ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.221
Je l to stade priča zato što ti nisam odgovorio na ovo pitanje?
Pa, traži... do sada si svemu i svakome "doakao"!!!
Vuk Karadžić, reformator ili čovek koji je osakatio ćirilicu?
- Začetnik teme gagiidada
- Datum pokretanja
Pa, traži... do sada si svemu i svakome "doakao"!!!
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.221
Ma, golicalo me ono pionirstvo, čudo jedno… i, evo na šta naidjoh…
Psunjski:
Zađimo malo u hrvatsku prošlost da vidimo, koje je pismo nekada bilo najrasprostranjenije u Hrvatskoj, pa ćemo se već na prvom koraku susresti sa odgovorom splitskoga biskupa Sforce, kojim ovaj 28. juna 1627. odgovara rimskoj kongregaciji, da bi bilo bolje crkvene knjige štampati ćirilicom nego latinicom, pošto je ćirilica opštija i u Dalmaciji se većinom upotrebljava (Ivić-Erdeljanović).
Opisujući stvaranje prvog katoličkog molitvenika na našem jeziku i ćirilicom, hrvatska „povijest“ i sama tvrdi, da je bosanski franjevac Matija Divković (1563–1631) kao prvi hrvatski književnik u Bosni ovaj molitvenik štampao „bosanskom ćirilicom“ („Hrvatski List“ od 14. VI 1939). Da bi stvorili što veću smutnju među pojedinim srpskim zemljama, Hrvati su, doduše, izmislili i u svoju zvaničnu nauku uvrstili neku „bosančicu“, kao različito pismo od ćirilice. Ovo samo zato, da ne bi morali izgovarati reč ćirilice. Šta je ta umišljena „bosančica“ pustićemo da nam o tome nešto kaže dr Vasa Glušac u njegovoj knjizi „Iz prošlosti Bosne i Hercegovine“ (str. 30).
„Pravom učenom čovjeku, kojemu je dobro poznata naša prošlost i naša kultura, ovakve su tvrdnje smiješne. Baš što se tiče „bosančice“, spomenuću jednu anegdotu iz moga studentskog života. Došavši na univerzitet, donio sam sobom iz gimnazije (dr Glušac je rodom Bosanac) i znanje o „bosančici“ kao posebnom pismu. Jednom u razgovoru sa mojim mnogouvaženim profesorom dr Milanom Rešetarom spomenuo sam mu tu „bosančicu“, na šta se on nasmiješi, pa me zapita: „Kakvo je to pismo?“ Ja nastojah da mu odgovorim, ali me učeni profesor preteče i razjasni mi, da posebnog pisma „bosančice“ nema, već da ima stara ćirilica, koja je upotrebljavana na cijelom Balkanskom poluostrvu osim Grčke, od Crnoga do Jadranskog mora. Kasnije ulazeći u nauku, bilo mi je jasno razlaganje moga uvaženog profesora. Zavirio sam malo dublje u to pitanje i otkrio njegovu političku pozadinu.“
Mehmed-paša Sokolović, pismo upućeno oktobra 1561. godine temišvarskom komandantu Andrašu Batoriju, u kojem mu ćirilicom piše i ovo : „I što mi šalješ pisama, sve mi šalji na srpskom jeziku“. (Dr Vaso Glušac, „Povelje Matije Ninoslava", str. 68).
Psunjski:
Zađimo malo u hrvatsku prošlost da vidimo, koje je pismo nekada bilo najrasprostranjenije u Hrvatskoj, pa ćemo se već na prvom koraku susresti sa odgovorom splitskoga biskupa Sforce, kojim ovaj 28. juna 1627. odgovara rimskoj kongregaciji, da bi bilo bolje crkvene knjige štampati ćirilicom nego latinicom, pošto je ćirilica opštija i u Dalmaciji se većinom upotrebljava (Ivić-Erdeljanović).
Opisujući stvaranje prvog katoličkog molitvenika na našem jeziku i ćirilicom, hrvatska „povijest“ i sama tvrdi, da je bosanski franjevac Matija Divković (1563–1631) kao prvi hrvatski književnik u Bosni ovaj molitvenik štampao „bosanskom ćirilicom“ („Hrvatski List“ od 14. VI 1939). Da bi stvorili što veću smutnju među pojedinim srpskim zemljama, Hrvati su, doduše, izmislili i u svoju zvaničnu nauku uvrstili neku „bosančicu“, kao različito pismo od ćirilice. Ovo samo zato, da ne bi morali izgovarati reč ćirilice. Šta je ta umišljena „bosančica“ pustićemo da nam o tome nešto kaže dr Vasa Glušac u njegovoj knjizi „Iz prošlosti Bosne i Hercegovine“ (str. 30).
„Pravom učenom čovjeku, kojemu je dobro poznata naša prošlost i naša kultura, ovakve su tvrdnje smiješne. Baš što se tiče „bosančice“, spomenuću jednu anegdotu iz moga studentskog života. Došavši na univerzitet, donio sam sobom iz gimnazije (dr Glušac je rodom Bosanac) i znanje o „bosančici“ kao posebnom pismu. Jednom u razgovoru sa mojim mnogouvaženim profesorom dr Milanom Rešetarom spomenuo sam mu tu „bosančicu“, na šta se on nasmiješi, pa me zapita: „Kakvo je to pismo?“ Ja nastojah da mu odgovorim, ali me učeni profesor preteče i razjasni mi, da posebnog pisma „bosančice“ nema, već da ima stara ćirilica, koja je upotrebljavana na cijelom Balkanskom poluostrvu osim Grčke, od Crnoga do Jadranskog mora. Kasnije ulazeći u nauku, bilo mi je jasno razlaganje moga uvaženog profesora. Zavirio sam malo dublje u to pitanje i otkrio njegovu političku pozadinu.“
Mehmed-paša Sokolović, pismo upućeno oktobra 1561. godine temišvarskom komandantu Andrašu Batoriju, u kojem mu ćirilicom piše i ovo : „I što mi šalješ pisama, sve mi šalji na srpskom jeziku“. (Dr Vaso Glušac, „Povelje Matije Ninoslava", str. 68).
...lepo ste vi pisali , a neki bome i šarali...lepo........eto da pridodam jedno šta bi bilo kad bi bilo razmišljanje....
....da ne bi vuka i onih što ga nagovoriše i naučiše da učini što je učinio....srpski jezik i pismenost danas ne bi postojao....
...srpski jezik kojim je do vuka govorilo i pisalo par hiljada duša...je bio apsolutna nepoznanica puku...
...u vreme evropskih nacionalnih revolucija 1848., a pogledano kroz slična istorijsko-jezička prelamanja danas...narodni srpski jezik bi bio proglašen arhaizmom... srpski jezik kojim se služilo tih par hiljada pismenih i koji je bio mešavina svega i svačega slovenskog kao komplikovan i demode bio bi potisnut...da ne pričam o rasnoj nepoželjnosti slovenstva....i kao službeni jezici bi se uveli nemački, mađarski, grčki, italijanski, zavisno od teritorije na koju se službenost odnosi....
...u skladu sa opštim razvojem društva, dolazeće generacije bi se od detenjistva učile tim jezicima....ono u fazonu...govori stranjski da se ne patiš u životu kao tata i mama....
...sve u svemu...vuk je...svakako ne sam i samoinicijativno, bar ne na početku svog rada....uspeo da uhvati istoriju za rep i nekako progura srpski jezik i srpsku pismenost u taj evro voz....
....ostalo je istorija....
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 32.949
Bravo. Sve si lepo rekao, sa suštinom u zaključku.
Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 36.021
Баш је симпа ова слика.
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.221
Kojih "par hiljada"?
(...)
...srpski jezik kojim je do vuka govorilo i pisalo par hiljada duša...je bio apsolutna nepoznanica puku...
Pa, baš on je u vezi sa pismenošću u vreme Prvog ustanka zabeležio: "Ni u sto sela nije bilo jednog pismenog."
A kroz veliku školu, koju je pohadjao i otac srpske pismenosti, prošlo je oko 40 učenika za sve vreme njenog rada!!!
Pri tome, upis u tu školu bio je uslovljen samo znanjem pisanja, čitanja i računanja.
Da l nije neka greška?
Ova tema se odnosi na vuka sa štulom!
Poslednja izmena:
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 32.949
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.221
Ima ovde, za dobronamerne, sažeto o njegovom prevodu Novog zaveta...
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 32.949
Ovo je link na koji upućuje Miljković: http://www.kocic.net/bjelajac/XIX_vek.htm
Toliko je dobro (vidi se svo praznoverje i strah od novog i nepoznatog kod srpskog nazadnjačkog sveštenstva), da moram da prepišem:
VUKOV PREVOD NOVOGA ZAVETA
Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću, a umro je januara 1864. godine u Beču. Bio je član deset međunarodnih učenih društava i akademija nauka, počasni doktor nauka, počasni građanin Zagreba i Poreča, počasni član više univerziteta i instituta i nosilac tri ruska, dva austrijska, jednog pruskog i jednog crnogorskog ordena, kao i drugih priznanja.
O Vukovom radu, životu i prevodu Novoga zaveta mnogo je pisano. Sam prevod je usko povezan sa Vukovom jezičkom reformom, tako da je Vuk, posle prevođenja Novoga zaveta imao više od jednog neprijatelja: osim što su mu se suprotstavljali pobornici staroga pravopisa, prevod nije bio po volji ni dostojnicima srpske crkve ni države. Tadašnja cenzura nije dopuštala štampanje bez prethodne saglasnosti crkvenih starešina, i mada je Vuk imao saglasnost jednog episkopa - to ipak nije bilo dovoljno. Zato je prevod čekao na izdavanje punih 27 godina, a u međuvremenu je doživeo nekoliko recenzija od strane samoga Vuka.
... nastavlja se...
Toliko je dobro (vidi se svo praznoverje i strah od novog i nepoznatog kod srpskog nazadnjačkog sveštenstva), da moram da prepišem:
VUKOV PREVOD NOVOGA ZAVETA
Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću, a umro je januara 1864. godine u Beču. Bio je član deset međunarodnih učenih društava i akademija nauka, počasni doktor nauka, počasni građanin Zagreba i Poreča, počasni član više univerziteta i instituta i nosilac tri ruska, dva austrijska, jednog pruskog i jednog crnogorskog ordena, kao i drugih priznanja.
O Vukovom radu, životu i prevodu Novoga zaveta mnogo je pisano. Sam prevod je usko povezan sa Vukovom jezičkom reformom, tako da je Vuk, posle prevođenja Novoga zaveta imao više od jednog neprijatelja: osim što su mu se suprotstavljali pobornici staroga pravopisa, prevod nije bio po volji ni dostojnicima srpske crkve ni države. Tadašnja cenzura nije dopuštala štampanje bez prethodne saglasnosti crkvenih starešina, i mada je Vuk imao saglasnost jednog episkopa - to ipak nije bilo dovoljno. Zato je prevod čekao na izdavanje punih 27 godina, a u međuvremenu je doživeo nekoliko recenzija od strane samoga Vuka.
... nastavlja se...
Poslednja izmena:
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 32.949
Na nagovor Jerneja Kopitara (poznatog i kao Vartolomej), sa kojim se upoznao u Beču 1815. godine, i po savetu Lukijana Mušickog, koji je smatrao da će narod i srpska crkva prihvatiti samo prevod koji podržava Rusko biblijsko društvo, a ne englesko, ili neko drugo zapadno, Vuk stupa u kontakt sa Ruskim biblijskim društvom, putuje u Petrograd, i 1818. godine sa njim sklapa ugovor o prevođenju Novoga zaveta na srpski jezik. Posle samo šest meseci rada, Vuk je predao rukopis. Prevod je načinjen uglavnom sa tzv. slovenskog prevoda iz 1820. godine koji je bio potvrđen od crkvenog Sinoda, uz obimne i važne konsultacije sa nemačkim Luterovim prevodom i ruskim. Vuk u predgovoru kaže da je, ponekad, konsultovao i deset različitih prevoda na evropske jezike. Na prevodu su mu pomagali Kopitar, i kasnije Franc Miklošić, naročito kod konsultacija oko težih mesta.
Ipak, Rusko društvo rukopis vraća 1823. godine, nezadovoljno jezikom
Vukovog prevoda, a posle negativne recenzije komisije u kojoj su se nalazili mitropolit Leontije Lambrović, tada bivši srpski mitropolit, arhimandrit Filipović i Atanasije Stojković. Komisija je prevod počela da ispravlja po starom pravopisu, i onda zaključila da je to uzaludan posao, pa je predložila svoj prevod.
Posle odbijanja Ruskog društva da mu štampa prevod, Vuk 1824. godine objavljuje "Oglede Svetog pisma na srpskom jeziku" na dvadeset pet stranica, jer je želeo da javnost vidi njegov rad, kao i da Britanskom društvu učini ponudu za štampanje njegovog prevoda.
"Ogledi" su štampani u Lajpcigu u hiljadu primeraka, a sadržavali su odlomke iz Novoga zaveta[122]. Međutim, sve je bilo uzalud. U Srbiji ni vlast (knez Miloš), ni crkva, kao ni u Austriji srpska crkva, nisu hteli da daju preporuku za štampanje. Sa druge strane, Biblijsko društvo bez preporuke nije želelo da štampa, jer je austrijska cenzura izričito zahtevala preporuku srpskih crkvenih vlasti.
Zato 1831. godine Vuk izlazi sa novim predlogom: da se njegov prevod štampa za "Srbe Turskoga zakona (za Bošnjake)" kojih je u Bosni tada bilo više od milion.
Međutim, sve ovo vreme, Britansko biblijsko društvo je štampalo Stojkovićev prevod (za koji isto tako nije imalo odobrenje), pa bi objavljivanje Vukovog prevoda bilo štetno po ovaj drugi.
Vuk se 1832. godine obraća Berlinskom (pruskom) biblijskom društvu sa istim zahtevom, ali ono zahtev vraća londonskoj centrali. Godine 1833. Vuk se obraća Njegošu, sa kojim je tada bio u veoma dobrim odnosima. Njegoš mu izdaje pismenu preporuku čija je težina bila u tome što je Njegoš već bio novoposvećeni episkop crnogorski i brdski. Prema crkvenom istoričaru Radoslavu Grujiću: "Vladika Petar I, zanosio se takođe mišlju, da narod svoj prosveti u hrišćanskom duhu, te je 1826. izrazio želju, da se Sv. Pismo Novoga Zaveta prevede na srpski i u narod raširi". Vuk Njegoševu preporuku odmah šalje Biblijskom društvu, ali opet nema pozitivnog odgovora. Sledeće, 1834. godine Vuk odlazi u Crnu Goru sa namerom da tamo štampa Novi zavet, ali odustaje zbog loših tehničkih mogućnosti.
I pored mnogobrojnih odbijanja Vuk i dalje ne odustaje. Preko prijatelja i poznanika obraća se Američkom biblijskom društvu, odnosno njihovim predstavnicima koji su tada bili u Srbiji. Oni su, u razgovorima sa ljudima, stekli utisak da je Vukov prevod zaista poželjan i takvu su preporuku poslali u London. 
Međutim, Biblijsko društvo 1840. godine ponovo planira (neuspelo) izdavanje Stojkovićevog prevoda.
Zato se, 1847. godine, Vuk konačno odlučuje da objavi privatno izdanje. Godina 1847. je i po drugim knjigama dragocena za srpsku književnost. Iste godine izlaze i "Pesme" Branka Radičevića i "Gorski vijenac" Petra Petrovića Njegoša.
Posle odobrenja bečke cenzure, Vuk rukopis predaje štampariji u Jermenskom manastiru u Beču (mehitarista), sa kojima je i ranije sarađivao. Prvi tiraž je bio dve hiljade primeraka, a Vuk je napisao predgovor i priložio list sa novom srpskom azbukom. Reakcija je bila brza. Po zahtevu srpske crkve, kneževska Popečiteljstva (ministarstva) prosvete i finansija su zabranila uvoz Vukovog prevoda u Srbiju. U obrazloženju je stajalo da je "druga strana" štampala Novi zavet, pri čemu se očigledno misli na jermenski manastir, što je protumačeno kao delovanje rimske papske Propagande. Međutim, Biblijsko društvo iz Londona 1850. godine otkupljuje od Vuka hiljadu primeraka. Tom prilikom je sklopljen ugovor po kojem Vuk pristaje da se iz budućih izdanja društva ukloni njegov predgovor, kao i da se prevod može dalje štampati i u drugom pismu i veličini - formatu. Prvi tiraž je rasprodat do 1853. godine.
Prema sačuvanim rukopisima možemo da rekonstruišemo obim rada i revizija koje je Vuk načinio na Novom zavetu od prvog rukopisa 1819. godine do prvog štampanog izdanja 1847. godine. Prvo je za potrebe Ruskog društva načinio ekavski prevod 1819. godine. Zatim je dalje radio i prepravljao ga za izdanje Ogleda 1824. godine, isto tako na ekavici. U rukopisu iz 1829. godine primetno je vraćanje na slavjano-serpsku ortografiju. Rukopis iz 1835. godine (verovatno pripreman za štampanje u Crnoj Gori) ponovo se vraća Vukovom pravopisu, ali je na ijekavici. U rukopisu iz 1845. godine učinjene su manje ispravke, pa je ta verzija i predata u štampu 1847. godine.
... nastavlja se ... najbolje tek dolazi...
"Ja ne znam da li u svemu narodu našemu, osim crkava, pedeset kuća imaju Novi zavjet; a osim sveštenstva, koje čita u crkvi i u drugijem različnijem događajima po službi svojoj, ne znam bi li se moglo naći i pet ljudi koji su Novi zavjet sav redom pročitali... Ja se nadam da će knjiga ova biti na neiskazanu korist narodu našemu. Iz jevanđelija će narod poznati kako je Hristos na ovaj svijet došao, šta je učio, i kako je sa svijeta ovoga otišao..."[121]
Ipak, Rusko društvo rukopis vraća 1823. godine, nezadovoljno jezikom
Vukovog prevoda, a posle negativne recenzije komisije u kojoj su se nalazili mitropolit Leontije Lambrović, tada bivši srpski mitropolit, arhimandrit Filipović i Atanasije Stojković. Komisija je prevod počela da ispravlja po starom pravopisu, i onda zaključila da je to uzaludan posao, pa je predložila svoj prevod.Posle odbijanja Ruskog društva da mu štampa prevod, Vuk 1824. godine objavljuje "Oglede Svetog pisma na srpskom jeziku" na dvadeset pet stranica, jer je želeo da javnost vidi njegov rad, kao i da Britanskom društvu učini ponudu za štampanje njegovog prevoda.
"Ogledi" su štampani u Lajpcigu u hiljadu primeraka, a sadržavali su odlomke iz Novoga zaveta[122]. Međutim, sve je bilo uzalud. U Srbiji ni vlast (knez Miloš), ni crkva, kao ni u Austriji srpska crkva, nisu hteli da daju preporuku za štampanje.
Sa druge strane, Biblijsko društvo bez preporuke nije želelo da štampa, jer je austrijska cenzura izričito zahtevala preporuku srpskih crkvenih vlasti.Zato 1831. godine Vuk izlazi sa novim predlogom: da se njegov prevod štampa za "Srbe Turskoga zakona (za Bošnjake)" kojih je u Bosni tada bilo više od milion.
Međutim, sve ovo vreme, Britansko biblijsko društvo je štampalo Stojkovićev prevod (za koji isto tako nije imalo odobrenje), pa bi objavljivanje Vukovog prevoda bilo štetno po ovaj drugi.Vuk se 1832. godine obraća Berlinskom (pruskom) biblijskom društvu sa istim zahtevom, ali ono zahtev vraća londonskoj centrali. Godine 1833. Vuk se obraća Njegošu, sa kojim je tada bio u veoma dobrim odnosima. Njegoš mu izdaje pismenu preporuku
čija je težina bila u tome što je Njegoš već bio novoposvećeni episkop crnogorski i brdski. Prema crkvenom istoričaru Radoslavu Grujiću: "Vladika Petar I, zanosio se takođe mišlju, da narod svoj prosveti u hrišćanskom duhu, te je 1826. izrazio želju, da se Sv. Pismo Novoga Zaveta prevede na srpski i u narod raširi". Vuk Njegoševu preporuku odmah šalje Biblijskom društvu, ali opet nema pozitivnog odgovora. Sledeće, 1834. godine Vuk odlazi u Crnu Goru sa namerom da tamo štampa Novi zavet, ali odustaje zbog loših tehničkih mogućnosti.I pored mnogobrojnih odbijanja Vuk i dalje ne odustaje.
Preko prijatelja i poznanika obraća se Američkom biblijskom društvu, odnosno njihovim predstavnicima koji su tada bili u Srbiji. Oni su, u razgovorima sa ljudima, stekli utisak da je Vukov prevod zaista poželjan i takvu su preporuku poslali u London. Međutim, Biblijsko društvo 1840. godine ponovo planira (neuspelo) izdavanje Stojkovićevog prevoda. Zato se, 1847. godine, Vuk konačno odlučuje da objavi privatno izdanje.
Godina 1847. je i po drugim knjigama dragocena za srpsku književnost. Iste godine izlaze i "Pesme" Branka Radičevića i "Gorski vijenac" Petra Petrovića Njegoša. Posle odobrenja bečke cenzure, Vuk rukopis predaje štampariji u Jermenskom manastiru u Beču (mehitarista), sa kojima je i ranije sarađivao. Prvi tiraž je bio dve hiljade primeraka, a Vuk je napisao predgovor i priložio list sa novom srpskom azbukom. Reakcija je bila brza. Po zahtevu srpske crkve, kneževska Popečiteljstva (ministarstva) prosvete i finansija su zabranila uvoz Vukovog prevoda u Srbiju. U obrazloženju je stajalo da je "druga strana" štampala Novi zavet, pri čemu se očigledno misli na jermenski manastir, što je protumačeno kao delovanje rimske papske Propagande.
Međutim, Biblijsko društvo iz Londona 1850. godine otkupljuje od Vuka hiljadu primeraka. Tom prilikom je sklopljen ugovor po kojem Vuk pristaje da se iz budućih izdanja društva ukloni njegov predgovor, kao i da se prevod može dalje štampati i u drugom pismu i veličini - formatu. Prvi tiraž je rasprodat do 1853. godine.Prema sačuvanim rukopisima možemo da rekonstruišemo obim rada i revizija koje je Vuk načinio na Novom zavetu od prvog rukopisa 1819. godine do prvog štampanog izdanja 1847. godine. Prvo je za potrebe Ruskog društva načinio ekavski prevod 1819. godine. Zatim je dalje radio i prepravljao ga za izdanje Ogleda 1824. godine, isto tako na ekavici. U rukopisu iz 1829. godine primetno je vraćanje na slavjano-serpsku ortografiju. Rukopis iz 1835. godine (verovatno pripreman za štampanje u Crnoj Gori) ponovo se vraća Vukovom pravopisu, ali je na ijekavici. U rukopisu iz 1845. godine učinjene su manje ispravke, pa je ta verzija i predata u štampu 1847. godine.
... nastavlja se ... najbolje tek dolazi...
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 32.949
Dakle, sad su na redu rusofili-evropofobi o kojima sam govorio, samo što se ovima od pre 200 godina može i oprostiti...
Prvi kritičari Vukovog prevoda bili su zaslepljeni strahom i mržnjom.
Knjaz Miloš je smatrao da predstavlja napad na pravoslavnu veru:
Knjažev savetnik Petronijević je napisao da je knjiga štampana od strane Propagande, da je štetna po pravoslavlje, a slične stavove izneo je i sekretar srpskoga mitropolita i cenzor knjiga i novina Vasilije Lazić,
sa kojim je Daničić polemisao preko novina. Godine 1850. vladika Jevđenije Jovanović (koji je nasledio Mušickog, posle njegove smrti) objavio je knjigu: "O prevodu Novoga Zavjeta..." Drugi su u napadima govorili o tome da je Vuk u vezi sa luteranskom crkvom - verovatno zbog korišćenja Luterovog prevoda na nemački. Govorilo se da je Vuk plaćeni agent katoličke ili protestantske propagande. Napadi su stigli i iz Rusije, gde je Vukov pravopis shvaćen kao uvođenje latinskog pravopisa, samo prividno zadržavajući spoljni izgled ruskih slova, itd. Jedan od poslednjih napada dogodio se samo dve godine pre Vukove smrti u časopisu Svetovid. Tada je napadnut kako je od nemačkih luterana primio pare, štampao Novi zavet u Berlinu (izdanje 1857.), a da je u Beograd primerke doneo čovek "druge vere" - protestantski pastir, koji je, u stvari, bio legitimni predstavnik Biblijskog društva! Vuka je najviše branio njegov učenik i sledbenik Đura Daničić, koji je postao čuven po svom spisu "Rat za srpski jezik..." u kome je branio i odbranio Vukov pravopis. Daničić je vodio mnoge rasprave sa Vukovim kritičarima, i uglavnom ih je ućutkivao, koristeći naučni metod komparacije i analogije.
Zanimljivo je da je već godine 1853. u Pragu[124], u jednom izdanju izabranih stihova iz Evanđelja po Jovanu na više jezika, osim grčkog, latinskog, boemijskog (češkog), poljskog, ruskog, slovenskog (verovatno crkveno-slovenskog), upotrebljen i prevod na srpskohrvatskom jeziku. (baš me interesuje koji je naziv jezika u originalu upotrebljen, prim. Mraklj) Knjigu je pripremio J. Rozum a nalazi se u Staročeskoj biblioteci. Kako je ovo izdanje samo šest godina posle pojave Vukovog Novoga zaveta, realno je pretpostaviti da se urednik poslužio najnovijim prevodom - odnosno Vukovim, s obzirom da se koristio fondom Biblijskog društva iz Londona.
U međuvremenu Vuk se branio, pisao utuke na utuke, odgovore, molbe, žalbe i "ljubezna pisma", i radio na reviziji prevoda, pripremajući drugo izdanje. Ono je objavljeno 1857. godine, štampano u Berlinu, u tiražu od pet hiljada primeraka.
Vukov najozbiljniji i najbolji kritičar u to vreme bio je Nikanor Grujić, vladika pakrački, član Matice srpske i Srpskog učenog društva. On je 1852. godine u Zemunu objavio knjigu "Primjetve Nikanora Grujića, arhimandrita kuveždinskog, na prevod Novoga Zavjeta, koji je gospodin Vuk S. Karadžić pisao" u kojoj je nabrojao oko tri stotine primedbi na prevod. Vuk je obratio pažnju na ove kritike, iako se o njima u pismu Platonu Atanackoviću loše izjasnio, i u izdanje iz 1857. godine uneo je osam ispravki.
Sledeće, treće izdanje, štampano je posle Vukove smrti, 1864. godine, u tiražu od pet hiljada primeraka, a redosled poslanica je promenjen u današnji. Ovo izdanje, kao i ostala do 1871. godine spadaju u lošija, jer je ispravke i korekcije činio Đura Daničić, koji je, unoseći ih, učinio niz drugih grešaka.
Nauka se o ovim ispravkama veoma nepovoljno izrazila, pa je zato 1974. godine Prosveta štampala kritičko izdanje, a 1987. godine izdavačke kuće Prosveta i Nolit štampale su izdanje iz 1847. godine u (za naše uslove velikom) tiražu od 14 hiljada primeraka.
Godine 1868. Vukov pravopis je zvanično prihvaćen u Srbiji i uveden u školski sistem. Te iste godine, objavljeno je prvi put na srpskom jeziku Sveto pismo Staroga i Novoga zaveta.
Prvi kritičari Vukovog prevoda bili su zaslepljeni strahom i mržnjom.
Knjaz Miloš je smatrao da predstavlja napad na pravoslavnu veru: "On previđa da će težnje takove kojima je Vuk pristao, težnje reformizma ako im se za vreme ne stane na put u današnja naša zgodna i nezgodna vremena, samo razdor u naš narod useliti, jer on zna i to šta je krvi Nemačku stalo, dok je prevod Novog Zavjeta, dok je reformacija prodrla kud je naumila."[123]
Knjažev savetnik Petronijević je napisao da je knjiga štampana od strane Propagande, da je štetna po pravoslavlje, a slične stavove izneo je i sekretar srpskoga mitropolita i cenzor knjiga i novina Vasilije Lazić,
sa kojim je Daničić polemisao preko novina. Godine 1850. vladika Jevđenije Jovanović (koji je nasledio Mušickog, posle njegove smrti) objavio je knjigu: "O prevodu Novoga Zavjeta..." Drugi su u napadima govorili o tome da je Vuk u vezi sa luteranskom crkvom - verovatno zbog korišćenja Luterovog prevoda na nemački. Govorilo se da je Vuk plaćeni agent katoličke ili protestantske propagande. Napadi su stigli i iz Rusije, gde je Vukov pravopis shvaćen kao uvođenje latinskog pravopisa, samo prividno zadržavajući spoljni izgled ruskih slova, itd. Jedan od poslednjih napada dogodio se samo dve godine pre Vukove smrti u časopisu Svetovid. Tada je napadnut kako je od nemačkih luterana primio pare, štampao Novi zavet u Berlinu (izdanje 1857.), a da je u Beograd primerke doneo čovek "druge vere" - protestantski pastir, koji je, u stvari, bio legitimni predstavnik Biblijskog društva! Vuka je najviše branio njegov učenik i sledbenik Đura Daničić, koji je postao čuven po svom spisu "Rat za srpski jezik..." u kome je branio i odbranio Vukov pravopis. Daničić je vodio mnoge rasprave sa Vukovim kritičarima, i uglavnom ih je ućutkivao, koristeći naučni metod komparacije i analogije.Zanimljivo je da je već godine 1853. u Pragu[124], u jednom izdanju izabranih stihova iz Evanđelja po Jovanu na više jezika, osim grčkog, latinskog, boemijskog (češkog), poljskog, ruskog, slovenskog (verovatno crkveno-slovenskog), upotrebljen i prevod na srpskohrvatskom jeziku. (baš me interesuje koji je naziv jezika u originalu upotrebljen, prim. Mraklj) Knjigu je pripremio J. Rozum a nalazi se u Staročeskoj biblioteci. Kako je ovo izdanje samo šest godina posle pojave Vukovog Novoga zaveta, realno je pretpostaviti da se urednik poslužio najnovijim prevodom - odnosno Vukovim, s obzirom da se koristio fondom Biblijskog društva iz Londona.
U međuvremenu Vuk se branio, pisao utuke na utuke, odgovore, molbe, žalbe i "ljubezna pisma", i radio na reviziji prevoda, pripremajući drugo izdanje. Ono je objavljeno 1857. godine, štampano u Berlinu, u tiražu od pet hiljada primeraka.
"Ovo izdanje predstavlja Vukovu zadnju reviziju njegova Novoga zavjeta. U tekst su unijete samo neke manje izmjene i ispravci. Tehnički, izdanje je skoro sasvim istovjetno s onim iz 1847. godine"
[Kuzmič, Peter dr: VUK-DANIČIĆEVO SVETO PISMO I BIBLIJSKA DRUŠTVA]
[Kuzmič, Peter dr: VUK-DANIČIĆEVO SVETO PISMO I BIBLIJSKA DRUŠTVA]
Vukov najozbiljniji i najbolji kritičar u to vreme bio je Nikanor Grujić, vladika pakrački, član Matice srpske i Srpskog učenog društva. On je 1852. godine u Zemunu objavio knjigu "Primjetve Nikanora Grujića, arhimandrita kuveždinskog, na prevod Novoga Zavjeta, koji je gospodin Vuk S. Karadžić pisao" u kojoj je nabrojao oko tri stotine primedbi na prevod. Vuk je obratio pažnju na ove kritike, iako se o njima u pismu Platonu Atanackoviću loše izjasnio, i u izdanje iz 1857. godine uneo je osam ispravki.
Sledeće, treće izdanje, štampano je posle Vukove smrti, 1864. godine, u tiražu od pet hiljada primeraka, a redosled poslanica je promenjen u današnji. Ovo izdanje, kao i ostala do 1871. godine spadaju u lošija, jer je ispravke i korekcije činio Đura Daničić, koji je, unoseći ih, učinio niz drugih grešaka.
"I tako sve hotimične izmjene u svijem izdanjima Vukova Novoga Zavjeta od g. 1864. do g. 1871. idu na račun Daničićev, kao što na njegov račun idu i sve nehotične štamparske pogreške koje su se u tijem izdanjima potkrale."
[Milan Rešetar prema Mošin, Vladimir dr: VUKOV NOVI ZAVJET, Prosveta, Beograd, 1974. godine]
[Milan Rešetar prema Mošin, Vladimir dr: VUKOV NOVI ZAVJET, Prosveta, Beograd, 1974. godine]
Nauka se o ovim ispravkama veoma nepovoljno izrazila, pa je zato 1974. godine Prosveta štampala kritičko izdanje, a 1987. godine izdavačke kuće Prosveta i Nolit štampale su izdanje iz 1847. godine
u (za naše uslove velikom) tiražu od 14 hiljada primeraka.Godine 1868. Vukov pravopis je zvanično prihvaćen u Srbiji i uveden u školski sistem. Te iste godine, objavljeno je prvi put na srpskom jeziku Sveto pismo Staroga i Novoga zaveta.
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.221
@ ě
... već na ovu http://www.kocic.net/bjelajac/! To se lako može proveriti klikom na reč ovde u mom postu.
Ne razumem zašto je uzeta samo strana bjelajac/XIX_vek.htm iz prezentacije o čijoj adresi je reč?
Da se ne vide ostali tekstovi, recimo uvod, i u uvodu ovo:
"... u materijalizovanju i obezduhovljenju, neumitnim pratiocima našega veka, zaboravili smo da Sveto pismo među Srbima nije tek 130 godina, već više od jedanaest vekova, da smo na njemu gradili svoju pismenost, književnost, jezik kojim danas govorimo, duhovnost, umetnost, kulturu, moral i istoriju. Jedan od najstarijih rukopisa vezanih za srpski jezik i područje je upravo evanđelje (Marijinsko), najlepša srpska srednjovekovna knjiga je evanđelje (Miroslavljevo), najstarija poznata štampana knjiga na srpskom je psaltir (Cetinjski), prva knjiga štampana u Beogradu je evanđelje (Beogradsko), itd."
Zašto si sakatio tekst Branka Bjelajca svojim nesuvislim komentarima u formi smajlija, koje si umetao kao neki klinac u zabavištu?
Možda nije trebalo ni ovo da se pročita:
"... dok drugi evropski narodi uvećavaju svoja, ionako velika, narodna bogatstva našim starim rukopisima i knjigama, dok se po evropskim metropolama formiraju legati sa mnogim srpskim knjigama i srbuljama, u našoj zemlji se još uvek o Svetom pismu na srpskom jeziku marginalno govori i istražuje..."
Možda, zbog ovoga:
"... danas bismo i dalje verovali da je Vuk prodavao interese srpskoga naroda (a on je samo prodavao stare vredne rukopise), da je radio za austrijsku katoličku propagandu, ili engleske protestante, ili jermenske unijate ili nekog drugog, zato što nam niko drugi ne bi imao šta drugo da kaže."
Ja nisam od onih koji Vuka (sa sve štulom) nipodaštavaju, ali neću da se svrstam ni medju one koji ga glorifikuju, koji hoće da mu stave svetački oreol oko (ili iznad!?) glave.
Prema tome, nisam isključiv, te ne spadam ni u ove koje Bjelajac apostrofira...
"Ima ljudi koji u ove optužbe i danas veruju. Ima onih koji kažu da Vukov prevod nije dobar jer na koricama njihovog izdanja nije odštampan krst, drugi kažu da Vukova upotreba pojedinih reči vređa njihov visok moral, kao i narodni moral, a to nisu ljudi neobrazovani i slabi u znanju, pa da im nije poznat postupak kojim se Vuk služio u korišćenju baš narodnih reči zbog tog istog naroda - pa ipak, ni oni ne mogu da negiraju veličinu i značaj ovoga dela."
Pokušavao sam, posle intervencije moderatora, da što je moguće češće ne beležim lični stav i komentare u ovoj temi.
Nastojao sam da se služim citatima... ali ni jedan nisam osakatio sličicama.
Ovo je laž. Nisam nikoga uputio na adresu http://www.kocic.net/bjelajac/XIX_vek.htm,
... već na ovu http://www.kocic.net/bjelajac/! To se lako može proveriti klikom na reč ovde u mom postu.
Ne razumem zašto je uzeta samo strana bjelajac/XIX_vek.htm iz prezentacije o čijoj adresi je reč?
Da se ne vide ostali tekstovi, recimo uvod, i u uvodu ovo:
"... u materijalizovanju i obezduhovljenju, neumitnim pratiocima našega veka, zaboravili smo da Sveto pismo među Srbima nije tek 130 godina, već više od jedanaest vekova, da smo na njemu gradili svoju pismenost, književnost, jezik kojim danas govorimo, duhovnost, umetnost, kulturu, moral i istoriju. Jedan od najstarijih rukopisa vezanih za srpski jezik i područje je upravo evanđelje (Marijinsko), najlepša srpska srednjovekovna knjiga je evanđelje (Miroslavljevo), najstarija poznata štampana knjiga na srpskom je psaltir (Cetinjski), prva knjiga štampana u Beogradu je evanđelje (Beogradsko), itd."
Ako si hteo da prepišeš, zašto to nisi učinio pošteno, onako kako je na prezentaciji napisano?
Zašto si sakatio tekst Branka Bjelajca svojim nesuvislim komentarima u formi smajlija, koje si umetao kao neki klinac u zabavištu?
Možda nije trebalo ni ovo da se pročita:
"... dok drugi evropski narodi uvećavaju svoja, ionako velika, narodna bogatstva našim starim rukopisima i knjigama, dok se po evropskim metropolama formiraju legati sa mnogim srpskim knjigama i srbuljama, u našoj zemlji se još uvek o Svetom pismu na srpskom jeziku marginalno govori i istražuje..."
Možda, zbog ovoga:
"... danas bismo i dalje verovali da je Vuk prodavao interese srpskoga naroda (a on je samo prodavao stare vredne rukopise), da je radio za austrijsku katoličku propagandu, ili engleske protestante, ili jermenske unijate ili nekog drugog, zato što nam niko drugi ne bi imao šta drugo da kaže."
Ja nisam od onih koji Vuka (sa sve štulom) nipodaštavaju, ali neću da se svrstam ni medju one koji ga glorifikuju, koji hoće da mu stave svetački oreol oko (ili iznad!?) glave.
Prema tome, nisam isključiv, te ne spadam ni u ove koje Bjelajac apostrofira...
"Ima ljudi koji u ove optužbe i danas veruju. Ima onih koji kažu da Vukov prevod nije dobar jer na koricama njihovog izdanja nije odštampan krst, drugi kažu da Vukova upotreba pojedinih reči vređa njihov visok moral, kao i narodni moral, a to nisu ljudi neobrazovani i slabi u znanju, pa da im nije poznat postupak kojim se Vuk služio u korišćenju baš narodnih reči zbog tog istog naroda - pa ipak, ni oni ne mogu da negiraju veličinu i značaj ovoga dela."
Pokušavao sam, posle intervencije moderatora, da što je moguće češće ne beležim lični stav i komentare u ovoj temi.
Nastojao sam da se služim citatima... ali ni jedan nisam osakatio sličicama.
Poslednja izmena:
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 32.949
Opusti se, bre, Miljkoviću. Sve je pod kontrolom.
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.221
O, Gospode!!!
Da li da se smejem ili da zalelečem... ne znam čime bih ti priuštio spokoj koji tebi nedostaje!?
Ili da te uputim
A kako ti je postalo pravilo, ovde, na forumu, da omalovažiš sagovornika tako što ga dikvalifikuješ, da nekome preporučuješ opuštanje zarad svoje nervoze koja te obuzme kad ti ponestane argumenata...
... potom, radi prepoznavanja onoga što beležiš, primenjuješ ,
, pa onda ove sličice...
Čak si i Oca našeg pisma nadmašio, koristeći znak "ě"!?
... to me malo podseća na onoga ko ima stalnu potrebu za ritualima... ali ne bih dalje...
Da li bi te, možda, ovo zadovoljilo:
Kulišić i Čajkanović smatraju da se htonska i lunarna priroda "mitskog vuka izražava u vjerovanju da je ovaj vuk sakat, hrom", u čemu se slažu i ruska i bugarska i srpska verzija "mitskog vuka" (Kulisic 1979:45). Vuk je, dakle, teriomorfni oblik drevnog srpskog vrhovnog boga. Ovu predstavu, osim u srpskoj, nalazimo i u mitologijama drugih naroda: u nemačkoj, ruskoj, bugarskoj.
(Sreten Petrovic, Srpska mitologija u verovanjima, običaju i ritualu, str.181-182)
Zaista, sasvim je moguće da je ovaj naš poprimio teriomorfne karakteristike, da se poistovetio sa jednim od junaka iz svog neimarskog zapisivačkog pregalaštva.
A kad care sasluša Milicu,
On otide sitnu knjigu pisat',
Te je šalje Srijem-zemlji ravnoj
Na koljeno Zmaj-Despotu Vuku:
"Čuješ mene, Zmaj-Despote Vuče!
"Dođi mene ka Kruševcu gradu,
"Te pogubi zmaja od Jastrepca,
"Da mi zmaje caricu ne ljubi,
"A daću ti tri tovara blaga,
"I daću ti Sremsku banovinu
"U državu za života tvoga."
Uzgred, da je tada bilo današnjih zakona, care - čestito koleno bi bio odmah uhapšen za ovakvu narudžbinu.
Čak si i Oca našeg pisma nadmašio, koristeći znak "ě"!?
... to me malo podseća na onoga ko ima stalnu potrebu za ritualima... ali ne bih dalje...
Da li bi te, možda, ovo zadovoljilo:
Kulišić i Čajkanović smatraju da se htonska i lunarna priroda "mitskog vuka izražava u vjerovanju da je ovaj vuk sakat, hrom", u čemu se slažu i ruska i bugarska i srpska verzija "mitskog vuka" (Kulisic 1979:45). Vuk je, dakle, teriomorfni oblik drevnog srpskog vrhovnog boga. Ovu predstavu, osim u srpskoj, nalazimo i u mitologijama drugih naroda: u nemačkoj, ruskoj, bugarskoj.
(Sreten Petrovic, Srpska mitologija u verovanjima, običaju i ritualu, str.181-182)
Zaista, sasvim je moguće da je ovaj naš poprimio teriomorfne karakteristike, da se poistovetio sa jednim od junaka iz svog neimarskog zapisivačkog pregalaštva.
A kad care sasluša Milicu,
On otide sitnu knjigu pisat',
Te je šalje Srijem-zemlji ravnoj
Na koljeno Zmaj-Despotu Vuku:
"Čuješ mene, Zmaj-Despote Vuče!
"Dođi mene ka Kruševcu gradu,
"Te pogubi zmaja od Jastrepca,
"Da mi zmaje caricu ne ljubi,
"A daću ti tri tovara blaga,
"I daću ti Sremsku banovinu
"U državu za života tvoga."
Uzgred, da je tada bilo današnjih zakona, care - čestito koleno bi bio odmah uhapšen za ovakvu narudžbinu.
Poslednja izmena:
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.221
Ode tema na drugu stranu...
... a Sabor!?
Eh, Vuče, Vuče... da l vidiš odozgo kako Te se brzo zasitiše moderni borci za očuvanje Tvoga lika i dela.
Lepo kaže narod: Ne laje kuca sela radi...
Još ako ovi "ponosni" u svojoj "povorci" zasene centralnu svečanost...
... a Sabor!?
Eh, Vuče, Vuče... da l vidiš odozgo kako Te se brzo zasitiše moderni borci za očuvanje Tvoga lika i dela.
Lepo kaže narod: Ne laje kuca sela radi...
Još ako ovi "ponosni" u svojoj "povorci" zasene centralnu svečanost...
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.221
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.221
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.221
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.221
Završen Vukov sabor u Tršiću
U Tršiću kod Loznice danas je održana završna svečanost 75. Vukovog sabora, koji se tradicionalno održava u čast reformatora srpskog jezika Vuka Stefanovića Karadžića.
Ovogodišnji saborski besednik, savetnik ministra za kulturu Zoran Hamović istakao je da "Vukovo delo i danas neprekidno odgovara na naše upitanosti i pruža utočište i sigurnost".
"Dovoljno je otvoreno i uvek savremeno. Njegova misija je dakle živa, njegova zadužbina uvećana stalnim korišćenjem", kazao je Hamović.
Najveću pohvalu Vuku Karadžiću uputio je za njegovu, kako je istakao, preduzetnost u nemirnim društvenim okolnostima. Prema rečima Hamovića, on je odabrao ponajteži i dugotrajan zadatak da sakuplja usmeno narodno blago i prikaže ga u formi pisane baštine.
"Utemeljio je tako kulturnu građevinu, podobnom za korišćenje i trajnije pamćenje. Vera u delotvornost znanja, spregu razuma morala i javnog delovanja, jesu pravi razlozi da Vuka Stefanovića Karadžića možemo smatrati vesnikom planiranja kulturne politike u Srbiji i
prihvatiti ga kao graditelja moderne srpske drzavnosti", zaključio je Hamović.
Potom je na otvorenoj sceni na Saborištu glumac Petar Kralj recitovao pesmu "Santa Maria della salute" Laze Kostića, a koncert igara i pesama priredio Nacionalni ansambl "Kolo" iz Beograda.
Završnoj svečanosti Vukovog sabora prisustvovali su ministar prosvete Žarko Obradović, kao i predstavnici Vojske i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, Srpske pravoslavne crkve, grada Plocka iz Poljske i bratstva "Karadžić" iz Petnice u Crnog Gori.
Ovogodišnji sabor počeo je u ponedeljak 14. septembra muzičko poetskim prikazom života Srba u Beču, koji su izveli studenti Instituta za slavistiku Univerziteta u Beču.
Tokom sedam saborskih dana u Tršiću, Loznici i Beogradu održano je 15 različitih književnih, muzičkih, likovnih i drugih umetničkih sadržaja.
Organizator manifestacije je Centar za kulturu Vuk Karadžić iz Loznice a pokrovitelj Ministarstvo kulture.
Od 1933. godine do sada Vukov sabor nije održan samo dva puta tokom Drugog svetskog rata, 1941. i 1944. godine.
@ gagiidada
Kolega, Tebi i ostalim učesnicima u ovoj priči, izvinjavam se ako je moje prisutvo bilo u nekom trenutku neprijatno.
Ali, šta da se radi, činjenice su činjenice... kao što napisa Miloš Milojević: "Pametnica – istorija ... nije ništa drugo do: hram u kom nas ostavljaju sve strasti..."
Posebno bi mi bilo žao ako bi moji poslednji postovi bili shvaćeni kao nekakvo poigravanje sa Vukom. U stvari, jeste bila igra, ali sa najmladjim članom moje porodice (na avataru)...
... ovo bi bio kraj mog učešća u ovoj temi.
U Tršiću kod Loznice danas je održana završna svečanost 75. Vukovog sabora, koji se tradicionalno održava u čast reformatora srpskog jezika Vuka Stefanovića Karadžića.
Ovogodišnji saborski besednik, savetnik ministra za kulturu Zoran Hamović istakao je da "Vukovo delo i danas neprekidno odgovara na naše upitanosti i pruža utočište i sigurnost".
"Dovoljno je otvoreno i uvek savremeno. Njegova misija je dakle živa, njegova zadužbina uvećana stalnim korišćenjem", kazao je Hamović.
Najveću pohvalu Vuku Karadžiću uputio je za njegovu, kako je istakao, preduzetnost u nemirnim društvenim okolnostima. Prema rečima Hamovića, on je odabrao ponajteži i dugotrajan zadatak da sakuplja usmeno narodno blago i prikaže ga u formi pisane baštine.
"Utemeljio je tako kulturnu građevinu, podobnom za korišćenje i trajnije pamćenje. Vera u delotvornost znanja, spregu razuma morala i javnog delovanja, jesu pravi razlozi da Vuka Stefanovića Karadžića možemo smatrati vesnikom planiranja kulturne politike u Srbiji i
prihvatiti ga kao graditelja moderne srpske drzavnosti", zaključio je Hamović.
Potom je na otvorenoj sceni na Saborištu glumac Petar Kralj recitovao pesmu "Santa Maria della salute" Laze Kostića, a koncert igara i pesama priredio Nacionalni ansambl "Kolo" iz Beograda.
Završnoj svečanosti Vukovog sabora prisustvovali su ministar prosvete Žarko Obradović, kao i predstavnici Vojske i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, Srpske pravoslavne crkve, grada Plocka iz Poljske i bratstva "Karadžić" iz Petnice u Crnog Gori.
Ovogodišnji sabor počeo je u ponedeljak 14. septembra muzičko poetskim prikazom života Srba u Beču, koji su izveli studenti Instituta za slavistiku Univerziteta u Beču.
Tokom sedam saborskih dana u Tršiću, Loznici i Beogradu održano je 15 različitih književnih, muzičkih, likovnih i drugih umetničkih sadržaja.
Organizator manifestacije je Centar za kulturu Vuk Karadžić iz Loznice a pokrovitelj Ministarstvo kulture.
Od 1933. godine do sada Vukov sabor nije održan samo dva puta tokom Drugog svetskog rata, 1941. i 1944. godine.
@ gagiidada
Kolega, Tebi i ostalim učesnicima u ovoj priči, izvinjavam se ako je moje prisutvo bilo u nekom trenutku neprijatno.
Ali, šta da se radi, činjenice su činjenice... kao što napisa Miloš Milojević: "Pametnica – istorija ... nije ništa drugo do: hram u kom nas ostavljaju sve strasti..."
Posebno bi mi bilo žao ako bi moji poslednji postovi bili shvaćeni kao nekakvo poigravanje sa Vukom. U stvari, jeste bila igra, ali sa najmladjim članom moje porodice (na avataru)...
... ovo bi bio kraj mog učešća u ovoj temi.
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.221
Re: Vlasi
Dakle, iako sam u svom poslednjem postu u ovoj temi napisao da neću više da učestvujem u raspravi, s obzirom na to da sam i ja napisao da je upotreba slovnog znaka ě neispravna, ili preciznije u suprotnosti sa važećim pravopisom.
Ti si, na Forumu Umetnost i kultura, pdf Književnost, Re: Званично писмо државе postavio citat korisnika Avetinja, i napisao ovaj post (na koji vodi link):
– da li je baš takva reforma bila bila potrebna početkom 19. veka,
– o tome ko ga je odabrao za reformatora,
– o njegovom odnosu prema protivnicima i
– o njemu kao čoveku koji je na prevaru uzimao srpsko kulturno blago od kaludjera i prodavao ga u Austriji, Nemačkoj, pa i u Rusiji.
Na kraju, sledi pitanje: ako je srpski jezik standardizovan sa 30 slovnih znakova, zašto ti uvodiš 31-vi slovni znak – e sa lužičkosrpskom kvačicom – koji je "latinični jat"?
Eto prilike da naučiš něšto novo.
Objašnjeno je na potforumu Jezik,
http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=12168585&postcount=415
a ovdě, na temi o vlasima, svaka dalja diskusija o tome prědstavlja neukusnu digresiju.
Dakle, iako sam u svom poslednjem postu u ovoj temi napisao da neću više da učestvujem u raspravi, s obzirom na to da sam i ja napisao da je upotreba slovnog znaka ě neispravna, ili preciznije u suprotnosti sa važećim pravopisom.
Ti si, na Forumu Umetnost i kultura, pdf Književnost, Re: Званично писмо државе postavio citat korisnika Avetinja, i napisao ovaj post (na koji vodi link):
E, sad, zašto si se trudio da na prethodnim stranama ove teme toliko braniš Reformatora od mene, kada, bar mi se čini, nisam uopšte govorio o nedostacima njegove reforme, već o tome:Jatovica bi bila najoportunije zvanično pismo.
Citat Avetinja:
Lužičkosrpska.
Šala. To je latinični jat. Godine 1412. uvodi ga Čeh Jan Hus zajedno sa č, š, ž u češku abecedu. Danas ga koriste i Lužički Srbi.
Ima fantastična svojstva...
1) Ijekavci koji ne sprovode najnovije jotovanje ovako čitaju jat (ě):
- ako je dugi akcenat čitaju ga kao ije (rěka = rijeka), a ako je kratki akcenat onda je (větar=vjetar) ili e (ako je jat iza r (naprěd, trěbati));
- isprěd o i j čitaju i (želěo=želio, sějati=sijati).
2) Ijekavci koji sprovode najnovije jotovanje (Hercegovci, Crnogorci, Krajišnici), pored gorě navedenog:
- mogu da jotuju: děca = đeca; těrati = ćerati, sědi = śedi, zěnica = źenica itd.
- i da sprovode palatalizaciju: htěti = šćeti, poslědnji = pošljednji itd.
3) Ikavci jat (ě) čitaju uvěk kao i, a
4) ekavci uvěk kao e.
I imamo jedinstvenu (orto)grafiju srpskog jezika.
– da li je baš takva reforma bila bila potrebna početkom 19. veka,
– o tome ko ga je odabrao za reformatora,
– o njegovom odnosu prema protivnicima i
– o njemu kao čoveku koji je na prevaru uzimao srpsko kulturno blago od kaludjera i prodavao ga u Austriji, Nemačkoj, pa i u Rusiji.
Na kraju, sledi pitanje: ako je srpski jezik standardizovan sa 30 slovnih znakova, zašto ti uvodiš 31-vi slovni znak – e sa lužičkosrpskom kvačicom – koji je "latinični jat"?
"Пиши као што говориш и читај како је написано"
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Књига о позадини Вукове реформе:http://www.vidovdan.org/detaildownload55.html
VoSlavu
Ističe se
- Poruka
- 2.786
reče Johann Christoph Adelung
NickFreak
Elita
- Poruka
- 16.701
Ja bih tražio idealno rešenje reformirani književni svetovni pravopis.
I odvojeni stari Crkveni jezik i pravopis.(što je i bilo stanje )
Druga greška uvođenje Rusko crkvenoslovensog u liturgiji a potiskivanje kanonskog zbog nedostatka papira za štampanje knjiga uvoze se Ruske crkvene knjige.
Naše sveštenstvo je smatralo da je Ruska redakcija crkvenoslovenskog starija od "Srbuljskog" a danas se dokazalo sasvim suprotno.
Na isti način na koji sada upotrebljavamo paralelno 2 službena pisma.
Na ovaj način bi izbegli ove nesuglasice unutar sebe i sa svojim susedima.
I odvojeni stari Crkveni jezik i pravopis.(što je i bilo stanje )
Druga greška uvođenje Rusko crkvenoslovensog u liturgiji a potiskivanje kanonskog zbog nedostatka papira za štampanje knjiga uvoze se Ruske crkvene knjige.
Naše sveštenstvo je smatralo da je Ruska redakcija crkvenoslovenskog starija od "Srbuljskog" a danas se dokazalo sasvim suprotno.
Na isti način na koji sada upotrebljavamo paralelno 2 službena pisma.
Na ovaj način bi izbegli ove nesuglasice unutar sebe i sa svojim susedima.
- Poruka
- 976
Samardzic da napise esej o crnim rupama ili o transplataciji jetre, vi cetnikofili bi to citirali kao relevantno stivo za tu materiju. Kad se bar ovlas upoznas sa savremenim tendencijama borbe za jezik i pravopis na zapadnom Balkanau, shvatices i da ta Samardziceva kupusara, iako ne deluje tako na prvi pogled, navodi vodu na vodenicu onih koji dan-noc zvacu o tome kako je Vuk pokrao srpski jezik od Hrvata i hrvatske narodne knjizevnosti...
Poslednja izmena:
