I, Vujadine, šta sad mi da radimo sa ovim sličicama?
Ko da prevede, a da ne izgubi vrednost?
Ko da prevede, a da ne izgubi vrednost?
-
- Popularno:
- Da li su Srbi prokockali kapital sa...
- Četnici u WW2
- Da li se američki sportisti dopinguju?
- Русофилија и њене штетне последице
- Zašto neki muškarci preteruju sa...
- OD RUSIJE SE ZAHTEVA POVRATAK OTETE...
- Kome smo najsličniji?
- Ko i zašto hoće da satre seljake na...
- Шортсићи
- Ovo je razlog zasto Rusi nece da...
- stanje
lj_950:
Sad ovo videh....
E to je pa tek nepravda...možda i veća nego ona prema Vuku Brankoviću...Malo sam kopao pre dve godine o Jerini...Isidora Bjelica ima jedan sjajn tekst o njoj.....Sad ću da potražim po kutijama...
vujadin
Poznat
- Poruka
- 9.689
Не знам, али ево ти извори и цитати, па види ако нешто нађеш већпреведено, а ево и још о Бранковићима
Hvala vujadine, nažalost nemam pojma francuski, ali možda se nađe nešto na od toga na srpskom...
BTW, narode, našao sam Isidorin tekst, polako ga konvertujem i kačim...:wink:
BTW, narode, našao sam Isidorin tekst, polako ga konvertujem i kačim...:wink:
PROKLETA JERINA
- iz ugla Isidore Bjelice -
Jerina prokleta, okrutna, zla, žena koja u sebi nije imala ni trunke ničeg ženstvenog? ... Ili grčka princeza, nežna i otmena, odana i posvećena koju su Srbi zamrzeli jer ih je terala da grade? Da li je njen greh to što je bila srebroljupka i bezdušna ili što je želela da Srbe uzdigne, da Srbiju izgradi i što ju je njen muž voleo i poštovao? ... Ubica ili ubijena?
Svi su je mrzeli stotinama godina a da se nikada nisu zapitali da li je možda bila nevina ... Ko je bila i zašto je nazivana prokletom lepa Jerina? Najozloglšenija despotica, vladarka, predmet viševekovnog guslarskog opanjkavanja i olajavanja naroda koji je sve uradio da jednu lep, nežnu, pametnu, otmenu Grkinju poreklom iz carske porodice Kantakuzin, koja se udajom za Đurđa Brankovića uvalila u najstrašniju avanturu koja jednoj ženi može da se desi, proglasi prokletnicom, mučiteljkom i vešticom.
Lejdi Di su ubili paparaco manijaci a Jerinu guslari. Ukoričeno, respektovano, promenljivo, teško održivo narodno predanje sačuvano kroz našu epiku najčešće je zapravo izvor najbizarnijih istorijskih lazi, podvala i mistifikacija. Današnje trač novine i žuta stampa koji se prodaju u milionskim tirazima, mnogo su pouzdanije i relevantnije štivo od naše epike. Pogrešni rodoslovi, pobrkani vekovi i prostori krivooptuženi, bezrazložno hvaljeni i još bezrazložnije kuđeni su najčešće osobine naše svetle epike.
Izuzmemo li potpuno nevinog heroja i plemića, Vuka Brankovića, koji je zbog svog odbijanja da podlegne turskom ropstvu umro u izgnanstvu, gotovo da nema osobe koja je toliko olajavana, ogovarana i lažno optuživana kroz deseterac kao sto je to bila lepa i pametna Jerina Kantakuzina, supruga despota Đurđa Brankovića. Njena zloba postala je prvo loše sećanje, potom paradigmatičan mit i na kraju metafora koju više niko ne dovodi u pitanje. Ni u frizeraju ni na pijaci. Čak je i altruistički raspoložena Baba Desa zaboravila da među kamenjem i biljkama potraži pomilovanje za nesrećnu Jerinu. Jednog vetrovitog jutra pre dve godine i dvadeset dana probudila sam se i upitala za sta je zapravo kriva despotica Jerina da je Srbi toliko mrze? Tako je i počela najčudnija pustolovina u mom zivotu. Probijanje kroz pesme i zapise, kataloge i stare knjige do istine o Jerininom grehu i nevinosti. Danas posle svega sasvim odgovorno tvrdim da je Jerina bila svetica i sve cu uraditi da se kao takva kanonizuje, bar na pomenutim pijacama i u frizerajima ... Crkva dolazi posle kao narodni eho ...
Ali pođimo od početka. Ko je zapravo bila Jerina Kantakuzin, čija kćer i sestra ... Čija unuka i praunuka? Već i svetska istoriografija dolazi u zabunu kad je u pitanju njeno poreklo i veza sa carem Matijom Kantakuzinom. I Dikanz i respektabilni Orbini greše tvrdeći da je ona njegova kćerka dovodeći tako do potpunog haosa u krvnim vezama u porodici Kantakuzin. Po jednoj takvoj varijanti ispada da su otac Đurađ i sin mu Grgur oženjeni sa dve rođene sestre. Tek nakon petnaest pročitanih knjiga dodjoh do zaključka da Jerina nije bila Paleologina kako je tvrdio Rajić niti kći Matijina kako izričito pisaše Dikanz i Orbini, pa čak ni kćerka Manuila Kantakuzina kako je verovao Hopf, a po njemu Hercberg.
Jerina Đurđevica bila je zapravo praunuka cara Jovana Kantakuzina, unuka a ne kci, cara i despota Matija Kantakuzina i kci Teodora Kantakuzina,sina, mezimčeta Matijinog. Sve ovo ne bi nikad ni saznala da me zamršenost njenog rodoslova i problemi sa brojevima ne odvukoše do jednog Dragaševićevog zaboravljenog teksta koji je jedini ili bar prvi ovu misteriju razrešio i objavio je u “Otadžbini”. Ali, reći ćete nije važno čija je unuka i kćerka, važno je da je prokleta... Za celu pricu je jako važno ko je Jerina da bi shvatili kako je ovo plemenito i nežno devojće plave krvi u svojoj 16. godini dovedeno mnogo starijem Đurđu da mu bude žena u postkosovskoj Srbiji kada je po mnogima vreme stalo, a za nju tek počinjalo. Taj paradoks da su uzimajući Kosovsku bitku kao kraj srpske države, Srbi zapravo stavili u kolektivni zaborav ili u neku vrstu zone sumraka svih sedamdeset godina koliko je prezivaela centralna srpska srednjovekovna država, a neki njeni delovi i preko sto. Ali ponosan i mitomanski narod nije mogao prihvatiti da su Turci pobedili Srbe i svoju je poetiku i epiku je koncentrisao oko na izmišljene izdaje personifikovane kroz lik Lazarevog zeta gospodara Kosova i Drenice, Trepče i Pristine. Skoplja i Prizrena, Vuka Brankovića. Taj apsurd da narod presudi tako preko, upravo najvernijem i najkorisnijem savezniku kneza Lazara, potom da Jerinu, snahu mu proglasi najcrnjom u našoj istoriji govori da se familija Brankovića žestoko zamerila nekome, jer kao što je poznato i narodnu pesmu nije stvarao kolektivno narod već pojedinac koji je tako formirao kolektivno mišljenje. Da uprostimo, pesme su dakle bile neka vrsta medijske propagande, poligon srednjevekovnog javnog mnenja i manipulacija koje su docnije usvajane kao sveta istina. Đurađ Branković drugi sin ozloglašenog i bez razloga anatemisanog Vuka Brankovića i žene mu Mare, kćeri kneza Lazara, bio je muškarac od svojih trideset i šest godina kada je ugovoren njegov brak sa Jerinom Kantakuzin. Koliko su te naše pesme pouzdane i relevantne govori i cinjenica da je u pesmi "Ženidba Đurđa Smederevca" detaljno opisano da je Jerina Latinka i da je Đurađ prosi u Dubrovniku. To je bilo zato sto su naši vladari i vlastelini najčešće ženili Latinkama i zato sto je Djuradja imao čvrste, lepe i trajne veze sa Dubrovnikom pa se to sve pomešalo u jednu impresiju o dubrovačkoj prosidbi.
Suprotno, medjutim narodnoj poeziji pouzdano znamo da je Jerina rodom sa Peloponeza, dovedena iz Soluna kada se prekinuo njen udoban dečiji zivot carske unuke i kada je odvedena Đurđu. O tome šta je Jerina volela, o čemu je mislila i maštala pre Đurađa ne zna se mnogo. Pretpostavke o njenim zanosima ne tiću se ni istoričara ni guslara. Ipak jedan redak spis na latinskom govori nam da je Jerina bila devojčica tiha i zamišljena, okrenuta veri, ali i nadi o velikoj ljubavi. Govorila je više jezika, bila graciozna i vladala je posebnom carskom veštinom ukrašavanja. Uostalom o čemu bi carska unuka maštala ako ne o tome da i sama bude carica, carica koju ce narod voleti i obožavati i slaviti njenu dobrotu i pravednost vekovima. Istina u tom maštanju ona sebe nije zamišljala kao srpsku gospodaricu i kada je njena svadba ugovorena ona se prvi put suočila sa tim čudnim narodom koji će u njoj pronaći krivca za sve svoje kuge. Bila je ona opet odlučna, u suzdržanom strahu da taj narod voli kao svoj i da svog muža primi uz poštovanje. Jerina je odmah zavolela Đurđa i Đurađ Jerinu. U moru tada ugovorenih sporazumnih i za državu i narod proizvedenih brakova, začudo ovaj je susret doneo ljubav. Ljubav i naklonost koja će narocito nervirati srpskog patrijarhalnog seljaka. Đurađ, rođeni Prištinac, bio je ganut njenom nežnošću i pametnim pogledom. Njenom sjajnom kosom i mekom puti i pravilnim crtama. Sasvima tankim usnama boje tek sazrele breskve i njenim glasom koji je bio mekši od svile u koju ju je Đurađ obmotavao. Posebnu mekost u njegovom srcu izazivala je njena pomenuta veština da se uredi, namiriše, kožu izbeli i iluziju o lepoti učini tako očiglednom. Jerina je bila iznenađena Đurađevom naočitošću. Visok, jak, duge kose i lepo oblikovane brade. Njegove oči ulivale su Jerini poverenje i bila im je strana nadmenost i oholost. Sasvim rane narodne pesme, ako i ova pomenuta, svedoče o Jerini na sasvim drugačiji način nego one kasne koje će je pretvoriti u monstruma. Tu je Jerina upravo ta koja nagovara Djuradja da u svatove pozove Srbe a ne Bugare i Grke kako su ovi drugi zahtevali, optužujući Srbe da su kavgadžije i pijanice i da ce svadbu pretvoriti u kupleraj i birtiju.
- iz ugla Isidore Bjelice -
Jerina prokleta, okrutna, zla, žena koja u sebi nije imala ni trunke ničeg ženstvenog? ... Ili grčka princeza, nežna i otmena, odana i posvećena koju su Srbi zamrzeli jer ih je terala da grade? Da li je njen greh to što je bila srebroljupka i bezdušna ili što je želela da Srbe uzdigne, da Srbiju izgradi i što ju je njen muž voleo i poštovao? ... Ubica ili ubijena?
Svi su je mrzeli stotinama godina a da se nikada nisu zapitali da li je možda bila nevina ... Ko je bila i zašto je nazivana prokletom lepa Jerina? Najozloglšenija despotica, vladarka, predmet viševekovnog guslarskog opanjkavanja i olajavanja naroda koji je sve uradio da jednu lep, nežnu, pametnu, otmenu Grkinju poreklom iz carske porodice Kantakuzin, koja se udajom za Đurđa Brankovića uvalila u najstrašniju avanturu koja jednoj ženi može da se desi, proglasi prokletnicom, mučiteljkom i vešticom.
Lejdi Di su ubili paparaco manijaci a Jerinu guslari. Ukoričeno, respektovano, promenljivo, teško održivo narodno predanje sačuvano kroz našu epiku najčešće je zapravo izvor najbizarnijih istorijskih lazi, podvala i mistifikacija. Današnje trač novine i žuta stampa koji se prodaju u milionskim tirazima, mnogo su pouzdanije i relevantnije štivo od naše epike. Pogrešni rodoslovi, pobrkani vekovi i prostori krivooptuženi, bezrazložno hvaljeni i još bezrazložnije kuđeni su najčešće osobine naše svetle epike.
Izuzmemo li potpuno nevinog heroja i plemića, Vuka Brankovića, koji je zbog svog odbijanja da podlegne turskom ropstvu umro u izgnanstvu, gotovo da nema osobe koja je toliko olajavana, ogovarana i lažno optuživana kroz deseterac kao sto je to bila lepa i pametna Jerina Kantakuzina, supruga despota Đurđa Brankovića. Njena zloba postala je prvo loše sećanje, potom paradigmatičan mit i na kraju metafora koju više niko ne dovodi u pitanje. Ni u frizeraju ni na pijaci. Čak je i altruistički raspoložena Baba Desa zaboravila da među kamenjem i biljkama potraži pomilovanje za nesrećnu Jerinu. Jednog vetrovitog jutra pre dve godine i dvadeset dana probudila sam se i upitala za sta je zapravo kriva despotica Jerina da je Srbi toliko mrze? Tako je i počela najčudnija pustolovina u mom zivotu. Probijanje kroz pesme i zapise, kataloge i stare knjige do istine o Jerininom grehu i nevinosti. Danas posle svega sasvim odgovorno tvrdim da je Jerina bila svetica i sve cu uraditi da se kao takva kanonizuje, bar na pomenutim pijacama i u frizerajima ... Crkva dolazi posle kao narodni eho ...
Ali pođimo od početka. Ko je zapravo bila Jerina Kantakuzin, čija kćer i sestra ... Čija unuka i praunuka? Već i svetska istoriografija dolazi u zabunu kad je u pitanju njeno poreklo i veza sa carem Matijom Kantakuzinom. I Dikanz i respektabilni Orbini greše tvrdeći da je ona njegova kćerka dovodeći tako do potpunog haosa u krvnim vezama u porodici Kantakuzin. Po jednoj takvoj varijanti ispada da su otac Đurađ i sin mu Grgur oženjeni sa dve rođene sestre. Tek nakon petnaest pročitanih knjiga dodjoh do zaključka da Jerina nije bila Paleologina kako je tvrdio Rajić niti kći Matijina kako izričito pisaše Dikanz i Orbini, pa čak ni kćerka Manuila Kantakuzina kako je verovao Hopf, a po njemu Hercberg.
Jerina Đurđevica bila je zapravo praunuka cara Jovana Kantakuzina, unuka a ne kci, cara i despota Matija Kantakuzina i kci Teodora Kantakuzina,sina, mezimčeta Matijinog. Sve ovo ne bi nikad ni saznala da me zamršenost njenog rodoslova i problemi sa brojevima ne odvukoše do jednog Dragaševićevog zaboravljenog teksta koji je jedini ili bar prvi ovu misteriju razrešio i objavio je u “Otadžbini”. Ali, reći ćete nije važno čija je unuka i kćerka, važno je da je prokleta... Za celu pricu je jako važno ko je Jerina da bi shvatili kako je ovo plemenito i nežno devojće plave krvi u svojoj 16. godini dovedeno mnogo starijem Đurđu da mu bude žena u postkosovskoj Srbiji kada je po mnogima vreme stalo, a za nju tek počinjalo. Taj paradoks da su uzimajući Kosovsku bitku kao kraj srpske države, Srbi zapravo stavili u kolektivni zaborav ili u neku vrstu zone sumraka svih sedamdeset godina koliko je prezivaela centralna srpska srednjovekovna država, a neki njeni delovi i preko sto. Ali ponosan i mitomanski narod nije mogao prihvatiti da su Turci pobedili Srbe i svoju je poetiku i epiku je koncentrisao oko na izmišljene izdaje personifikovane kroz lik Lazarevog zeta gospodara Kosova i Drenice, Trepče i Pristine. Skoplja i Prizrena, Vuka Brankovića. Taj apsurd da narod presudi tako preko, upravo najvernijem i najkorisnijem savezniku kneza Lazara, potom da Jerinu, snahu mu proglasi najcrnjom u našoj istoriji govori da se familija Brankovića žestoko zamerila nekome, jer kao što je poznato i narodnu pesmu nije stvarao kolektivno narod već pojedinac koji je tako formirao kolektivno mišljenje. Da uprostimo, pesme su dakle bile neka vrsta medijske propagande, poligon srednjevekovnog javnog mnenja i manipulacija koje su docnije usvajane kao sveta istina. Đurađ Branković drugi sin ozloglašenog i bez razloga anatemisanog Vuka Brankovića i žene mu Mare, kćeri kneza Lazara, bio je muškarac od svojih trideset i šest godina kada je ugovoren njegov brak sa Jerinom Kantakuzin. Koliko su te naše pesme pouzdane i relevantne govori i cinjenica da je u pesmi "Ženidba Đurđa Smederevca" detaljno opisano da je Jerina Latinka i da je Đurađ prosi u Dubrovniku. To je bilo zato sto su naši vladari i vlastelini najčešće ženili Latinkama i zato sto je Djuradja imao čvrste, lepe i trajne veze sa Dubrovnikom pa se to sve pomešalo u jednu impresiju o dubrovačkoj prosidbi.
Suprotno, medjutim narodnoj poeziji pouzdano znamo da je Jerina rodom sa Peloponeza, dovedena iz Soluna kada se prekinuo njen udoban dečiji zivot carske unuke i kada je odvedena Đurđu. O tome šta je Jerina volela, o čemu je mislila i maštala pre Đurađa ne zna se mnogo. Pretpostavke o njenim zanosima ne tiću se ni istoričara ni guslara. Ipak jedan redak spis na latinskom govori nam da je Jerina bila devojčica tiha i zamišljena, okrenuta veri, ali i nadi o velikoj ljubavi. Govorila je više jezika, bila graciozna i vladala je posebnom carskom veštinom ukrašavanja. Uostalom o čemu bi carska unuka maštala ako ne o tome da i sama bude carica, carica koju ce narod voleti i obožavati i slaviti njenu dobrotu i pravednost vekovima. Istina u tom maštanju ona sebe nije zamišljala kao srpsku gospodaricu i kada je njena svadba ugovorena ona se prvi put suočila sa tim čudnim narodom koji će u njoj pronaći krivca za sve svoje kuge. Bila je ona opet odlučna, u suzdržanom strahu da taj narod voli kao svoj i da svog muža primi uz poštovanje. Jerina je odmah zavolela Đurđa i Đurađ Jerinu. U moru tada ugovorenih sporazumnih i za državu i narod proizvedenih brakova, začudo ovaj je susret doneo ljubav. Ljubav i naklonost koja će narocito nervirati srpskog patrijarhalnog seljaka. Đurađ, rođeni Prištinac, bio je ganut njenom nežnošću i pametnim pogledom. Njenom sjajnom kosom i mekom puti i pravilnim crtama. Sasvima tankim usnama boje tek sazrele breskve i njenim glasom koji je bio mekši od svile u koju ju je Đurađ obmotavao. Posebnu mekost u njegovom srcu izazivala je njena pomenuta veština da se uredi, namiriše, kožu izbeli i iluziju o lepoti učini tako očiglednom. Jerina je bila iznenađena Đurađevom naočitošću. Visok, jak, duge kose i lepo oblikovane brade. Njegove oči ulivale su Jerini poverenje i bila im je strana nadmenost i oholost. Sasvim rane narodne pesme, ako i ova pomenuta, svedoče o Jerini na sasvim drugačiji način nego one kasne koje će je pretvoriti u monstruma. Tu je Jerina upravo ta koja nagovara Djuradja da u svatove pozove Srbe a ne Bugare i Grke kako su ovi drugi zahtevali, optužujući Srbe da su kavgadžije i pijanice i da ce svadbu pretvoriti u kupleraj i birtiju.
O Đurađu Brankoviću pre njegovog venčanja sa Jerinom se zna dosta. Istorija ne beleži njegove misli i zebnje već fakte. U zapadnm istorijama i pripovestima o kraljevima, carevima i vladarima skoro uvek ćete naći barem kratku i blagu opasku o njegovoj strasti i ljubavi. Kod srpskih vladara to nije slućaj. Kao da ljubav nije važna za srpske careve i despote. Krv, ratovi prevrati, izdaje, predaje, pokrštavanja, bičevanja, tamničenja, vojevanja, sve to postoji ali gotovo nijedan trag o njima kao ljubavnicima. Na neki čudan način jedini zapis u Đurđevoj dugačkoj i burnoj biografiji koji se tiče odnosa prema Jerini jeste da je njegova vrela i velika ljubav prema svojoj ženi nervirala stanovništvo. Pored toga što je milovao i mazio on je sa njom znao i razgovarati dugo o svemu i svačemu. O Bogu, zemlji, telesenoj ljubavi, zlatu i nakitu, vinima, dogmatima, deci, strepnjama i snovima. Na grčkom i srpskom. Užasavalo ih je sšo njihov vladar sluša i poštuje svoju despoticu. Što joj ugađa i tepa. Činilo se da je jedino što se od nje tražilo da rađa decu i ćuti, a Jerina je imala toliko zanosa i ideja koje je Đurađ slušao, poštovao i najčešće realizovao. Život Đurađev pre Jerine bio je brz i pun događaja koji su od njega napravili oštrog, ali i rano zrelog čoveka koji je u Jerini pronašao upravo onaj nemir i ljubav prema nemogućem i lepom o čemu je još kao dečak maštao. Još kao sasvim mlad sa svojim bratom Grgurom učestvovao je u bici kod Angore. Grgur je pao u Tamerlanovo ropstvo a Đurađ je po želji svoga ujaka Stevana Lazarevića po povratku u Carigrad svezan u ropstvo iz kojeg je pobegao. Posle sukoba sa svojim ujacima Stevanom i Vukom došlo je na kraju do izmirenja i upravo je Stevan kao poslednje reči izgovorio Đurđovo ime odredivši ga za naslednika.
Bilo je to onog olujnog dana, olujne noći čiji zapis više liči na poeziju nego na istoriju kada je despot Stevan Lazarević pao sa konja i završio u nesvesti dok su se nad Srbijom navlačili teški oblaci i vetar rušio krovove i zaklone. U Beogradu, sa mnogih kuća krovovi popadaše, pa tako i sa Saborne crkve koju je despot podigao. Mrak je pritisnuo zemlju pre nego je došla noć. Jedan jedini zračak protreptao je nad Beogradom, prosuo se po Avali, Kosmaju. Taj isti ružičasti zračak zapleo se i u šator u kom se Stevan Lazarević sa životom rastavljao. Za tren došao je svesti i povikao: "Po Đurđa, po Đurđa! ... " Tako je neprijateljstvo Brankovića i Lazarevića završeno, a njihovi posedi ujedinjeni. Đurađ je proglašen naslednikom despota Stevana Lazarevića koji nije imao svoje dece. Život srpskih vladara i gospodara gledano iz današnje perspektive bio je apsolutni pakao. Trebalo je plivati između gladnih i krvožednih, Vizantije, Turske i Ugarske. Stalno su besneli ratovi. Što unutrašnji, što spoljni. Što kratki i krvavi, što dugi i iscrpljujući. Sve zbog srpske zemlje koja se tada kao i onda činila tako važnom. Život je bio suviše težak i kratak. Vetrovi su bili pregrubi, sunce prejako, kiše preduge, zemlja tvrda i otporna. Sukobi neprestani. Nameti i porezi svakidašnji. U svemu tome nezadovoljna onim sto je videla Jerina je nagovorila Djuradja da je najvažnije graditi. Graditi grad, gradove, kule, crkve mostove ... U stvarnosti islikati carstvo o kojem je sanjala. Veliko, belo, raskošno, ponosno ... Graditi da bi njihovo carstvo bilo što lepše i sigurnije, što veće i raskošnije. To je i uzrok i početak Jerinine ozloglašenosti. Osnova njene prokletosti. Poželela je da Srbi grade i izgrade gradove kojima će se svi diviti. Bele kule i visoke crkve. Poželela je i zamislila Smederevo. Kada je Đurađ morao predati Mađarima Beograd, Jerina izmašta novu srpsku prestonicu. Lepšu, veću, raskošniju, sigurniju od bilo čega što su Srbi imali. Sa dvadeset četiri kule i palatama za audijenciju. Sa širokim bedemima i Malim Gradom koji ce biti Đurđeva loža.
Suprotno, međutim narodnoj poeziji pouzdano znamo da je Jerina rodom sa Peloponeza, dovedena iz Soluna kada se prekinuo njen udoban dečiji zivot carske unuke i kada je odvedena Đurđu. O tome šta je Jerina volela, o čemu je mislila i maštala pre Đurđa ne zna se mnogo. Pretpostavke o njenim zanosima ne tiću se ni istoričara ni guslara. Ipak jedan redak spis na latinskom govori nam da je Jerina bila devojčica tiha i zamišljena, okrenuta veri, ali i nadi o velikoj ljubavi. Govorila je više jezika, bila graciozna i vladala je posebnom carskom veštinom ukrašavanja. Uostalom o čemu bi carska unuka maštala ako ne o tome da i sama bude carica, carica koju ce narod voleti i obožavati i slaviti njenu dobrotu i pravednost vekovima. Istina u tom maštanju ona sebe nije zamišljala kao srpsku gospodaricu i kada je njena svadba ugovorena ona se prvi put suočila sa tim čudnim narodom koji će u njoj pronaći krivca za sve svoje kuge. Bila je ona opet odlučna, u suzdržanom strahu da taj narod voli kao svoj i da svog muža primi uz poštovanje. Jerina je odmah zavolela Đurđa i Đurađ Jerinu. U moru tada ugovorenih sporazumnih i za državu i narod proizvedenih brakova, začudo ovaj je susret doneo ljubav. Ljubav i naklonost koja će narocito nervirati srpskog patrijarhalnog seljaka. Đurađ, rođeni Prištinac, bio je ganut njenom nežnošću i pametnim pogledom. Njenom sjajnom kosom i mekom puti i pravilnim crtama. Sasvima tankim usnama boje tek sazrele breskve i njenim glasom koji je bio mekši od svile u koju ju je Đurađ obmotavao. Posebnu mekost u njegovom srcu izazivala je njena pomenuta veština da se uredi, namiriše, kožu izbeli i iluziju o lepoti učini tako očiglednom. Jerina je bila iznenađena Đurđevom naočitošću. Visok, jak, duge kose i lepo oblikovane brade. Njegove oči ulivale su Jerini poverenje i bila im je strana nadmenost i oholost. Sasvim rane narodne pesme, ako i ova pomenuta, svedoče o Jerini na sasvim drugačiji način nego one kasne koje će je pretvoriti u monstruma. Tu je Jerina upravo ta koja nagovara Đurđa da u svatove pozove Srbe a ne Bugare i Grke kako su ovi drugi zahtevali, optužujući Srbe da su kavgadžije i pijanice i da ce svadbu pretvoriti u kupleraj i birtiju.
Svoj san ushićena i zajapurena u obrazima izložila je prvo Đurđu i on je podrža. Potom je pozvala svog brata Tomu, carskog graditelja i najučenije Grke da njen san pretvore u stvarnost, da stvore najlepši srpski grad. Ali, kao sto rekoh, Srbima se nije gradilo. Nikad, pa ni tad. Oni tu ideju da brzo izgrade veličanstven grad shvatiše kao hir razmažene Grkinje. Kao kuluk i namet grčke carske unuke. Kao prokletstvo i obavezu. Zaludu su Djuradj i Jerina objašnjavali narodu da ce tako biti sigurni i sačuvani od nevolja, i da se se tako uvećavati novci i trgovina. Srbima se nije gradilo. Izmučeni od stranih vojski, jakih kiša, i vetrova, neznanih bolesti i slavenskih bogova koji su jurišali ko demoni opustošenim krajevima oni su sanjali o dokolici, o ležanju na zemlji pitomih šuma u ladu i pijuckanju slatkih vina kojih je tada u Srbiji bilo obilato. O tome da svoje kratko vreme na ovome svetu provedu bez muka i rada. Drugim rečima Srbima se nije gradilo apsolutno ništa osim lakog zaklona od kiše i sunca. Najmanje im se gradilo Smederevo onako kako je to zamislio Jerinin brat, graditelj Toma Kantakuzin, koji ce u srpskom narodu ostati zapamćen i kao graditelj, ali i kao odbranitelj Smedereva od Turaka kada su ga poseli u suvo leto gospodnje 1439. Novi grad zidan je na samom ušću Jazave u Dunav, na mestu gde je nekad u jedanaestom veku bilo naselje. Postavljen je u ravnici kao takozvani "vodeni grad" kao spoj raskošnog vladarskog i vojnog utvrdjenja . Tvrdjava se sastojala od Velikog i Malog grada. Na Đurđevoj palati u Malom gradu bili su prozori u gotskom stilu koji su gledali na Dunav. Najtanje zidine bile su debele 2 dok su neke deblje i od 4 metara. Kule o kojima je Jerina sanjala idu u visinu i po dvadeset metara ... Tako se desilo da u vreme srpske propasti Srbija podigne svoju najveću srednjovekovnu tvrđavu. Još za vreme zidanja Đurađ je dobio od Jovana VIII Paleologa titulu: “Đurađ , po milosti Božjoj Raškog kraljevstva despot i Albanije gospodar”.
Đurđeva despotovina bila je prepuna bogatih rudnika ali ko je zato mario? Narod je radije išao u hajduke nego na rad. Pesma "Starina Novak i knez Bogosav" vise je svedočanstvo o srpskom odnosu prema radu nego epska dostava o Jerininoj obesti.
”Kad Jerina Smederevo gradi,
pa naredi mene u argatluk,
argatovah tri godine dana,
i ja vukoh drvlje i kamenje,
sve uz moja kola i volove.
I za pune do tri godinice,
ja ne stekoh pare ni dinara,
ni zaslužih na noge opanke.
Ni ovaj "strašni rad" ne bi oterao Novaka u hajduke, profesiju na koju su takođe Srbi imali pritužbe opisujući ga ovako: hajduk biti, vrat lomiti, po gori hoditi, već Jerinina "obest".
Kad sagradi Smedereva grada,
ona stade pa i kule zida,
pozlaćuje vrata i pendžere,
pa nametnu namet na vilajet,
sve na kuću po tri litre zlata,
to je brate po trista dukata.
Bilo je to onog olujnog dana, olujne noći čiji zapis više liči na poeziju nego na istoriju kada je despot Stevan Lazarević pao sa konja i završio u nesvesti dok su se nad Srbijom navlačili teški oblaci i vetar rušio krovove i zaklone. U Beogradu, sa mnogih kuća krovovi popadaše, pa tako i sa Saborne crkve koju je despot podigao. Mrak je pritisnuo zemlju pre nego je došla noć. Jedan jedini zračak protreptao je nad Beogradom, prosuo se po Avali, Kosmaju. Taj isti ružičasti zračak zapleo se i u šator u kom se Stevan Lazarević sa životom rastavljao. Za tren došao je svesti i povikao: "Po Đurđa, po Đurđa! ... " Tako je neprijateljstvo Brankovića i Lazarevića završeno, a njihovi posedi ujedinjeni. Đurađ je proglašen naslednikom despota Stevana Lazarevića koji nije imao svoje dece. Život srpskih vladara i gospodara gledano iz današnje perspektive bio je apsolutni pakao. Trebalo je plivati između gladnih i krvožednih, Vizantije, Turske i Ugarske. Stalno su besneli ratovi. Što unutrašnji, što spoljni. Što kratki i krvavi, što dugi i iscrpljujući. Sve zbog srpske zemlje koja se tada kao i onda činila tako važnom. Život je bio suviše težak i kratak. Vetrovi su bili pregrubi, sunce prejako, kiše preduge, zemlja tvrda i otporna. Sukobi neprestani. Nameti i porezi svakidašnji. U svemu tome nezadovoljna onim sto je videla Jerina je nagovorila Djuradja da je najvažnije graditi. Graditi grad, gradove, kule, crkve mostove ... U stvarnosti islikati carstvo o kojem je sanjala. Veliko, belo, raskošno, ponosno ... Graditi da bi njihovo carstvo bilo što lepše i sigurnije, što veće i raskošnije. To je i uzrok i početak Jerinine ozloglašenosti. Osnova njene prokletosti. Poželela je da Srbi grade i izgrade gradove kojima će se svi diviti. Bele kule i visoke crkve. Poželela je i zamislila Smederevo. Kada je Đurađ morao predati Mađarima Beograd, Jerina izmašta novu srpsku prestonicu. Lepšu, veću, raskošniju, sigurniju od bilo čega što su Srbi imali. Sa dvadeset četiri kule i palatama za audijenciju. Sa širokim bedemima i Malim Gradom koji ce biti Đurđeva loža.
Suprotno, međutim narodnoj poeziji pouzdano znamo da je Jerina rodom sa Peloponeza, dovedena iz Soluna kada se prekinuo njen udoban dečiji zivot carske unuke i kada je odvedena Đurđu. O tome šta je Jerina volela, o čemu je mislila i maštala pre Đurđa ne zna se mnogo. Pretpostavke o njenim zanosima ne tiću se ni istoričara ni guslara. Ipak jedan redak spis na latinskom govori nam da je Jerina bila devojčica tiha i zamišljena, okrenuta veri, ali i nadi o velikoj ljubavi. Govorila je više jezika, bila graciozna i vladala je posebnom carskom veštinom ukrašavanja. Uostalom o čemu bi carska unuka maštala ako ne o tome da i sama bude carica, carica koju ce narod voleti i obožavati i slaviti njenu dobrotu i pravednost vekovima. Istina u tom maštanju ona sebe nije zamišljala kao srpsku gospodaricu i kada je njena svadba ugovorena ona se prvi put suočila sa tim čudnim narodom koji će u njoj pronaći krivca za sve svoje kuge. Bila je ona opet odlučna, u suzdržanom strahu da taj narod voli kao svoj i da svog muža primi uz poštovanje. Jerina je odmah zavolela Đurđa i Đurađ Jerinu. U moru tada ugovorenih sporazumnih i za državu i narod proizvedenih brakova, začudo ovaj je susret doneo ljubav. Ljubav i naklonost koja će narocito nervirati srpskog patrijarhalnog seljaka. Đurađ, rođeni Prištinac, bio je ganut njenom nežnošću i pametnim pogledom. Njenom sjajnom kosom i mekom puti i pravilnim crtama. Sasvima tankim usnama boje tek sazrele breskve i njenim glasom koji je bio mekši od svile u koju ju je Đurađ obmotavao. Posebnu mekost u njegovom srcu izazivala je njena pomenuta veština da se uredi, namiriše, kožu izbeli i iluziju o lepoti učini tako očiglednom. Jerina je bila iznenađena Đurđevom naočitošću. Visok, jak, duge kose i lepo oblikovane brade. Njegove oči ulivale su Jerini poverenje i bila im je strana nadmenost i oholost. Sasvim rane narodne pesme, ako i ova pomenuta, svedoče o Jerini na sasvim drugačiji način nego one kasne koje će je pretvoriti u monstruma. Tu je Jerina upravo ta koja nagovara Đurđa da u svatove pozove Srbe a ne Bugare i Grke kako su ovi drugi zahtevali, optužujući Srbe da su kavgadžije i pijanice i da ce svadbu pretvoriti u kupleraj i birtiju.
Svoj san ushićena i zajapurena u obrazima izložila je prvo Đurđu i on je podrža. Potom je pozvala svog brata Tomu, carskog graditelja i najučenije Grke da njen san pretvore u stvarnost, da stvore najlepši srpski grad. Ali, kao sto rekoh, Srbima se nije gradilo. Nikad, pa ni tad. Oni tu ideju da brzo izgrade veličanstven grad shvatiše kao hir razmažene Grkinje. Kao kuluk i namet grčke carske unuke. Kao prokletstvo i obavezu. Zaludu su Djuradj i Jerina objašnjavali narodu da ce tako biti sigurni i sačuvani od nevolja, i da se se tako uvećavati novci i trgovina. Srbima se nije gradilo. Izmučeni od stranih vojski, jakih kiša, i vetrova, neznanih bolesti i slavenskih bogova koji su jurišali ko demoni opustošenim krajevima oni su sanjali o dokolici, o ležanju na zemlji pitomih šuma u ladu i pijuckanju slatkih vina kojih je tada u Srbiji bilo obilato. O tome da svoje kratko vreme na ovome svetu provedu bez muka i rada. Drugim rečima Srbima se nije gradilo apsolutno ništa osim lakog zaklona od kiše i sunca. Najmanje im se gradilo Smederevo onako kako je to zamislio Jerinin brat, graditelj Toma Kantakuzin, koji ce u srpskom narodu ostati zapamćen i kao graditelj, ali i kao odbranitelj Smedereva od Turaka kada su ga poseli u suvo leto gospodnje 1439. Novi grad zidan je na samom ušću Jazave u Dunav, na mestu gde je nekad u jedanaestom veku bilo naselje. Postavljen je u ravnici kao takozvani "vodeni grad" kao spoj raskošnog vladarskog i vojnog utvrdjenja . Tvrdjava se sastojala od Velikog i Malog grada. Na Đurđevoj palati u Malom gradu bili su prozori u gotskom stilu koji su gledali na Dunav. Najtanje zidine bile su debele 2 dok su neke deblje i od 4 metara. Kule o kojima je Jerina sanjala idu u visinu i po dvadeset metara ... Tako se desilo da u vreme srpske propasti Srbija podigne svoju najveću srednjovekovnu tvrđavu. Još za vreme zidanja Đurađ je dobio od Jovana VIII Paleologa titulu: “Đurađ , po milosti Božjoj Raškog kraljevstva despot i Albanije gospodar”.
Đurđeva despotovina bila je prepuna bogatih rudnika ali ko je zato mario? Narod je radije išao u hajduke nego na rad. Pesma "Starina Novak i knez Bogosav" vise je svedočanstvo o srpskom odnosu prema radu nego epska dostava o Jerininoj obesti.
”Kad Jerina Smederevo gradi,
pa naredi mene u argatluk,
argatovah tri godine dana,
i ja vukoh drvlje i kamenje,
sve uz moja kola i volove.
I za pune do tri godinice,
ja ne stekoh pare ni dinara,
ni zaslužih na noge opanke.
Ni ovaj "strašni rad" ne bi oterao Novaka u hajduke, profesiju na koju su takođe Srbi imali pritužbe opisujući ga ovako: hajduk biti, vrat lomiti, po gori hoditi, već Jerinina "obest".
Kad sagradi Smedereva grada,
ona stade pa i kule zida,
pozlaćuje vrata i pendžere,
pa nametnu namet na vilajet,
sve na kuću po tri litre zlata,
to je brate po trista dukata.
Jerina je poželela da Smederevo bude najlepši i najveći srpski grad u kome ce Đurađ primati izaslanike i vladare iz dalekoga sveta. Smederevo je izgrađeno za tri godine. Da se ne bi gubilo vreme i da bi hrana brzo stizala za graditelje Jerina je postavila čoveka od Uzengije do Smedereva i tako je pogača prenošena velikom brzinom od ruke do ruke da je još vruca stizala na odrediste. Tako je ona želela za svoje radnike. Brinući se šta piju i jedu i ima li svega dovoljno. Kažu da je svaki dan bila na gradilištu, u svili i zlatu, mirisna, ponosna, obilazila, je svaki kamen svog sna. Ipak toliki rad je proizveo bes u srpskom seljaku. Legenda o Jerininom teranju Srba na rad nije ostala samo u narodnoj poeziji već i u pričama, anegdotama, brojalicama, bajalicama kao najstrašnije prokletstvo. Na kraju sećanje na rad bilo im je gore od prelepog grada koji je nastao i ostao. U jednoj, gotovo zaboravljenoj narodnoj priči govori se o tome kako je Jerina nametnula namet na vilajet. Navodno je naredila da svaki čovek mora lično doneti plećku od svog božićnog pečenja. Ova ideja koja je shodno njenom vizantijskom obrazovanju imala saborni karakter dovela je do nezadovoljstva u narodu koji se odluči da izabere vođu i u rulji krenu u Smederevo i Jerini otkažu danak. Za vođu izaberu jednog siromaha ali čestitog čoveka. Već do Smedereva grupa se prepolovila i pola ih se dalo u bežaniju. U Smederevu zanoćiše i tu pobeže polovina od preostale polovine. Na koncu, kad dođe pod Jerinin čardak vođa vide da za njim nema nikoga i da je potpuno sam. Tu njega obuzme jezovit i leden strah, ali ga Jerina već beše sa prozora ugledala. "Jeli more, zašto si došao?" upita ga ona zapanjeno što čuči pod njenim pendžerom. "Gospođo", reče on drhtavim glasom, "ja sam došao da ti kažem da je narod odlučio ... Do sad smo ti davali po jednu plećku kao danak za Božić, a sad velimo da ti damo i ovo malo rebara što ide uz plećku!" Začudjena, ozarena, razdragana Jerina što je uspela da kod srpskog naroda izazove toliko ljubavi, skinu svoj ćurak od svile i zlata, baci mu u naručje i reče "Evo ti ovo na dar, pa idi!" Siromašak im je rekao, da je njemu sad dobro, pa davao se danak ili ne.
Ova narodna priča više je svedočanstvo o kukavičluku naroda nego o Jerininom nametu. Ona je paradigmatičan primer odnosa prema vladaru, u ovom slučaju vladarka, kojoj niko nema hrabrosti da kaže za svoje nezadovoljstvo već ga nekoliko stotina godina kasnije smešta u pesmu. Hteli to priznati ili ne Srbi su se plašili Jerine i to im je proizvelo viševekovne macističke frustracije. Plašili su se njenog glasa i stasa, pogleda i otmenosti, ponosa i odsečnosti. Prosto njenog autoriteta.
Kolika je Jerinina opsednutost graditeljstvom, govori činjenica da je neverovatan broj mesta, crkvi, useka, zidina vezivao za njeno ime. Jerina je želela da srpsko carstvo bude veličanstveni dom za njen narod. Đurđa i njihovu decu, dve kćerke i tri sina Grgura, Stevana, Lazara, Katarinu i Maru. Decu koju je ona sa radošću u trbuhu nosila i bez krika i kukanja rađala, a potom sa najtoplijom ljubavlju gajila i vaspitavala. Osim sto je mrze zbog teranja na građenje i zidanje Srbi su Jerinu dvesta godina kasnije optužili i prezreli kao suprugu, kao ženu i čak je optuživali i za preljubu. Istina kada je preljuba u pitanju za to postoji samo jedna narodna pesma kao krhko svedočanstvo pod nazivom "Despotica Jerina i Damjan Sainović". I za današnje poimanje morala ona je šokantna. Doterana i sva u zlatu Jerina se šetka Smederevom i sreće zgodnog Damjana Sainovića kojem već u prvoj rečenici predlaže da je ljubi što ovaj odbija govoreći da se zakleo despotu Đurđu da mu nikad ništa nažao neće učiniti a "kamoli ljubit ljubu". Na šta mu Jerina kaže da će mu se osvetiti. Na jednoj sasvim raskošnoj večeri, na koju nas dalje narodni pesnik vodi susrećemo Jerinu kako nazdravlja Sainoviću sledecim rečima:
Zdravica ti, Damjan Sainović,
ni u moje ni u tvoje zdravlje
vec u Janje vjerne ljube tvoje
koja ljubi Đurđa Smederevca.
Rasrđen Damjan, poverovavši njenim rečima odlazi kući i masakrira svoju ljubu Janju. Drugi izvori koji se mogu pronaći naprotiv tvrde da je Jerina sve do smrti Đurđeve pa i posle bila odana i verna zena. Jedna sasvim druga pesma nam svedoči da je Jerina zaista imala sukob sa izvesnim zgodnim Damjanom Sainovićem, ali iz potpuno drugih razloga. Trag tog sukoba može se pronaći u pesmi "Jerina, žena Đurđa despota, njezina bratanica i Damjan Sainović". Ova pesma krije jednu tajnu ljubavnu intrigu u kojoj se Jerinina bratanica poverila Jerini da je zaljubljena u neodoljivog Damjana. Požrtvovana Jerina, koja se rodila da usreći celu veliku familiju odmah je ugovorila večeru na koju je pozvala i Damjana i bratanicu pored ostale ugledne smederevske gospode. U jednom trenutku je ustala uzela pehar i nazdravila uz sledeće reči: "Još ću tebe, Damjane, ljepšem darom darovati ljepšem darom darovati, ljepom Marom bratanicom, moj Sainoviću." Na opšti skandal Damjan se zahvalio na peharu, zdravici ali ne i na bratanici, tvrdeći da kad je on prosio nisu mu je dali a da se ona posle ljubakala sa pola Smedereva, pa i sa njim i da mu više ne treba. Na takav muški šovinistički izliv Jerina dobija napad besa i šalje ga u tamnicu. Iz toga kao i još nekih izvora možemo zaključiti da je upravo despotica Jerina bila prva srpska sifrazetkinja i borac za ženska prava i ženski dignitet na ovim prostorima i dan danas zatucanim po tom pitanju. Stoga je naravno njen antipartrijarhalni stav izluđivao pola Smedereva ali i zabavljao Đurđa. Ženidba Todora od Stalaća je neverovatna horor priča o tome kako je Jerina našla idealnu snahu za svog brata koju joj Todor Stalać odvodi i ženi. Ona uspe da mu otme ljubu i da je oženi za svog brata koga ova masakrira u prvoj bračnoj noći. Istorijski pesma sa mnogo krvi nema osnovu, ali je svakako svedočanstvo o podignutim strastima u Jerininom Smederevu. Međutim, istorijska svedočenja nam ne govore o Jerininom kapricu već o požrtvovanosti koja liči na najbolje filmove Džnona Forda.
Despotovi ljudi 1455. godine su napali zapovednika, onda mađarskog Beograda, Mihaila Silađija koji je bio Hunjadijev šurak. U tom napadu isečen je njegov brat Ladislav. Da bi se osvetili, Mađari su u snežnom decembru te iste godine napali despota i njegovu pratnju kad se uputila u Kupinovo. U strasnoj borbi despot je izgubio tri prsta na desnoj ruci, a pratnja mu je masakrirana. Zarobljenog starog, Silađi ga je odveo u Beograd i tražio za njegovo oslobođenje 10 000 dukata i dva grada, Stari Bečej i Somolo. Da bi sve to obavio despot je morao da ode u Smederevo i kao talac, dobrovoljno je dovedena njegova zena Jerina. I u to doba bilo je vrlo retko da žena ide da zameni muža da mu služi kao jemac. Mađari nisu hteli ni njegove sinove ni druge državne činovnike vec samo Jerinu, upravo znajući koliki je sa jedne strane njen uticaj i despotova ljubav za nju.
Ipak, najstrašnije za jednu ženu, Jerinini mrazitelji su pokušali da je oklevetaju i kao majku, smišljajući dve najstrašnije stvari: da je sama smislila i dala svoju kćerku da bude sultanova žena u haremu i da je odgovorna za oslepljenje svoja dva sina, Grgura i Stevana. Stvari su naravno stajale sasvim drugačije. Jerina je svojoj deci bila privržena i nežna majka pateći zbog njihove sudbine više od bilo koga, a kamoli anonimnog guslara koji ih je dvesta godina kasnije optuživao. Cela ova mučna priča proističe iz optužbe da je Jerina bila naklonjena i odana Turcima.
O tome kao izvor nalazimo čak četiri narodne pesme u kojoj se komentariše njen odnos sa njenim zetom Muratom II. Naime, Đurađ Branković je promoter na ovim prostorima, ideje da bi trebalo da udajama svojih kćeri reguliše svoju geopolitičku poziciju. Za razliku od despota Stevana Lazarevića koji je uspevao da na vešt način održava dobre odnose i sa Mađarima i sa Turcima, Đurađ je bio u stalnim tenzijama sa obe strane. Iako je čak priznao u prvoj godini vladavine vrhovnu vlast madjarskog kralja Žigmunda ovaj mu je odmah oduzeo Beograd sa Mačvom. Histeričan zbog toga Murat II ga iste godine napada i traži da prizna njegovu vrhovnu vlast i da mu plaća 50 000 dukata godišnjeg tributa. Da bi održao te dve strane u ravnoteži on se rešava da udajama svoje dve kćerke osigura mir u zemlji. Mlađu kćerku Katarinu daje za šuraka kralja Žigmunda, grofa Urliha Celjskog a stariju kćerku Maru nudi Muratu II za ženu ili preciznije za njegov harem.
Zasto je baš srpski narod nekoliko vekova kasnije optužio Jerinu za ovu mučnu sudbinu Marinu nije jasno jer je upravo ona bila protivnik te ideje. Đurađ je ubedio da je to žtrva za narod i državu koja se morala podneti. Malo je poznato da je ovaj političko-bračni eksperiment urađen po uzoru na ono sto je knjeginja Milica, uradila po smrti kneza Lazara, a da joj niko od potomaka to nije prebacivao. Milica je, uskoro posle Kosovske bitke stupila u pregovore i pogađanja sa novim sultanom Bajazitom i ponudila mu kćer Oliveru za ženu. U Milicinom slučaju to je bila žrtva, u Jerininom izdaja. Prva je slavljena kao svetica, druga proklinjana kao izdajica. Jerina je uostalom kao uslov postavila da se Mara ne sme odreći svoje pravoslavne vere i tako je i bilo. Pregovori, dogovori, oko udaje šesnaestogodišnje Mare su postigli usijanje u Smederevu. Neki izvori tvrde da je Marina udaja za sultana bila i jedan od Muratovih uslova da izda Đurđu dozvolu za gradnju Smedereva. Ova devojčica retke lepote, i gotovo po svim relevantnim istoričarima i najumnije dete Đurđa i Jerine, prvo je plakala, i potom je svoju sudbinu ponela hrabro i na izvestan način stoički, uverena da se žrtvuje za dobro svog naroda.
Ova narodna priča više je svedočanstvo o kukavičluku naroda nego o Jerininom nametu. Ona je paradigmatičan primer odnosa prema vladaru, u ovom slučaju vladarka, kojoj niko nema hrabrosti da kaže za svoje nezadovoljstvo već ga nekoliko stotina godina kasnije smešta u pesmu. Hteli to priznati ili ne Srbi su se plašili Jerine i to im je proizvelo viševekovne macističke frustracije. Plašili su se njenog glasa i stasa, pogleda i otmenosti, ponosa i odsečnosti. Prosto njenog autoriteta.
Kolika je Jerinina opsednutost graditeljstvom, govori činjenica da je neverovatan broj mesta, crkvi, useka, zidina vezivao za njeno ime. Jerina je želela da srpsko carstvo bude veličanstveni dom za njen narod. Đurđa i njihovu decu, dve kćerke i tri sina Grgura, Stevana, Lazara, Katarinu i Maru. Decu koju je ona sa radošću u trbuhu nosila i bez krika i kukanja rađala, a potom sa najtoplijom ljubavlju gajila i vaspitavala. Osim sto je mrze zbog teranja na građenje i zidanje Srbi su Jerinu dvesta godina kasnije optužili i prezreli kao suprugu, kao ženu i čak je optuživali i za preljubu. Istina kada je preljuba u pitanju za to postoji samo jedna narodna pesma kao krhko svedočanstvo pod nazivom "Despotica Jerina i Damjan Sainović". I za današnje poimanje morala ona je šokantna. Doterana i sva u zlatu Jerina se šetka Smederevom i sreće zgodnog Damjana Sainovića kojem već u prvoj rečenici predlaže da je ljubi što ovaj odbija govoreći da se zakleo despotu Đurđu da mu nikad ništa nažao neće učiniti a "kamoli ljubit ljubu". Na šta mu Jerina kaže da će mu se osvetiti. Na jednoj sasvim raskošnoj večeri, na koju nas dalje narodni pesnik vodi susrećemo Jerinu kako nazdravlja Sainoviću sledecim rečima:
Zdravica ti, Damjan Sainović,
ni u moje ni u tvoje zdravlje
vec u Janje vjerne ljube tvoje
koja ljubi Đurđa Smederevca.
Rasrđen Damjan, poverovavši njenim rečima odlazi kući i masakrira svoju ljubu Janju. Drugi izvori koji se mogu pronaći naprotiv tvrde da je Jerina sve do smrti Đurđeve pa i posle bila odana i verna zena. Jedna sasvim druga pesma nam svedoči da je Jerina zaista imala sukob sa izvesnim zgodnim Damjanom Sainovićem, ali iz potpuno drugih razloga. Trag tog sukoba može se pronaći u pesmi "Jerina, žena Đurđa despota, njezina bratanica i Damjan Sainović". Ova pesma krije jednu tajnu ljubavnu intrigu u kojoj se Jerinina bratanica poverila Jerini da je zaljubljena u neodoljivog Damjana. Požrtvovana Jerina, koja se rodila da usreći celu veliku familiju odmah je ugovorila večeru na koju je pozvala i Damjana i bratanicu pored ostale ugledne smederevske gospode. U jednom trenutku je ustala uzela pehar i nazdravila uz sledeće reči: "Još ću tebe, Damjane, ljepšem darom darovati ljepšem darom darovati, ljepom Marom bratanicom, moj Sainoviću." Na opšti skandal Damjan se zahvalio na peharu, zdravici ali ne i na bratanici, tvrdeći da kad je on prosio nisu mu je dali a da se ona posle ljubakala sa pola Smedereva, pa i sa njim i da mu više ne treba. Na takav muški šovinistički izliv Jerina dobija napad besa i šalje ga u tamnicu. Iz toga kao i još nekih izvora možemo zaključiti da je upravo despotica Jerina bila prva srpska sifrazetkinja i borac za ženska prava i ženski dignitet na ovim prostorima i dan danas zatucanim po tom pitanju. Stoga je naravno njen antipartrijarhalni stav izluđivao pola Smedereva ali i zabavljao Đurđa. Ženidba Todora od Stalaća je neverovatna horor priča o tome kako je Jerina našla idealnu snahu za svog brata koju joj Todor Stalać odvodi i ženi. Ona uspe da mu otme ljubu i da je oženi za svog brata koga ova masakrira u prvoj bračnoj noći. Istorijski pesma sa mnogo krvi nema osnovu, ali je svakako svedočanstvo o podignutim strastima u Jerininom Smederevu. Međutim, istorijska svedočenja nam ne govore o Jerininom kapricu već o požrtvovanosti koja liči na najbolje filmove Džnona Forda.
Despotovi ljudi 1455. godine su napali zapovednika, onda mađarskog Beograda, Mihaila Silađija koji je bio Hunjadijev šurak. U tom napadu isečen je njegov brat Ladislav. Da bi se osvetili, Mađari su u snežnom decembru te iste godine napali despota i njegovu pratnju kad se uputila u Kupinovo. U strasnoj borbi despot je izgubio tri prsta na desnoj ruci, a pratnja mu je masakrirana. Zarobljenog starog, Silađi ga je odveo u Beograd i tražio za njegovo oslobođenje 10 000 dukata i dva grada, Stari Bečej i Somolo. Da bi sve to obavio despot je morao da ode u Smederevo i kao talac, dobrovoljno je dovedena njegova zena Jerina. I u to doba bilo je vrlo retko da žena ide da zameni muža da mu služi kao jemac. Mađari nisu hteli ni njegove sinove ni druge državne činovnike vec samo Jerinu, upravo znajući koliki je sa jedne strane njen uticaj i despotova ljubav za nju.
Ipak, najstrašnije za jednu ženu, Jerinini mrazitelji su pokušali da je oklevetaju i kao majku, smišljajući dve najstrašnije stvari: da je sama smislila i dala svoju kćerku da bude sultanova žena u haremu i da je odgovorna za oslepljenje svoja dva sina, Grgura i Stevana. Stvari su naravno stajale sasvim drugačije. Jerina je svojoj deci bila privržena i nežna majka pateći zbog njihove sudbine više od bilo koga, a kamoli anonimnog guslara koji ih je dvesta godina kasnije optuživao. Cela ova mučna priča proističe iz optužbe da je Jerina bila naklonjena i odana Turcima.
O tome kao izvor nalazimo čak četiri narodne pesme u kojoj se komentariše njen odnos sa njenim zetom Muratom II. Naime, Đurađ Branković je promoter na ovim prostorima, ideje da bi trebalo da udajama svojih kćeri reguliše svoju geopolitičku poziciju. Za razliku od despota Stevana Lazarevića koji je uspevao da na vešt način održava dobre odnose i sa Mađarima i sa Turcima, Đurađ je bio u stalnim tenzijama sa obe strane. Iako je čak priznao u prvoj godini vladavine vrhovnu vlast madjarskog kralja Žigmunda ovaj mu je odmah oduzeo Beograd sa Mačvom. Histeričan zbog toga Murat II ga iste godine napada i traži da prizna njegovu vrhovnu vlast i da mu plaća 50 000 dukata godišnjeg tributa. Da bi održao te dve strane u ravnoteži on se rešava da udajama svoje dve kćerke osigura mir u zemlji. Mlađu kćerku Katarinu daje za šuraka kralja Žigmunda, grofa Urliha Celjskog a stariju kćerku Maru nudi Muratu II za ženu ili preciznije za njegov harem.
Zasto je baš srpski narod nekoliko vekova kasnije optužio Jerinu za ovu mučnu sudbinu Marinu nije jasno jer je upravo ona bila protivnik te ideje. Đurađ je ubedio da je to žtrva za narod i državu koja se morala podneti. Malo je poznato da je ovaj političko-bračni eksperiment urađen po uzoru na ono sto je knjeginja Milica, uradila po smrti kneza Lazara, a da joj niko od potomaka to nije prebacivao. Milica je, uskoro posle Kosovske bitke stupila u pregovore i pogađanja sa novim sultanom Bajazitom i ponudila mu kćer Oliveru za ženu. U Milicinom slučaju to je bila žrtva, u Jerininom izdaja. Prva je slavljena kao svetica, druga proklinjana kao izdajica. Jerina je uostalom kao uslov postavila da se Mara ne sme odreći svoje pravoslavne vere i tako je i bilo. Pregovori, dogovori, oko udaje šesnaestogodišnje Mare su postigli usijanje u Smederevu. Neki izvori tvrde da je Marina udaja za sultana bila i jedan od Muratovih uslova da izda Đurđu dozvolu za gradnju Smedereva. Ova devojčica retke lepote, i gotovo po svim relevantnim istoričarima i najumnije dete Đurđa i Jerine, prvo je plakala, i potom je svoju sudbinu ponela hrabro i na izvestan način stoički, uverena da se žrtvuje za dobro svog naroda.
Jerini je bilo najteže, ona je ta koja je trebalo da pripremi ovo dete za tursku poligamiju za sliku života koju ne bi poželela ni neprijatelju, a kamoli svojoj kćerci. Tu u smederevskim kulama Jerina je Maru češljajući joj kosu, učila kako da podnese ovo raskošno ropstvo a da ostane svoja i Hristova. Kako da bude ponosita i nedodirljiva. Zavodljiva i nedokučiva. Tu na majčinom krilu Mara je isplakala sve svoje neostvarene detinje snove i maštanja, prebrisala svoje zanose i zelje i suvo verujući u višu svrhu tog čina pristala da bude večni taoc i zalog srpske slobode. Đurađ je tešio Jerinu, a Jerina Maru. Cela ta stvar dobila je na patosu jer je Mara bila devojče za koje su pričali da nema "ljepše u svih sedam vlaških kraljevina i spoj butum turskoj carevini".
Drugi izvori poput Mijatovićevog tvrde da Đurađ i nije nudio kćerku Sultanu, već je naprotiv pomamljen njenom lepotom obrezani Murat II zatražio ili zahtevao njenu ruku opsednut njenom telesnom lepotom i vrelim pogledom koji je nasledila od majke. Orbini o ovim većanjima oko Marine udaje ima potpuno drugačije mišljenje. On tvrdi da je Djurađ bio odlučan da ne žrtvuje svoje dete za narod, a da je Jerina ta koja je stavila narod iznad svog mesa i krvi koja je zarad mira i srpskog spokoja dala svoje najdraže u azijatske čeljusti pomame i bluda. Po završetku većanja uz mnogo suza i vlažnih poljubaca ogromna svita sastavljena od Turaka i Srba ispratila je Maru sa ogromnim mirazom do Murata II. Suprotno ideji, Mara nije bila dobar živi bedem za Muratove trupe koje su već za par godina krenule na Smederevo. U kolopletu sumanutih geostrateških odnosa, besan zbog predaje Beograda, Murat je poslao silu na Smederevo. Mara je na sve načine pokušavala da ga odgovori ali nije uspela. Murat je voleo Marino telo, ali je i poštovao duh tvrdeći da je svoju pamet nasledila od majke Jerine. Na žalost Murat je mislio da ga je tast izdao i zato je napao njegovu utvrdu. Srbi su bili očajni, opet su morali da ratuju. Jerina je sakrivala suze i krila se iza grča na licu kada je Đurađ ubedio da krenu u izgnanstvo i da traže pomoć protiv Turaka. Ona je želela da ostane tu sa svojim sinovima, bratom, narodom, da brani svoj grad ali Đurađ je bio odlučan da je njeno mesto pored muža. I tako je Jerina napustila Smederevo u plaču i suvoj tuzi. Ljubeći svog prvenca Grgura i srednjeg Stevana. Tu u kratkom i nežnom zagrljaju opraštanja majke i sinova pod turskom navalom javi se u njenim nedrima strah da je taj dan početak kraja. Da perverzija bude veća, upravo dok su Turci opsedali Smederevo odvijao se pokušaj ujedinjenja istočne i zapadne crkve. Zvona na florentinskoj katedrali su 6. jula 1439. oglasila sklapanje unije.
Ipak florentinskom unijom nije postignuto ništa . A vizantijsko carstvo je dobilo hladan prezir Srba i Rusa. Srpska crkva je bila jedna od retkih koja na ovaj sabor nije poslala ni predstavnike. Put Jerine i Đurđa u izbeglištvo sa gomilom zlata značio je zaista početak kraja i za srpsku državu. Đurađ je tada proputovao celo područje bivše Jugoslavije. Zetu, Bar, Bosnu ... Svoja imanja koja su bila pod stalnom tenzijom zbog Balšića i drugih avanturista. Tada se u njemu rodila ideja o ujedinjenju.
Prosto rečeno i malo poznato, Đurađ je prethodnik ideje jugoslovenstva, ali mu to nije pošlo za rukom zbog sumanutih ambicija lokalnih vlastelina. Umoran, iscrpljen, zabrinut Đurađ se odlučuje da se skloni u njegov dragi Dubrovnik. Važno je napomenuti da su Đurađ i Jerina imali posebnu naklonost za Dubrovnik i Dubrovčane, a i ovi prema njima. Prvo što je od vizantijskog cara naimenovani despot i ugarski baron uradio je da pusti iz tamnica Dubrovčane koji su zatočeni. Dubrovčani su Jerinu i Đurđa dočekali u raskoš i glamuru, i o tome tragove možte pronać i u pesmama koje opisuju njihov doček i počasti.
U grad su uši kod vrata od Ponte, a u ime vlade dočekali su ih Gundulić, Nikola Đurđević i drugi plemenita roda. Od ponuđenih kuća odabrao je nadbiskupiju, a Dubrovčani su mu dali i brod na raspolaganje. Tu su Jerina i Đurađ bili osam dana da bi se iz Budve 1440. ponovo vratili i sad duže ostali. Na žalost senka sumnje može se naći u nekim starim rukopisima gde se tvrdi da je Đuradj po odlasku iz Dubrovnika veliki deo svog blaga tu ostavio i nikad ga više nije video.
.......................
Kad je Smederevo palo Grgur je sa Muratom potpisao sporazum i niko nije slutio da se sprema velika tragedija najveća u Jerininom životu za koju je umesto saosećanja opet dobila od svojih Srba prezir i optužbe.
Najstrašniji greh koji se prebacuje Jerini tiče se priče da je sama kriva za oslepljenje svoja dva sina Grgura i Stevana. Izmišljena i izmaštana narodna pesma koja o tome govori još jedno je lažno svedočanstvo koje je trenutke njenog najvećeg bola pretvorilo u gotovo neljudsku nepravdu. Istina je naravno mnogo oštrija i teža. Đurađ je besomučno u izgnanstvu tražio pomoć za svoju borbu protiv Turaka, Grgur i Stevan su se dosta slobodno kretali po Jedrenu i čak se sa ocem i dopisivali. Tajni dogovor između njih dospeo je do sultana. Besan i sujetan Murat je naredio da se oba kneževića uhapse i oslepe. Turci vole simboliku pa su tako na Uskrs 1441. godine oba Jerinina sina prebačena iz Jedrena u Tokat, u zatvor i za tri nedelje su oslepljeni. Mara je kasno saznala za ovu sultanovu nameru i tako nije uspela da utiče na njega. O ovom potresnom trenutku srpske istorije Č. Mijatović pise na sledeći nacin: "Onoga časa kada Mara dozna poleti pred cara, pade mu pred noge i kroz tople suze preklinjaše ga da trgne zapovest natrag. To nije bila samo carica sto je pala pred noge Turcinu s tatarskim licem, to nije više bila samo ponosita kći slavnog despota Djurđa što sklapa ruke pred sultanom osmanskim to je pre svega i više svega bila Srpkinja, sestra jedna, koja gorkim jecanjem govori za braću svoju."
Pred njenim molbama dirnut sultan je popustio ali već je bilo kasno. Kažu da kad je Murat poslao novog tatarina u Tokat, sa izmenjenom zapovešću, Grgur i Stevan više sunca nisu mogli videti. Jerinu je ta vest dočekala u Dubrovniku. Skoro se onesvestila ali se održavala na nogama i bez glasa povukla u svoje odaje. Despotica, koja se uvek kontrolisala i za primer čojstva držala bila je potpuno slomljena. Sve je bilo srušeno, celi san Đurđu i Srbima. Njihov naslednik Grgur u koga su se polagale sve nade da ce povratiti sjaj i veličinu Dušanovog carstva bio je slep. Njen prvenac, lepotan i ponos srpski Grgur. I Stevan, tih i ponosan, isto hrabar sa njenom naklonostima ka umetnosti bio je slep. U večnom mraku njena dva deteta, dva sina. Smederevo, je bilo tursko.
Drugi izvori poput Mijatovićevog tvrde da Đurađ i nije nudio kćerku Sultanu, već je naprotiv pomamljen njenom lepotom obrezani Murat II zatražio ili zahtevao njenu ruku opsednut njenom telesnom lepotom i vrelim pogledom koji je nasledila od majke. Orbini o ovim većanjima oko Marine udaje ima potpuno drugačije mišljenje. On tvrdi da je Djurađ bio odlučan da ne žrtvuje svoje dete za narod, a da je Jerina ta koja je stavila narod iznad svog mesa i krvi koja je zarad mira i srpskog spokoja dala svoje najdraže u azijatske čeljusti pomame i bluda. Po završetku većanja uz mnogo suza i vlažnih poljubaca ogromna svita sastavljena od Turaka i Srba ispratila je Maru sa ogromnim mirazom do Murata II. Suprotno ideji, Mara nije bila dobar živi bedem za Muratove trupe koje su već za par godina krenule na Smederevo. U kolopletu sumanutih geostrateških odnosa, besan zbog predaje Beograda, Murat je poslao silu na Smederevo. Mara je na sve načine pokušavala da ga odgovori ali nije uspela. Murat je voleo Marino telo, ali je i poštovao duh tvrdeći da je svoju pamet nasledila od majke Jerine. Na žalost Murat je mislio da ga je tast izdao i zato je napao njegovu utvrdu. Srbi su bili očajni, opet su morali da ratuju. Jerina je sakrivala suze i krila se iza grča na licu kada je Đurađ ubedio da krenu u izgnanstvo i da traže pomoć protiv Turaka. Ona je želela da ostane tu sa svojim sinovima, bratom, narodom, da brani svoj grad ali Đurađ je bio odlučan da je njeno mesto pored muža. I tako je Jerina napustila Smederevo u plaču i suvoj tuzi. Ljubeći svog prvenca Grgura i srednjeg Stevana. Tu u kratkom i nežnom zagrljaju opraštanja majke i sinova pod turskom navalom javi se u njenim nedrima strah da je taj dan početak kraja. Da perverzija bude veća, upravo dok su Turci opsedali Smederevo odvijao se pokušaj ujedinjenja istočne i zapadne crkve. Zvona na florentinskoj katedrali su 6. jula 1439. oglasila sklapanje unije.
Ipak florentinskom unijom nije postignuto ništa . A vizantijsko carstvo je dobilo hladan prezir Srba i Rusa. Srpska crkva je bila jedna od retkih koja na ovaj sabor nije poslala ni predstavnike. Put Jerine i Đurđa u izbeglištvo sa gomilom zlata značio je zaista početak kraja i za srpsku državu. Đurađ je tada proputovao celo područje bivše Jugoslavije. Zetu, Bar, Bosnu ... Svoja imanja koja su bila pod stalnom tenzijom zbog Balšića i drugih avanturista. Tada se u njemu rodila ideja o ujedinjenju.
Prosto rečeno i malo poznato, Đurađ je prethodnik ideje jugoslovenstva, ali mu to nije pošlo za rukom zbog sumanutih ambicija lokalnih vlastelina. Umoran, iscrpljen, zabrinut Đurađ se odlučuje da se skloni u njegov dragi Dubrovnik. Važno je napomenuti da su Đurađ i Jerina imali posebnu naklonost za Dubrovnik i Dubrovčane, a i ovi prema njima. Prvo što je od vizantijskog cara naimenovani despot i ugarski baron uradio je da pusti iz tamnica Dubrovčane koji su zatočeni. Dubrovčani su Jerinu i Đurđa dočekali u raskoš i glamuru, i o tome tragove možte pronać i u pesmama koje opisuju njihov doček i počasti.
U grad su uši kod vrata od Ponte, a u ime vlade dočekali su ih Gundulić, Nikola Đurđević i drugi plemenita roda. Od ponuđenih kuća odabrao je nadbiskupiju, a Dubrovčani su mu dali i brod na raspolaganje. Tu su Jerina i Đurađ bili osam dana da bi se iz Budve 1440. ponovo vratili i sad duže ostali. Na žalost senka sumnje može se naći u nekim starim rukopisima gde se tvrdi da je Đuradj po odlasku iz Dubrovnika veliki deo svog blaga tu ostavio i nikad ga više nije video.
.......................
Kad je Smederevo palo Grgur je sa Muratom potpisao sporazum i niko nije slutio da se sprema velika tragedija najveća u Jerininom životu za koju je umesto saosećanja opet dobila od svojih Srba prezir i optužbe.
Najstrašniji greh koji se prebacuje Jerini tiče se priče da je sama kriva za oslepljenje svoja dva sina Grgura i Stevana. Izmišljena i izmaštana narodna pesma koja o tome govori još jedno je lažno svedočanstvo koje je trenutke njenog najvećeg bola pretvorilo u gotovo neljudsku nepravdu. Istina je naravno mnogo oštrija i teža. Đurađ je besomučno u izgnanstvu tražio pomoć za svoju borbu protiv Turaka, Grgur i Stevan su se dosta slobodno kretali po Jedrenu i čak se sa ocem i dopisivali. Tajni dogovor između njih dospeo je do sultana. Besan i sujetan Murat je naredio da se oba kneževića uhapse i oslepe. Turci vole simboliku pa su tako na Uskrs 1441. godine oba Jerinina sina prebačena iz Jedrena u Tokat, u zatvor i za tri nedelje su oslepljeni. Mara je kasno saznala za ovu sultanovu nameru i tako nije uspela da utiče na njega. O ovom potresnom trenutku srpske istorije Č. Mijatović pise na sledeći nacin: "Onoga časa kada Mara dozna poleti pred cara, pade mu pred noge i kroz tople suze preklinjaše ga da trgne zapovest natrag. To nije bila samo carica sto je pala pred noge Turcinu s tatarskim licem, to nije više bila samo ponosita kći slavnog despota Djurđa što sklapa ruke pred sultanom osmanskim to je pre svega i više svega bila Srpkinja, sestra jedna, koja gorkim jecanjem govori za braću svoju."
Pred njenim molbama dirnut sultan je popustio ali već je bilo kasno. Kažu da kad je Murat poslao novog tatarina u Tokat, sa izmenjenom zapovešću, Grgur i Stevan više sunca nisu mogli videti. Jerinu je ta vest dočekala u Dubrovniku. Skoro se onesvestila ali se održavala na nogama i bez glasa povukla u svoje odaje. Despotica, koja se uvek kontrolisala i za primer čojstva držala bila je potpuno slomljena. Sve je bilo srušeno, celi san Đurđu i Srbima. Njihov naslednik Grgur u koga su se polagale sve nade da ce povratiti sjaj i veličinu Dušanovog carstva bio je slep. Njen prvenac, lepotan i ponos srpski Grgur. I Stevan, tih i ponosan, isto hrabar sa njenom naklonostima ka umetnosti bio je slep. U večnom mraku njena dva deteta, dva sina. Smederevo, je bilo tursko.
Maru je zaludu Turčinu dala a njena deca, krv njena i meso njeno, odsečeni su od svetlosti i slika stvarnosti. Oni koji su tada gledali Jerinu kažu da je bol izmenio. Povukla se u osamu i bol svoj savladavala u tišini i molitvi. Ni Đurađ je više nije mogao utešiti. Dubrovačke gospođe kažu, da posle ovog saznanja Jerina nikad više nije bila ista. Ni u pogledu ni u držanju. Slomilo se nešto u njoj. Ponosna, odvažna i lepa kao i pre ona je stajala uz svog muža do kraja, ali to nije bila ona Jerina koja je kao devojče na putu iz Soluna sanjala o svom životu vladarke. Njena deca oslepljena, njen narod odvođen u roblje gde su goli prodavani po trgovima. Jedna njena kćerka kod sultana druga kod katolika, njen san slomljen.
Život nije ličio na onu projekciju koju je ona u njemu imala i čemu se nadala dok je kao devojčica učila da veze, peva, piše i pleše i dok je sanjala svog muža. U svemu tome njena ljubav prema Đurđu je bila potpuna i nedodirnuta. Njena odanost sveža i posle svih godna nesreća. I Đurđeva prema njoj. On je sa njom i dalje razgovarao o svemu. Ali i tu, u raskoši i ljubavi koju im je Dubrovnik pružio osetili su se usamljenji sa svojom pratnjom. Bili su izbeglice. Bogate i slavne. Uklete i osetljive. Srpske izbeglice. Đurađ je znao da moraju ići dalje. U Italiju, u Mađarsku, bilo gde moraju pronaći načina da povrate svoj san. Po osvajanju Smedereva do konačnog uspeha da dobije ugarsku pomoć, zahvaljujući svom drugom zetu, sledi niz godina o kojima ima na stotine rukopisa kroz koje se teško probijati i shvatiti šta se zapravo događalo. U svim tim suvo predočenim činjenicama iz despotovog avanturističkog života krije se nekoliko neverovatno zanimljivih. Jedna je svakako njegovo i Jerinino druženje sa grofom Drakulom i zajedničko vojevanje.
Ma koliko despota mogli optuživati zbog čudnih saveza i još neverovatnijih političkih dogovora, valja imati na umu, da ni Jerina ni Đurađ više ništa nisu imali na pameti već kako da srpsku državu povrate i kako Srbe sužanjstva oslobode. I Jerina i Đurađ su dali neverovatnu količinu zlata i dukata za otkup srpskih i drugih pravoslavnih robova.
Đurađ je na kraju uz pomoć Ugara uspeo da skupi vojsku, i posle teških borbi u krvi i gladi sklopljeno je u Segedinu desetogodišnje primirje, koje je podrazumevalo i veliki danak u zlatu. Užas sile doveo ga je u poziciju da je morao da pošalje odred srpskih vojnika da se sa Turcima bore da osvoje Carigrad, on despot Đurađ Branković koji je pomogao da se iste zidine carigradske učvrste. Sve su to kompromisi koji su izmučili Jerinu i Đurđa. Naslednik Muratov, Mehmed II osvojio je Carigrad 1453. i naravno već iduće godine Turci su ponovo krenuli na srpsku despotovinu. Osvojili su Novo Brdo, pobili vlastelu, 320 mladića odveli u janičare a 700 najlepših srpskih devojaka podelili među sobom.
Jerina je bila očajna iako to ničim nije pokazivala. Đurađ smiren i racionalan kao i uvek molio je mir. Mehmed, naslednik, obrazovan i ciničan poštovao je sultaniju Maru koja ga je i srpski naučila, ali nije to bio onaj uticaj koji se mogao meriti sa onim koji je imala na Murata. Prvo popustljiv i strpljiv, posle je bio slep za pamet i čari svoje srpske maćehe i ona se vratila da živi u Srbiji. Na Badnji dan leta gospodnjeg 1456. godine despot Đurađ Branković je umro. Potpuni šok izazvala je želja starog despota Đurđa Brankovića da i posle njegove smrti vlast bude u rukama njegovog jedinog zdravog sina Lazara, ali i dva oslepljena sina i naravno Jerine.
Jedva da su Đurđa okajali, a porodica se odmah podelila. Na jednoj strani bili su Lazar, njegova žena Jelena i slepi Stevan, koji su verovali da je budućnost i spas srpske države u oslanjanju na Mađare i zapadne hrišćane. Sa druge strane Jerina, Mara i slepi Grgur kao i Jerinin brat Toma Kantakuzin verovali su da samo prijateljstvo sa Turcima može sprečiti nove ratove. Neki istoričari pak tvrde da je celi sukob bio oko blaga. Raspomamljen i opsesivan Lazar je sa svojom ženom Jelenom stalno napadao Jerinu,majku, i tražio tajno Đurđevo blago za koji je bio uveren da postoji . Neki misle da je to upravo ono blago koje je nestalo u uglednim Dubrovačkim kućama. Dok drugi veruju da je mozda Jerina neko blago po Đurđevoj nakani zaista i sakrila od gramzivog sina. Bilo kako bilo, ovi teški sukobi osoba iste krvi, završili su se pobedom madjarofila. 3. maja 1457. godina Mara, Grgur, Toma i Mihajlo Andjelović uspeli su da pobegnu i izbegnu smrt koju im je Lazar namenio. Jerina je umrla u toj noći. Neki izvori tvrde da je rodjeni sin Lazar uhvatio i otrovao. Njeno mezimče, najmlađi sin, koga je najviše milovala i mazila na svojim kolenima i prevrtala po zlatom izvezenim haljinama.
Postoje oni koji veruju da joj je te noći srce naprosto prepuklo. Da li je Lazar što je najverovatnije, radi blaga i moći ubio svoju majku Jerinu i na taj način je definitivno učinio žrtvom i mučenicom, gotovo da je na kraju i nevažno. Jerina koja je sve činila za svog Đurđaa, Srbe i decu u toj noći je shvatila da ne može dalje. Ono devojče sa Peloponeza carske krvi i pogleda što je sanjalo Srbiju i belo Smederevo, što je rađalo decu u ljubavi i pomagalo graditeljima, nije više imalo snage. Ona žena koja uz svog muža mučena tugom i kajanjem se potucala po pola bela sveta tražeći spas za Srbe bila je umorna. Ona despotica koja je lepotu kćerke, sinove i dušu žtrvovala za svoju despotovinu uželela se smrti i svog Đurađa. Život bez njega činio se besmislen. Bežanje beskorisno, opstanak nemoguć. Te noći njena se duša rastavila od tela i otišla Bogu na poklon. Ostaje večno pitanje zašto su ovu mučenicu Srbi u vekovima koji ce uslediti osuditi nepravedno. Neki kažu da je njen najstrašniji greh što je poželela da izgradi sprsko carstvo i da u njega uvede ceremoniju i lepotu vizantijskog dvora. Bili bi nepravedni kad u svemu ne bi videli i zrno ksenofobije spram Grkinje, ako uzmemo u obzir srpsku posfanariotsku paranoju.
Ipak, oni upućeni misle da je sve posledica toga sto Srbi nisu mogli da oproste veliku ljubav Đurđu i Jerini. Ljubav koja je ostala da lebdi i nad pokorenom Srbijom koju će Mehmed, dve godine posle njene smrti celu osvojiti. Povrh svega Đurđa je narod u dragosti sačuvao, a na Jerinu prebacio greh njegove ljubavi. Đurađ je pred potomcima kriv što se usudio, da u tom petnaestom veku punom kuge i ratova, voli jednu ženu tako strasno i potpuno. I to da je voli tako predano da se to granici sa slabošću. Najstasnije od svega po proceni guslara koji ce uslediti nije samo to sto je voleo nego sto je poštovao i slušao.
Dakle Jerini je Đurađ dozvoljavao da misli i odlučuje, a to je za Srbe zaista previše. Toliko što se tiče naroda i ljubavi ...
Ipak kao najveća tajna ostaće naravno pitanje ko je i iz kojih političkih pobuda gotovo dvesta godina kasnije naručio pesme u kojima ce se opanjkati Vuk i Jerina Brankvić. Kako su ove dve ličnosti slavne loze koje su u bugaršticama opevane kao poštene i čestite posredstvom guslarskog marketinga pretvorene u izdajnike i mučitelje. Porodica Branković koja je držala posede gde se danas vozaju momci iz KFOR-A iz nekog razloga je krivooptužena. Tako je mozda i najvažnije srpsko pitanje ko je naručio te pesme i tako prekrojio srpsku istoriju i srpsku budućnost zatrpao lažnim mitovima?
KRAJ
Život nije ličio na onu projekciju koju je ona u njemu imala i čemu se nadala dok je kao devojčica učila da veze, peva, piše i pleše i dok je sanjala svog muža. U svemu tome njena ljubav prema Đurđu je bila potpuna i nedodirnuta. Njena odanost sveža i posle svih godna nesreća. I Đurđeva prema njoj. On je sa njom i dalje razgovarao o svemu. Ali i tu, u raskoši i ljubavi koju im je Dubrovnik pružio osetili su se usamljenji sa svojom pratnjom. Bili su izbeglice. Bogate i slavne. Uklete i osetljive. Srpske izbeglice. Đurađ je znao da moraju ići dalje. U Italiju, u Mađarsku, bilo gde moraju pronaći načina da povrate svoj san. Po osvajanju Smedereva do konačnog uspeha da dobije ugarsku pomoć, zahvaljujući svom drugom zetu, sledi niz godina o kojima ima na stotine rukopisa kroz koje se teško probijati i shvatiti šta se zapravo događalo. U svim tim suvo predočenim činjenicama iz despotovog avanturističkog života krije se nekoliko neverovatno zanimljivih. Jedna je svakako njegovo i Jerinino druženje sa grofom Drakulom i zajedničko vojevanje.
Ma koliko despota mogli optuživati zbog čudnih saveza i još neverovatnijih političkih dogovora, valja imati na umu, da ni Jerina ni Đurađ više ništa nisu imali na pameti već kako da srpsku državu povrate i kako Srbe sužanjstva oslobode. I Jerina i Đurađ su dali neverovatnu količinu zlata i dukata za otkup srpskih i drugih pravoslavnih robova.
Đurađ je na kraju uz pomoć Ugara uspeo da skupi vojsku, i posle teških borbi u krvi i gladi sklopljeno je u Segedinu desetogodišnje primirje, koje je podrazumevalo i veliki danak u zlatu. Užas sile doveo ga je u poziciju da je morao da pošalje odred srpskih vojnika da se sa Turcima bore da osvoje Carigrad, on despot Đurađ Branković koji je pomogao da se iste zidine carigradske učvrste. Sve su to kompromisi koji su izmučili Jerinu i Đurđa. Naslednik Muratov, Mehmed II osvojio je Carigrad 1453. i naravno već iduće godine Turci su ponovo krenuli na srpsku despotovinu. Osvojili su Novo Brdo, pobili vlastelu, 320 mladića odveli u janičare a 700 najlepših srpskih devojaka podelili među sobom.
Jerina je bila očajna iako to ničim nije pokazivala. Đurađ smiren i racionalan kao i uvek molio je mir. Mehmed, naslednik, obrazovan i ciničan poštovao je sultaniju Maru koja ga je i srpski naučila, ali nije to bio onaj uticaj koji se mogao meriti sa onim koji je imala na Murata. Prvo popustljiv i strpljiv, posle je bio slep za pamet i čari svoje srpske maćehe i ona se vratila da živi u Srbiji. Na Badnji dan leta gospodnjeg 1456. godine despot Đurađ Branković je umro. Potpuni šok izazvala je želja starog despota Đurđa Brankovića da i posle njegove smrti vlast bude u rukama njegovog jedinog zdravog sina Lazara, ali i dva oslepljena sina i naravno Jerine.
Jedva da su Đurđa okajali, a porodica se odmah podelila. Na jednoj strani bili su Lazar, njegova žena Jelena i slepi Stevan, koji su verovali da je budućnost i spas srpske države u oslanjanju na Mađare i zapadne hrišćane. Sa druge strane Jerina, Mara i slepi Grgur kao i Jerinin brat Toma Kantakuzin verovali su da samo prijateljstvo sa Turcima može sprečiti nove ratove. Neki istoričari pak tvrde da je celi sukob bio oko blaga. Raspomamljen i opsesivan Lazar je sa svojom ženom Jelenom stalno napadao Jerinu,majku, i tražio tajno Đurđevo blago za koji je bio uveren da postoji . Neki misle da je to upravo ono blago koje je nestalo u uglednim Dubrovačkim kućama. Dok drugi veruju da je mozda Jerina neko blago po Đurđevoj nakani zaista i sakrila od gramzivog sina. Bilo kako bilo, ovi teški sukobi osoba iste krvi, završili su se pobedom madjarofila. 3. maja 1457. godina Mara, Grgur, Toma i Mihajlo Andjelović uspeli su da pobegnu i izbegnu smrt koju im je Lazar namenio. Jerina je umrla u toj noći. Neki izvori tvrde da je rodjeni sin Lazar uhvatio i otrovao. Njeno mezimče, najmlađi sin, koga je najviše milovala i mazila na svojim kolenima i prevrtala po zlatom izvezenim haljinama.
Postoje oni koji veruju da joj je te noći srce naprosto prepuklo. Da li je Lazar što je najverovatnije, radi blaga i moći ubio svoju majku Jerinu i na taj način je definitivno učinio žrtvom i mučenicom, gotovo da je na kraju i nevažno. Jerina koja je sve činila za svog Đurđaa, Srbe i decu u toj noći je shvatila da ne može dalje. Ono devojče sa Peloponeza carske krvi i pogleda što je sanjalo Srbiju i belo Smederevo, što je rađalo decu u ljubavi i pomagalo graditeljima, nije više imalo snage. Ona žena koja uz svog muža mučena tugom i kajanjem se potucala po pola bela sveta tražeći spas za Srbe bila je umorna. Ona despotica koja je lepotu kćerke, sinove i dušu žtrvovala za svoju despotovinu uželela se smrti i svog Đurađa. Život bez njega činio se besmislen. Bežanje beskorisno, opstanak nemoguć. Te noći njena se duša rastavila od tela i otišla Bogu na poklon. Ostaje večno pitanje zašto su ovu mučenicu Srbi u vekovima koji ce uslediti osuditi nepravedno. Neki kažu da je njen najstrašniji greh što je poželela da izgradi sprsko carstvo i da u njega uvede ceremoniju i lepotu vizantijskog dvora. Bili bi nepravedni kad u svemu ne bi videli i zrno ksenofobije spram Grkinje, ako uzmemo u obzir srpsku posfanariotsku paranoju.
Ipak, oni upućeni misle da je sve posledica toga sto Srbi nisu mogli da oproste veliku ljubav Đurđu i Jerini. Ljubav koja je ostala da lebdi i nad pokorenom Srbijom koju će Mehmed, dve godine posle njene smrti celu osvojiti. Povrh svega Đurđa je narod u dragosti sačuvao, a na Jerinu prebacio greh njegove ljubavi. Đurađ je pred potomcima kriv što se usudio, da u tom petnaestom veku punom kuge i ratova, voli jednu ženu tako strasno i potpuno. I to da je voli tako predano da se to granici sa slabošću. Najstasnije od svega po proceni guslara koji ce uslediti nije samo to sto je voleo nego sto je poštovao i slušao.
Dakle Jerini je Đurađ dozvoljavao da misli i odlučuje, a to je za Srbe zaista previše. Toliko što se tiče naroda i ljubavi ...
Ipak kao najveća tajna ostaće naravno pitanje ko je i iz kojih političkih pobuda gotovo dvesta godina kasnije naručio pesme u kojima ce se opanjkati Vuk i Jerina Brankvić. Kako su ove dve ličnosti slavne loze koje su u bugaršticama opevane kao poštene i čestite posredstvom guslarskog marketinga pretvorene u izdajnike i mučitelje. Porodica Branković koja je držala posede gde se danas vozaju momci iz KFOR-A iz nekog razloga je krivooptužena. Tako je mozda i najvažnije srpsko pitanje ko je naručio te pesme i tako prekrojio srpsku istoriju i srpsku budućnost zatrpao lažnim mitovima?
KRAJ
E tako, pročitajte ovo obavezno, nije Isidora luda...:wink:
Prisoner
Elita
- Poruka
- 21.018
Pre nego što pročitam, što pominješ Isidoru?AKHENATON:
Bi2:
Pa to je njen tekst....
Prisoner
Elita
- Poruka
- 21.018
Iz SerBske misterije, il kako ono beše?
Bi2:
Valjda....Ja sam dobio iskopran deo o Jerini od jednog čoveka, kad sam kopao o njoj.....i rečeno mi je da je to napisala Isidora...
Bi2:
"Najveće misterije srbske istorije", tako se zove knjiga...Mislim da jeste iz nje...
Prisoner
Elita
- Poruka
- 21.018
Tako nekako, imam je.
Onda si verovatno čitala?.....I šta kažeš?
Prisoner
Elita
- Poruka
- 21.018
Sad ništa...
..Pogledaću sutra knjigu, i ovaj tekst., pa ću ti reći. Koliko se sećam, dosta toga je napisala tačno.
..Pogledaću sutra knjigu, i ovaj tekst., pa ću ti reći. Koliko se sećam, dosta toga je napisala tačno.OK...
Ovde je 90% u pravu, koliko sam ja kopao o Jerini, to je to...
Ovde je 90% u pravu, koliko sam ja kopao o Jerini, to je to...
dadel
Aktivan član
- Poruka
- 1.421
Narod je preskroman i njegov svet je mali, satkan iz sitnih zadovoljstava zato nije mogao da prati Jerininu viziju koja kosta mnogo truda, znoja i odricanja. Dugorocnost ostvarenja njenih i despotovih planova nije isla u glavu srpskom kmetu koji je ziveo od setve do kosenja.
Divni izvodi !
Pozdrav !
Divni izvodi !
Pozdrav !
Smederevo – poslednji odbrambeni bedem
Juna 1439. sto trideset hiljada turskih vojnika, vođenih sultanom Muratom Drugim (u čiji harem je data Mara, despotova kćerka) prekri brda oko Smedereva. Đurađ odlazi u Ugarsku da moli pomoć. Despotić Grgur komanduje opsadom. Sultan dovlači topove, i kamena đulad gruvaju u zidove - prvi put Srbi čuju topovske kanonade - a gruvanje traje dane i noći. Ali, izdržaše i zidovi i posada. Posle tri meseca, 18. avgusta 1439. grad se - zbog gladi - morao predati. Sultan će despotiće Grgura i Stefana, poslati u Malu Aziju, gde oba budu oslepljena. Sestra, sultanija Mara, uzalud je za njih milost molila. Četiri godine kasnije, Ugarsko-turskim mirom, Smederevo biva vraćeno Srbiji - Balta - oglu privede despotu Đurđu njegove oslepljene sinove, i predade mu ključeve tvrđave.
Sultan Mehmed Drugi I Isak-beg Arbanazović, povedoše dvadeset hiljada ljudi na grad Smederevo, koji je branilo šest hiljada probranih ratnika, pod komandom Tome Kantakuzena. Te, 1453. godine, poharaše i orobiše Turci Srbiju, u ropstvo povedoše 50 hiljada ljudi, žena i dece, ali - Smederevo im odole.
Drugi put, sultan Mehmed Drugi, opasa grad 1456. Despot ponovo pobeže u Ugarsku. Ali, prethodno je grad snabdeo hranom, oružjem, čak i veliim brojem moćnih topova. Ni ovog puta, Turci nemogaše ništa Smederevu.
Treći put, kreće se Mehmed na Smederevo, i opasa ga velikom vojskom. U gradu, neznatna posada proglasi novog despota. Umesto Brankovića, dođe bosanski kralj Stefan tomašević, oženjen za smederevsku princezu Jelenu. Bosanci, pregovorima, obezbede od Turaka miran izlaz iz grada za njih i blago (iznesu i svete mošti Lukine, koje će kasnije, uz ružno cenkanje, prodati Veneciji). I tako Smederevo, bez borbe, pade u ruke Turcima, u sredu, 20. juna 1459. Ostade da se pamti "zao čin bosanskog kralja", koji je, po skupu cenu, prodao Smederevo.
"Zaplačite, s nama zajedno zaridajte, s nama zakukajte: Jaoh! Jaoh! S velikim kricima zakukajte, svaki od vas u sebi zakukajte: Jaoh meni! Jaoh meni! O zemljo, i vazduše, i proča stvorenja tvari, što kasnite? Pridite, s nama zaplačite, sa nama zaridajte, s nama žalite žalost veliku, i s nama nepretrpljeno pretrpite! Jer, kad si ti umro, kako ćemo mi živeti?"
(Nadgrobna beseda za despotom Đurđem Brankovićem)
Juna 1439. sto trideset hiljada turskih vojnika, vođenih sultanom Muratom Drugim (u čiji harem je data Mara, despotova kćerka) prekri brda oko Smedereva. Đurađ odlazi u Ugarsku da moli pomoć. Despotić Grgur komanduje opsadom. Sultan dovlači topove, i kamena đulad gruvaju u zidove - prvi put Srbi čuju topovske kanonade - a gruvanje traje dane i noći. Ali, izdržaše i zidovi i posada. Posle tri meseca, 18. avgusta 1439. grad se - zbog gladi - morao predati. Sultan će despotiće Grgura i Stefana, poslati u Malu Aziju, gde oba budu oslepljena. Sestra, sultanija Mara, uzalud je za njih milost molila. Četiri godine kasnije, Ugarsko-turskim mirom, Smederevo biva vraćeno Srbiji - Balta - oglu privede despotu Đurđu njegove oslepljene sinove, i predade mu ključeve tvrđave.
Sultan Mehmed Drugi I Isak-beg Arbanazović, povedoše dvadeset hiljada ljudi na grad Smederevo, koji je branilo šest hiljada probranih ratnika, pod komandom Tome Kantakuzena. Te, 1453. godine, poharaše i orobiše Turci Srbiju, u ropstvo povedoše 50 hiljada ljudi, žena i dece, ali - Smederevo im odole.
Drugi put, sultan Mehmed Drugi, opasa grad 1456. Despot ponovo pobeže u Ugarsku. Ali, prethodno je grad snabdeo hranom, oružjem, čak i veliim brojem moćnih topova. Ni ovog puta, Turci nemogaše ništa Smederevu.
Treći put, kreće se Mehmed na Smederevo, i opasa ga velikom vojskom. U gradu, neznatna posada proglasi novog despota. Umesto Brankovića, dođe bosanski kralj Stefan tomašević, oženjen za smederevsku princezu Jelenu. Bosanci, pregovorima, obezbede od Turaka miran izlaz iz grada za njih i blago (iznesu i svete mošti Lukine, koje će kasnije, uz ružno cenkanje, prodati Veneciji). I tako Smederevo, bez borbe, pade u ruke Turcima, u sredu, 20. juna 1459. Ostade da se pamti "zao čin bosanskog kralja", koji je, po skupu cenu, prodao Smederevo.
"Zaplačite, s nama zajedno zaridajte, s nama zakukajte: Jaoh! Jaoh! S velikim kricima zakukajte, svaki od vas u sebi zakukajte: Jaoh meni! Jaoh meni! O zemljo, i vazduše, i proča stvorenja tvari, što kasnite? Pridite, s nama zaplačite, sa nama zaridajte, s nama žalite žalost veliku, i s nama nepretrpljeno pretrpite! Jer, kad si ti umro, kako ćemo mi živeti?"
(Nadgrobna beseda za despotom Đurđem Brankovićem)
Za samo dve godine sazidana najveća evropska tvrđava svog doba, odolevala je najezdi Turaka tri decenije
POD VLAŠĆU PROKLETE JERINE
Napisao: Ljubomir Petrović (Iz knjige "Smederevo 1430-1930")
Despotica Jerina, bila je visoka, vitka, sitnog lica, od dobrog vizantijskog roda. Njen brat Toma Kantakuzin rukovodio je radovima nazidanju Smederevske tvrđave, dižući je po uzoru na Konstantinopolj.U grad uzidaše peščar iz Velike Plane; opeku takvog kvaliteta da jevreme ni danas ne izjede; kamen iz porušenih rimskih tvrđava Viminacijuma, Magruma, Aureusa; pa čak - na kraju - i nadgrobne kamene ploče, zbog kojih, narod je mislio, graditelje mora stići neka zla kob! "Prokletu Jerinu", koju će Srbi okriviti za sve muke i kuluke oko zidanja Smedereva, kob je zaista stigla: kćerku maru morala je dati u sultanov harem, dva sina - Grgura i Stefana - Turci su joj oslepeli, a posle smrti despota Stefana, treći je sin Lazar, otera iz Smedereva, i najverovatnije ju je otrovao u Rudniku, gde se bila sklonila. Ali prokletsvo proklete Jerine kao da se nastavilo...
U XV veku Smederevo je tlo na kome su se zbili događaji od sudbonosnog značaja po celu srpsku državu. Bila je to, izvesno vreme, stena o koju su se razbijali talasi Hrišćanstva i talasi Muhamedanstva, dok je naposletku osmanlijski talas nije sasvim progutao. Ali i pojedinosti naše povesnice toga doba čvrsto su vezane za stoni grad staroga Despota.
Položaj za dvor i za tako veliko utvrđenje izabran je bio po ondašnjim strategijskim ocenama; ali su, izgleda, i druge, političke kombinacije uzete u obzir tom prilikom. Tako, po ugovoru koji su Đurađ Branković i Murat II zaključili 1428, sultan je bio dopustio Despotu da na Dunavu podigne jedan grad kojim će Ugrima zatvoriti put u moravsku dolinu. Sem toga, neosporna je činjenica da je Đurađ računao i na savez s Ugrima, i želeo je da bude što bliže tome hrišćanskome narodu, u borbi protiv turskoga prodiranja na sever. Sudbina Smedereva bila je, donekle, unapred jasna i Despotu, i Ugrima i Turcima, pre nego su se gorostasne smederevske kule i počele ogledati u plavoj vodi Dunava i Jezave.
Na mestu gde se tvrdinja imala podići nije bilo niti kakvog većeg varoškog naselja niti kakvog ranijeg gradića.
Po svoj prilici da su pripreme činjene još s jeseni 1428, i da se već tada drvlje, kamenje i kreč dovlačio iz drugih mesta. Uglavnom, zidanju se pristupilo na proleće 1429.
Nacrt beše izrađen po ugledu na carigradsku tvrđavu, čiji je oblik takođe trougaonik. radovima je rukovodio stariji brat despotice Jerine, Đorđe Kantakuzin. među zidarima, sem Grka, nalazili su se i Dubrovčani. Strahovit napor koji je naš živalj imao onda da izdrži narodno predanje je uveličavalo. Danak u novcu i druge dažbine su davani; kulučilo je i staro i mlado; i žene su argatovale; a, sudeći po pesmi Starina Novak i knez Bogosav, bilo je ljudi koji su se od nevolje i u hajduke odmetali:
Kad me pitaš pravo da ti kažem:
jest mi bilo za nevolju ljutu;
Ako moreš znati i pamtiti
Kad Jerina Smederevo gradi,
Pa, naredi mene u argatluk.
Argatovah tri godine dana,
I ja vukoh drvlje i kamenje,
Sve uz moja kola i volove;
I za pune do tri godinice,
Ja ne stekoh pare ni dinara,
Nit' zaslužih na noge opanke!
I to bih joj, brate, oprostio.
Kad sagradi smedereva grada,
Onda stade pa i kule zida,
Pozlaćuje vrata i pendžere,
Pa nametnu namet na vilajet,
Sve na kuću po tri litre zlata,
To je, brate, po trista dukata!
Ko imade i predade blago;
Ko predade onaj i ostade.
Ja sam bio čovek siromašan,
Ne imadoh da predadem blago,
Uzeh budak, s čim sam argatovo',
Pa s budakom odoh u hajduke,
Pa se niđe zadržat ne mogoh
U državi Jerine proklete.
Nama je danas potpuno razumljivo otkuda i neizgladiva uspomena naroda na zidanje Smedereva i grozno i dugo prokletstvo vezano za ime Đurđeve žene. Punu godinu, ako ne i više, van svojih domova, Srbi su donosili ono ogromno, teško kamenje koje je trebalo dizati s nekadašnjih rimskih varoši Mons-Aureusa, Marguma i Viminacijuma; oni su svakako gasili kreč, pravili malter i zidali; ali oni se ni za šta nisu pitali, i možda ništa od svega toga neviđena posla nisu poimali. Glavni majstori, oni koji su zapovedali i radove nadgledali, bili su stranci, ponajviše ljudi Đorđa Kantakuzina, i s kojima se Jerina, katkad u šetnji oko bedema, mogla razgovarati na jeziku koji Srbi nisu razumevali. U mašti naših seljaka za nezapamćeno to kulučenje vinovnik nije bio niko drugi do li ta gospodstvena i gorda tuđinka koju tuđ znoj kao da nije mogao da trone.
POD VLAŠĆU PROKLETE JERINE
Napisao: Ljubomir Petrović (Iz knjige "Smederevo 1430-1930")
Despotica Jerina, bila je visoka, vitka, sitnog lica, od dobrog vizantijskog roda. Njen brat Toma Kantakuzin rukovodio je radovima nazidanju Smederevske tvrđave, dižući je po uzoru na Konstantinopolj.U grad uzidaše peščar iz Velike Plane; opeku takvog kvaliteta da jevreme ni danas ne izjede; kamen iz porušenih rimskih tvrđava Viminacijuma, Magruma, Aureusa; pa čak - na kraju - i nadgrobne kamene ploče, zbog kojih, narod je mislio, graditelje mora stići neka zla kob! "Prokletu Jerinu", koju će Srbi okriviti za sve muke i kuluke oko zidanja Smedereva, kob je zaista stigla: kćerku maru morala je dati u sultanov harem, dva sina - Grgura i Stefana - Turci su joj oslepeli, a posle smrti despota Stefana, treći je sin Lazar, otera iz Smedereva, i najverovatnije ju je otrovao u Rudniku, gde se bila sklonila. Ali prokletsvo proklete Jerine kao da se nastavilo...
U XV veku Smederevo je tlo na kome su se zbili događaji od sudbonosnog značaja po celu srpsku državu. Bila je to, izvesno vreme, stena o koju su se razbijali talasi Hrišćanstva i talasi Muhamedanstva, dok je naposletku osmanlijski talas nije sasvim progutao. Ali i pojedinosti naše povesnice toga doba čvrsto su vezane za stoni grad staroga Despota.
Položaj za dvor i za tako veliko utvrđenje izabran je bio po ondašnjim strategijskim ocenama; ali su, izgleda, i druge, političke kombinacije uzete u obzir tom prilikom. Tako, po ugovoru koji su Đurađ Branković i Murat II zaključili 1428, sultan je bio dopustio Despotu da na Dunavu podigne jedan grad kojim će Ugrima zatvoriti put u moravsku dolinu. Sem toga, neosporna je činjenica da je Đurađ računao i na savez s Ugrima, i želeo je da bude što bliže tome hrišćanskome narodu, u borbi protiv turskoga prodiranja na sever. Sudbina Smedereva bila je, donekle, unapred jasna i Despotu, i Ugrima i Turcima, pre nego su se gorostasne smederevske kule i počele ogledati u plavoj vodi Dunava i Jezave.
Na mestu gde se tvrdinja imala podići nije bilo niti kakvog većeg varoškog naselja niti kakvog ranijeg gradića.
Po svoj prilici da su pripreme činjene još s jeseni 1428, i da se već tada drvlje, kamenje i kreč dovlačio iz drugih mesta. Uglavnom, zidanju se pristupilo na proleće 1429.
Nacrt beše izrađen po ugledu na carigradsku tvrđavu, čiji je oblik takođe trougaonik. radovima je rukovodio stariji brat despotice Jerine, Đorđe Kantakuzin. među zidarima, sem Grka, nalazili su se i Dubrovčani. Strahovit napor koji je naš živalj imao onda da izdrži narodno predanje je uveličavalo. Danak u novcu i druge dažbine su davani; kulučilo je i staro i mlado; i žene su argatovale; a, sudeći po pesmi Starina Novak i knez Bogosav, bilo je ljudi koji su se od nevolje i u hajduke odmetali:
Kad me pitaš pravo da ti kažem:
jest mi bilo za nevolju ljutu;
Ako moreš znati i pamtiti
Kad Jerina Smederevo gradi,
Pa, naredi mene u argatluk.
Argatovah tri godine dana,
I ja vukoh drvlje i kamenje,
Sve uz moja kola i volove;
I za pune do tri godinice,
Ja ne stekoh pare ni dinara,
Nit' zaslužih na noge opanke!
I to bih joj, brate, oprostio.
Kad sagradi smedereva grada,
Onda stade pa i kule zida,
Pozlaćuje vrata i pendžere,
Pa nametnu namet na vilajet,
Sve na kuću po tri litre zlata,
To je, brate, po trista dukata!
Ko imade i predade blago;
Ko predade onaj i ostade.
Ja sam bio čovek siromašan,
Ne imadoh da predadem blago,
Uzeh budak, s čim sam argatovo',
Pa s budakom odoh u hajduke,
Pa se niđe zadržat ne mogoh
U državi Jerine proklete.
Nama je danas potpuno razumljivo otkuda i neizgladiva uspomena naroda na zidanje Smedereva i grozno i dugo prokletstvo vezano za ime Đurđeve žene. Punu godinu, ako ne i više, van svojih domova, Srbi su donosili ono ogromno, teško kamenje koje je trebalo dizati s nekadašnjih rimskih varoši Mons-Aureusa, Marguma i Viminacijuma; oni su svakako gasili kreč, pravili malter i zidali; ali oni se ni za šta nisu pitali, i možda ništa od svega toga neviđena posla nisu poimali. Glavni majstori, oni koji su zapovedali i radove nadgledali, bili su stranci, ponajviše ljudi Đorđa Kantakuzina, i s kojima se Jerina, katkad u šetnji oko bedema, mogla razgovarati na jeziku koji Srbi nisu razumevali. U mašti naših seljaka za nezapamćeno to kulučenje vinovnik nije bio niko drugi do li ta gospodstvena i gorda tuđinka koju tuđ znoj kao da nije mogao da trone.
Četiri prozora sa pogledom na Dunav
Tada je Đurđu moglo biti pedeset i pet godina. Sudeći po liku na njegovim novcima, po slici na darodavnoj povelji izdanoj u Žiči 1429. svetogorskom manastiru Esfigmenu, i po opisu njegovih savremenika Eneja Silvija Pikolominija i francuskog putopisca Bertrandona de la Brokiera - Đurađ je visok i lep čovek, snažan, gospodskoga lica, guste, kratke i okrugle brade, velikih brkova i duge kose. Njegove oči privlače tuđ pogled kao što magnet k sebi vuče gvožđe. Vrlo je priseban, rečit i ubedljiv. Kao državnik, sa odlikama oštroumnog diplomate, okretnog finansijera i hitrog političara, on ne ustupa vojskovođi oprobanom u više prilika još za života despota Stefana. Pobožan je i milostive ruke prema ništim.
Despotica Jerina, Vizantinka iz čuvene porodice Kantakuzina, imala je u to doba blizu četrdeset godina, ne više. Na spomenutoj povelji, ona je visoka, vitka, sitna ali živa lica, s kosom koja joj u viticama pada na pleća; ima dugačku atlasnu haljinu s cvetovima, utegnutu oko struka, i s pripijenim rukavima; iznad te crvene haljine obukla je drugu jednu, plavu, čiji rukavi slobodno padaju od ramena.
Oni imaju petoro dece, tri sina i dve kćeri. Iako se zna tačna godina njihova venčanja (1414), nije poznato - s obzirom da je Jerina druga žena Đurđeva - da li je koje od te dece bilo iz prvoga Despotovog brka. Kako bilo, u vreme zidanja Smederevskog grada, najstariji Despotov sin, Grgur, ima sedamnaest godina; srednji, Stefan, trinaest; najmlađi, Lazar, jedanaest. De la Brokier ih je video 1433, u letovalištu Nekudimu, i veli da su sva trojica prijatne spoljašnjosti.
Na slici spomenute povelje nalaze se i obe kćeri Đurđa i Jerine. Starijoj, Katarini ili Katakuzini, je otprilike petnaest godina; lepa je, veli na jednom mestu Enej Silvije Pikolomini. Mlađa njena sestra, Mara, nije u ovo doba mogla imati više od devet godina; bila je vrlo lepa, docnije, kad je pošla za Murata II; najlepša devojka u svoj turskoj carevini, kako je naš guslar pevao.
Dvor, koji se nalazio u uglu između dunavske i jezavske strane i koji je od ostale tvrđave bio sigurno odeljen, morao je biti bogat i raskošan. Ima pomena da je ugovor između Đurđa i Mletaka potpisan 14. avgusta 1435. "in curia sine palatio residentie apud Semedram in sala mogna audientie". Na žalost, danas je to najoštećeniji deo grada, tako da je nemoguće rekonstruisati ma koju znatniju pojedinost negdašnjeg sjaja Despotovih palača. Jedino što tu još postoji, to su četiri velika i lepa prozora s izgledom na Dunav, i dvoja tajna vrata, u jezavskom platnu, kojima se išlo na vodu, put Ugarske. Zatim, jedna visoka odaja sa šiljatim svodom, verovatno riznica. I to je gotovo sve.
Despotov doglavnik Šainović i Dubrovčanin Paskoje
O ličnostima koji su s Đurđem Brankovićem delili teške brige u najvećim iskušenjima našeg državnog života malo se zna. Uglavnom, "gospoda od Smedereva" su ova. Najpe je istorijska ličnost Oblačić Rado-sav ili Radič. On je "veliki čelnik", "prvi sluga" Despotov. Verovatno da je to zvanje dobio po smrti Damjana Šainovića, doglavnika despota Stefana, koji je možda neko vreme bio u Smederevu, pošto se jedna gradska kula zvala Šainovom kulom. Što se tiče Radiča njega Konstantin filozof naziva hrabrim i mudrim čovekom. narod ga je zapamtio kao viteza koji živi kako hoće i radi što hoće. Imao je velika imanja, i obnovio je svetogorski manastir Kastromonit.
Mitropolit Atanasije bio je, po svemu sudeći lični savetnik Đurđev. 1439, on prati Despota u inostranstvo. Njegov pečat, s natpisom "Athanas, Metropolitiani de Zendro" stavljen je na ugovor između Đurđa i Hunjadija, 1451. Najzad, njemu je dat na čuvanje kivot Sv. Luke, i, da naši letopisci ne beleže njegovu smrt na Veliku subotu 1456, bili bismo skloni verovati da je Nadgrobnu reč Despotu napisao ovaj duhovnik.
Mlađi brat Jerinin, Toma Kantakuzin, najviđeniji Grk u srpskoj službi, važio je kao odličan vojskovođa. Ne samo da je, 1448, potukao kod Srebrnice bosanskoga kralja Tomaša, nego je Despot u svome odsustvu zapovedništvo nad vojskom u opsađenom Smederevu, 1439, a možda i 1456, dao svom šuraku. Po Đurđevoj smrti, i on je, kao i sestra mu, došao u sukob s Lazarom i Jelenom, i zajedno s Grgurom i Marom odbegao u Tursku k sultanu. Toma je umro 1463. Od ostalih poznatih poverenika.Đurđevih najveća zvanja imali su Dubrovčani; ovo osobito po obnovi Despotovine 1444. Tako je protovestijar ili čelnik riznički bio, od 1445. do 1453, Dubrovčanin Paskoje Sorkočević. Orbini veli da je Sorkočević bio jako u volji Despotu, tako da je ovaj grb porodice Sorkočevića namestio bio na jednu kulu gradsku u Smederevu. Paskojev sin, Jurije Sorkočević, vršio je naloge Despotove u inostranstvu.
Među logofestima ovoga doba nalazimo manojla, jamačno nekog Grka (1440), zatim Bogdana (1445), i najposle Stefana Ratkovića, koji će pod despoticom Jelenom igrati najvidniju ulogu u pregovorima o udaji njene kćeri za bosanskoga prestolonaslednika.
Po Đurđevoj smrti, veliki čelnik Mihajlo Anđelović, uspeva pomoću svoga brata, beglerbega Rumelije, da s Portom zaključi povoljan ugovor za Srbiju (1457).
Tada je Đurđu moglo biti pedeset i pet godina. Sudeći po liku na njegovim novcima, po slici na darodavnoj povelji izdanoj u Žiči 1429. svetogorskom manastiru Esfigmenu, i po opisu njegovih savremenika Eneja Silvija Pikolominija i francuskog putopisca Bertrandona de la Brokiera - Đurađ je visok i lep čovek, snažan, gospodskoga lica, guste, kratke i okrugle brade, velikih brkova i duge kose. Njegove oči privlače tuđ pogled kao što magnet k sebi vuče gvožđe. Vrlo je priseban, rečit i ubedljiv. Kao državnik, sa odlikama oštroumnog diplomate, okretnog finansijera i hitrog političara, on ne ustupa vojskovođi oprobanom u više prilika još za života despota Stefana. Pobožan je i milostive ruke prema ništim.
Despotica Jerina, Vizantinka iz čuvene porodice Kantakuzina, imala je u to doba blizu četrdeset godina, ne više. Na spomenutoj povelji, ona je visoka, vitka, sitna ali živa lica, s kosom koja joj u viticama pada na pleća; ima dugačku atlasnu haljinu s cvetovima, utegnutu oko struka, i s pripijenim rukavima; iznad te crvene haljine obukla je drugu jednu, plavu, čiji rukavi slobodno padaju od ramena.
Oni imaju petoro dece, tri sina i dve kćeri. Iako se zna tačna godina njihova venčanja (1414), nije poznato - s obzirom da je Jerina druga žena Đurđeva - da li je koje od te dece bilo iz prvoga Despotovog brka. Kako bilo, u vreme zidanja Smederevskog grada, najstariji Despotov sin, Grgur, ima sedamnaest godina; srednji, Stefan, trinaest; najmlađi, Lazar, jedanaest. De la Brokier ih je video 1433, u letovalištu Nekudimu, i veli da su sva trojica prijatne spoljašnjosti.
Na slici spomenute povelje nalaze se i obe kćeri Đurđa i Jerine. Starijoj, Katarini ili Katakuzini, je otprilike petnaest godina; lepa je, veli na jednom mestu Enej Silvije Pikolomini. Mlađa njena sestra, Mara, nije u ovo doba mogla imati više od devet godina; bila je vrlo lepa, docnije, kad je pošla za Murata II; najlepša devojka u svoj turskoj carevini, kako je naš guslar pevao.
Dvor, koji se nalazio u uglu između dunavske i jezavske strane i koji je od ostale tvrđave bio sigurno odeljen, morao je biti bogat i raskošan. Ima pomena da je ugovor između Đurđa i Mletaka potpisan 14. avgusta 1435. "in curia sine palatio residentie apud Semedram in sala mogna audientie". Na žalost, danas je to najoštećeniji deo grada, tako da je nemoguće rekonstruisati ma koju znatniju pojedinost negdašnjeg sjaja Despotovih palača. Jedino što tu još postoji, to su četiri velika i lepa prozora s izgledom na Dunav, i dvoja tajna vrata, u jezavskom platnu, kojima se išlo na vodu, put Ugarske. Zatim, jedna visoka odaja sa šiljatim svodom, verovatno riznica. I to je gotovo sve.
Despotov doglavnik Šainović i Dubrovčanin Paskoje
O ličnostima koji su s Đurđem Brankovićem delili teške brige u najvećim iskušenjima našeg državnog života malo se zna. Uglavnom, "gospoda od Smedereva" su ova. Najpe je istorijska ličnost Oblačić Rado-sav ili Radič. On je "veliki čelnik", "prvi sluga" Despotov. Verovatno da je to zvanje dobio po smrti Damjana Šainovića, doglavnika despota Stefana, koji je možda neko vreme bio u Smederevu, pošto se jedna gradska kula zvala Šainovom kulom. Što se tiče Radiča njega Konstantin filozof naziva hrabrim i mudrim čovekom. narod ga je zapamtio kao viteza koji živi kako hoće i radi što hoće. Imao je velika imanja, i obnovio je svetogorski manastir Kastromonit.
Mitropolit Atanasije bio je, po svemu sudeći lični savetnik Đurđev. 1439, on prati Despota u inostranstvo. Njegov pečat, s natpisom "Athanas, Metropolitiani de Zendro" stavljen je na ugovor između Đurđa i Hunjadija, 1451. Najzad, njemu je dat na čuvanje kivot Sv. Luke, i, da naši letopisci ne beleže njegovu smrt na Veliku subotu 1456, bili bismo skloni verovati da je Nadgrobnu reč Despotu napisao ovaj duhovnik.
Mlađi brat Jerinin, Toma Kantakuzin, najviđeniji Grk u srpskoj službi, važio je kao odličan vojskovođa. Ne samo da je, 1448, potukao kod Srebrnice bosanskoga kralja Tomaša, nego je Despot u svome odsustvu zapovedništvo nad vojskom u opsađenom Smederevu, 1439, a možda i 1456, dao svom šuraku. Po Đurđevoj smrti, i on je, kao i sestra mu, došao u sukob s Lazarom i Jelenom, i zajedno s Grgurom i Marom odbegao u Tursku k sultanu. Toma je umro 1463. Od ostalih poznatih poverenika.Đurđevih najveća zvanja imali su Dubrovčani; ovo osobito po obnovi Despotovine 1444. Tako je protovestijar ili čelnik riznički bio, od 1445. do 1453, Dubrovčanin Paskoje Sorkočević. Orbini veli da je Sorkočević bio jako u volji Despotu, tako da je ovaj grb porodice Sorkočevića namestio bio na jednu kulu gradsku u Smederevu. Paskojev sin, Jurije Sorkočević, vršio je naloge Despotove u inostranstvu.
Među logofestima ovoga doba nalazimo manojla, jamačno nekog Grka (1440), zatim Bogdana (1445), i najposle Stefana Ratkovića, koji će pod despoticom Jelenom igrati najvidniju ulogu u pregovorima o udaji njene kćeri za bosanskoga prestolonaslednika.
Po Đurđevoj smrti, veliki čelnik Mihajlo Anđelović, uspeva pomoću svoga brata, beglerbega Rumelije, da s Portom zaključi povoljan ugovor za Srbiju (1457).
Mara, sa četrnaest godina, ode za sultana
Sjajna svadba Katarine Brankovićeve i Ulriha Celjskog, 20. aprila 1434. u Smederevu, poremetila je bila prijateljske odnose Đurđeve s Portom. Despotovo srodstvo s ugarskom kraljicom značilo je srpsko-ugarski savez. Zbog toga, oko sredine 1434, u Smederevo dolazi prvi vezir Sultanov, Mehmed Saridže-paša, s porukom iz jedrena da bi bezbednost turske carevine bila zajamčena samo udajom Mare Brankovićeve za Murata. na državnom veću, koje je na Smederevskom dvoru tih dana sazvato, bi rešeno, posle dugoga i mučnoga oklevanja Đurđevoga, da se mlađa Despotova kćer, kojoj tada nije moglo biti ni punih četrnaest godina, zaruči za sultana. U jesen te iste godine Murat šalje u Smederevo "najslavnije svoje vezire", Saridžu, evnuhe Rejman-agu i Ujnek-agu, kadunu Isak-begovu. Svatovi behu primljeni s velikom svečanošću i sjajno ugošćeni. Urnek-begu predaju prćiju sve po spisku, veli Murat Dragoman, a nevestu sultanovim poslanicima koji je u Jedrene odvedu. Uspomenu na te bolne trenutke u duši Đurđa oca i u duši devojčice verenice najtačnije nam kazuje čovek koji je, 1456, izgovorio Nadgrobnu reč Despotu. Tu se veli i ovo: "Moli se za blaženejšu i za celomudrenejšu, i mnogo ti ridajuću kćer, koja dobrotu i vreme tela utroši radi prave vere k Bogu, blagočastija, roditeljske ljubavi i blagog povinovanja".To je bilo, kako beleže naši letopisci, 4. septembra 1435.
Nešto ranije, 14. avgusta 1435, u Smederevu je na svečan način potpisan ugovor "bratstva i prijateljstva" između Mletačke republike i Srbije, posle čega su Đurađ i sinovi mu uvršćeni bili u red mletačkih građana.
Ali usud nije dao Despotu da dugo ostane u svome stonome gradu. Početkom juna 1439, sto tridest hiljada turskih vojnika, predvođenih samim Muratom, behu prekrilili brda nad Smederevom. Unutra u gradu komandu je vodio najpre sam Đurađ. On uskoro, s Jerinom, Lazarom i mitropolitom Atanasijem, prelazi u Ugarsku, da ište pomoći. Zapovedništvo je tad prešlo u ruke vojvodi Tomi Kantakuzinu i despotoviću Grguru. "S početka je opsada sporo napredovala. Kišom od strela nije se moglo dosaditi kulama grada smederevskog. Ali je Sultan dao saliti nekolike grdosije topova, pa ih namesti u bateriju, prvu bateriju koja je zatreštala na obalama smederevskog Dunava. Ogromna zrna od kamena počeše padati na devičanske kule smederevske. Užasna pucnjava više je davala strave narodu koji se u gradu zatvorio no što je štete nanosila. Bilo je mnogo njih koji su tada prvi put čuli grmljavu topova, pa ih je ona poražavala. Po uveravanju istorika Halkoholdila, gruvanje iz topova trajalo je bez prekida i danju i noću. Ali se gradska posada junački branila."
Grad se međutim morao predati usled gladi, posle tromesečne opsade, 18. avgusta 1439. Odmarajući se u dvoru svoga tasta, Murat naimenuje za "vojvodu smederevskog" Turahan-bega, koji se pri opsadi odlikovao. Uz to Sultan je odmah naredio da se crkve pretvore u džamije, i da se u Smederevo doseli što više Turaka.
Što se despotovića Grgura tiče, on se - sudeći po jednom pismu od 22. decembra 1439. u kome mu Dubrovčani preporučuju svoje trgovce - u Smederevu kretao dosta slobodno, a možda je kući došao i mlađi mu brat Stefan, koga je 1439. godina zatekla bila kod sestre u Jedrenima. Ali kad je Murat doznao za njihovu tajnu prepisku s ocem, pošalje ih u Malu Aziju i, 8. maja u Tokatu, po njegovu nalogu budu oba brata oslepljena. Molba carice njihove sestre bila je dockan stigla, tako da je ta vest izvesno bila najcrnja od svih vesti što su ih u tuđinstvu Đurađ i Jerina primili.
I Toma Kantakuzin je, po svoj prilici, otišao iz Smedereva onda kad je bilo neminovno da se Smederevo preda, jer ne samo da ga ne nalazimo u Srbiji nego imamo podatak da je Đurađ predao opštini dubrovačkoj u poklad i Tomino srebrno posuđe (1441).
Tek posle velikog ugarsko-turskog rata od 1443. po Segedinskom miru, bi Đurđu povraćena cela zemlja, i on u Smederevo ulazi 22. avgusta 1444. Turski komisar Balta-oglu, koji mu je predao ključeve od grada, doveo mu je i oslepljene sinove, Grgura i Stefana.
U septembru 1444, uoči boja kod Varne, kralj Vladislav i Jovan Hunjadi dolaze u Smederevo, i tu ostaju dokle god im sva vojska nije prešla na ovu stranu Dunava. Mihalo iz Ostrvice pripoveda kako je Despot pripremio bio za njih čadore, osobito jedan skupocen i iznutra urešen biserom i zlatom, za Kralja, i kako je, i pored toga što ga je odvraćao od rata, obdario Vladislava lepim konjima i svotom od pedeset hiljada dukata.
18. decembra 1446. u Smederevu se obavlja svadba despota Lazara i jelene, kćeri morejskog despota Tome Paleologa, a istoga dana izaslanik cara Jovana VIII Paleologa, Đorđe Filantropin, venčao je najmlađeg Đurđevog sina za despota.
Bežeći s Kosova, posle poznate pogibije u velikoj bici 18. i 19. oktobra 1448, Jovan Hunjadi, prozvan od Srba Sibinjanin Janko, povlači se preko Despotovine, i po Despotovoj naredbi bude uhvaćen i sproveden u Smederevo. Tu je stavljen pod stražu, i s njim se blago postupalo. Iako su Turci tražili od Đurđa da im izda Hunjadija, ugarski vojvoda, posle dva meseca, bi pušten na slobodu. U proleće 1449. izaslanici ugarske vlade i Despot kao punomoćnik Porte pregovaraju, na Despotovu dvoru, o miru; u mesecu maju bi potpisan Smederevski ugovor, po kome se i Ugarska i Turska obavezuju da ubuduće neće s vojskom prelaziti preko zemljišta Srbije. Takođe je u Smederevu, 7. avgusta 1451, potpisana listina o izmirenju Srbije i Ugarske, i u isti mah zaključena veridba Đurđeve unuke Jelisavete, kćeri Ulriha Celjskog, sa Matijom, mlađim sinom Hunjadijevim.
Naposletku, te 1451, na srpski dvor se vraća Mara, udova Murata II. Nju je sin Muratov, Mehmed II, opremio na put s čašću i vrlo darežljivo.
Sjajna svadba Katarine Brankovićeve i Ulriha Celjskog, 20. aprila 1434. u Smederevu, poremetila je bila prijateljske odnose Đurđeve s Portom. Despotovo srodstvo s ugarskom kraljicom značilo je srpsko-ugarski savez. Zbog toga, oko sredine 1434, u Smederevo dolazi prvi vezir Sultanov, Mehmed Saridže-paša, s porukom iz jedrena da bi bezbednost turske carevine bila zajamčena samo udajom Mare Brankovićeve za Murata. na državnom veću, koje je na Smederevskom dvoru tih dana sazvato, bi rešeno, posle dugoga i mučnoga oklevanja Đurđevoga, da se mlađa Despotova kćer, kojoj tada nije moglo biti ni punih četrnaest godina, zaruči za sultana. U jesen te iste godine Murat šalje u Smederevo "najslavnije svoje vezire", Saridžu, evnuhe Rejman-agu i Ujnek-agu, kadunu Isak-begovu. Svatovi behu primljeni s velikom svečanošću i sjajno ugošćeni. Urnek-begu predaju prćiju sve po spisku, veli Murat Dragoman, a nevestu sultanovim poslanicima koji je u Jedrene odvedu. Uspomenu na te bolne trenutke u duši Đurđa oca i u duši devojčice verenice najtačnije nam kazuje čovek koji je, 1456, izgovorio Nadgrobnu reč Despotu. Tu se veli i ovo: "Moli se za blaženejšu i za celomudrenejšu, i mnogo ti ridajuću kćer, koja dobrotu i vreme tela utroši radi prave vere k Bogu, blagočastija, roditeljske ljubavi i blagog povinovanja".To je bilo, kako beleže naši letopisci, 4. septembra 1435.
Nešto ranije, 14. avgusta 1435, u Smederevu je na svečan način potpisan ugovor "bratstva i prijateljstva" između Mletačke republike i Srbije, posle čega su Đurađ i sinovi mu uvršćeni bili u red mletačkih građana.
Ali usud nije dao Despotu da dugo ostane u svome stonome gradu. Početkom juna 1439, sto tridest hiljada turskih vojnika, predvođenih samim Muratom, behu prekrilili brda nad Smederevom. Unutra u gradu komandu je vodio najpre sam Đurađ. On uskoro, s Jerinom, Lazarom i mitropolitom Atanasijem, prelazi u Ugarsku, da ište pomoći. Zapovedništvo je tad prešlo u ruke vojvodi Tomi Kantakuzinu i despotoviću Grguru. "S početka je opsada sporo napredovala. Kišom od strela nije se moglo dosaditi kulama grada smederevskog. Ali je Sultan dao saliti nekolike grdosije topova, pa ih namesti u bateriju, prvu bateriju koja je zatreštala na obalama smederevskog Dunava. Ogromna zrna od kamena počeše padati na devičanske kule smederevske. Užasna pucnjava više je davala strave narodu koji se u gradu zatvorio no što je štete nanosila. Bilo je mnogo njih koji su tada prvi put čuli grmljavu topova, pa ih je ona poražavala. Po uveravanju istorika Halkoholdila, gruvanje iz topova trajalo je bez prekida i danju i noću. Ali se gradska posada junački branila."
Grad se međutim morao predati usled gladi, posle tromesečne opsade, 18. avgusta 1439. Odmarajući se u dvoru svoga tasta, Murat naimenuje za "vojvodu smederevskog" Turahan-bega, koji se pri opsadi odlikovao. Uz to Sultan je odmah naredio da se crkve pretvore u džamije, i da se u Smederevo doseli što više Turaka.
Što se despotovića Grgura tiče, on se - sudeći po jednom pismu od 22. decembra 1439. u kome mu Dubrovčani preporučuju svoje trgovce - u Smederevu kretao dosta slobodno, a možda je kući došao i mlađi mu brat Stefan, koga je 1439. godina zatekla bila kod sestre u Jedrenima. Ali kad je Murat doznao za njihovu tajnu prepisku s ocem, pošalje ih u Malu Aziju i, 8. maja u Tokatu, po njegovu nalogu budu oba brata oslepljena. Molba carice njihove sestre bila je dockan stigla, tako da je ta vest izvesno bila najcrnja od svih vesti što su ih u tuđinstvu Đurađ i Jerina primili.
I Toma Kantakuzin je, po svoj prilici, otišao iz Smedereva onda kad je bilo neminovno da se Smederevo preda, jer ne samo da ga ne nalazimo u Srbiji nego imamo podatak da je Đurađ predao opštini dubrovačkoj u poklad i Tomino srebrno posuđe (1441).
Tek posle velikog ugarsko-turskog rata od 1443. po Segedinskom miru, bi Đurđu povraćena cela zemlja, i on u Smederevo ulazi 22. avgusta 1444. Turski komisar Balta-oglu, koji mu je predao ključeve od grada, doveo mu je i oslepljene sinove, Grgura i Stefana.
U septembru 1444, uoči boja kod Varne, kralj Vladislav i Jovan Hunjadi dolaze u Smederevo, i tu ostaju dokle god im sva vojska nije prešla na ovu stranu Dunava. Mihalo iz Ostrvice pripoveda kako je Despot pripremio bio za njih čadore, osobito jedan skupocen i iznutra urešen biserom i zlatom, za Kralja, i kako je, i pored toga što ga je odvraćao od rata, obdario Vladislava lepim konjima i svotom od pedeset hiljada dukata.
18. decembra 1446. u Smederevu se obavlja svadba despota Lazara i jelene, kćeri morejskog despota Tome Paleologa, a istoga dana izaslanik cara Jovana VIII Paleologa, Đorđe Filantropin, venčao je najmlađeg Đurđevog sina za despota.
Bežeći s Kosova, posle poznate pogibije u velikoj bici 18. i 19. oktobra 1448, Jovan Hunjadi, prozvan od Srba Sibinjanin Janko, povlači se preko Despotovine, i po Despotovoj naredbi bude uhvaćen i sproveden u Smederevo. Tu je stavljen pod stražu, i s njim se blago postupalo. Iako su Turci tražili od Đurđa da im izda Hunjadija, ugarski vojvoda, posle dva meseca, bi pušten na slobodu. U proleće 1449. izaslanici ugarske vlade i Despot kao punomoćnik Porte pregovaraju, na Despotovu dvoru, o miru; u mesecu maju bi potpisan Smederevski ugovor, po kome se i Ugarska i Turska obavezuju da ubuduće neće s vojskom prelaziti preko zemljišta Srbije. Takođe je u Smederevu, 7. avgusta 1451, potpisana listina o izmirenju Srbije i Ugarske, i u isti mah zaključena veridba Đurđeve unuke Jelisavete, kćeri Ulriha Celjskog, sa Matijom, mlađim sinom Hunjadijevim.
Naposletku, te 1451, na srpski dvor se vraća Mara, udova Murata II. Nju je sin Muratov, Mehmed II, opremio na put s čašću i vrlo darežljivo.
Grad, danju zatvoren, noću otvoren
Kod ovakvih političkih prilika, Smederevo je izgledalo kao vojnički šator koji se nikako ne diže. "U najamničkim četama despota Đurđa bilo je svakojakih narodnosti: Francuza, Italijana, Madžara, Nemaca, Grka, Arbanasa. Između dva pohoda, ti ljudi misle i na provod; zadovoljstva su se pružala lako jer je zemlja bila pet godina pod tuđom okupacijom".
Da je život u prestonici bio veseo, svedoči nam donekle ova strofa:
Što j' grad Smederevo
Vas dan zatvoreno,
Vas dan zatvoreno -
Svu noć otvoreno?
Ali je 12. januara 1453. u Smederevu bila opšta narodna svetkovina, puna sjaja i dirljivih prizora, prilikom polaganja moštiju svetog Luke u smederevsku mitropoliju. Po cenu od tridest hiljada dukata i s dopuštenjem od sultana, Despot uspe da prenese mošti velikoga evangelista iz Rogosa, u Epiru, u svoju prestonicu. Posaobini srpskoj koja je sprovodila svetinju Đurađ je išao u susret čitavu nedelju dana; rodoljubivi vladar verovao je da će čudotvorčevo telo doneti njegovom napaćenom narodu mir i napredak; i, ugledavši izdaleka litiju, sišao je s konja, kao i sva njegova pratnja, i gologlav, sa suznim očima od ushićenja, priđe kivotu da ga celiva. Na dvoru je Jerina postila ne jedući ništa. Kad je povorka, kojoj je svet vrveo sa svih strana, bila nadomak Smedereva, ona je sa svojom decom izišla pešice pet paprišta. narod se toliko tiskao da se približi kostima da su vojnici morali silom krčiti put. Apostol bi najpre unet u pridvornu crkvu, zatim u Despotovu palaču, gde je celu noć služeno bdenije. Sutradan, svetac je nošen tri puta oko gradskih zidina. Za moštima je koračao Despot s porodicom; za njome su mitropolit, sveštenici i inoci pojali "stjeni grada da utvrdet se i nepokolebimi prebudut"; napred su nošeni krstovi, barjaci, ikone, repide i druge crkvene utvari. Svak je držao užeženu sveću. Najzad je svetac položen u crkvu Blagoveštenje pri mitropoliji, u koju su dovodili bolesnika, kljakave i umobolnike da ozdrave od čudesa svetog Luke. Iz rake su se rasprostirali mirisi raznoga cveća. Bilo je tu uostalom i nevernika, koji su pravili dosetke na račun duhovnika, ali ih je svetac sputavao. Njega je Đurađ obdario skupocenim darovima, a dao je milostinju i ništim i oskudnim. Taj dan pun bleska, radosti, pobožničke vedrine i nade u bezbednu budućnost, prašnjivi putnici su se tiskali s vojskovođama u svečanoj opremi, devojke u prazničnom ruhu sa sveštenicima u zlatnim odeždama i državnim dostojanstvenicima, i ne sluteći da će svetinja ta biti uskoro predmet ličnih računa i cenjkanja poslednje despotice srpske.
Despot koji je kovao najlepši srpski novac
Đurađ Branković se ubraja u najbogatije evropske vladare svoga vremena. Glavni njegovi dohotci bili su mnogi rudnici u Srbiji i njegova dobra u Ugarskoj. U Budimu, u talijanskoj ulici, imao je palaču od kamena; u Kupiniku, današnjem Kupinovu na Savi, dvorac; u Nekudimu, na stavu Jasenice i Kubršnice, letnjikovac. O njegovome bogatstvu najbolje svedočanstvo imamo u podacima koji se odnose na pokreteni imetak dat, po opsadi Smedereva 1439, u "poklad" dubrovačkoj opštini. Bile su to vreće mletačkih, turskih i ugarskih dukata, zatim vreće nekovana zlata i srebra, pa vreće zlatnih i srebrnih predmeta. Što se tiče Đurđeva novca, koji je kovan u Rudniku, Novom Brdu, Srebrnici i Smederevu, on predstavlja i najraznovrsniji i najlepši novac koji je jedan srpski vladar posle cara Dušana ostavio.
Pad drevnoga grada Konstantina Velikog, 29. maja 1453, porazio je hrišćane kao nijedan događaj pre toga. "Do dna duše potresen, slušao je stari Despot tužnu vest, zatvorivši se tri dana u sobu, ne puštajući nikoga k sebi. Razabravši za pad Carigrada, osećaše on dobro da i njega ista sudbina čeka. Od nagomilana ratna plena poslao je sultan Despotu kao ratni trofej nekoliko crkvenih slika i crkvenih utvari."
Ima podataka da je od te 1453. do 1456, godine smrti Đurđeve, u Srbiji našlo skloništa mnogo uglednih Grka, među kojima je u Smederevo došao i arhistrateg Đorđe Kantakuzin. Po jednoj zabelešci njegova druga Dimitrija Laskarisa, Kantakuzin je bio doneo sobom i dva rukopisa istoričara šestog veka Prokopija, pisca Povesnice Justinijanovih ratova i Tajne povesnice.
U dirljivoj Nadgrobnoj reči, opet, nepoznati besednik obraća se i "nuždnejšim žiteljima Konstantinova grada", da i oni ožale svoga gostoprimljivog zaštitnika, rečima: "Zaplačite, s nama zajedno zaridajte, s nama zakukajte: jaoh. Jaoh! S velikim kricima zakukajte, svaki od vas u sebi, zakukajte: Jaoh meni! Jaoh meni!"
Despotovo predosećanje se ispunilo ubrzo. U proleće 1453, Porta šalje u Smederevo izaslanika: Turci izrično zahtevaju da im se predadu Smederevo i Golubac. Đurađ se tada nalazio u Ugarskoj. Po povratku osmanskog čauša, u Smederevu čuju za vojni pohod na Srbiju. Tursku vojsku od dvadeset hiljada ljudi predvodio je sam Mehmed II, s Isak-begom Arbanizevićem. Iako su osvojili mnoga druga utvrđenja i iz zemlje odveli u ropstvo blizu pedeset hiljada stanovnika, Smederevo, čija je posada brojala šest hiljada probranih vojnika i koja je jamačno bila pod zapovedništvom Tome Kantakuzina, taj put nikako nisu mogli zauzeti.
Posle toga neuspeha sultan preduzima drugi napad na Despotovinu, i početkom 1456. ponovo opseda Smederevo. Despot se bio sklonio na svoja dobra u južnoj Ugarskoj, u Bečkerek; ali je Smederevo bio snabdeo dovoljnom hranom, velikim brojem topova i vatrenim oružjem, tako da i pored svoje moći i žrtava koje nisu žalili Turci ni ovom prilikom ne mogoše ništa stonome gradu srpskom.
Mihajlo iz Ostrvice priča kako je te godine u Smederevu vladala kuga i kako je Despot, da bi izbegao pomor, otišao bio "na bolji vazduh blizu Beograda". Iz naših letopisa vidimo, opet, da je jedne noći, 17. decembra 1456. Đurđa mučki napao Mihajlo Silađi, zapovednik beogradski i šurak Jovana Hunjadija, u njegovu dvorcu u kupiniku. U toj borbi Đurađ izgubi dva prsta na ruci i bude sproveden u Beograd. Da bi se iz ropstva iskupio, morao je ostaviti kao taoca despoticu Jerinu, pre nego je iz Smedereva doneo otkup. Ali ranu na ruci nije mogao da zaleči, i, okružen porodicom, on je sklopio oči jednog petka, to jest na Badnji dan 1456, u Smederevu.
Njegova smrt značila je vačiji gubitak u celoj zemlji. "Kad si ti umro, kako ćemo mi živeti?", pitao je ohladnelog starca na odru čovek koji mu je upućivao poslednju reč. Ta reč je bila ne može biti iskrenija: "O zemljo, i vazduše, i proča stvorenja tvari, što kasnite? Pridite, s nama zaplačite, s nama zaridajte, s nama žalite žalost veliku, i nepretrpljivo pretrpite."
Kod ovakvih političkih prilika, Smederevo je izgledalo kao vojnički šator koji se nikako ne diže. "U najamničkim četama despota Đurđa bilo je svakojakih narodnosti: Francuza, Italijana, Madžara, Nemaca, Grka, Arbanasa. Između dva pohoda, ti ljudi misle i na provod; zadovoljstva su se pružala lako jer je zemlja bila pet godina pod tuđom okupacijom".
Da je život u prestonici bio veseo, svedoči nam donekle ova strofa:
Što j' grad Smederevo
Vas dan zatvoreno,
Vas dan zatvoreno -
Svu noć otvoreno?
Ali je 12. januara 1453. u Smederevu bila opšta narodna svetkovina, puna sjaja i dirljivih prizora, prilikom polaganja moštiju svetog Luke u smederevsku mitropoliju. Po cenu od tridest hiljada dukata i s dopuštenjem od sultana, Despot uspe da prenese mošti velikoga evangelista iz Rogosa, u Epiru, u svoju prestonicu. Posaobini srpskoj koja je sprovodila svetinju Đurađ je išao u susret čitavu nedelju dana; rodoljubivi vladar verovao je da će čudotvorčevo telo doneti njegovom napaćenom narodu mir i napredak; i, ugledavši izdaleka litiju, sišao je s konja, kao i sva njegova pratnja, i gologlav, sa suznim očima od ushićenja, priđe kivotu da ga celiva. Na dvoru je Jerina postila ne jedući ništa. Kad je povorka, kojoj je svet vrveo sa svih strana, bila nadomak Smedereva, ona je sa svojom decom izišla pešice pet paprišta. narod se toliko tiskao da se približi kostima da su vojnici morali silom krčiti put. Apostol bi najpre unet u pridvornu crkvu, zatim u Despotovu palaču, gde je celu noć služeno bdenije. Sutradan, svetac je nošen tri puta oko gradskih zidina. Za moštima je koračao Despot s porodicom; za njome su mitropolit, sveštenici i inoci pojali "stjeni grada da utvrdet se i nepokolebimi prebudut"; napred su nošeni krstovi, barjaci, ikone, repide i druge crkvene utvari. Svak je držao užeženu sveću. Najzad je svetac položen u crkvu Blagoveštenje pri mitropoliji, u koju su dovodili bolesnika, kljakave i umobolnike da ozdrave od čudesa svetog Luke. Iz rake su se rasprostirali mirisi raznoga cveća. Bilo je tu uostalom i nevernika, koji su pravili dosetke na račun duhovnika, ali ih je svetac sputavao. Njega je Đurađ obdario skupocenim darovima, a dao je milostinju i ništim i oskudnim. Taj dan pun bleska, radosti, pobožničke vedrine i nade u bezbednu budućnost, prašnjivi putnici su se tiskali s vojskovođama u svečanoj opremi, devojke u prazničnom ruhu sa sveštenicima u zlatnim odeždama i državnim dostojanstvenicima, i ne sluteći da će svetinja ta biti uskoro predmet ličnih računa i cenjkanja poslednje despotice srpske.
Despot koji je kovao najlepši srpski novac
Đurađ Branković se ubraja u najbogatije evropske vladare svoga vremena. Glavni njegovi dohotci bili su mnogi rudnici u Srbiji i njegova dobra u Ugarskoj. U Budimu, u talijanskoj ulici, imao je palaču od kamena; u Kupiniku, današnjem Kupinovu na Savi, dvorac; u Nekudimu, na stavu Jasenice i Kubršnice, letnjikovac. O njegovome bogatstvu najbolje svedočanstvo imamo u podacima koji se odnose na pokreteni imetak dat, po opsadi Smedereva 1439, u "poklad" dubrovačkoj opštini. Bile su to vreće mletačkih, turskih i ugarskih dukata, zatim vreće nekovana zlata i srebra, pa vreće zlatnih i srebrnih predmeta. Što se tiče Đurđeva novca, koji je kovan u Rudniku, Novom Brdu, Srebrnici i Smederevu, on predstavlja i najraznovrsniji i najlepši novac koji je jedan srpski vladar posle cara Dušana ostavio.
Pad drevnoga grada Konstantina Velikog, 29. maja 1453, porazio je hrišćane kao nijedan događaj pre toga. "Do dna duše potresen, slušao je stari Despot tužnu vest, zatvorivši se tri dana u sobu, ne puštajući nikoga k sebi. Razabravši za pad Carigrada, osećaše on dobro da i njega ista sudbina čeka. Od nagomilana ratna plena poslao je sultan Despotu kao ratni trofej nekoliko crkvenih slika i crkvenih utvari."
Ima podataka da je od te 1453. do 1456, godine smrti Đurđeve, u Srbiji našlo skloništa mnogo uglednih Grka, među kojima je u Smederevo došao i arhistrateg Đorđe Kantakuzin. Po jednoj zabelešci njegova druga Dimitrija Laskarisa, Kantakuzin je bio doneo sobom i dva rukopisa istoričara šestog veka Prokopija, pisca Povesnice Justinijanovih ratova i Tajne povesnice.
U dirljivoj Nadgrobnoj reči, opet, nepoznati besednik obraća se i "nuždnejšim žiteljima Konstantinova grada", da i oni ožale svoga gostoprimljivog zaštitnika, rečima: "Zaplačite, s nama zajedno zaridajte, s nama zakukajte: jaoh. Jaoh! S velikim kricima zakukajte, svaki od vas u sebi, zakukajte: Jaoh meni! Jaoh meni!"
Despotovo predosećanje se ispunilo ubrzo. U proleće 1453, Porta šalje u Smederevo izaslanika: Turci izrično zahtevaju da im se predadu Smederevo i Golubac. Đurađ se tada nalazio u Ugarskoj. Po povratku osmanskog čauša, u Smederevu čuju za vojni pohod na Srbiju. Tursku vojsku od dvadeset hiljada ljudi predvodio je sam Mehmed II, s Isak-begom Arbanizevićem. Iako su osvojili mnoga druga utvrđenja i iz zemlje odveli u ropstvo blizu pedeset hiljada stanovnika, Smederevo, čija je posada brojala šest hiljada probranih vojnika i koja je jamačno bila pod zapovedništvom Tome Kantakuzina, taj put nikako nisu mogli zauzeti.
Posle toga neuspeha sultan preduzima drugi napad na Despotovinu, i početkom 1456. ponovo opseda Smederevo. Despot se bio sklonio na svoja dobra u južnoj Ugarskoj, u Bečkerek; ali je Smederevo bio snabdeo dovoljnom hranom, velikim brojem topova i vatrenim oružjem, tako da i pored svoje moći i žrtava koje nisu žalili Turci ni ovom prilikom ne mogoše ništa stonome gradu srpskom.
Mihajlo iz Ostrvice priča kako je te godine u Smederevu vladala kuga i kako je Despot, da bi izbegao pomor, otišao bio "na bolji vazduh blizu Beograda". Iz naših letopisa vidimo, opet, da je jedne noći, 17. decembra 1456. Đurđa mučki napao Mihajlo Silađi, zapovednik beogradski i šurak Jovana Hunjadija, u njegovu dvorcu u kupiniku. U toj borbi Đurađ izgubi dva prsta na ruci i bude sproveden u Beograd. Da bi se iz ropstva iskupio, morao je ostaviti kao taoca despoticu Jerinu, pre nego je iz Smedereva doneo otkup. Ali ranu na ruci nije mogao da zaleči, i, okružen porodicom, on je sklopio oči jednog petka, to jest na Badnji dan 1456, u Smederevu.
Njegova smrt značila je vačiji gubitak u celoj zemlji. "Kad si ti umro, kako ćemo mi živeti?", pitao je ohladnelog starca na odru čovek koji mu je upućivao poslednju reč. Ta reč je bila ne može biti iskrenija: "O zemljo, i vazduše, i proča stvorenja tvari, što kasnite? Pridite, s nama zaplačite, s nama zaridajte, s nama žalite žalost veliku, i nepretrpljivo pretrpite."
- stanje
