodi Novi Zavět, Vuku su nedostajale rěči za određene pojmove i on je tu postupio tako što je rěči kovao sam, gledao kod Štulija, uzimao iz slavenoserbskog. Zar nije time pokazao da njegov vokabular nije hermetički sistem (kao da je to uopšte bilo u pitanju, izuzev někim diskutantima), zar nije priměrom pokazao da svako po potrěbi može posegnuti van njegovog rěčnika i dovijati se kako bi stvorio nove rěči? Da ili ne?

Hajde malo nazad... objasni njegov lopovluk u vezi sa pionirom čije ime i prezime si uzeo za nadimak...

Pisao sam jednom... čitaj, bre, šta su nastavljači zabeležili o "pionirskom delu" koje je trebalo da nastave...

Skerlić: "Posle pada romantizma, od 1870. godine, kada su se opet počele širiti racionalističke ideje, srpski duhovi su se stali vraćati Dositeju Obradoviću. I danas srpski duhovi dele se na dva dela: na one kojima je rodonačelnik Dositej Obradović sa njegovim širokim racionalističkim i zapadnjačkim idejama, i na one kojima je rodonačelnik Vuk Karadžić sa svojim romantičarskim i tradicionalističkim idejama... I odista, danas posle više od jednog veka, Obradović izgleda bliži, moderniji, življi od Vuka Karadžića, sadašnjost i stvarnost daju mu za pravo.
... Današnji književni naraštaj, koji je tako očajno jeretičan, gotovo daje za pravo Vukovim protivnicima koji su pisali da književni jezik stvaraju ne filozofi no književnici koji njime pišu. Za šezdeset godina kultura i književnost u srpskom narodu znatno su se krenule napred, duhovni vidici su se proširili, duše su postale složenije i za nove ideje i za nova osećanja stvara se novi, razvijeniji, viši književni jezik."

Milan Bogdanović: "...ostaje otvoreno pitanje, da li Vukova reforma, pored sve neizračunljive blagotvornosti, nije možda u izvesnom smislu zaustavila i na drugu stranu obrnula našu književnu misao odbacivši onako apsolutno jezik i stil 'slavjanskih' pisaca. Bilo je, čini se, u njihovom izrazu više uslova za dubinu i za tajanstveno, dakle i za emotivno, nego što ih je mogao imati racionalni jezik Vukov."

Stanislav Vinaver: ... u deseteračkom Vukovom jeziku sačuvalo "glomazno nasleđe iskonskih, svima odjecima snabdevenih nastavaka, završetaka, nepogubljenih slogova i preduga, komplikovana ljuljanja i izljuljavanja glavnih i sporednih akcenata kroz nabubrelo, razvodnjeno tkivo jedne iste reči".
Nasuprot toj kobi tradicionalnog jezika, koji pešači reč po reč, ta nekad apsolutna reč ne živi više sama, već u grupi, u vojsci; i ne postoji više muzika samostalne i zasebne reči, već muzika rečenice.
"Svaka reč za sebe nešto smera, znači: ali je konačni izraz u njihovom ritmu, u načinu na koji su udružene, u onom čega u rečima nema."
Napor da se izađe iz "grubog jezika predmetnog i sebarski nedoumevajućeg" (o čemu je govorio još stari Mušicki), treba da dovede do jednog jedinog izlaza i rešenja: "rečenicom misliti", "početi misliti, najzad, višom jednom psihičkom jedinicom", ritmom se boriti protiv statičnosti.
"Ja sam govorio da treba tražiti tehniku srpskoga stiha možda u starim tekstovima. U takvim momentima bio mi je mrzak Vuk Karadžić i njegova reforma". Zato što je (videli smo da to kaže i Milan Bogdanović) toliko racionalizovao jezik da je postao neupotrebljiv za stih, i suviše tvrd da bi izražavao treperenje, "leprš".
Stari tekstovi vukli su ga u "zlatnu tamu": "Mi smo tada osetili da je potrebno uhvatiti vezu sa Vizantijom. Ja sam držao da je Vizantija potrebna da bismo obnovili tradiciju jezika koju je pretrgao Vuk".

Svetislav Basara: Vuk – "neobrazovani avanturista"; Vukovoo delo – "ujdurma" protiv srpskog naroda.
Neke od najvećih današnjih srpskih jada – poraza u ratu, raspad nacionalnog korpusa, opadanje nataliteta, moralnu i materijalnu bedu pripisuje zasluge upravo Vuku Karadžiću jer "nesporazum sa istorijom vidi u domenu lingvistike". "Jezik je" , piše on dalje ,"taj koji određuje stvarnost jednog naroda i njegove istorijske domete"?!
Dakle, po Basari, da se nije krenulo Vukovim putem "naša materijalna i duhovna istorija bila bi u svakom pogledu bogatija" jer kakav jezik takva i istorija, jer društvene promene prate razvoj jezika a ne obrnuto!

Na kraju krajeva ova tema je deplasirana i nije uopšte aktuelna i smatram je još jednim u nizu bacanja pěska u oči...

Da, ovo ti je baš argument... mislim na pesak!

PS. Za kosoznakovno napisane rěči nađi mi analoge u slavenoserbskom da bi malo osvětlao svoj nadimak, da ne kažem špicnamet.[/SIZE]

Zašto bih bilo šta "osvetlao"?

Reč je o mom skraćenom krštenom imenu i prezimenu koje sam nasledio. Odavno sam prestao da se krijem iza "špicnameta".