Vuk Branković – izdajica ili...

[lj_950]

Da li je sin-ljubimac otrovao majku Jerinu

Posle Đurđeve smrti Srbijom vlada najmlađi sin njegov, Lazar, koga je otac još za života, kad ga je oženio (1446), proglasio za savladara. Ali je ubrzo izbio neizgladiv razdor između njega i njegove žene s jedne strane, i Jerine, njenoga brata Tome i slepoga Grgura s druge strane. Izgleda da je razlom nastao oko Đurđeva blaga, koje nije bilo malo, i usled i ranijeg neslaganja snahe i svekrve. Tako je Jerina s bratom, caricom Marom i najstarijim sinom jednoga dana pobegla iz Smedereva. Da li ju je Lazar, našavši je u Rudniku, gde se bila sklonila, otrovao ili nije, nagađa se; 2. maja 1457. nje više nije bilo. naši letopisi beleže kako su istoga dana (neki vele, iste noći) odbegli iz Srbije na Portu, k caru Mehmedu, Grgur, carica Mara i njihov ujak Toma. Nema sumnje da su brat i sestra hitali da od samožive snahe i povodljiva brata spasu nešto od očevine, ali je moguće i to da im je, posle materine smrti, i sam život bio u opasnosti.
Ni Lazar nije živeo dugo iza toga. On umire 20. januara 1458. u Smederevu, ostaviv za sobom, na dvoru, slepoga brata Stefana, ženu i tri kćeri; i, pošto nije imao muške dece, 3. februara bi obrazovano despotsko namesništvo u koje ulazi Stefan, kao Đurđev sin, despotica Jelena, bez sumnje zbog zaostavštine Lazarove, i veliki vojvoda Lazarov Mihajlo Anđelović.
Kako je ovaj poslednji bio rođeni brat begler-bega Rumelije, Mahmud-paše, njegov ulazak u namesništvo značio je, u srpskoj politici toga trenutka, iskrenu privrženost Turskoj. Međutim, u namesništvu se uskoro pojaviše otvoreni sukobi. Mihajlo Anđelović je svakako snevao o tome da ga Porta, kao svoga prijatelja, utvrdi na despotski presto. Prežući od toga mogućnoga čina, Jelena, koja je, po svemu sudeći, bila vrlo okretna žena, želela je da udajom svoje najstarije kćeri presto obezbedi budućem zetu, ma ko to bio; i, da bi u tom uspela, ona iz državne uprave otklanja najpre Mihajla.
Potankosti toga sudbonosnog događaja, koji se odigrao 31. marta, ostale su nejasne. Sve što se zna, to je da je jednoga dana Mihajlo, pušten od svojih pristalica, ušao u grad s jednim odredom turske vojske. Ti Turci, čim su se obreli u tvrđavi, istakoše svoju zastavu, na kuli ispred ulaza, i povikaše: Živeo sultan! Ali protivnici Mihajlovi uzmu oružje, i poseku i Turke i Mihajlove ljude; namesnika zatim bace u tamnicu, pod nadzorom Dubrovčanina damnjana Đorđića, i sva njegova dobra oduzmu i dadu drugima. Tako su od 1. aprila 1458. do 21. marta 1459. na srpskom prestolu samo Stefan i Jelena.
Za to vreme, Jelenin izaslanik, veliki logofet Stefan Ratković, vodi pregovore s bosanskim dvorom o ženidbi bosanskoga prestolonaslednika Jelenom, kćeri počivšega despota Lazara; i, kako je zbacivanje namesnika Mihajla Anđelovića značilo u srpskoj politici oslanjanje na Ugarsku protiv Turske, bosanski kralj Tomaš dobi, na Segedinskom saboru u januaru, pristanak ugarskih staleža da njegov sin zavlada srpskom despotovinom.
Otada, događaji koje je, pokraj slepoga devera, slavoljubiva Grkinja prouzrokovala - pre iz sopstvenih računa a ne iz političke mudrosti - nižu se munjevitom brzinom. na Veliku sredu, 21. marta, Stefan je lišen despotske vlasti. Toga dana despotom postaje verenik Jelenine kćeri. 1. aprila obavlja se njegovo venčanje s trinaestogdišnjom Jelenom, koja tada prelazi u katoličanstvo i dobija ime Marija. Nedelju dana docnije, stric nevestin bude prognan iz otadžbine. Još kobnijom brzinom približavao se kraj svemu.

Bosanci prodaju Smederevo

Na političke promene u Srbiji Porta dakako nije mogal ostati ravnodušna. I tako Mehmed II uskoro i po treći put krene na Smederevo, i opkoli ga velikom vojskom. U gradu se nalazila neznatna ugarska posada, ona koja je 21. marta proglasila Stefana Tomaševića despotom i koja je bila nemoćna da ikakav otpor da osvajaču Carigrada.
Među Srbima turkofilska stranka imala je sad većinu. Onda se pristupilo pregovorima o predaji tvrđave. Njih je vodio stric novoga despota, Radivoj. On je od Turaka iskao da se Bosanci, podrazumevajući tu i celu despotsku porodicu, puste da slobodno i sa svojom imovinom izađu iz grada. To im bi dopušteno, i despotica Jelena sa zetom i kćerima mogla je da ide kud je htela. Ali ugarska posada bi zarobljena.
Tako je Smederevo prešlo u turske ruke bez borbe, u sredu 20. juna 1459.
Kao ranije vest o padu Carigrada, tako je sad glas o padu Smedereva porazio zapadnu Evropu. Papa Pije II, u svojim pismima najpre, u svojim Memoarima zatim, ne može da prežali "zao čin" bosanskoga kralja, i smatra da je Stefan Tomašević bio prodao Smederevo po skupu cenu.
Čim je Smederevo potpalo pod vlast Islama, ono je postalo glavnim mestom u Smederevskom sandžaku. Od mitropolije načinjena je Osvajačeva džamija. Turčin koji upravlja sandžakom zove se "vojvoda od Smedereva".

 

[Prisoner]

Vuk Branković- Najveći srpski izdajnik ili heroj?

iz knjige "Najveće misterije srbske istorije" Isidore Bjelice

Kako je moguće da većiuna Srba još uvek veruje da je Vuk Branković bio izdajnik, kada je srpska istoriografija, ona iz devetnaestog veka, pa čak i potonja komunistička (kad je našla vremena da se malo pozabavi Kosovskim bojem ), skinula ljagu sa njegovog imena.

Uzadud su naši prestižni istoričari poput Ljubomira Kovačevića ili Ilariona Ruvarca a potom i desetine drugih, sa manje ili više strasti i podataka dokazivali da Vuk nije izdajnik kad su guslari iz sedamnaestog veka uradili svoje......( Ko je to mogao biti? )
Još jedan dokaz da je naš narod više verovao i veruje usmenom nego pismenom predanju....
Traču nego hrisovulji.
Više žutoj štampi nego serioznim istorijskim tekstovima koji čame u prašnjavim knjigama u Narodnoj biblioteci koje gotovo niko ne dotiče ili obznanjuje javnosti...O tome šta nam mučena deca uče u školama da ne pričamo.
Da li je možda poslednja šansa Vuka Brankovića, da ovaj njegov nesrećni srpski narod shvati-da ne da nije bio kriv, nego je jedini na Kosovu i pobedio, da vest o njegovom herojstvu udje u žutu štampu,da se pomeša sa striptizetama, predsedničkim kandidatima i seksi aferama pa da Srbima dodje iz glave u dupe...
Slučaj Vuka Brankovića je jedan od najnotornijih u našoj istoriji.
To kako su na primer lažno oklevetane Prokleta Jerina, ili Draga Mašin je šala prema ovom heroju, junaku, ktitoru i ljubimcu Hilandara koji je sa svojim desnim krilom jedini pobedio na Kosovu i zbog njega su zvona i zvonila u Parizu.
Shodno Teslinoj energetskoj teoriji sasvim je moguće da sve zlo koje nas je snašlo poslednjih godina upravo proističe iz činjenice da se radi o teritoriji koja je pripadala gospodinu Vuku Brankoviću koji je nepravedno oklevetan.
Da je ta kosovska teritorija, sasvim pogrešno vezana za nekrofilski mit, zapravo u glavnini teritorija koju je na kraju Milica uz pomoć Bajazita oduzela od Vuka Brankovića i njegove žene Mare, Lazareve najstarije kćeri i da zato izvesno više neće ni biti srpska.

 

[Prisoner]

II

Ono što većina Srba prima kao "redi mejd" istoriju ima mnogo problematičnih stavki.Na primer, stari sa Kosovskom bitkom idu tako daleko da jedna cela linija istoričara tvrdi da Miloš Obilić ( gotovo u svimi izvorima Kobilić -jer ga je kobila rodila ili dojila ili su mu majčine sise bile kao u kobile ) zapravo i ne postoji. On je metafora nekog zagubljenog heroja sa bitke na Pločniku, gde su Srbi na brutalan način masakrirali Turke i zbog čega je i usledila bitka iz 1389. Većina respektabilnih istoričara širom sveta smatra da je zapravo Bajazit ubio oca Murata, a da je mit o Obiliću stvoren kao neka vrsta paravana da se sakrije tako brutalno oceubistvo sa turske strane. Koliko su Srbi pod komunizmom bili podložni manipulacijama govori i činjenica da nikom nije zasmetalo u sveopštoj mitomaniji kako je to moguće da onoga trenutka kad knez Lazar bira carstvo nebesko i gine sa svojom hrabrom vojskom, njegova žena Milica odabire da svoju kćerku da Bajazitu u harem. Istoričari poput Romanovića i potonjih pobornika lazarevićevskog čistunstva, tu stvar pravdaju tako što je "Milica žrtvovala kćerku Oliveru da bi Bajazit ostavio kakvu-takvu autonomiju srpske crkve i da je ona po nagovoru sveštenstva tu žrtvu prihvatila".
Sa jedne strane apsolutna žrtva i odlazak u smrt da bi se izbeglo ovozemljsko porobljavanje, sa druge strane kćerka u haremu a dva maloletna sina Lazareva Steva i Vuk su postali neka vrsta vazala i svake godine su morali ići Bajazitu na poklon. Krajnje ishodište morbidnosti situacije je da se Stevan ruku pod ruku sa veleopevanim Markom Kraljevićem borio na Bajazitovoj strani u ratu protiv vojvode vlaškog Mirče. Tako je Marko Kraljević i poginuo. Toliko o srpskom herojstvu za početak. Izvesno je da ovo krivotvorenje istorije kao i u Jerininom slučaju počinje tek od sedamnaestog veka. Do tada gotovo je nemoguće pronaći ikakav izvor da pominje ne samo Vukovo izdajstvo nego bilo čije izdajstvo na Kosovu. Zašto je u sedamnaestom veku došlo do ovog namernog ili slučajnog opanjkavanja Kovečević možda daje najbolje odgovore. Ali vratimo se na početak i pokušajmo da rekonstruišemo šta se zaista dešavalo tog kobnog Vidovdana 1389.godine.

 

[Prisoner]

III

Za početak važno je znati da je situacija ne samo posle Uroševe, već i posle Dušanove smrti bila katastrofalna. Prilično slična današnjoj. Obračuni, svadje, želja za vlašću i teritorijama. Opanjkavanja i grabež. Mnogi čak problematizuju i Lazarevo preuzimanje dela Nemanjićkog trona.
U svemu tome jedini koji se nisu trveli koji su u miru živeli u ljubavi i slozi su upravo Knez Lazar i Vuk Branković budući a je ovaj oženio njegovu najstariju kćer Maru, koja je bila izuzetne pameti i lepote. Shodno našem epskom predanju završno sa vidovsanskim govorima i slikama sa bombonjera voli da se misli da je noć pred Kosovsku bitku pretekla u apsolutnom smirenoumlju i gotovo pričesničkoj atmosferi. Često se ona alegorijski i formalno poredi sa Hristovom poslednjom večerom.
Ali verovali ili ne, ti predkosovski Srbi, ti dobri momci koji su jurišali odlučni da rasture Bajazita sa istom energijom sa kojom naši danas rsturaju Drim tim, sudeći po većini istorijskih izvora bili su u mnogo veselijem raspoloženju nego što savremnici vole da ih zamišljaju. Ne znam zašto Srbi pretke doživljavaju kao preozbiljne i dosadne. Kao da je humor evolutivno dostignuće.
Srbi su bili sigurni u svoju pobedu i slavili su unapred i šalili se u dobro poznatom srpskom maniru koji se zadržao do danas.

 

[Prisoner]

IV

"Knezovi koji su bili oko Lazara govorahu neprikladne i budalaste reči. Vuk se hvaljaše: dosta ja Turcima, ne trba niko drugi. Lazar je predlagao da se još iste noći Turci napadnu ali ga od toga odvrati Jugakoji sa 90.000 vojnika zapovedaše, da ne bi Turci koristeći se pomrčinom izbegli potpuno pogibiju. Da bi svoje vitezove obradovao i još više oduševio Lazar obeća ruku svoje kćeri i deset najvećih i najbogatijih varoši onome koji Murata živa dovede, kralj bosanski obreče pet a i ostali manji kneževi obećaše nagrade i poklone."

Valja dakle znati, da raspoloženje nije bilo ni malo mrtvačko ni izdajničko. Naprotiv, slavilo se, pilo, hvalilo i čak su se pričale dosetke i vicevi. Bilo je to pravo srpsko raspoloženje i vera u pobedu a ne nikako samurajski put u smrt. Da je stvar stajala loše po Turke govori i činjenica da su se i Murat i Bajazitjako zabrinuli pa su čak razmišljali da napred stave kamile a onda su od toga odustali na pe opredeliše za prsa u prsa.
Tadašnja srpska vojska brojaše 500.000 ljudi od čega 500 knezova i 300.000 oklopnika. Izvori su oko broja različiti ali dosta istoričara tvrdi od Sadedina do Nešrije da je srpska vojska bila brojnija. Ali, da li je moguće verovati turskim izvorima? Mnogi veruju da su to filovani turski fajlovi, jer upravo je Sededin po Bajazitovom nagovoru pomenuo da je izvesni Kobilić roknuo Murata.
Bilo kako bilo, i turski, i srpski, i latinski, i ugarski istoričari do sedamnaestog veka slažu se samo u jednom: Vuk Branković se u bici herojski držao i ubedljivo najbolji bio i njegovo desno krilo je masakriralo tursku vojsku. Dok je centar i levo krilo bilo poraženo što zbog tehnike što zbog toga da su se naši vojnici u svetlim i krutim oklopima teško kretali. Nekoliko istorijskih izvora decidno tvrdi da je Lazar kada je video kako je po zlu krenulo pokušao da napusti bojno polje, ali ga Turci razasuti kao skakavci presretoše, zarobiše i na kraju mu pred Bajazitom odsekoše glavu sa ostalim zarobljenim pllemićima.
Bez želje da kvarim izvanredne, tek uspostavljene turističke odnose izmedju Srba i Turaka sve ovo je u cilju da se skrene pažnja da je jedan dobar momak lažno oklevetan i da je sasvim moguće da nas je sve zlo snašlo dok njegova duša ne dobije smiraj i kakav takav oprost ili izvinjenje.
Bar da ga nadobudni političari po svojim propagandnim mitinzima prestanu da koriste kao globalnu metaforu.
I to bi bilo nešto.
Opsesivno razlučivanje "Ko je Obilić a ko Vuk Branković", nas je dovelo u večnu svadju i prokletstvo nesloge.

- nastaviću..:wink: -

 

[Prisoner]

V

Prvi koji je oklevetao Vuka Brankovića u nekom spisu je Mavro Orbin, za koga čak i komunističke hrvatske enciklopedije tvrde da je istoričar koji mnogo izmišlja i apsolutno nije pouzdan. On nagoveštava da se Vuk tajno dogovorio sa Muratom da izda. Kakva glupost, samim tim što je Vuk jedini ostavo u ratu sa Turcima i onda kada je Lazareva porodica sa njima postigla neku vrstu pakta.
Na kraju Vuk je celo vreme pokušavao da napravi neki pakt sa Ugarima ili Mlečićima i tako odbrani svoje teritorije posle Kosovske bitke. Ipak da prosečnom srpskom gradjaninu, u ovom profil dajdžestu bude malo jasnije i da shvati da mu je mozak sistematski ispiran kada jeovaj plemić u pitanju važno je napomenuti činjenicu da je Vuk Branković bio na sahrani mučenika Lazara i da je tu zauzimao jedno od najpočasnijih mesta. A priznaćete to kod Srba i Sicilijanaca ne prolazi. Neko bi ga roknuo još dok bi se približavao.
Najstariji srpski letopis ukome se izdaja pripisuje Vuku Brankoviću datira iz sedamnaestog veka. Medjuti, guslari su svoje izguslali širom napaćenog i porobljenog nekad silnog srpskog carstva. U njima uloge su bile podeljene i zapečaćene. To vam je kao daozbiljno čitate Politiku iz Titovog vremena iliMiloševićevog perioda ( a bogami ni sad nije bolje) i da po tome zaključite šta se dešava u državi.
Jedno je sigurno, pobedili smo Nato pakt kao što je Vuk izdao Lazara. Pa ipak i u Politici je ponekad bila tačna informacija, na primer u čituljama, tako jei sa narodnim pesmama - tamo se kaže da je kobila rodila Miloša što je po svemu sudeći najtačnija informacija koju dotčna sadrži:

Slušaj cara, slušaj razgovora
što pokrsti čedo prenejako
Tek mu kaže Obilić Milošu
Ovo nije Obilić Milošu
Već je ono Kobilić Milošu
Jer je njega rodila kobila
po planini nejaka nosila
on ne ima ni oca ni majke.

Znači, jedno smo zasigurno utvrdili: mnoge su genaološke tvrdnje u našoj epici tačne kao i većina čitulja u Miloševićevoj eri. Ipak slučaj Vuka Brankovića nije nikakav sukob zeta i tasta, niti priča o izdajstvu već na žalost priča o lošim odnosima izmedju tašte i zeta.Odnosno ako je nekog sukoba bilo,o čemu svedoči većina istoričara sa respektabilnim pedigreom, onda je to sukob izmedju Milice i Vuka.

 

[Prisoner]

VI

Blago rečeno, Milica nije podnosila Vuka Brankovića, muža svoje prvorodjene kćerke. Stalno je Lazaru prigovarala protiv njega. No stvar bi se smirila, da najveća ikona našeg pesništva Jefimija,nije kao udova došla kod Milice i počela još više da je podbada. Jefimija je toliko Milicu okrenula protiv zeta i kćerke da je ova na kraju zatražila pomoć od Bajazita i uspela da mu oduzme teritorije i da ga protera. Nekoliko istoričara pominje mogućnost da ga je Milica na kraju i otrovala.
Jefimija je bila beskrajno ljubomorna na Vukove dobre odnose sa Hilandarcima i pokušavala je da kako tako izdejstvuje Milici dominaciju u zoni gde nije imala ni uticaja ni prijatelja. A Vuk je opet sa druge strane, kao religiozan i čestit čovek, sve činio da upravo Hilandaru daruje najviše i da preuzme na sebe turske namete koje je ovaj imao. S obzirom da je Jefmija još veka ikona od Desanke Maksimović, koja je pisala predgovor za knjigu Slobodana Miloševića, ona je pisala nekrolog Lazaru, veliko je pitanje kada će doći trenutak da se trezveno sagleda njena politička delatnost i odvoji od njenog "literarnog" dara. Uostalom, setimo Jefimijinog zapisa na hilandarskoj zavesi...
" od nečistih usana, od mrskoga srca, od nečistog jezika, od duše nečiste, primi molenje moje, o Hriste moj, o ne odurni mene rabu tvoju, ni jarošću tvojom Vladiko, ne obliči mene u času ishoda mojega..."
Da li je ovo samo konvencija samoosudjivanja i skromnosti u molitvi ili iza toga stoji Jefimijina istinska zagledanost u svoju dušu. Da li je bila toako slatkorrečiva zbog svog literarnog dara, religioznog žara ili prosto konvencionalna za vek u kom se nalazi. Ili iza toga ima nešto više, želja da se zaista oproste počinjeni gresi, sramota zbog okretanja majke protiv kćeri i zeta.
Želja da se opere greh prema Mari i Vuku Brankoviću. Ali ovde smo sasvim daleko od tačke da ponovo pravim greške i pravim crno-bele slike naše istorije, jer koliko je Jefimija zgrešila prema Mari i Vuku toliko je dobroga učinilia prema Stefanu, sinu Lazrevom.

 

[vujadin]

Да вас мало охрабрим са мојом оценом пре ваше, значи да су они податци на француском прилично уклопљени у ово препричавање, али није прихватљиво као историјско, јер је као и многи други преписи и препричавања помало наштимавано и каламљено данашњицом, и није могло проћи без вулгарности и просталука, па макар то била и једна једина недостојна реч. Због тога Акхенатоне, нађи некога да ти преведе оно постављено, и изоштри мало терминологију према личностима и све поново препричај и напиши као да браниш начин пиасања и изражавања а не прилагођавања времену или политичком укусу, као што то сада звучи. Ниси обавезан али верујем да би ти ишло у корист, а можеш питати и чалета за сигурност.

 

[lj_950]

Shodno Teslinoj energetskoj teoriji sasvim je moguće da sve zlo koje nas je snašlo poslednjih godina upravo proističe iz činjenice da se radi o teritoriji koja je pripadala gospodinu Vuku Brankoviću koji je nepravedno oklevetan.
Da je ta kosovska teritorija, sasvim pogrešno vezana za nekrofilski mit, zapravo u glavnini teritorija koju je na kraju Milica uz pomoć Bajazita oduzela od Vuka Brankovića i njegove žene Mare, Lazareve najstarije kćeri i da zato izvesno više neće ni biti srpska.

Da li je u ovih VI nastavaka sve što je Isidora imala da napiše o Vukovom mestu u srpskoj istoriji?
Ako je tako, badava sam se radovao što ću da pročitam nešto novo, osim komparativnih zbližavanja ondašnjeg i sadašnjeg vremena, od kojih su najupečatljivije trabalo da budu Jefimija i Desanka.
To su, po meni, samo literarni, nikako i istorijski, pokušaji da se štivo (Isidorino) učini zanimljivim i privlačnim za čitaoca.
Ništa novo ona nije napisala, osim isticanja uloge zločeste tašte u oduzimanju Vukovih teritorija. (Pa i danas je opšte mesto da su pivo i tašta najbolji kad su hladni i na stolu!)
Čak ni ulogu Mavra Orbina nije dovoljno pojasnila.
Jer, suština problema je upravo u njegovom objavljivanju Kraljevstva Slovena.
Zašto je to delo pisano baš tada, i zašto baš tada objavljeno. I zašto je u njemu tako snažno zabetonirana Vukova izdaja?

 

[*+*+*+*+*]

Da li je u ovih VI nastavaka sve što je Isidora imala da napiše o Vukovom mestu u srpskoj istoriji?

Ima još....

 

[lj_950]

Ima još....

OK, dajte. I to i o despotici... Ja imam neke pretpostavke u vezi sa XVII vekom, pa bih voleo da se odgovor na njih nadje kod Isidore, upravo zbog donjeg citata...

Uzalud su naši prestižni istoričari poput Ljubomira Kovačevića ili Ilariona Ruvarca a potom i desetine drugih, sa manje ili više strasti i podataka dokazivali da Vuk nije izdajnik kad su guslari iz sedamnaestog veka uradili svoje......( Ko je to mogao biti? )

 

[Prisoner]

Da li je u ovih VI nastavaka sve što je Isidora imala da napiše o Vukovom mestu u srpskoj istoriji?
Ako je tako, badava sam se radovao što ću da pročitam nešto novo, osim komparativnih zbližavanja ondašnjeg i sadašnjeg vremena, od kojih su najupečatljivije trabalo da budu Jefimija i Desanka.
To su, po meni, samo literarni, nikako i istorijski, pokušaji da se štivo (Isidorino) učini zanimljivim i privlačnim za čitaoca.
Ništa novo ona nije napisala, osim isticanja uloge zločeste tašte u oduzimanju Vukovih teritorija. (Pa i danas je opšte mesto da su pivo i tašta najbolji kad su hladni i na stolu!)
Čak ni ulogu Mavra Orbina nije dovoljno pojasnila.
Jer, suština problema je upravo u njegovom objavljivanju Kraljevstva Slovena.
Zašto je to delo pisano baš tada, i zašto baš tada objavljeno. I zašto je u njemu tako snažno zabetonirana Vukova izdaja?

Slažem se s tobom da ništa novo Isidora nije iznela ovde. Barem ne za nas. Ali, ova rečenica, koju si i citirao, možda ima neko značenje.:
Shodno Teslinoj energetskoj teoriji sasvim je moguće da sve zlo koje nas je snašlo poslednjih godina upravo proističe iz činjenice da se radi o teritoriji koja je pripadala gospodinu Vuku Brankoviću koji je nepravedno oklevetan.

Ako okreneš rečenicu, šta Isidora kaže? Svo zlo koje nas je snašlo proisteklo je sa teritorija koja su pripada Vuku Brankoviću, odnosno Kosova? Nepravedno oklevetan za izdaju. Ok. Da li bi za nešto drugo bio pravedno oklevetan?

 

[vujadin]

Логично није то, зашто он или неко његов, или Мара нису дошли Милици да је утеше или изразе саучешће, то се ваљда радило, а сви други који су дошли рекли су да је Вук напустио Бој, а то потврђује и Бајазит који је убио брата због тога што није искористио тај Вуков потез. А сад неверници верују у проклетство или клетве, и тамо траже оправдање за издају. Издаја је била али не знамо зашто. Логично је било неког споразума између Вука и Турака али ја још не могу да видим како и са ким .

 

[vujadin]

Ево распореда снага на Косову, према Ј. Хаммеру

 

[lj_950]

Shodno Teslinoj energetskoj teoriji sasvim je moguće da sve zlo koje nas je snašlo poslednjih godina upravo proističe iz činjenice da se radi o teritoriji koja je pripadala gospodinu Vuku Brankoviću koji je nepravedno oklevetan.

Bi, Golubice moja draga,

Jasno je meni šta je Isidora htela da kaže uzimajući kao jedno od uporišta Teslu i njegovu teoriju o putovanju kroz prostor i vreme, i ne mogu da odolim a da ne "okačim" jedan prilog, iako je off topic.

Laza Kostić – Tesli, 12. juna 1895. godine, iz Krušedola, kao begunac od ženidbe:
"Dragi prijatelju, danas je, otprilike, treća obljetnica kako smo se ono sastali u Pešti i onako lijepo proveli ono nekoliko dana. Naumio sam da proslavim taj dan. Šta mislite kako? Ne biste nikad pogodili, da Vam ne kažem:
Hoću da Vas oženim!
... Znam šta ćete reći, znam šta ćete pomisliti, sve znam, pa ipak! Devojka koju sam Vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvog oživela, ne samo mrtvog Don Žuana, nego i mrtvog sveca. Zbilja:
Onomad sam je gledao u manastiru kako celiva neke mošti, suhu ruku nekog sveca, pa, u zanosu od onog tamjana i od one ljepote, čisto sam se začudio, kako da se ona mrtva ruka ne digne da je zagrli.
- Koji je to svetitelj? - zapitao sam kaluđera do sebe.
- To nije svetitelj.
- Nego?
- To je svetiteljka, prepodobna majka Angelina.
- A? Sad razumem.
Kaluđer me pogleda kao da razume, a znam dobro da ni ne sluti moje misli.
Do sad je odbila čitavu vojsku prosaca. Roditelji se zabrinuli: ima 24 godine - al' ne biste joj dali više od 20. Otac je moj najbolji prijatelj, te sam dakako prijatelj i njoj. Dugo sam se trudio da doznam za uzrok te nemilosti, te jedva jedvice doznam: njen je ideal Nikola Tesla.
Ja sam joj priznao da je to i moja davnašnja misao, ali mi je navijek bilo na umu, kako ste vi do sad svu svoju ljubav posvetili velikoj ideji, pa nemate vremena misliti ni na žene, a kamoli na ženidbu. Ona se, ipak, uzda da bi Vas obrnula...
Toliko o devojci. A sad - (...) o imovini, o ženinstvu ili o prćiji njenoj. Ona može doneti otprilike jedan milion franaka. Ali joj otac tako stoji da bi mogao otvoriti zetu veresiju i do jednog miliona dolara, ako zatreba.
Promislite se dobro, sve mislite, pa mi javite, šta ste smislili. Ako pristajete, poslaću Vam odmah sliku moje namjenjenice i doznaćete njeno ime. Bilo kako bilo, svakojako vjerujte da ostajem navjek Vaš prijatelj Laza Kostić."

Laza Kostić – Tesli, 4. septembra 1895. godine, iz Krušedola:
"Dragi prijatelju, ako hoćete da Vam rečem po duši, ja se drugom odgovoru nisam ni nadao. A kad već govorim o duši i kad se dobro promislim, valja mi priznati: na Vašem mestu ne bih ni ja drugojačije.
Najkrupniji razlog za Vašu ženidbu bio bi, da se ne satre seme koje rađa takove detiće. Ali, prvo: ne može se niko sasvim pouzdati da će imati dece, ni kad bi se oženio u najboljoj snazi, ni kad bi uzeo najzdraviju devojku.
Drugo: Ko zna kakva bi bila deca? Znam da su najgenijalniji ljudi rađali nedonoščad, ili sasvim obične, svakidašnje mozgove, a to je - uprkos Darvinovu prijatelju, Fransis Galtonu - sasvim prirodno: njihov je mozak toliko radio, da ništa nije ostalo za njihova m... - Pomislite samo, kad bi iza Vas ostala dva-tri sina tupoglava, kako bi ti uludo mogli potrošiti svu slavu svoje dične očevine...
Zato, nemojte misliti ni sa kakvim 'bolom' na to da ste Vi 'zadnji svoga roda...' Jer, napokon, vaše pleme, pa da je i Nemanjino, ne bi se moglo lepše završiti nego takvim egzemplarom..."

Stanislav Vinaver, "Kako se rodila pesma 'Santa Maria della salute'":
"Prepiska između Laze i Tesle daje uvid u srž oba ova zanesena duha, od kojih je jedan hteo da veruje samo u matematiku, a drugi samo u drevne prauzroke i praskozorja. Elem: Laza je zaljubljen u Lenku Dunđersku. Ali se, oronuo, ne oseća dostojan nje. Traži joj dostojnog muža. Nalazi: Laza je napunio romantičnu Lenkinu glavu Teslinim likom. Ona je, dosledno volela njega, Lazu: on se, Laza, uplašio i geteovski pobegao od nje u Krušedol. Lenka veruje Lazi. Kad nije Laza - nek je Lazin Tesla."

I Lenka Dunđerska, ta nesrećna mlada devojka, postala je besmrtna tek u Kostićevoj labudovoj pesmi, kojom se, kako tvrde istoričari literature, na najlepši način okončava i srpski romantizam u književnosti.

 

[Prisoner]

VII

Ne razumem kako današnji Srbi nisu u stanju da procene koliko su im ondašnji Srbi bliski a koliko daleki. Bliski po karakteru, po mešavini temperamenta, po svadjama i smutnjama, po nedoumicama a daleki po tome što ( budući da nisu imali Tita 50 godina ) Hristos im je bio blizak i "transparentno" prisutan u njihovim životia. Kao što sam napisala u povodu Simonidinog teškog slučaja, kada je Milutin maloletnu iz manastira izvadio, mislim da nikada ne bi imali toliko prelepih manastira i zadužbina da naši preci nisu na taj način iskali od Boga oprost...Uzimajući zdravo za gotovo svaku epsko ikoničku poruku mi smo postali zapitani kako smo se toliko promenili ne shvatajući da smo zapravo vrlo slični.
Prosuditi realno situaciju kosovsku i postkosovsku isto je tako komplikovano kao shvatiti ko je zapravo izdajnik a ko heroj, ko gud a ko bed gaj-Milošević, Koštunica ili Djindjić?
Sve u svemu srpska je opsednutost svecima i herojima očigledno patološke prirode i njeni su intelektualni predstavnici vrlo često skloni gotovo neverovatnih ekstremima. Sa jedne strane dovoljno je pogledati plejade svetaca u nacionalnim i antinacionalno gradjanskim taborima u sadašnjoj situaciji pa da se razume pako kovoske i postkosovske atmosfere. Da li je Jefimijina "pohvala knezu Lazaru" predivni literarni tekst, jedna od najvažnijih nacionalnih zaostavština, govor mržnje ili tek vredan istorijski dokument kojinam izmedju redova govori o velikom sukobu izmedju Lazarevića i Brankovića? Koji otkriva tajnu zašto je Milica mrzela Vuka. To je kao da po čituljama otkrivate tajnu srpsku istoriju, a mnogi su to radili i proteklih deset godina.
Ipaku svemu tome valja biti svestan,da kako danas tako i tad, svi akteri kosovske drame duboko veruju da rade za dobrobit svog naroda kako najbolje znaju i umeju.

 

[crow]

VII

Ne razumem kako današnji Srbi nisu u stanju da procene koliko su im ondašnji Srbi bliski a koliko daleki. Bliski po karakteru, po mešavini temperamenta, po svadjama i smutnjama, po nedoumicama a daleki po tome što ( budući da nisu imali Tita 50 godina ) Hristos im je bio blizak i "transparentno" prisutan u njihovim životia. Kao što sam napisala u povodu Simonidinog teškog slučaja, kada je Milutin maloletnu iz manastira izvadio, mislim da nikada ne bi imali toliko prelepih manastira i zadužbina da naši preci nisu na taj način iskali od Boga oprost...Uzimajući zdravo za gotovo svaku epsko ikoničku poruku mi smo postali zapitani kako smo se toliko promenili ne shvatajući da smo zapravo vrlo slični.
Prosuditi realno situaciju kosovsku i postkosovsku isto je tako komplikovano kao shvatiti ko je zapravo izdajnik a ko heroj, ko gud a ko bed gaj-Milošević, Koštunica ili Djindjić?
Sve u svemu srpska je opsednutost svecima i herojima očigledno patološke prirode i njeni su intelektualni predstavnici vrlo često skloni gotovo neverovatnih ekstremima. Sa jedne strane dovoljno je pogledati plejade svetaca u nacionalnim i antinacionalno gradjanskim taborima u sadašnjoj situaciji pa da se razume pako kovoske i postkosovske atmosfere. Da li je Jefimijina "pohvala knezu Lazaru" predivni literarni tekst, jedna od najvažnijih nacionalnih zaostavština, govor mržnje ili tek vredan istorijski dokument kojinam izmedju redova govori o velikom sukobu izmedju Lazarevića i Brankovića? Koji otkriva tajnu zašto je Milica mrzela Vuka. To je kao da po čituljama otkrivate tajnu srpsku istoriju, a mnogi su to radili i proteklih deset godina.
Ipaku svemu tome valja biti svestan,da kako danas tako i tad, svi akteri kosovske drame duboko veruju da rade za dobrobit svog naroda kako najbolje znaju i umeju.

zaista lepo recheno, Bi... 8)

 

[Prisoner]

VIII

Mučeni Knez gine izmedju ostalog i zbog loše strategije, hrabar i odvažan ostavlja teritorije za to nespremnoj "mužestvenoj Milici" ( Konstantin Filozof) koja upravlja kako joj Jefimija diktira videći u njoj najmudriju ženu.
Dajući Oliveru Bajazitu u harem, a sinove Turcima u vojsku Milica je verovala da spasava srpsku crkvu i zato se toliko zalagala da prenese mošti sv.Petke. Vuk Branković nije verovao u pakt sa Turcima, on je pokušavao da ga napravi sa Ugarima i Mlecima. Mara je bila uz muža. Takodje bilo bi važno imati i na umu, da kako danas tako ni tad, srpska crkva nije unisona u svojim uverenjima ni stremljenjima i da su tu mnoge frakcije. Feudalna psihologija je mnogo komplikovanija nego što možemo i da zamislimo na ruševimana nekadašnje Aleksandrove i Titove Jugoslavije.
U svemu tome, ma šta se sa našim kraljevima dešavalo od starina, Dubrovnik je bio njihov poslednji spas. Možda smo ga baš zato bombardovali !!!
Očekujući da ga tašta može uz pomoć Bajazita isterati sa svojih kosovskih teritorija, Vuk je tražio od Dubrovnika da osigura svoje poslednje utočište. Shodno dobro poznatom trendu, Dubrovačkog azila, još od Nemanjića, o tome je takodje razmišljala i Milica dok još nije bila sigurna da će stvari u potpunosti uzeti u svoje ruke.Ona je tražila tamo sklonište dok nije svršila sve pregovore sa Bajazitom. Sa druge strane ogroman Oliverin uticaj na Bajazita kao i Miličin su naterali Vuka da zatraži takodje pomoć od Dubrovčana.
Lazar je smatrao Vuka za svoga "sina" ali Milica nije uprkos tome što je ovaj uvek u borbama bio tastu lojalan i veran. Neki misle da se radi o prostoj sujeti majke. Udaljavanje Brankovića od Lazarevića posle Kosovske bitke je više nego eksplicitno. Vuk je bio dakle poslednja samostalna ličnost u kratkom vremenu posle Kovoske bitke. Ali ne zadugo. Lazarevićima je krenulo od 1395. Trebalo je da mladi knez Stefansa svojim četama istakne u turskom pohodu protiv Vlaške a da Bajazit zauzvrat preuzme mere protiv Vuka Brankovića. Na to ga je takodje vrlo "transparentno" podstakla Milica.
E,pa sad, ko je tu vera, a ko nevera u takvom kolopletu=
I nije li izbor carstva nebeskog predstavljao mnogo komplikovaniji izbor nego što je izgledalo... Dubrovčani Vuka pominju prvi put negde oko 1380. U punoj hvali kao i Hilandarci. On jeste uvećao teritoriju silom ali to su činili i drugi plemići u to vreme i kriterijumi Sonje Biserko su ovde nevalidni.
Sa istorijske tačke gledišta Vuk je po svim izvorima hrabar, pošten, odan, religiozan i veran vladar. Ne prihvatajući sporazum koji su crkva i Milica postigli sa Bajazitom, Vuk je smatrajući da su izdali Lazara, čekao da ga na popuštanje prinudi sila. Tako da se sa Turcima izmirio tek 1392.
Dubrovnčani su sa Vukom već u prvoj polovini 1390 obnovili stari ugovor o trgovini, a on je od njih tražio da mu u Dubrovniku obezbede sklonište od Milice i Bajazita. Dubrovačka vlada je to prihvatila 1394. Vuk je od Mlečana dobio gradjanstvo kao "magnificus et petens dominus Volchus de Brancho, dominus Rassie,Sclavonie et cet" Kada je odbio da se bori u bici u Rovinama, Vuk je prebacio blago u Dubrovnik ( 1680. lliara finog srebra i zlatnih predmeta u težini od 14 litara i 7 unci ) i povlačeći se pružao otpor.
Na kraju i on je pobedjen.Njegova je oblast išarana turskim posedima dodeljena Lazarevića. Ponovo toliko o izdajnicima i herojima.
Zanimljivo je da su Lazarevići držali Vukove teritorije sve do bitke kod Angore kada su je Vukovi potomci otkupili od sultana, povlačeći porodično blago iz Dubrovnika. Deo Vukovog blaga čuvao je i kotorski vlastelin Marko Drago...Neki izvori tvrde da je Milica sredila da Mara i deca dobiju neki jad oko Drenice za izdržavanje, a Vuk je poslat u tamnicu. O Vukovoj smrti ima najmanje pet verzija.
Da baš ni Dubrovčani poslovićno dobri nisu naivni govori činjenica da se sada naglo okreću prema Milici- kiri Evgeniji a i deo Vukovog blaga potomci naprosto nisu mogli da izvuku...Nestalo je. Možda su to blago tražili vojnici JNA i Nebojša Jevrić u bazenu Tereze Kesovije...Ko zna.
Suprotno dezinformacijama o Vukovom izdajstvu na Kosovu, petnaesti i šesnaesti vek vrvi od priča o tome kako su Lazarevići uništili i izdali Brankoviće. Zašto Djuradj Branković, kada je postao jedini gospodar srpskih zemalja ne pominje očevo ime u povelji kojom je 1428. obnovio ugovor sa Dubrovčanina nije jasno i ostaće velika misterija.
Činjenica da je Milica sa Bajazitom uzela Vuku teritoriju opet je u jednom delu naših istoričara glatko opravdana tim "što je Vuk izneverio politiku koju je vodio Llazar" ( sic! )
Iza svega stoji ozbiljan eklezijalni sukob Hilandara i mitropolita Vukove oblasti sa onim vrhovima srpske crkve koji su podržavali Lazarevića a koje je vešto manipulisana Jefimija preko Milice.U stilu Umberta Eka moram da kažem da je vrlo sumnjiva nagla smrt patrijarha Spiridona dva meseca posle Kosovske bitke kao i pitanje ko je stajao iza Jefrema koji ga je zamenio do izbora nove ličnosti. No tu smo već u možda najzabranjenijoj zoni kopanja, u crkvenim tajnama i misterijama. Crkva je posle Danilovog izbora za patrijarha ovenčala kneza Lazara svetiteljskim oreolom. Lazar je bio mučenik i crkveni pisci su jedan za drugim počeli da sastavljaju žitija. Niko se nije naročito uzbudjivao nad činjenicom da je Vuku tako brutalno oduzeta teritorija i da je najverovatnije ubijen od strane tašte.
Dosije Branković je prosto bio zaboravljen, osim u Hilandaru gde su se monasi molili za njegovu dušu zbog svih dobročinstava koje je uradio za ovaj manastir.

 

[Prisoner]

IX

No u ovoj dajdžest Vukovoj odbrani, ne upuštajući se u sve dokaze o njegovoj nevinosti kojima je zatrpana naša predkomunistička istoriografija i ne upuštajući se u krimi priču o tome kako mužestvena Milica ubija svoga zeta, vratila bih se na nekoliko egzaktnih dokaza koje, na primer, Kovačević ističe kaoproste dokaze njegove ispravnosti.
Prvo da je hteo da izda Lazara Vuk nije imao nikakvog razloga da dolazi na Kosovo, već je mirno mogao da sedi na svom imanju ili čak da udari na tasta.
U opisu prenosa moštiju Kneza Lazara Vuk Branković se naziva "junački, velehvaljeni i blagočestivi Vuk" a to je pisano za vlade Despota Stefana.
A kako bi se uopšte izdajnik smeo da pojavi na sahrani svetog Lazara=
Zašto bi Lazarevi sin ostavio presto sinu izdajnika?
Da ne kažemo da uprkos svim strujanjima crkva nikako ne bi mogla Vukove potomke Stefana, Jovana i Maksima da proglasi za svece.
Shodno stotinama srpskih izvora valja zaključiti da Vuk ne samo da nije izdao na Kosovu nego je jedini spasao čast srpskog oružja jer je jedini Turke pobedio sa svojim desnim krilom, a pred bitku je čak srušio Pirot da se u njemu ne bi Turci utvrdili.
Ostaje misterija zašto je Vuk opanjkan kad je očigledno nevin.
Mogućnosti su brojne. Neki istoričari pominju činjenicu da su naši preci više voleli da izmisle izdaju nego da prosto priznamo da su nas Turci pobedili.
21. novembra 1402.godine bila je manje poznata bitka izmedju sinova Lazarevih i Djurdja Vukovića i Turaka sa druge strane. Posledica je bila desetogodišnje neprijateljstvo izmedju Lazarevića i Vukovića koje je mnogo štete nanelo srpskom narodu. Posle Djuradj Vuković nije pomagao Sibinjaninu Janku na Kosovu, odatle ono prošo ko Janko na Kosovu, ali mnogi ne znaju da je to Kosovo 1448.Zbog te nepopularnosti Vukovića, loš imidž se prenese na nesrećnog čestitog Vuka Brankovića i gotovo sveticu Jerinu. Sveopštoj pometnji doprinosi i činjenica da je Bošnjake na Kosovu prevodio Vlatko Vuković koji je, ako verujemo prevodiocu Jovana Duke, sa svojom vojskom žurno pobegao u Bosnu čim se razneo glas da je izdao vojvoda Dragoslav Pribišić. Da teorija zavere bude potpuna u Bosni, u selu Brankoviću ( na polovini puta izmedju Višegrada i Rogatice ) živi poturička porodica begova Brankovića. To su potomci ovog kneza Vuka Brankovića koji se 1454. pominje sa ostalim vlastelama vojvode Petra i kneza Nikole, sinova vojvode Radoslava Pavlovića...
Sveopšti haos...
A bosanski Vuk Branković je 1463. pustio Turke bez borbe...Još i zamena ličnosti...:Neki misle da je na čestita pleća Vuka Brankovića pala i krivica Vuka Lazarevića koji je zaista velika zla s Turcima naneo svojoj otadžbini a zavrišio je u Plovdivu gde i na ovaj naš heroj Vuk Branković.
Tako ovu najveću papazjaniju pravdaju istoričari, a ja ovo viševekovno opanjkavanje vidim sasvim drugačije. Mislim da uprkos svemu uzroke loše imidža Vuka Brankovića u Srba treba tražiti u neverovatnom marketingu Jefimije i mužestvene Milice. Jer to je nešto što naši političari ne shvataju kada prave svoje smešne kampanje. Ne odlučuje se danas ko će da čuči u parlamentu i jede kokice, a ko da čuntri na Dedinju ili Hadu već šta će mučena deca za hiljadu godina dobiti kao čip-imprint iz ovog vremena.
Ko jebio gud a ko bed gaj.
Na kraju možda to i nije važno, nikad nije kasno za rehabilitaciju, a Vuk Branković će biti super star 21. veka.

 

[lj_950]

Suprotno dezinformacijama o Vukovom izdajstvu na Kosovu, petnaesti i šesnaesti vek vrvi od priča o tome kako su Lazarevići uništili i izdali Brankoviće.

Ovo je vrlo, mislim čak suštinski indikativna vest, nažalost, uopštena! Koje su to priče i čije?

Zašto i kako Jefimija? Otkud njen toliki uticaj na Milicu i događaje?

Za mene nova vest: Vuk Branković iz Bosne i zamena ličnosti!!!

Inače, lepo postavljen problem, prilično jasno ishodište i na izuzetno zanimljiv način saopšteno.

 

[vujadin]

Према свему што се до сада писало о Бранковићима, произлази да су криво оптужени за изтдају. Зашто је Вук напустио бој са 10 хиљада тешке коњице и оклопника и са 20 хиљада пешадије. Јасно је да је Вук имао договор са Јакубом, против Лазара Мурата и Бајазита, Али су Милош Обилић и Бајазит то пореметили, тако што Милош убија Мурата а Бајазит убија Јакуба, и Лазар је био латерална жртва, Кад је то видео Вук он је напустио бој јер је знао да се не може супроставити Бајазиту, с тим више што је и један део Босанаца прешао Бајазиту. Е па сада ако то није издаја онда треба наћи неки други израз за такав Вуков поступак.

 

[Šakal]

Hm, misliš ''kolateralna''?

 

[vujadin]

Не знам, шта је латерално а шта колатерално?

 

[Šakal]

Hm, jedno je ''usputno, sporedno, sa strane'' a drugo je ''bočno, sa strane''

 

[Prisoner]

Ovo je vrlo, mislim čak suštinski indikativna vest, nažalost, uopštena! Koje su to priče i čije?

Zašto i kako Jefimija? Otkud njen toliki uticaj na Milicu i događaje?

Za mene nova vest: Vuk Branković iz Bosne i zamena ličnosti!!!

Inače, lepo postavljen problem, prilično jasno ishodište i na izuzetno zanimljiv način saopšteno.

Jesi li ti čitao onaj njen čuveni Zapis?