Šta ti sad, pa, ovo znači?vujadin:
Ali, možda bi bolje bilo o ovome da raspravljamo tamo, na temi o Krilatom... Ovde je off topic!
-
- Popularno:
- Četnici u WW2
- Gde ćete za novaka?
- Kada su srpski 'antikomunisti' bili na...
- „Nisam ovde ja meta, ovo je napad na...
- Zoran Đajić: Imam dokaze da je Ivica...
- Pasivno seljačko muvanje?
- Gašić dobio orden crkve.
- Svetski rat je „neizbežan“ u roku od 5...
- Kinezi nam otimaju zemlju i raseljavaju...
- Eksplozija u "Krušiku" - slučajnost ili...
- stanje
Ali, možda bi bolje bilo o ovome da raspravljamo tamo, na temi o Krilatom... Ovde je off topic!
braticu Ljupche
pa ti ko da neznash Vuju
pa pogledaj predzadnju stranu 8)
pa ti ko da neznash Vuju
pa pogledaj predzadnju stranu 8)
Izdaja u Kosovskom boju prvi put je nagoveštena u “Žitiju i načelstvu kneza Lazara”, odnosno “Pećkom letopisu”: I na kraju boja toga – ne znam šta istinito reći o ovom, da li je izdan od nekog iz njegove družine ili se naprotiv sud božji ispunio na njemu.
Tekst “Pećkog letopisa” znatno je izmenjen u “Studeničkom” i “Cetinjskom letopisu”: a neki iz straha li radi ili neverstva svoga radi pobegoše.
U jednom zapisu iz XV veka, tekst o izdaji je dopisan naknadno (podvučeno): … Srbi isprva behu razbili Turke, i cara Murata ubiše, ali zbog bekstva nekih srpskih četa nadvladaše Turci.
Prvi koji je otvoreno pisao o izdaji bio je Konstantin Mihailović iz Ostrovice, tek krajem XV veka u svom memoarskom spisu “Janičarove uspomene ili Turska hronika”: Gospoda koja su bila naklonjena knezu Lazaru borila su se junački, verno i pošteno kraj njega, ali su drugi, gledajući kroz prste, posmatrali bitku; a zbog ove nevere i nesloge, i zavisti rđavih i nevaljalih ljudi, bitka je izgubljena u petak u podne.
Motiv izdaje u kosovskoj legendi ustalio se tek početkom XVII veka, posle objavljivanja “Kraljevstva Slovena” Marva Orbina. Ovaj Dubrovčanin optužuje za izdaju Vuka Brankovića i to je prva vest u kojoj se pominje ime “izdajnika”: … zet kneza Lazara Vuk Branković spasao se gotovo sa svim svojim ljudima, pošto je (kako neki kažu) imao tajne pregovore s Muratom da izda (kako je i učinio) svoga tasta da bi se dokopao njegove države.
Kao uzrok Orbin navodi sukob između Vuka i Miloša Obilića, Lazarevih zetova (?), koji se izrodio posle svađe njihovih žena, Mare i Vukosave (istorijski nepotvržena ličnost). Vukosava je, naime, tvrdila da je njen muž Miloš veći junak od Vuka. Mara, Vukova žena, ošamarila je sestru. Miloš je potom sasuo mnoštvo uvreda Vuku i pozvao ga na megdan, u kojem se pokazao kao jači i zbacio Vuka s konja, nakon čega su prisutni velikaši, zajedno sa knezom Lazarom, prekinuli nadmetanje i izmirili megdandžije.
Na “Kraljevstvo Slovena” uveliko se oslanja srpska istoriografija XVIII veka, čemu uveliko pripomaže i usmeno predanje, a završni oblik kosovske legende našao se u “Priči o boju kosovskom”, koja je nastala oko sto godina posle objavljivanja Orbinovog dela. U “Priči…” izdaja je prikazana kao prirodan nastavak razornog delovanja lukavog i nevernog Vuka Brankovića.
Tekst “Pećkog letopisa” znatno je izmenjen u “Studeničkom” i “Cetinjskom letopisu”: a neki iz straha li radi ili neverstva svoga radi pobegoše.
U jednom zapisu iz XV veka, tekst o izdaji je dopisan naknadno (podvučeno): … Srbi isprva behu razbili Turke, i cara Murata ubiše, ali zbog bekstva nekih srpskih četa nadvladaše Turci.
Prvi koji je otvoreno pisao o izdaji bio je Konstantin Mihailović iz Ostrovice, tek krajem XV veka u svom memoarskom spisu “Janičarove uspomene ili Turska hronika”: Gospoda koja su bila naklonjena knezu Lazaru borila su se junački, verno i pošteno kraj njega, ali su drugi, gledajući kroz prste, posmatrali bitku; a zbog ove nevere i nesloge, i zavisti rđavih i nevaljalih ljudi, bitka je izgubljena u petak u podne.
Motiv izdaje u kosovskoj legendi ustalio se tek početkom XVII veka, posle objavljivanja “Kraljevstva Slovena” Marva Orbina. Ovaj Dubrovčanin optužuje za izdaju Vuka Brankovića i to je prva vest u kojoj se pominje ime “izdajnika”: … zet kneza Lazara Vuk Branković spasao se gotovo sa svim svojim ljudima, pošto je (kako neki kažu) imao tajne pregovore s Muratom da izda (kako je i učinio) svoga tasta da bi se dokopao njegove države.
Kao uzrok Orbin navodi sukob između Vuka i Miloša Obilića, Lazarevih zetova (?), koji se izrodio posle svađe njihovih žena, Mare i Vukosave (istorijski nepotvržena ličnost). Vukosava je, naime, tvrdila da je njen muž Miloš veći junak od Vuka. Mara, Vukova žena, ošamarila je sestru. Miloš je potom sasuo mnoštvo uvreda Vuku i pozvao ga na megdan, u kojem se pokazao kao jači i zbacio Vuka s konja, nakon čega su prisutni velikaši, zajedno sa knezom Lazarom, prekinuli nadmetanje i izmirili megdandžije.
Na “Kraljevstvo Slovena” uveliko se oslanja srpska istoriografija XVIII veka, čemu uveliko pripomaže i usmeno predanje, a završni oblik kosovske legende našao se u “Priči o boju kosovskom”, koja je nastala oko sto godina posle objavljivanja Orbinovog dela. U “Priči…” izdaja je prikazana kao prirodan nastavak razornog delovanja lukavog i nevernog Vuka Brankovića.
Prisoner
Elita
- Poruka
- 21.018
Samo se vi dopisujte, prepisujte., kad nećete meni da verujete..
Proslavu kosovske petstogodišnjice (1889) obeležio je jedan značajan dogadjaj u srpskoj istoriografiji. Pred samu proslavu, Ilarion Ruvarac napisao je raspravu "O knezu Lazaru", a Ljubomir Kovačević o Vuku Brankoviću. Obojica su znalačkom analizom izvora i primenom kritičnih načela tadašnje istoriografije, nemilosrdno odbacili sve ono što nije zajamčeno dobro obaveštenim izvorima bliskim proučavanom dogadjaju.
Tako je predstava o Kosovskoj bici bila lišena mnogobrojnih živopisnih pojedinosti, medju kojima je najznačajnija ona o izdaji Vuka Brankovića. Do uverenja da Vuk nije izdao na Kosovu obojica naučnika došla su nezavisno jedan od drugog. Njihovi radovi ostali su, po mišljenju Sime Ćirkovića, najvredniji rezultat ovog jubileja, dok su kod savremenika, bučnih rodoljubaca i romantičara, medju istoričarima i ljubiteljima istorije nailazili na otpor i odbijanje. Jer, bilo je ljudi, vrlo glasnih i ubedjenih, koji su smatrali da se sumnjom u narodne tradicije podriva i slabi nacionalni duh. Jaša Tomic je, tako, smatrao narodnu poeziju verodostojnim istorijskim izvorom, pa je na sve stručne kritike odgovarao: "ubijte nekome njegovu prošlost, pa ste mu ugrozili buducnost".
U jubilarnoj 1989. godini Kosovska bitka - odnosno kosovska tematika najšire shvaćena - ponovo je u žiži javnog interesovanja. Motiv izdaje, jedan od dva ključna motiva kosovske legende, tu je ponovo aktualizovan. Književno-istorijske analize - pre svih Jelke Redžep i Nenada Ljubinkovića - potvrdile su istrazivanja Ljubomira Kovačevića i Ilariona Ruvarca o Kosovskom boju i držanju Vuka Brankovića. Objašnjavajuci logiku razvoja epskih legendi, Ljubinković iznosi i nove smele postavke o trajanju motiva izdaje: "Njegovo trajanje pothranjivali su odredjeni politički i verski interesi. Povremeno se na njemu insistiralo više i upornije - u vreme propagandae fide (propagande katolicke vere), potom kada je na političku scenu stupio nesudjeni srpski despot i grof Djuradj II - Djordje Branković, ili nakon doseljavanja ogromnog broja Srba u austrijske pogranične oblasti. Taj se greh mora uvek okajavati, ali se nikad ne može okajati i dokajati. Priča o Vukovoj izdaji jednaka je onoj o Judinom izdajstvu Hrista" (Kosovska bitka u svome vremenu i u vidjenju potomaka ili logika razvoja epskih legendi o Kosovskom boju, Kosovo u pamcenju i stvaralastvu, Raskovnik, Beograd 1989, 152).
I svakako najzaslužniji savremeni istraživač Kosovskog boja, Rade Mihaljčić, ističe da je Vukova izdaja na Kosovu vremenom dobila vrednost "vanvremenskog pojma", odnosno da je Vuk postao personifikacija ne samo kosovske nevere, već i svih izdajnika sa našeg tla, tip izdajnika uopšte. Doduše, autor dopušta mogućnost da je i činjenica sto je Vuk Branković najistaknutija ličnost koja je prezivela kosovsku pogibiju - nije se, znači, opredelio za carstvo nebesko - mogla da bude izvor podozrenja.
Za razliku od njega, Momčilo Spremić kao da ponovo izvodi Vuka Brankovića na sud. "Uzimajući u obzir" - kaže on - "celokupnu delatnost Vuka, ne bi se moglo reći da je bio bez predispozicije za izdaju. Konačno, sve što je ovde izneto, ne na osnovu emotivnog narodnog predanja, već isključivo na osnovu pouzdanih dokumenata, pokazuje da njegova izdaja na Kosovu nije bila nemoguća" (Kosovska bitka - problem izdaje, Kosovska bitka 1389. godine i njene posledice, Medjunarodni simpozijum, Himelstir 1989, Beograd 1991, 47).
U epskim narodnim pesmama Kosovskog ciklusa Vuk je izdao svog tasta, srpskog cara Lazara, i grobar je stare srpske drzave: "Bog ubio Vuka Brankovića,/on izdade tasta na Kosovu/I odvede dvanaest hiljada,/Pobratime, ljuta oklopnika". "Zna" se još da je bilo dvadeset pet hiljada pešaka, pa čak i to da je Vuk pomogao Turcima "da savlada srpskog car Lazara" (Vuk Branković i Kosovska bitka, Glas SANU CCCLXXVIII, Odeljenje istorijskih nauka 9, Beograd 1996, 85-106).
Zanemarujući, ako ne i odbacujući istrazivačke rezultate, i govori zvaničnika prilikom obeležavanja šest vekova Kosovskog boja polazili su, istice Mihaljčić, s retkim izuzecima, od izdaje Vuka Brankovića, kao stvarnog dogadjaja, a ne kao književnog motiva. Ako je aktuelna politička stvarnost nalagala isticanje takvih poučnih primera, a motiv izdaje bio je, nedvojbeno, najbolji negativni primer - hrabrio je narod tokom dugih vekova tudjinske vlasti da istraje i da borba nije beznadežna - na takve primere moglo se lako ukazati budući da ih je bilo i oko Kosova.
Iduće godine, u oktobru, navršiće se šeststo godina od smrti Vuka Brankovića. Život je okončao - treba li to isticati? - kao sužanj u turskoj tamnici. Vuk je pao u sultanove ruke tek pošto je skršen njegov otpor; izgubio je, ubrzo, svu zemlju (koju je sultan dao Lazarevićima) i nikad nije učestvovao kao vazal u turskim bitkama (za razliku od Stefana Lazarevića, braće Dejanovića i Marka Kraljevića).
Posle smrti telo mu je preneto na Svetu goru.
(Republika, 153-154, 1 - 31. decembar 1996, Olga Zirojevic, “Bog ubio Vuka Brankovica...”)
Tako je predstava o Kosovskoj bici bila lišena mnogobrojnih živopisnih pojedinosti, medju kojima je najznačajnija ona o izdaji Vuka Brankovića. Do uverenja da Vuk nije izdao na Kosovu obojica naučnika došla su nezavisno jedan od drugog. Njihovi radovi ostali su, po mišljenju Sime Ćirkovića, najvredniji rezultat ovog jubileja, dok su kod savremenika, bučnih rodoljubaca i romantičara, medju istoričarima i ljubiteljima istorije nailazili na otpor i odbijanje. Jer, bilo je ljudi, vrlo glasnih i ubedjenih, koji su smatrali da se sumnjom u narodne tradicije podriva i slabi nacionalni duh. Jaša Tomic je, tako, smatrao narodnu poeziju verodostojnim istorijskim izvorom, pa je na sve stručne kritike odgovarao: "ubijte nekome njegovu prošlost, pa ste mu ugrozili buducnost".
U jubilarnoj 1989. godini Kosovska bitka - odnosno kosovska tematika najšire shvaćena - ponovo je u žiži javnog interesovanja. Motiv izdaje, jedan od dva ključna motiva kosovske legende, tu je ponovo aktualizovan. Književno-istorijske analize - pre svih Jelke Redžep i Nenada Ljubinkovića - potvrdile su istrazivanja Ljubomira Kovačevića i Ilariona Ruvarca o Kosovskom boju i držanju Vuka Brankovića. Objašnjavajuci logiku razvoja epskih legendi, Ljubinković iznosi i nove smele postavke o trajanju motiva izdaje: "Njegovo trajanje pothranjivali su odredjeni politički i verski interesi. Povremeno se na njemu insistiralo više i upornije - u vreme propagandae fide (propagande katolicke vere), potom kada je na političku scenu stupio nesudjeni srpski despot i grof Djuradj II - Djordje Branković, ili nakon doseljavanja ogromnog broja Srba u austrijske pogranične oblasti. Taj se greh mora uvek okajavati, ali se nikad ne može okajati i dokajati. Priča o Vukovoj izdaji jednaka je onoj o Judinom izdajstvu Hrista" (Kosovska bitka u svome vremenu i u vidjenju potomaka ili logika razvoja epskih legendi o Kosovskom boju, Kosovo u pamcenju i stvaralastvu, Raskovnik, Beograd 1989, 152).
I svakako najzaslužniji savremeni istraživač Kosovskog boja, Rade Mihaljčić, ističe da je Vukova izdaja na Kosovu vremenom dobila vrednost "vanvremenskog pojma", odnosno da je Vuk postao personifikacija ne samo kosovske nevere, već i svih izdajnika sa našeg tla, tip izdajnika uopšte. Doduše, autor dopušta mogućnost da je i činjenica sto je Vuk Branković najistaknutija ličnost koja je prezivela kosovsku pogibiju - nije se, znači, opredelio za carstvo nebesko - mogla da bude izvor podozrenja.
Za razliku od njega, Momčilo Spremić kao da ponovo izvodi Vuka Brankovića na sud. "Uzimajući u obzir" - kaže on - "celokupnu delatnost Vuka, ne bi se moglo reći da je bio bez predispozicije za izdaju. Konačno, sve što je ovde izneto, ne na osnovu emotivnog narodnog predanja, već isključivo na osnovu pouzdanih dokumenata, pokazuje da njegova izdaja na Kosovu nije bila nemoguća" (Kosovska bitka - problem izdaje, Kosovska bitka 1389. godine i njene posledice, Medjunarodni simpozijum, Himelstir 1989, Beograd 1991, 47).
U epskim narodnim pesmama Kosovskog ciklusa Vuk je izdao svog tasta, srpskog cara Lazara, i grobar je stare srpske drzave: "Bog ubio Vuka Brankovića,/on izdade tasta na Kosovu/I odvede dvanaest hiljada,/Pobratime, ljuta oklopnika". "Zna" se još da je bilo dvadeset pet hiljada pešaka, pa čak i to da je Vuk pomogao Turcima "da savlada srpskog car Lazara" (Vuk Branković i Kosovska bitka, Glas SANU CCCLXXVIII, Odeljenje istorijskih nauka 9, Beograd 1996, 85-106).
Zanemarujući, ako ne i odbacujući istrazivačke rezultate, i govori zvaničnika prilikom obeležavanja šest vekova Kosovskog boja polazili su, istice Mihaljčić, s retkim izuzecima, od izdaje Vuka Brankovića, kao stvarnog dogadjaja, a ne kao književnog motiva. Ako je aktuelna politička stvarnost nalagala isticanje takvih poučnih primera, a motiv izdaje bio je, nedvojbeno, najbolji negativni primer - hrabrio je narod tokom dugih vekova tudjinske vlasti da istraje i da borba nije beznadežna - na takve primere moglo se lako ukazati budući da ih je bilo i oko Kosova.
Iduće godine, u oktobru, navršiće se šeststo godina od smrti Vuka Brankovića. Život je okončao - treba li to isticati? - kao sužanj u turskoj tamnici. Vuk je pao u sultanove ruke tek pošto je skršen njegov otpor; izgubio je, ubrzo, svu zemlju (koju je sultan dao Lazarevićima) i nikad nije učestvovao kao vazal u turskim bitkama (za razliku od Stefana Lazarevića, braće Dejanovića i Marka Kraljevića).
Posle smrti telo mu je preneto na Svetu goru.
(Republika, 153-154, 1 - 31. decembar 1996, Olga Zirojevic, “Bog ubio Vuka Brankovica...”)
БРАНКОВИЋИ – кратак преглед
Бранковићи су средњовековна феудална и владарска породица из 14. и прве половине 15. века. Истовремено, они су и последња владарска династија средњовековне Србије пре њеног коначног пада под турску власт. Под тим именом Бранковићи су познати у историографији од почетка 17. века, од дубровачког историчара Мавра Орбина у чијој историји под насловом Краљевство Словена( Il regno degli Slavi) се налази њихова кратка историја са грбом и основном генеалогијом. Бранковићи су то име добили по свом родоначелнику, севастократору Бранку Младеновићу, сину војводе Младена.
Својом делатношћу и значајем у историји средњовековне Србије, Бранковићи спадају у најзначајније племићке родове и владарске династије. Као такви, присутни су у њеној историји више од два и по века. Међутим, оно што је посебно значајно за њих, они су обележили последње деценије постојања српске средњовековне државе до пада под турску власт. Исто тако, започели су и обележили дугу историју Срба у Јужној Угарској после пада Деспотовине, дајући прве деспоте Србима у овим областима после пропасти државе, и на тај начин продужавајући њихове државотворне традиције. О њиховом значају у историји Срба 15. и 16. века говори и чињеница да је шест чланова ове породице носило знаке деспотског достојанства да су учествовали у свим значајним догађајима и биткама од 14. до 16. века, да су дали значајан допринос у развоју српске цркве помажући је или јој се посвећујући као монаси, а неки су овенчани и свeтитељским ореолом.
Сами Бранковићи су радо истицали своје духовно и крвно сродство са династијом Немањића, жeлећи на тај начин да истакну континуитет и легитимност своје власти. Зато у повељама често наглашавају да потичу од Немањиног племена и да су им Св. Симеон и Св. Сава прародитељи и узори. Насупрот духовној повезаности, међутим, крвно сродство са Немањићима било је прилично танко и посредно. Наиме, то сродство се водило преко кнегиње Милице, жене кнеза Лазара, преко које су се и Лазаревићи везивали за Немањиће. Као што је познато, Милица је била кћерка кнеза Вратка, праунука краља Вукана, најстаријег Немањиног сина. Мара најстарија кћерка Милице и Лазара Хребељановића била је удата за Вука Бранковића. Њихов син Ђурађ постаће касније први деспот и владар Србије из ове породице.
Родоначелник Бранкавића Младен, јавља се у изворима у првим деценијама 14. века као властелин краљева Милутина и Стефана Дечанског. Под краљем Милутином је био жупан, а за време његовог наследника Стефана Дечанског је носио титулу војводе. У њихово име управљао је областима Требињем и Драчевицом које су биле у суседству Хума, одакле по свој прилици ова породица и потиче. Последњи пут се помиње 1326. као сведок на једној повељи краља Стефана Дечанског. Зна се да је имао брата жупана Николу који се јавља у изворима само једном 1329. године, и који је изгледа имао власт у северној Албанији.
Војводу Младена је наследно син Бранко Младеновић чији успон у ред истакнуте властеле пада у време цара Душана. Незнано када, Бранко је постао намесник цара Душана у Охриду, старом црквеном и државном средишту, и добио од њега високу титулу севастократора. Није познато када је ову титулу добио, али се први пут са њом помиње у павељи његових синова Вука и Гргура из 1365. године манастиру Хиландару, у којој се каже да су они синови великог севастократора Бранка, господина же града 0хрида. Не зна се када је севастократор Бранко умро, али је то свакако било пре марта те године (1365). Док су се у време краљева Милутина и Стефана Дечанског Бранковићи истицали као немесници области одакле су потицали у дубровачком залеђу, у доба цара Душана су ишли за српским освајањем на југу земље. Севастократор Бранко је до краја живота био одан светородној династији и у време унутрашњих борби које су већ почеле, остао је веран цару Урошу.
Севастократор Бранко је имао сестру Ратославу која је била удата за жупана Алтомана Воиновића и са њим родила сина Николу Алтомановића. Бранко је имао и кћер Теодору (Војиславу) која се удала за Ђорђа Топију, господара Драча. Пре Теодоре која је била најмлађа имао је још три сина: Николу Радоњу, Гргура и Вука.
Наjстарији Никола Радоња (који се још назива и Радохна) примио је монашки завет и постао члан братства манастира Хиландара, као монах Роман. Међутим пре замонашења био је у Серској области где се оженио Јеленом, сестром краља Вукашина и деспота Јована Угљеше. Са њом је имао две кћери, али су и она и деца рано умрле и сахрањене су у параксилу храма Св. Николе на Маникејској гори. После те трагедије Радоња се и замонашио (пре 1364.) Касније је примио обавезу строжег аскетског живота и постао великосхимник Герасим (пре 1376–7. год.) у спомен на чувеног подвижника и организатора монашког живота у Јордану.
Бранковићи су средњовековна феудална и владарска породица из 14. и прве половине 15. века. Истовремено, они су и последња владарска династија средњовековне Србије пре њеног коначног пада под турску власт. Под тим именом Бранковићи су познати у историографији од почетка 17. века, од дубровачког историчара Мавра Орбина у чијој историји под насловом Краљевство Словена( Il regno degli Slavi) се налази њихова кратка историја са грбом и основном генеалогијом. Бранковићи су то име добили по свом родоначелнику, севастократору Бранку Младеновићу, сину војводе Младена.
Својом делатношћу и значајем у историји средњовековне Србије, Бранковићи спадају у најзначајније племићке родове и владарске династије. Као такви, присутни су у њеној историји више од два и по века. Међутим, оно што је посебно значајно за њих, они су обележили последње деценије постојања српске средњовековне државе до пада под турску власт. Исто тако, започели су и обележили дугу историју Срба у Јужној Угарској после пада Деспотовине, дајући прве деспоте Србима у овим областима после пропасти државе, и на тај начин продужавајући њихове државотворне традиције. О њиховом значају у историји Срба 15. и 16. века говори и чињеница да је шест чланова ове породице носило знаке деспотског достојанства да су учествовали у свим значајним догађајима и биткама од 14. до 16. века, да су дали значајан допринос у развоју српске цркве помажући је или јој се посвећујући као монаси, а неки су овенчани и свeтитељским ореолом.
Сами Бранковићи су радо истицали своје духовно и крвно сродство са династијом Немањића, жeлећи на тај начин да истакну континуитет и легитимност своје власти. Зато у повељама често наглашавају да потичу од Немањиног племена и да су им Св. Симеон и Св. Сава прародитељи и узори. Насупрот духовној повезаности, међутим, крвно сродство са Немањићима било је прилично танко и посредно. Наиме, то сродство се водило преко кнегиње Милице, жене кнеза Лазара, преко које су се и Лазаревићи везивали за Немањиће. Као што је познато, Милица је била кћерка кнеза Вратка, праунука краља Вукана, најстаријег Немањиног сина. Мара најстарија кћерка Милице и Лазара Хребељановића била је удата за Вука Бранковића. Њихов син Ђурађ постаће касније први деспот и владар Србије из ове породице.
Родоначелник Бранкавића Младен, јавља се у изворима у првим деценијама 14. века као властелин краљева Милутина и Стефана Дечанског. Под краљем Милутином је био жупан, а за време његовог наследника Стефана Дечанског је носио титулу војводе. У њихово име управљао је областима Требињем и Драчевицом које су биле у суседству Хума, одакле по свој прилици ова породица и потиче. Последњи пут се помиње 1326. као сведок на једној повељи краља Стефана Дечанског. Зна се да је имао брата жупана Николу који се јавља у изворима само једном 1329. године, и који је изгледа имао власт у северној Албанији.
Војводу Младена је наследно син Бранко Младеновић чији успон у ред истакнуте властеле пада у време цара Душана. Незнано када, Бранко је постао намесник цара Душана у Охриду, старом црквеном и државном средишту, и добио од њега високу титулу севастократора. Није познато када је ову титулу добио, али се први пут са њом помиње у павељи његових синова Вука и Гргура из 1365. године манастиру Хиландару, у којој се каже да су они синови великог севастократора Бранка, господина же града 0хрида. Не зна се када је севастократор Бранко умро, али је то свакако било пре марта те године (1365). Док су се у време краљева Милутина и Стефана Дечанског Бранковићи истицали као немесници области одакле су потицали у дубровачком залеђу, у доба цара Душана су ишли за српским освајањем на југу земље. Севастократор Бранко је до краја живота био одан светородној династији и у време унутрашњих борби које су већ почеле, остао је веран цару Урошу.
Севастократор Бранко је имао сестру Ратославу која је била удата за жупана Алтомана Воиновића и са њим родила сина Николу Алтомановића. Бранко је имао и кћер Теодору (Војиславу) која се удала за Ђорђа Топију, господара Драча. Пре Теодоре која је била најмлађа имао је још три сина: Николу Радоњу, Гргура и Вука.
Наjстарији Никола Радоња (који се још назива и Радохна) примио је монашки завет и постао члан братства манастира Хиландара, као монах Роман. Међутим пре замонашења био је у Серској области где се оженио Јеленом, сестром краља Вукашина и деспота Јована Угљеше. Са њом је имао две кћери, али су и она и деца рано умрле и сахрањене су у параксилу храма Св. Николе на Маникејској гори. После те трагедије Радоња се и замонашио (пре 1364.) Касније је примио обавезу строжег аскетског живота и постао великосхимник Герасим (пре 1376–7. год.) у спомен на чувеног подвижника и организатора монашког живота у Јордану.
Још као световњак је помагао светогорске манастире, највише Хиландар. Док је био сабрат манастира Хиландара, у коме се помиње све до 13. новембра 1382. године, Герасим је, са још једним замонашеним српским велможом, Арсенијем (Антонијем) Благашом, чија је породица господарила Врањем, иначе ватопедским монахом, ока 1330. успео да од манастира Ксиропотама купи запустели манастир Светог Павла и да га из темеља обнови. Tако je овaj манастир обновљен углавном новцем породице Бранковић, постао њихова задужбина,а Срби ће га од тада држати неколико векова. Герасим је умро 3. децембра 1399. вероватно у Св. Павлу, оставивши за собом велико духовно делo и углед који је користио не само породици Бранковић већ и српској држави уопште.
О Гргуру Бранковићу нема много сачуваних историјских података. После очеве смрти он се са братом Вуком повукао из Охрида на север у центар породичне баштине, у косовску Дреницу. Већ марта 1365. цар Урош потврђује њихове прилоге Хиландару. Изгледа да је једно време, у доба краља Вукашина, држао тетовски Полог. Вукашинов син Марко му је преотео жену Теодору. Из једног записа се види да је Марко напустно своју жену Јелену, кћер Радослава Хлапена, и живео са Теодором Гргуровом. Касније је морао да је врати тасту и да врати првовенчану. Зна се поуздаао да је Гргур умро пре 16. јула 1398. када се његова жена Теодора помиње као удовица.
Вук Бранковић, трећи син севастократора Бранка, захваљујући таленту и вештини, успео је да обнови моћ породице и да створи велику област којом је владао. Рођен је у време највеће моћи српске државе, у доба цара Душана, око 1345. године. У време распада Царства враћа се са старијим братом на породичну баштину у Дреници која ће и остати језгро будуће области Бранковића. Та област ће крајем 14. века обухватати огромну територију од Голије и Сјенице на северу, Скопља на југу, горњег Лима, Таре и Мораче на западу и долине Јужне Мораве на истоку.
Знaчаjан догaђај у њeговом успону je била женидба са Маром, најстаријом ћерком кнеза Лазара (око 1371), преко чије мајке Милице су Бранковићи стекли крвно сродство са Нeмањићима. Тако је избио у ред најмоћнијих обласних господара после пропасти Царства. Наследивши релативно малу баштину и добивши неке територије у мираз од кнеза Лазара, највећи део је сам освојио. Држао је многе значајне градове, руднике и привредна средишта као што су Призрен, Пећ, Сјеница. Звечан, Вучитрн, Скопље, рудници Брсково и Трепча, а престоница му је била у Приштини. Као господар територије која се после пропасти Мрњавчевића прва нашла на удару Турака, и као зет кнеза Лазара, учествовао је у бици на Косову 15. јуна 1389. године која се и одиграла на његовој територији.
Вук Бранковић је преживео Косовски бој и после смрти свог таста кнеза Лазара, покушао је да преузме водећу улогу у Србији потписујући се као и он на повељама господар Србљем и Подунављу. Управо у томе треба тражити корене тобожње издаје Вука Бранковића на Косову која се чврсто укоренила у народној традицији. Да није било тако, најбоље сведочи чињеница да је скоро до своје смрти Вук био једини који је пружао отпор Турцима. Међутим, тај отпор није дуго трајао. Он ипак није могао избећи судбину турског вазала. Већ јануара 1392. Турци су од њега одузели Скоље које постаје важно упориште за даља освајања преми северу. У таквим околностима Вук је морао да прихвати преговоре са султаном Бајазитом, и у новембру исте године прима вазалне обавезе, што је значило плаћање данка и учествовање у турским војним походима.
Но, и поред тога он није био верни вазал Турцима. Познато је да није учествовао на скупу Бајазитових хришћанских вазала у Серу, у зиму 1393/94. као ни у бици на Ровинама у мају 1395., где су као турски вазали погинули краљ Марко и Константин Драгаш, а учествовао још и Стефан Лазаревић и Константин Балшић. Такође није учествовао ни у бици код Никопоља следеће године. Али већ током те 1396. године Турци су заузели Приштину и скоро све земље Бранковића. Иако је пружао отпор, Вук је пао у руке султана и остао у сужањству до краја живота. У турској тамници је и умро 6. октобра 1397. Највећи део његових земаља султан је поклонио Лазаревићима, задржавши за себе стратешки важне тврђаве. Мари и њеним синовима је оставио само толико поседа да би могли некако живети. Вуково тело је преузео његов брат, монах Герасим и сахранио га у Хиландару, али још вероватније у Св. Павлу где је и сам живео.
Вук Бранковић је са Маром имао три сина: Гргура, Ђурђа и Лазара.
О Гргуру Бранковићу нема много сачуваних историјских података. После очеве смрти он се са братом Вуком повукао из Охрида на север у центар породичне баштине, у косовску Дреницу. Већ марта 1365. цар Урош потврђује њихове прилоге Хиландару. Изгледа да је једно време, у доба краља Вукашина, држао тетовски Полог. Вукашинов син Марко му је преотео жену Теодору. Из једног записа се види да је Марко напустно своју жену Јелену, кћер Радослава Хлапена, и живео са Теодором Гргуровом. Касније је морао да је врати тасту и да врати првовенчану. Зна се поуздаао да је Гргур умро пре 16. јула 1398. када се његова жена Теодора помиње као удовица.
Вук Бранковић, трећи син севастократора Бранка, захваљујући таленту и вештини, успео је да обнови моћ породице и да створи велику област којом је владао. Рођен је у време највеће моћи српске државе, у доба цара Душана, око 1345. године. У време распада Царства враћа се са старијим братом на породичну баштину у Дреници која ће и остати језгро будуће области Бранковића. Та област ће крајем 14. века обухватати огромну територију од Голије и Сјенице на северу, Скопља на југу, горњег Лима, Таре и Мораче на западу и долине Јужне Мораве на истоку.
Знaчаjан догaђај у њeговом успону je била женидба са Маром, најстаријом ћерком кнеза Лазара (око 1371), преко чије мајке Милице су Бранковићи стекли крвно сродство са Нeмањићима. Тако је избио у ред најмоћнијих обласних господара после пропасти Царства. Наследивши релативно малу баштину и добивши неке територије у мираз од кнеза Лазара, највећи део је сам освојио. Држао је многе значајне градове, руднике и привредна средишта као што су Призрен, Пећ, Сјеница. Звечан, Вучитрн, Скопље, рудници Брсково и Трепча, а престоница му је била у Приштини. Као господар територије која се после пропасти Мрњавчевића прва нашла на удару Турака, и као зет кнеза Лазара, учествовао је у бици на Косову 15. јуна 1389. године која се и одиграла на његовој територији.
Вук Бранковић је преживео Косовски бој и после смрти свог таста кнеза Лазара, покушао је да преузме водећу улогу у Србији потписујући се као и он на повељама господар Србљем и Подунављу. Управо у томе треба тражити корене тобожње издаје Вука Бранковића на Косову која се чврсто укоренила у народној традицији. Да није било тако, најбоље сведочи чињеница да је скоро до своје смрти Вук био једини који је пружао отпор Турцима. Међутим, тај отпор није дуго трајао. Он ипак није могао избећи судбину турског вазала. Већ јануара 1392. Турци су од њега одузели Скоље које постаје важно упориште за даља освајања преми северу. У таквим околностима Вук је морао да прихвати преговоре са султаном Бајазитом, и у новембру исте године прима вазалне обавезе, што је значило плаћање данка и учествовање у турским војним походима.
Но, и поред тога он није био верни вазал Турцима. Познато је да није учествовао на скупу Бајазитових хришћанских вазала у Серу, у зиму 1393/94. као ни у бици на Ровинама у мају 1395., где су као турски вазали погинули краљ Марко и Константин Драгаш, а учествовао још и Стефан Лазаревић и Константин Балшић. Такође није учествовао ни у бици код Никопоља следеће године. Али већ током те 1396. године Турци су заузели Приштину и скоро све земље Бранковића. Иако је пружао отпор, Вук је пао у руке султана и остао у сужањству до краја живота. У турској тамници је и умро 6. октобра 1397. Највећи део његових земаља султан је поклонио Лазаревићима, задржавши за себе стратешки важне тврђаве. Мари и њеним синовима је оставио само толико поседа да би могли некако живети. Вуково тело је преузео његов брат, монах Герасим и сахранио га у Хиландару, али још вероватније у Св. Павлу где је и сам живео.
Вук Бранковић је са Маром имао три сина: Гргура, Ђурђа и Лазара.
О Гргуру Бранковићу, као и о стрицу му истог имена, нема пуно података. После очeве смрти је боравио са мајком и браћом на породичној баштини у Дреници. Заједно са млађим братом Ђурђем је морао да учествује у чувеној Ангорској бици 28. јула 1402., на страни Бајазита, против монголске војске коју је предводио Тамерлан. У тој бици, у којој је Бајазит тешко поражен и касније умро у тамници, од српске властеле је заробљен од Монгола и Гргур. Касније је настојањем брата Ђурђа откупљен из заробљеништва. Учествовао је у државним пословима све до 1406. , после чега се замонашио у Хиландару, узевши исто монашко име као и најстарији стриц великосхимник Герасим. Међутим, убрзо је умро, 13. марта 1408. као релативно млад монах, у четвртој деценији живота.
Најмлађи Вуков син Лазар Бранковић је такође рано завршио животни пут. Изгубио је живот у борби око престола међу Бајазитовим наследницима. Лазар је био присталица султана Сулејмана у борби пратив брата, принца Мусе. Одлучујућа битка међу њима се одиграла код мале тврђаве Космидион у близини Цариграда, 15. јун 1410. где је Муса тешко поражен. На страни Мусе је био деспот Стефан Лазаревић, док је на Сулејмановој, поред Лазара био и деспотов брат Вук Лазаревић. Вука је, у пратњи сестрића Лазара, Сулејман после битке послао у Србију да преузме власт пре брата Стефана. Њих је међутим, ухватио Муса и обојицу дао погубити, почетком јула 1410.
После Лазареве смрти у животу је остао само средњи Вуков син Ђурађ Бранковић који је рођен око 1375. године. Као што је већ истакнуто, после Вукове смрти област Бранковића је сведена на породичну баштину у Дреници са дваром у Вучитрну. Међутим, пошто је султан Бајазит почетком 15. века био угрожен од Монгола под вођством Тамерлана, за борбу против њега су му били потребни сви хришћански вазали. Почетком 1402. се указала могућност Бранковићима да поврате своју ранију област богатим откупом, плаћеним подизањем својих великих депозита у Дубровнику. Тако су Вукови наследници, заједно са мајком Маром, постали поново господари скоро целе области којом је некад владао њихов отац.
Као вазал Ђурађ је са старијом братом учествавао у Ангорској бици. После битке је отишао у Цариград где је дошао у сукоб са ујаком Стефаном који га је дао затворити у тамницу због сумње да је хтео да приђе султану Сулејману и преко њега да преузме власт у Србији. Међутим, већ у септембру 1402. Ђурађ је ослобођен из тамнице уз помоћ властелина Родопа из Дренице, коме је био поверен на чување. По ослабођењу Ђурађ је заиста пришао Сулејману и затражио од њега помоћ у борби против ујака. До сукoба је дошло 21. новембра 1402. на Трипољу код Грачанице, и ту је војска Ђурђа Бранковића, у којој су били и турски помоћни одреди, била поражена. Непријатељства са Лазаревићима трајала су пуну деценију јер су и Бранковићи уз помоћ Турака желели да стану на чело српских земаља. До измирења са деспотом Стефаном дошло је 1412. када је Ђурађ увидео да ослањањем на Турке неће ништа постићи и да они само користе њихову неслогу да би лакше управљали вазалима. То сазнање нарочито је појачано после погибије брата Лазара и Вука Лазаревића. Посредник у измирењу била је мајка Мара. Ђурађ се вратно из Солуна у Србију 1412, пасле чега су односи између ујака и сестрића потпуно измењени, и од тада почиње њихова слога и сарадња. Тако су већ следеће године кренули у одлучујућу борбу пратив султана Мусе, а на страни трећег Бајазитоваг сина Мехмеда. До одлучујуће битке је дошло 5. јула 1413. код села Чаморлу под планином Витошом. Српске трупе је у име деспота предводио Ђурађ Бранковић, који је у бици одиграо најважнију улогу међу савезницима, а Мехмеду су послали у помоћ одреде и угарски краљ Жигмунд, и босански војвода Сандаљ Хранић. Муса је коначно поражен и погубљен, чиме су после више од једне деценије завршене борбе Бајазитових синова за наслеђе султановог престола. Ђурађ је у име деспота Стефана водио борбе н са Венецијом у Зети, са циљем да поврати градове у Приморју које су заузели после смрти Балше III (1421), такође деспотовог сестрића. Те борбе са Млечанима су трајале све до априла 1426. када је Ђурађ са њима склопио мир у Вучитрну, постигавши само делимичан успех, јер није успео да поврати све зетске градове. Још знатно пре ових догађаја деспот Стефан је одлучио да га на престолу Србије наследи управо сестрић Ђурађ. Познато је, наиме, да Стефан није имао деце у браку са Јеленом Гатилузио. На државном сабору у рудничкој Сребреници, по свој прилици у првој половнни 1425, деспот Стефан је и званично представио властели, клеру и народу наследника српског престола. То исто је учинио и у Угарској код краља Жигмунда, чију је врховну власт признавао, да би на тај начин обезбедио признање Ђурђа за наследника престола у спољном свету. Са њим се састао у бањи Тати, у Коморанској жупанији, где је склопљеп угавор о признању Ђурђа уз услов да прихвати вазалне обавезе и врати поседе каје је Стефан добио од угарског краља (Београд, Голубац и Мачванска бановина). У случају да умре без наследника, 'Ђурђева држкава је требало да припадне Угарској. Признање од Угарске стране је било важно, али не и најважније, јер је изостало турско признање, пошто је према њима Србија такође имала вазалне обавезе и одакле јој је претила животна опасност. Турски султан је, наиме, још од 1425. био у рату са Србијом.
Најмлађи Вуков син Лазар Бранковић је такође рано завршио животни пут. Изгубио је живот у борби око престола међу Бајазитовим наследницима. Лазар је био присталица султана Сулејмана у борби пратив брата, принца Мусе. Одлучујућа битка међу њима се одиграла код мале тврђаве Космидион у близини Цариграда, 15. јун 1410. где је Муса тешко поражен. На страни Мусе је био деспот Стефан Лазаревић, док је на Сулејмановој, поред Лазара био и деспотов брат Вук Лазаревић. Вука је, у пратњи сестрића Лазара, Сулејман после битке послао у Србију да преузме власт пре брата Стефана. Њих је међутим, ухватио Муса и обојицу дао погубити, почетком јула 1410.
После Лазареве смрти у животу је остао само средњи Вуков син Ђурађ Бранковић који је рођен око 1375. године. Као што је већ истакнуто, после Вукове смрти област Бранковића је сведена на породичну баштину у Дреници са дваром у Вучитрну. Међутим, пошто је султан Бајазит почетком 15. века био угрожен од Монгола под вођством Тамерлана, за борбу против њега су му били потребни сви хришћански вазали. Почетком 1402. се указала могућност Бранковићима да поврате своју ранију област богатим откупом, плаћеним подизањем својих великих депозита у Дубровнику. Тако су Вукови наследници, заједно са мајком Маром, постали поново господари скоро целе области којом је некад владао њихов отац.
Као вазал Ђурађ је са старијом братом учествавао у Ангорској бици. После битке је отишао у Цариград где је дошао у сукоб са ујаком Стефаном који га је дао затворити у тамницу због сумње да је хтео да приђе султану Сулејману и преко њега да преузме власт у Србији. Међутим, већ у септембру 1402. Ђурађ је ослобођен из тамнице уз помоћ властелина Родопа из Дренице, коме је био поверен на чување. По ослабођењу Ђурађ је заиста пришао Сулејману и затражио од њега помоћ у борби против ујака. До сукoба је дошло 21. новембра 1402. на Трипољу код Грачанице, и ту је војска Ђурђа Бранковића, у којој су били и турски помоћни одреди, била поражена. Непријатељства са Лазаревићима трајала су пуну деценију јер су и Бранковићи уз помоћ Турака желели да стану на чело српских земаља. До измирења са деспотом Стефаном дошло је 1412. када је Ђурађ увидео да ослањањем на Турке неће ништа постићи и да они само користе њихову неслогу да би лакше управљали вазалима. То сазнање нарочито је појачано после погибије брата Лазара и Вука Лазаревића. Посредник у измирењу била је мајка Мара. Ђурађ се вратно из Солуна у Србију 1412, пасле чега су односи између ујака и сестрића потпуно измењени, и од тада почиње њихова слога и сарадња. Тако су већ следеће године кренули у одлучујућу борбу пратив султана Мусе, а на страни трећег Бајазитоваг сина Мехмеда. До одлучујуће битке је дошло 5. јула 1413. код села Чаморлу под планином Витошом. Српске трупе је у име деспота предводио Ђурађ Бранковић, који је у бици одиграо најважнију улогу међу савезницима, а Мехмеду су послали у помоћ одреде и угарски краљ Жигмунд, и босански војвода Сандаљ Хранић. Муса је коначно поражен и погубљен, чиме су после више од једне деценије завршене борбе Бајазитових синова за наслеђе султановог престола. Ђурађ је у име деспота Стефана водио борбе н са Венецијом у Зети, са циљем да поврати градове у Приморју које су заузели после смрти Балше III (1421), такође деспотовог сестрића. Те борбе са Млечанима су трајале све до априла 1426. када је Ђурађ са њима склопио мир у Вучитрну, постигавши само делимичан успех, јер није успео да поврати све зетске градове. Још знатно пре ових догађаја деспот Стефан је одлучио да га на престолу Србије наследи управо сестрић Ђурађ. Познато је, наиме, да Стефан није имао деце у браку са Јеленом Гатилузио. На државном сабору у рудничкој Сребреници, по свој прилици у првој половнни 1425, деспот Стефан је и званично представио властели, клеру и народу наследника српског престола. То исто је учинио и у Угарској код краља Жигмунда, чију је врховну власт признавао, да би на тај начин обезбедио признање Ђурђа за наследника престола у спољном свету. Са њим се састао у бањи Тати, у Коморанској жупанији, где је склопљеп угавор о признању Ђурђа уз услов да прихвати вазалне обавезе и врати поседе каје је Стефан добио од угарског краља (Београд, Голубац и Мачванска бановина). У случају да умре без наследника, 'Ђурђева држкава је требало да припадне Угарској. Признање од Угарске стране је било важно, али не и најважније, јер је изостало турско признање, пошто је према њима Србија такође имала вазалне обавезе и одакле јој је претила животна опасност. Турски султан је, наиме, још од 1425. био у рату са Србијом.
У таквим околностима је Ђурађ Бранковић (1427-1456), после изненадне смрти деспота Стефана 19. јула 1427., наследио српски престо. Што се тиче деспотске титуле, она се према византијској традицији није наслеђивала, већ је сваки пут морала бити поново додељивана ад стране самог цара. Услови за крунисање деспотском круном стекли су се тек средином 1429. године. Знаке деспотског достојанства Ђурђу је предао Георгије Филантропин, изасланик византијског цара Јована VIII Палеолога, сина Српкиње Јелене Драгаш. Крунисање је обављено у Патријаршији у Жичи, по свој прилици на Петровдан 1429. године. У Жичи је нови деспот боравио све до почетка септембра исте године, када је издао и своју чувену повељу за светогорски манастир Есфигмен, на којој је сачувана ликовна представа деспота и његове породице.
Ђурађ је 1428. започео и зидање нове престонице Смедерева, јер је приликом преузимања власти краљу Жигмунду морао да врати Београд. Изградњом нове престонице, која је према натпису на кули града окончана 1436, руководио је Георгије Кантакузин, брат деспотове жене Јерине. Својом величином, снагом зидина н значајем смедеревска тврђава се убрајала у највеће у овом делу Европе тога доба. Иако је град грађен за одбрану од Турака, то га није спасило од њиховог освајања. Они су упали у Србију 1438. и већ 13. августа 1439., после тромесечне опсаде, заузели Смедерево.
Деспот Ђурађ је са делом породице, двором и војном пратњом прешао у Угарску, где се безуспешно уплео у борбе за угарски престо, упражњен после смрти краља Алберта 1439., настојећи да свог најмлађег сина ожени краљевом удовицом Јелисаветом. Због тога се повукао, најпре у Дубровник у априлу 1441., а онда у још увек слободну Зету, настојећи да одатле организује борбу за ослобођење земље. Као одмазду за то, султан Мурат II је наредио да се заробе, а затим ослепе деспотови синови Гргур и Стефан који су били остали у Србији. После ових догађаја, Ђурађ Бранковић се вратио у Угарску, једину земљу способну и вољну да ратује против Турака. Успео је да је, што својим утицајем, што новцем, придобије за организовње великог крсташког похода против Турака, за који је благослов дао папа Еугеније IV. Крсташка војска, коју су предводили краљ Владислав, Јанко Хуњади и сам деспот споро се окупљала, тако да је кренула преко Дунава тек у јесен 1443., сломивши турски отпор и продревши преко Србије све до Софије. Међутим, хладна зима је прекинула даље напредовање и могући слом Турске, па се војска крајем јануара 1444. повукла у Угарску. Успех крсташке офанзиве је резултирао склапањем мира у јуну 1444. који је потврђен од угарског сабора у Сегедину исте године. По овом споразуму Турци су деспоту вратили земљу са 24 града, уз обнову вазалских обавеза, а враћени су му и ослепљени синови из заробљеништва.
Иако велики пријатељ ослабљеног византијског царства, тада сведеног само на Цариград са околином, деспот је као вазал морао да пошаље одред коњаника султану Мехмеду II Освајачу, приликом његовог заузимања Цариграда 29. маја 1453. Већ следеће године султан је напао Србију, да би 1455. после дуже опсаде освојио Ново Брдо, а заједно са њим и цео јужни део државе све до Западне Мораве. Средином 1456. турска војска је, пошто је одбијена од Смедерева, усмерила свој напад на Београд, најважнију тврђаву која је бранила Јужну Угарску. Предводио ју је сам султан, а у одбрани града је учествовала шаролика крсташка војска, скупљена широм Средње Европе, на челу са Хуњадијем и папским изаслаником, Италијаном, фрањевцем Јованом Капистраном. Борбе под градом су се водиле током јула месеца, а последњи јуриш крсташа који им је донео победу, био је 22. јула. У одлучној бици рањен је и сам султан, после чега се поражена турска војcка повукла.
Вест о победа хришћана под Београдом снажно је одјекнула у целој Европи. У то име је папа Каликст III прогласио дан победе за празник који је требао да овековечи овај важан догађај. Међутим, у самом граду је после тога завладала глад и куга која је десетковала становништво и крсташку војску. Жртве куге постале су и вође крсташа Хуњади у Земуну (11 августа), а Капистран у Илоку (23. октобра). Остарели деспот Ђурађ, чије су трупе такође учествовале у одбрани града у јесен 1456. два пута шаље свог челника Ђурђа Големовића у Једрене султану да обнови мир. Даље догађаје међутим, није доживео јер је преминуо у осамдесет првој години, на Бадњи дан, у петак 24. децембра 1456. године. Само две и по године касније, 20. јуна 1459. пала је коначно у турске руке његова престоница Смедерево, а са њом и Српска деспотовина.
Ђурађ Бранковић се два пута женио. Прва жена непознатог имена била је сестра трапезунтског цара Јована IV Комнина. Из тог брака jе имао кћер Jeлену. Јелена се помиње у писму Дубровчана Ђурђевој мајци госпођи Мари 11. децембра 1408., у коме се каже да су разумели шта им пише за госпођу Јелену, кћер господина Ђурђа. Из писма се види да се Јелена дописивала са Дубровчанима, што знача да је тада већ била одрасла особа. После тога се више не помиње у изворима, а није представљена међу Ђурђевом децом на Есфигменској повељи, што значи да је већ вероватно била покојна.
Ђурађ је 1428. започео и зидање нове престонице Смедерева, јер је приликом преузимања власти краљу Жигмунду морао да врати Београд. Изградњом нове престонице, која је према натпису на кули града окончана 1436, руководио је Георгије Кантакузин, брат деспотове жене Јерине. Својом величином, снагом зидина н значајем смедеревска тврђава се убрајала у највеће у овом делу Европе тога доба. Иако је град грађен за одбрану од Турака, то га није спасило од њиховог освајања. Они су упали у Србију 1438. и већ 13. августа 1439., после тромесечне опсаде, заузели Смедерево.
Деспот Ђурађ је са делом породице, двором и војном пратњом прешао у Угарску, где се безуспешно уплео у борбе за угарски престо, упражњен после смрти краља Алберта 1439., настојећи да свог најмлађег сина ожени краљевом удовицом Јелисаветом. Због тога се повукао, најпре у Дубровник у априлу 1441., а онда у још увек слободну Зету, настојећи да одатле организује борбу за ослобођење земље. Као одмазду за то, султан Мурат II је наредио да се заробе, а затим ослепе деспотови синови Гргур и Стефан који су били остали у Србији. После ових догађаја, Ђурађ Бранковић се вратио у Угарску, једину земљу способну и вољну да ратује против Турака. Успео је да је, што својим утицајем, што новцем, придобије за организовње великог крсташког похода против Турака, за који је благослов дао папа Еугеније IV. Крсташка војска, коју су предводили краљ Владислав, Јанко Хуњади и сам деспот споро се окупљала, тако да је кренула преко Дунава тек у јесен 1443., сломивши турски отпор и продревши преко Србије све до Софије. Међутим, хладна зима је прекинула даље напредовање и могући слом Турске, па се војска крајем јануара 1444. повукла у Угарску. Успех крсташке офанзиве је резултирао склапањем мира у јуну 1444. који је потврђен од угарског сабора у Сегедину исте године. По овом споразуму Турци су деспоту вратили земљу са 24 града, уз обнову вазалских обавеза, а враћени су му и ослепљени синови из заробљеништва.
Иако велики пријатељ ослабљеног византијског царства, тада сведеног само на Цариград са околином, деспот је као вазал морао да пошаље одред коњаника султану Мехмеду II Освајачу, приликом његовог заузимања Цариграда 29. маја 1453. Већ следеће године султан је напао Србију, да би 1455. после дуже опсаде освојио Ново Брдо, а заједно са њим и цео јужни део државе све до Западне Мораве. Средином 1456. турска војска је, пошто је одбијена од Смедерева, усмерила свој напад на Београд, најважнију тврђаву која је бранила Јужну Угарску. Предводио ју је сам султан, а у одбрани града је учествовала шаролика крсташка војска, скупљена широм Средње Европе, на челу са Хуњадијем и папским изаслаником, Италијаном, фрањевцем Јованом Капистраном. Борбе под градом су се водиле током јула месеца, а последњи јуриш крсташа који им је донео победу, био је 22. јула. У одлучној бици рањен је и сам султан, после чега се поражена турска војcка повукла.
Вест о победа хришћана под Београдом снажно је одјекнула у целој Европи. У то име је папа Каликст III прогласио дан победе за празник који је требао да овековечи овај важан догађај. Међутим, у самом граду је после тога завладала глад и куга која је десетковала становништво и крсташку војску. Жртве куге постале су и вође крсташа Хуњади у Земуну (11 августа), а Капистран у Илоку (23. октобра). Остарели деспот Ђурађ, чије су трупе такође учествовале у одбрани града у јесен 1456. два пута шаље свог челника Ђурђа Големовића у Једрене султану да обнови мир. Даље догађаје међутим, није доживео јер је преминуо у осамдесет првој години, на Бадњи дан, у петак 24. децембра 1456. године. Само две и по године касније, 20. јуна 1459. пала је коначно у турске руке његова престоница Смедерево, а са њом и Српска деспотовина.
Ђурађ Бранковић се два пута женио. Прва жена непознатог имена била је сестра трапезунтског цара Јована IV Комнина. Из тог брака jе имао кћер Jeлену. Јелена се помиње у писму Дубровчана Ђурђевој мајци госпођи Мари 11. децембра 1408., у коме се каже да су разумели шта им пише за госпођу Јелену, кћер господина Ђурђа. Из писма се види да се Јелена дописивала са Дубровчанима, што знача да је тада већ била одрасла особа. После тога се више не помиње у изворима, а није представљена међу Ђурђевом децом на Есфигменској повељи, што значи да је већ вероватно била покојна.
Друга жена Ђурђа Бранковића је била Ирина (у српским изворима и Јерина) Кантакузин, члан бивше византијске царске породице. Отац јој је био Теодор Кантакузин из солунске гране Кантакузина који су родбинским везама били повезана са владајућом династијом Палеолога. Теодор је био син Матије Кантакузина, а унук чувеног византијског цара Јавана VI Кантакузина, савременика цара Душана. Иринина сестра Јелена била је удата за трапезунтског цара Давида Комнина, а друга сестра је била удата за грузијског краља. Имала је и три брата. Андроника, великог дoместика Византијског царства, Георгија и Тому, који ће касније део свог живота везати за Србију. Свадба Јерине и Ђурђа прослављена је 26. децембра 1414. , али се не зна где.
Њихов најстарији син Теодор (у српским изворима Тодор) добио је име по деди, Јеринином оцу. Он је умро млад, вероватно око 1428. Његов лик је живописан на западном зиду ђаконикона у Грачаници, а због тога што је већ био покојан, није представљен на већ поменутој Есфигменској повељи, на којој су насликани портрети остале Ђурђеве деце, уз самог деспота и деспотицу.
Најстарија од њих, кћер Мара (рађена око 1417 – 1418), за коју се може рећи да је била најумнија од све Ђурђеве деце, морала је из политичких разлога бити послата у харем султана Мурата II. Удаја је уговорена још почетком 1433., а реализована тек 4.септембра 1435. Уз богати мираз, деспот је тада морао да уступи султану области на југу земље, Топлицу и Дубочицу. После Муратове смрти, почетком фебруара 1451. нови султан Мехмед II је своју маћеху Мару ослабодио харема и са поклонима и пратњом, вратио у Србију. Топлица и Дубочица су накратко, до 1455., када су заузете коначно од Турака, враћене Србији на име Мариног издржавања. После њеног повратка у Србију, постојали су планови да се она понова уда за цара Константина XI али је она ову, као и остале понуде одбила, правдајући се да се још за живота мужа Мурата II завештала Богу да се више неће удавати ако је ослободи неверника.
После смрти деспотице Јерине 3. маја 1457. дошло је до сукоба у Србији и расцепа у владарској породици. Мара је, заједно са слепим братом Гргуром и Јерининим братом Томом Кантакузином, пребегла султану Мехмеду II који их је радо прихватио и пружно им заштиту. У неким повељама он Мару назива својом мајком. Тако јој је марта 1459. потврдио куповину манастира Св. Софије у Солуну. На свом поседу са центром у Јежеву, надомак Свете Горе, организовала је свој двор на коме је окупљала своју родбину н земљаке. Одатле је утицала на постављање неколико патријарха, помагала Хиландар и учествовала у преносу моштију Св. Јована Рилског из Трнова у манастир Рилу. Умрла је у Јежеву код Драме 15. септембра 1487. и сахрањена у оближњем манастиру Косиници.
У складу са својом политиком двојног вазалства према Турској и Угарској, а све са циљем да сачува своју државу и народ, деспот Ђурађ је склапао и династичке бракове да би то остварио. Као и Мару, и млађу Катарину (Кантакузину) је удао за Урлиха Цељског, блиског рођака краљице Варваре, жене моћног краља Жигмунда. Гроф Урлих је био у то време један од најмоћнијих људи у Угарској. Погинуо је у Београду 9. новембра 1456. после одбране града у којој је учествовао, а као жртва обрачуна са такође моћним Хуњадијима. Према ранијим уговорима, већину његових поседа наследили су Хабзбурговци, а Катарини је припао само мали део добара у словеначким земљама и Хрватској. Неке своје градове је успела да прода, па је у два наврата боравила у Дубровнику, затим на Крфу, и касније је са братом, слепим Стефаном који је протеран из Србије, купила град Београд у Фурланији где је једно време живела. Крај живота провела је код сестре Маре у Јежеву на турској територији. Ту је и умрла између 1490–1492. и сахрањена у манастиру Кончи код Струмице.
Њихов најстарији син Теодор (у српским изворима Тодор) добио је име по деди, Јеринином оцу. Он је умро млад, вероватно око 1428. Његов лик је живописан на западном зиду ђаконикона у Грачаници, а због тога што је већ био покојан, није представљен на већ поменутој Есфигменској повељи, на којој су насликани портрети остале Ђурђеве деце, уз самог деспота и деспотицу.
Најстарија од њих, кћер Мара (рађена око 1417 – 1418), за коју се може рећи да је била најумнија од све Ђурђеве деце, морала је из политичких разлога бити послата у харем султана Мурата II. Удаја је уговорена још почетком 1433., а реализована тек 4.септембра 1435. Уз богати мираз, деспот је тада морао да уступи султану области на југу земље, Топлицу и Дубочицу. После Муратове смрти, почетком фебруара 1451. нови султан Мехмед II је своју маћеху Мару ослабодио харема и са поклонима и пратњом, вратио у Србију. Топлица и Дубочица су накратко, до 1455., када су заузете коначно од Турака, враћене Србији на име Мариног издржавања. После њеног повратка у Србију, постојали су планови да се она понова уда за цара Константина XI али је она ову, као и остале понуде одбила, правдајући се да се још за живота мужа Мурата II завештала Богу да се више неће удавати ако је ослободи неверника.
После смрти деспотице Јерине 3. маја 1457. дошло је до сукоба у Србији и расцепа у владарској породици. Мара је, заједно са слепим братом Гргуром и Јерининим братом Томом Кантакузином, пребегла султану Мехмеду II који их је радо прихватио и пружно им заштиту. У неким повељама он Мару назива својом мајком. Тако јој је марта 1459. потврдио куповину манастира Св. Софије у Солуну. На свом поседу са центром у Јежеву, надомак Свете Горе, организовала је свој двор на коме је окупљала своју родбину н земљаке. Одатле је утицала на постављање неколико патријарха, помагала Хиландар и учествовала у преносу моштију Св. Јована Рилског из Трнова у манастир Рилу. Умрла је у Јежеву код Драме 15. септембра 1487. и сахрањена у оближњем манастиру Косиници.
У складу са својом политиком двојног вазалства према Турској и Угарској, а све са циљем да сачува своју државу и народ, деспот Ђурађ је склапао и династичке бракове да би то остварио. Као и Мару, и млађу Катарину (Кантакузину) је удао за Урлиха Цељског, блиског рођака краљице Варваре, жене моћног краља Жигмунда. Гроф Урлих је био у то време један од најмоћнијих људи у Угарској. Погинуо је у Београду 9. новембра 1456. после одбране града у којој је учествовао, а као жртва обрачуна са такође моћним Хуњадијима. Према ранијим уговорима, већину његових поседа наследили су Хабзбурговци, а Катарини је припао само мали део добара у словеначким земљама и Хрватској. Неке своје градове је успела да прода, па је у два наврата боравила у Дубровнику, затим на Крфу, и касније је са братом, слепим Стефаном који је протеран из Србије, купила град Београд у Фурланији где је једно време живела. Крај живота провела је код сестре Маре у Јежеву на турској територији. Ту је и умрла између 1490–1492. и сахрањена у манастиру Кончи код Струмице.
Гргур Бранковић, рођен око 1416-17., заједно са ујаком Томом Кантакузином је jе заповедао одбраном Смедерева пуна три месеца приликом опсаде турске војске 1439. пошто му је отац са двором раније прешао у Угарску. После предаје града 18. августа 1439. од Мурата II је добио, уз вазалне обавезе, на управу земље свoга деде Вука Бранковића. Међутим, 8. маја 1441. ослепљен је заједно са братом Стефаном, који је такође остао у Србији. Била је то одмазда за акције њиховог оца да од Турака ослободи земљу. После мајчине смрти 1457., као присталица протурске струје на двору, одлази султану. Када је умро његов брат, деспот Лазар, Турци га доводе у Србију са намером да га поставе за деспота, али су ти планови пропали пошто су Угри успели да на српски престо поставе босанског краљевића Стефана Томашевића, зета деспота Лазара. Гргур се повукао у Хиландар, где се замонашио, и као монах Герман убрзо умро, 16. октобра 1459.
Имао је ванбрачног сина Вука Гргуревића, који је скоро пет година после пада Смедерева живео на турској територији, уз румелијског беглербега Иса-бега. Када је крајем 1464. прешао у Угарску, од краља Матије је добио титулу деспота и поседе, међу којима су се истицали Купиник и Ириг. Уз краља Матију се борио по разним ратиштима против Чеха, Пољака у доњој Аустрији, али највише против Турака.Тако је између осталог у јануару 1471. спалио Сребреницу и опустошио суседне крајеве, а 1476. учествовао у освајању турског утврђења Заслона (данашњи Шабац). Предводио је део војске краља Матије у јесен 1481. која је продрла све до Крушевца. Том приликом се са њима повукло ваше од 50.000 Срба који су насељени у околини Темишвара. После тога је султан Бајазит II пристао на мир, који је склопљен 1483. а посредник у преговорима о миру је био управо деспот Вук Гргуревић, коме је султан чак обећао обнављање Деспотовине.До тога није овим миром дошло, а сам деспот Вук је умро две године касније, 16. априла 1485. Због свој храбрости и многих успешних похода против Турака, остао је упамћен у народној поезији као Змај Огњени Вук.
Иначе, био је ожењен Варваром, ћерком хрватског великаша Сигисмунда Франкопана. Из тог брака није било деце, а Варвара се после деспотове смрти преудала за јајачког бана Фрању Бериславића.
Најмлађи Ђурђев син Лазар Бранковић (1456-1458 ) je још за живота очева одређен за наследника престола пошто су му старија браћа раније ослепљена. Отац га је оженио 18. децембра 1446. Јеленом, кћерком морејског деспота Томе Палеолога, брата цара Јована VII. Тим браком му jе обезбедио и деспотску титулу, па је Лазар последњи српски владар који је деспотско достојанство добио од византијског цара. Лазар је постао владар Србије после очеве смрти 24. децeмбра 1456. Прихватио је вазалне обавезе према Турцима али се више ослањао на Угарску, надајући се њеној помоћи и заштити од неверника. Познати расцеп у породици после Јеринине смрти донео је победу проугарске струје за коју се поред деспота залагао и његов брат Стефан, а нарочито деспотица Јелена. Лазар је, међутим, врло кратко владао, само нешто више од једне године, јер је већ 20. јануара 1458. умро, иако је имао тек око 37 година (рођен је око 1421.)
Његова удовица Јелена је једно време после мужевљеве смрти живела у Јежеву код Маре, а онда је отишла оцу у Мореју, после чијег пада налази уточиште на Крфу. Умрла је у Санта Маури 7. новембра 1476. (само месец дана после девера Стефана) као монахиња Хипомона. Најстарија ћерка Јелена је после пада Смедерева у лето 1459. отишла са мужем у Босну (после удаје је прешла у католичанство и добила име Марија). Била је кратко време босанска краљица (1461 – 1463), да би после пада Босне отишла на кратко време у Дубровник, па у Италију. Касније је такође нашла уточиште код тетке Маре у Јежеву. Умрла је после 1498. године.
Деспот Лазар Бранковић у браку са Јеленом ниje имао синова већ само кћери. Поред најстарије Јелене, о којој је било речи, имао је још Ирину и Милицу. Зато је после дeспотове смрти образовано намесништво које је управљало Србијом. Чинили су га дсспотица Јелена, слепи брат Стефан и велики војвода Михаило Анђеловић. Када је овај последњи, марта 1458. пустио у Смедерево одред Турака, збачен је и заробљен.
Начелство српско примио је слепи Стефан који је од угарског краља добио деспотску титулу. У исто време, настојањем угарског краља, да споји српску и босанску круну и на тај начин појача бедем одбране од Турака, вођени су преговори за склапање брака између најстарије Лазареве ћерке Јелене (Јелаче) и Стeфана Томашевића, сина босанског краља Стсфана Томашевића. Брак је склопљен 1. априла 1459. и Стефан је добио деспотску титулу од угарског краља. Већ 8. априла је протерао из Србије деспота Стефана. Међутим, Стефан Томашевић је само нешто више од два месеца био номинални деспот Србије. Скоро без отпора је предао Смедерево Турцима 20. јуна 1459.
Имао је ванбрачног сина Вука Гргуревића, који је скоро пет година после пада Смедерева живео на турској територији, уз румелијског беглербега Иса-бега. Када је крајем 1464. прешао у Угарску, од краља Матије је добио титулу деспота и поседе, међу којима су се истицали Купиник и Ириг. Уз краља Матију се борио по разним ратиштима против Чеха, Пољака у доњој Аустрији, али највише против Турака.Тако је између осталог у јануару 1471. спалио Сребреницу и опустошио суседне крајеве, а 1476. учествовао у освајању турског утврђења Заслона (данашњи Шабац). Предводио је део војске краља Матије у јесен 1481. која је продрла све до Крушевца. Том приликом се са њима повукло ваше од 50.000 Срба који су насељени у околини Темишвара. После тога је султан Бајазит II пристао на мир, који је склопљен 1483. а посредник у преговорима о миру је био управо деспот Вук Гргуревић, коме је султан чак обећао обнављање Деспотовине.До тога није овим миром дошло, а сам деспот Вук је умро две године касније, 16. априла 1485. Због свој храбрости и многих успешних похода против Турака, остао је упамћен у народној поезији као Змај Огњени Вук.
Иначе, био је ожењен Варваром, ћерком хрватског великаша Сигисмунда Франкопана. Из тог брака није било деце, а Варвара се после деспотове смрти преудала за јајачког бана Фрању Бериславића.
Најмлађи Ђурђев син Лазар Бранковић (1456-1458 ) je још за живота очева одређен за наследника престола пошто су му старија браћа раније ослепљена. Отац га је оженио 18. децембра 1446. Јеленом, кћерком морејског деспота Томе Палеолога, брата цара Јована VII. Тим браком му jе обезбедио и деспотску титулу, па је Лазар последњи српски владар који је деспотско достојанство добио од византијског цара. Лазар је постао владар Србије после очеве смрти 24. децeмбра 1456. Прихватио је вазалне обавезе према Турцима али се више ослањао на Угарску, надајући се њеној помоћи и заштити од неверника. Познати расцеп у породици после Јеринине смрти донео је победу проугарске струје за коју се поред деспота залагао и његов брат Стефан, а нарочито деспотица Јелена. Лазар је, међутим, врло кратко владао, само нешто више од једне године, јер је већ 20. јануара 1458. умро, иако је имао тек око 37 година (рођен је око 1421.)
Његова удовица Јелена је једно време после мужевљеве смрти живела у Јежеву код Маре, а онда је отишла оцу у Мореју, после чијег пада налази уточиште на Крфу. Умрла је у Санта Маури 7. новембра 1476. (само месец дана после девера Стефана) као монахиња Хипомона. Најстарија ћерка Јелена је после пада Смедерева у лето 1459. отишла са мужем у Босну (после удаје је прешла у католичанство и добила име Марија). Била је кратко време босанска краљица (1461 – 1463), да би после пада Босне отишла на кратко време у Дубровник, па у Италију. Касније је такође нашла уточиште код тетке Маре у Јежеву. Умрла је после 1498. године.
Деспот Лазар Бранковић у браку са Јеленом ниje имао синова већ само кћери. Поред најстарије Јелене, о којој је било речи, имао је још Ирину и Милицу. Зато је после дeспотове смрти образовано намесништво које је управљало Србијом. Чинили су га дсспотица Јелена, слепи брат Стефан и велики војвода Михаило Анђеловић. Када је овај последњи, марта 1458. пустио у Смедерево одред Турака, збачен је и заробљен.
Начелство српско примио је слепи Стефан који је од угарског краља добио деспотску титулу. У исто време, настојањем угарског краља, да споји српску и босанску круну и на тај начин појача бедем одбране од Турака, вођени су преговори за склапање брака између најстарије Лазареве ћерке Јелене (Јелаче) и Стeфана Томашевића, сина босанског краља Стсфана Томашевића. Брак је склопљен 1. априла 1459. и Стефан је добио деспотску титулу од угарског краља. Већ 8. априла је протерао из Србије деспота Стефана. Међутим, Стефан Томашевић је само нешто више од два месеца био номинални деспот Србије. Скоро без отпора је предао Смедерево Турцима 20. јуна 1459.
Слепи деспот Стефан jе прешао најпре у Угарску, а затим сестри Катарини. Одатле је отишао у албанске пределе где се оженио Ангелином, ћерком Аријанита Комнина, господара области Коњуха (Елбасана). После тога је боравио у Венецији, уз препоруку Скендербега, чији је сродник постао овом женидбом. Пошто је око 1465. са сестром Катарином од горичког грофа Леонарда купио град Беогрпд, у Фурланији, ту је провео више од десет следећих година подижући своју децу: синове Ђорђа, рођеног у Албанији око 1461. и Јована, рођеног следеће године (обојица ће касније постати деспоти) и кћер Марију. Све до смрти (умро 9. октобра 1476.) живео је у новчаној оскудици, тражећи помоћ од Дубровчана, Млечана и папе. Убрзо после Стефанове смрти деспотица Ангелина је затражила помоћ од Фридриха III од кога jе добила замак Вајтерфелд у Корушкој. Царевим посредовањем најмлађа кћерка Марија (рођ. 1465.) удала се 1485. за Бонифација V маркгрофа од Монферата, потомка византијских Палеолога. Умрла је 1493. године, а оставила иза себе два сина, Виљема IХ и Ђорђа.
Краjем 1485., после ћеркине удаје, деспотица Ангелина је са синовима Ђорђем и Јованом пошла у Угарску, носећи Стефанове машти. У Угарску су стигли у фебруару 1486. Ђорђе Бранковић је убрзо од краља Матије добио титулу деспота и поседе свог брата од стрица деспота Вука Гргуревића који је умро априла 1435. без наслсдника. Краљ Матија је изабрао и невесту за деспота Ђорђа. Била је то Изабела, рођака краљице Беатриче из арагонске династије, али је овај брак кратко трајао, вероватно због разлике у вери. Деспот 'Ђорђе се тајно замонашио између 1497 – 1499. у манастиру Купинику кога је раније сам основао и добио монашко име Максим.
Наследио га је млађи брат Јован Бранковић, који је носио деспотску титулу упоредо са њим још од 1494. Јован је био ожењен Јеленом, ћерком Стефана Јакшића Млађег. Јован је неколико пута са војском прелазио у Србију и Босну 1501. и 1502., наносећи Турцима велику штету и поразе. Умро је 10. децембра 1502. Његову титулу и поседе наследио је хрватски великаш Иваниш Бериславић, за кога се преудала Јованова удовица Јелена.
После братовљeвe смрти јеромонах Максим са мајком Ангелином одлази у Влашку. Војвода Радул IV Велики га је 1507. поставио за митрополита. Након Радулове смрти њих двоје прелазе у Срем, где су уз помоћ влашког војводе Бесараба IV 1512. подигли манастир Крушедол. У њега су положили мошти оца Стефана и брата Јована Бранковића. Убрзо потом, Максим је постављен за митрополита Београдског 1513. Умро је 18. јануара 1516. и сахрањен је поред оца и брата, који су већ били поштовани као светитељи. Последњи мушки потомак Вранковића је после седам година проглашен за свеца. Око 1520. умрла је и деспотица Ангелина Бранковић, пошто се под истим именом претходно замонашила у женском манастиру који је сама подигла у близини Крушедола. Неколико година после смрти и она је проглашена за светитељку њене мошти су стављене у кивот и пренете у Крушедол поред моштију мужа и синова. Њихов култ се међу Србима веома брзо развио. Поред универзалних хришћанских вредности, добио је у иноверној средини и национална обележја.
Као што су последњи владари Србије пре пада под турску власт, Бранковићи су исто тако и последњи велики ктитори српске православне цркве пре обнављања државе почетком 19. века. Додуше, они нису много градили као њихови претходници, јер су живели у тешком времену борби за опстанак када се није ни могло градити изузев, разуме се, утврђења, и када се више настојало да се сачува оно што је наслеђено. Ипак, треба поменути неколико споменика, задужбина чланова ове породице. Већ је поменуто да су Бранковићи основали своју задужбину на Светој Гори, подигавши изнова манастир Св. Павла. Деспот Ђурађ је у њему подигао и опремио нову цркву која је касније изгорела. Он је био и ктитор манастира Есфигмен коме је издао чувену повељу 1429. у Жичи. Саградио је и митрополитску цркву у Смедереву, која је током времена страдала као и други храмови у Србији из његовог времена. Црква Св. Николе у Сланкамену је према предању задужбина деспота Вука Гргуревића. Богородичину цркву са манастиром у Крушедолу подигли су између 1509. н 1512. деспотица Ангелина и њен син монах Максим. Од других поклона цркви до данас је сачувана митра за београдског митрополита, дар Катарине Бранковић. Око 1514. настало је у Крушедолу познато јеванђеље владике Максима Бранковића. Из средине 17. века потиче икона светитеља из кућа Бранковћа на којој су приказани ликови владике Максима, деспотице Ангелине, деспота Јована и деспота Стефана Бранковића.
КРАЈ
Краjем 1485., после ћеркине удаје, деспотица Ангелина је са синовима Ђорђем и Јованом пошла у Угарску, носећи Стефанове машти. У Угарску су стигли у фебруару 1486. Ђорђе Бранковић је убрзо од краља Матије добио титулу деспота и поседе свог брата од стрица деспота Вука Гргуревића који је умро априла 1435. без наслсдника. Краљ Матија је изабрао и невесту за деспота Ђорђа. Била је то Изабела, рођака краљице Беатриче из арагонске династије, али је овај брак кратко трајао, вероватно због разлике у вери. Деспот 'Ђорђе се тајно замонашио између 1497 – 1499. у манастиру Купинику кога је раније сам основао и добио монашко име Максим.
Наследио га је млађи брат Јован Бранковић, који је носио деспотску титулу упоредо са њим још од 1494. Јован је био ожењен Јеленом, ћерком Стефана Јакшића Млађег. Јован је неколико пута са војском прелазио у Србију и Босну 1501. и 1502., наносећи Турцима велику штету и поразе. Умро је 10. децембра 1502. Његову титулу и поседе наследио је хрватски великаш Иваниш Бериславић, за кога се преудала Јованова удовица Јелена.
После братовљeвe смрти јеромонах Максим са мајком Ангелином одлази у Влашку. Војвода Радул IV Велики га је 1507. поставио за митрополита. Након Радулове смрти њих двоје прелазе у Срем, где су уз помоћ влашког војводе Бесараба IV 1512. подигли манастир Крушедол. У њега су положили мошти оца Стефана и брата Јована Бранковића. Убрзо потом, Максим је постављен за митрополита Београдског 1513. Умро је 18. јануара 1516. и сахрањен је поред оца и брата, који су већ били поштовани као светитељи. Последњи мушки потомак Вранковића је после седам година проглашен за свеца. Око 1520. умрла је и деспотица Ангелина Бранковић, пошто се под истим именом претходно замонашила у женском манастиру који је сама подигла у близини Крушедола. Неколико година после смрти и она је проглашена за светитељку њене мошти су стављене у кивот и пренете у Крушедол поред моштију мужа и синова. Њихов култ се међу Србима веома брзо развио. Поред универзалних хришћанских вредности, добио је у иноверној средини и национална обележја.
Као што су последњи владари Србије пре пада под турску власт, Бранковићи су исто тако и последњи велики ктитори српске православне цркве пре обнављања државе почетком 19. века. Додуше, они нису много градили као њихови претходници, јер су живели у тешком времену борби за опстанак када се није ни могло градити изузев, разуме се, утврђења, и када се више настојало да се сачува оно што је наслеђено. Ипак, треба поменути неколико споменика, задужбина чланова ове породице. Већ је поменуто да су Бранковићи основали своју задужбину на Светој Гори, подигавши изнова манастир Св. Павла. Деспот Ђурађ је у њему подигао и опремио нову цркву која је касније изгорела. Он је био и ктитор манастира Есфигмен коме је издао чувену повељу 1429. у Жичи. Саградио је и митрополитску цркву у Смедереву, која је током времена страдала као и други храмови у Србији из његовог времена. Црква Св. Николе у Сланкамену је према предању задужбина деспота Вука Гргуревића. Богородичину цркву са манастиром у Крушедолу подигли су између 1509. н 1512. деспотица Ангелина и њен син монах Максим. Од других поклона цркви до данас је сачувана митра за београдског митрополита, дар Катарине Бранковић. Око 1514. настало је у Крушедолу познато јеванђеље владике Максима Бранковића. Из средине 17. века потиче икона светитеља из кућа Бранковћа на којој су приказани ликови владике Максима, деспотице Ангелине, деспота Јована и деспота Стефана Бранковића.
КРАЈ
Стефан Штиљановић
Изумирањем владарске лозе Бранковића српски народ у Угарској остао је обезглављен, а после смрти последњег српског деспота Јована Бранковића 10. децембра 1502. године његова супруга Јелена остала је сама. Пошто Јован и Јелена нису имали мушког порода, после Јованове смрти Јелени су одузели све поседе. Због тога је деспотица Јелена отпутовала 1503. године у Будим да са угарским краљем уреди питање наследства српског деспотског достојанства у Срему и Славонији.
Угарски краљ Фердинанд упражњено место српског деспота понудио је јеромонаху Максиму, брату деспота Јована. Максим, као православни монах, није хтео да се прихвати улоге феудалног господара, иако су у то време на Западу римокатолички бискупи и опати увелико вршили све феудалне дужности, па чак и учествовали у ратним походима.
Нови српски деспот постао је хрватски великаш Иваниш Бериславић који је ову титулу добио женидбом са Јеленом, удовицом деспота Јована. Са титулом српског деспота Иваниш Бериславић помиње се већ 3. новембра 1503. године. Ова брачна веза била је донекле и срачуната, а постојале су и посредничке везе. Варвара, раније супруга Вука Гргуревића, удала се за Фрању Бериславића, што је свакако допринело успостављању брачне везе између деспотице Јелене и Иваниша.
Као српски деспот, Иваниш се свесрдно заузимао за Српску православну цркву и био је у честим контактима са српским црквеним великодостојницима. Марта месеца 1509. године проследио је једну молбу београдског митрополита Теофана великом московском кнезу Василију тражећи помоћ за београдску цркву.
Крајем 1513, или почетком 1514. године деспот Иваниш је умро, а деспотица Јелена је поново остала удовица, али сада са четворо мале деце, са синовима Стефаном и Ђурђем и двема кћерима. То је време када турске хорде увелико крећу према Срему и Славонији.
После Мохачке битке 1526. године у којој је погинуо и краљ Лудовик II, не оставивши за собом потомства, избио је грађaнски рат између два претендента на угарски престо: аустријског надвојводе Фердинанда и ердељског војводе Јована Запоље. На крају, обојица су крунисана за угарске краљеве што је проузроковало поделу угарске властеле, а самим тим и поделу у народу. Ова подела довела је до честих међусобних сукоба; у тај грађански рат увучени су и Срби у Угарској, који су углавном били на страни краља Фердинанда.
Кад је деспотица Јелена Бранковић-Бериславић поново остала сама, не могавши да се одбрани од зла које је наилазило и бивало све веће, обрати се свом сроднику Стефану позивајући га да дође и да јој помогне да се одупре агарјанској најезди.
У историографији је подељено мишљење када је кнез Стефан Штиљановић дошао из Паштровића у пределе преко Саве; да ли крајем ХV века, или непосредно после битке код Мохача. Иако за то нема довољно историјских сведочанстава, вероватно да је кнез Стефан најпре, крајем ХV века (1498 ) дошао у Срем, у Моровић, а потом се повукао испред турске најезде у Славонију, у Ораховицу. У Моровићу је могао бити све до Мохачке битке, 1526. године.
Ратни сукоби између Запоље и Фердинанда и даље су трајали, а више ратне среће имао је Фердинанд. Краљ Јован Запоља, не могавши да добије савезнике међу хришћанима у сукобу са надмоћнијим Фердинандом, склопио је савез са Турцима. Султан Сулејман, као Запољин савезник, освојио је у јесен 1529. године Будим намеравајући при том да освоји и Беч, али када у томе није успео вратио се у Цариград. После повлачења Турака, краљ Фердинанд је поново освојио северозападну Угарску, без Будима, и наставио војне акције против Запоље у Славонији.
Савременик и учесник тих догађаја био је и кнез Стефан Штиљановић, кoји je са својом војском, посебно са уходама - Србима који су код својих сународника на турској територији добијали обавештења - пратио кретање турске војске и о томе извештавао краља Фердинанда.
С пролећа 1532. године султан Сулејман са великом војском по трећи пут креће на Беч. Један од главних заповедника у аустријском табору пред Бечом био је српски војвода Павле Бакић. Септембра 1533. године краљ Фердинанд је склопио мир са Турцима, али је султан Сулејман из овог похода одвео силно робље у Цариград.
После непуне две године Турци су поново почели да нападају и освајају градове у Славонији. У лето 1536. године освојили су Пожегу са читавом жупанијом, а највећи пораз претрпела је хришћанска војска у битки код Горјана 9. октобра 1537. године у којој је погинуо и храбри српски војвода Павле Бакић.
Почетком јула 1540. године Турци су почели све чешће да упадају у Славонију. Када је 1543. године Мурат-бег напао Валпово кнез Стефан Штиљановић је са својом војском два месеца храбро бранио овај град тако да су се том јунаштву и издржљивости дивили и сами Турци. Надмоћна Турска војска освојила је Валпово.
Због надмоћи турске силе Стефан је са преосталом својом војском напустио утврђени град Валпово и прешао Драву, настанивши се у малом месту Шиклуш.
Први помен о кнезу Стефану Штиљановићу после његовог напуштања Валпова, две године после његове смрти, из 1545. године. У Панагирику манастира Шишатовца сачуван је кратак запис у коме се каже: "Ова света и божанствена књига, која се зове Панагирик, манастира Шишатовца храма Рођења Пресвете Богородице, где нетљене мошти почивају светог и праведног и дивног Стефана Штиљановића, српског деспота". Из овог записа види се да је Стефан Штиљановић убрзо после престављења проглашен за светог.
Изумирањем владарске лозе Бранковића српски народ у Угарској остао је обезглављен, а после смрти последњег српског деспота Јована Бранковића 10. децембра 1502. године његова супруга Јелена остала је сама. Пошто Јован и Јелена нису имали мушког порода, после Јованове смрти Јелени су одузели све поседе. Због тога је деспотица Јелена отпутовала 1503. године у Будим да са угарским краљем уреди питање наследства српског деспотског достојанства у Срему и Славонији.
Угарски краљ Фердинанд упражњено место српског деспота понудио је јеромонаху Максиму, брату деспота Јована. Максим, као православни монах, није хтео да се прихвати улоге феудалног господара, иако су у то време на Западу римокатолички бискупи и опати увелико вршили све феудалне дужности, па чак и учествовали у ратним походима.
Нови српски деспот постао је хрватски великаш Иваниш Бериславић који је ову титулу добио женидбом са Јеленом, удовицом деспота Јована. Са титулом српског деспота Иваниш Бериславић помиње се већ 3. новембра 1503. године. Ова брачна веза била је донекле и срачуната, а постојале су и посредничке везе. Варвара, раније супруга Вука Гргуревића, удала се за Фрању Бериславића, што је свакако допринело успостављању брачне везе између деспотице Јелене и Иваниша.
Као српски деспот, Иваниш се свесрдно заузимао за Српску православну цркву и био је у честим контактима са српским црквеним великодостојницима. Марта месеца 1509. године проследио је једну молбу београдског митрополита Теофана великом московском кнезу Василију тражећи помоћ за београдску цркву.
Крајем 1513, или почетком 1514. године деспот Иваниш је умро, а деспотица Јелена је поново остала удовица, али сада са четворо мале деце, са синовима Стефаном и Ђурђем и двема кћерима. То је време када турске хорде увелико крећу према Срему и Славонији.
После Мохачке битке 1526. године у којој је погинуо и краљ Лудовик II, не оставивши за собом потомства, избио је грађaнски рат између два претендента на угарски престо: аустријског надвојводе Фердинанда и ердељског војводе Јована Запоље. На крају, обојица су крунисана за угарске краљеве што је проузроковало поделу угарске властеле, а самим тим и поделу у народу. Ова подела довела је до честих међусобних сукоба; у тај грађански рат увучени су и Срби у Угарској, који су углавном били на страни краља Фердинанда.
Кад је деспотица Јелена Бранковић-Бериславић поново остала сама, не могавши да се одбрани од зла које је наилазило и бивало све веће, обрати се свом сроднику Стефану позивајући га да дође и да јој помогне да се одупре агарјанској најезди.
У историографији је подељено мишљење када је кнез Стефан Штиљановић дошао из Паштровића у пределе преко Саве; да ли крајем ХV века, или непосредно после битке код Мохача. Иако за то нема довољно историјских сведочанстава, вероватно да је кнез Стефан најпре, крајем ХV века (1498 ) дошао у Срем, у Моровић, а потом се повукао испред турске најезде у Славонију, у Ораховицу. У Моровићу је могао бити све до Мохачке битке, 1526. године.
Ратни сукоби између Запоље и Фердинанда и даље су трајали, а више ратне среће имао је Фердинанд. Краљ Јован Запоља, не могавши да добије савезнике међу хришћанима у сукобу са надмоћнијим Фердинандом, склопио је савез са Турцима. Султан Сулејман, као Запољин савезник, освојио је у јесен 1529. године Будим намеравајући при том да освоји и Беч, али када у томе није успео вратио се у Цариград. После повлачења Турака, краљ Фердинанд је поново освојио северозападну Угарску, без Будима, и наставио војне акције против Запоље у Славонији.
Савременик и учесник тих догађаја био је и кнез Стефан Штиљановић, кoји je са својом војском, посебно са уходама - Србима који су код својих сународника на турској територији добијали обавештења - пратио кретање турске војске и о томе извештавао краља Фердинанда.
С пролећа 1532. године султан Сулејман са великом војском по трећи пут креће на Беч. Један од главних заповедника у аустријском табору пред Бечом био је српски војвода Павле Бакић. Септембра 1533. године краљ Фердинанд је склопио мир са Турцима, али је султан Сулејман из овог похода одвео силно робље у Цариград.
После непуне две године Турци су поново почели да нападају и освајају градове у Славонији. У лето 1536. године освојили су Пожегу са читавом жупанијом, а највећи пораз претрпела је хришћанска војска у битки код Горјана 9. октобра 1537. године у којој је погинуо и храбри српски војвода Павле Бакић.
Почетком јула 1540. године Турци су почели све чешће да упадају у Славонију. Када је 1543. године Мурат-бег напао Валпово кнез Стефан Штиљановић је са својом војском два месеца храбро бранио овај град тако да су се том јунаштву и издржљивости дивили и сами Турци. Надмоћна Турска војска освојила је Валпово.
Због надмоћи турске силе Стефан је са преосталом својом војском напустио утврђени град Валпово и прешао Драву, настанивши се у малом месту Шиклуш.
Први помен о кнезу Стефану Штиљановићу после његовог напуштања Валпова, две године после његове смрти, из 1545. године. У Панагирику манастира Шишатовца сачуван је кратак запис у коме се каже: "Ова света и божанствена књига, која се зове Панагирик, манастира Шишатовца храма Рођења Пресвете Богородице, где нетљене мошти почивају светог и праведног и дивног Стефана Штиљановића, српског деспота". Из овог записа види се да је Стефан Штиљановић убрзо после престављења проглашен за светог.
vujadin
Poznat
- Poruka
- 9.689
Од свих ових страница нисам могао наћи наводе од неког Хаммера да је Вук Бранковић Трећи, млађи брат ослепљене браће му, Стевана и Ђурђа, отерао их од себе и отровао матер тако да је остао да влада сам. Да ли сте то прескочили или није ни било у тим записима.
vujadin:
Vujadine, aman čoveče!!!! Lepo Bi pita:
Bi2:
Koji sad Vuk Branković Treći??? I koji je taj slepi Đurađ? I koji to Stefan ima tog brata Đurđa?
Daj saberi se i poslušaj dobronameran Ljupčetov savet:
.....lj_950:
Prisoner
Elita
- Poruka
- 21.018
Džaba kad neće niko da je sluša...AKHENATON:
dadel
Aktivan član
- Poruka
- 1.421
Imate pravo !
Ja odo na spavanje ! 8)
Pozdrav !
Ja odo na spavanje ! 8)
Pozdrav !
vujadin
Poznat
- Poruka
- 9.689
AKHENATON:
Извињавам се није Вук трећи него Лазар трећи Бранковић, а друго је тачно.
vujadin:
Ama nije tačno opet.......Koji je taj slepi Đurađ....Jedino si potrefio da je Stefan bio slep....
vujadin
Poznat
- Poruka
- 9.689
Опет, овога пута сам лоше превео са француског, то ће онда бити Гргур
vujadin:
Fala Bogu da si konačno video to.....
U svakom slučaju nisu tačni ti navodi, čitaj gore ko je kad umro, i ko je najduže živeo od braće...Sve lepo sažeto opisano...
Vule, jesi li siguran da prevodiš sa francuskog? Da l nije neka kreolska varijanta?vujadin:
Prisoner
Elita
- Poruka
- 21.018
AKHENATON:
Dok sam čekala da prodje eror, zaboravih šta sam htela da pitam....
.E, da. Jesi li primetio da je od svih srednjovekovnih vladara Djurdje najduže vladao i živeo?
Čije li je grehe taj mučenik ispaštao?
Dozvoljavaš, pretpostavljam, da se umešam... Pa kako mu je beše narod prozvao despoticu?Bi2:
Bertrandon de la Brokijer:
Stigoh u jednu varoš zvanu Nikodem(1), varoš sličnu selu, u vrlo lepom i dobrom kraju. I boravi rečeni despot Rasije u toj rečenoj varoši stoga što se ona nalazi u vrlo lepim šumarcima i rekama pogodnim za svaki lov na divljač i za lov sa sokolima. I zatekosmo u polju rečenoga gospodara, koji je pošao da lovi sa sokolima na reci, a sa njim su bila i njegova tri sina i oko pedeset konjanika, a i jedan Turčin, koji je došao da traži u ime Velikog Turčina da mu pošalje svoga sina i svoje ljude na vojsku, kao što je bio uobičajio. Jer pored danka koji plaća, on treba da pošalje, kad mu Turčin zatraži, svog drugog sina(2), a sa njim i 1000 ili 800 konjanika. Pored toga, on mu je dao jednu svoju kćer za ženu(3), pa se ipak strahuje da mu ne bi oduzeli celu državu. I bi mi rečeno da su neki to pominjali Turčinu, a da je ovaj odgovorio da ovako dobija više konjanika nego da je (zemlja) u njegovoj ruci, jer bi je morao dati nekom svom robu i (onda) ne bi imao ništa. I bi mi rečeno da je ta vojska, koju Turčin skuplja, bila za Arbaniju, pošto je onih 10.000, koje je tamo poslao kad je bio u Seru, bilo potučeno, kako mi rekoše.
Taj gospodar despot ima oko 58 do 60 godina i veoma je lep vladar i krupan čovek i ima troje muške dece i dve kćeri(4), od kojih je jedna udata za Turčina, a druga za grofa od Seja (Celjskog). I deca su mu vrlo lepa, a najstariji može imati dvadeset godina, a od ostale dvojice jedan šesnaest, a drugi četrnaest; za kćeri ne znam kakve su. A kad ga rečeni izaslanik, sa kojim sam ja bio, pozdravi u polju, on mu i ruku poljubi, pa ga i ja poljubih u ruku, jer je takav običaj. A sutradan ode pomenuti izaslanik na njegov dvor da mu učini podvorenje, a sa njim odoh i ja tamo gde je bilo dosta njegovih, koji su veoma lepi i stasiti ljudi i nose duge kose i brade, jer se svi drže grčke vere. I videh u toj rečenoj varoši jednog biskupa i jednog magistra teologije, koji su išli u izaslanstvo caru u Carigrad od strane Bazelskog sabora(5).
.......................................
1 Origin.: Nichodem; u prevodu, u zagradi: Nekudim.
2 Napomena: U pohodu na Solun i Arbaniju nije učestvovao drugi, već najstariji Đurđev sin Grgur.
3 Napomena: U vreme kada je de la Brokijer prolazio Srbijom, mlađa Đurđeva ćerka, Kantakuzina, bila je već udata za Urliha Celjskog, a o udaji njegove starije ćerke Mare, za Murata II vođeni su pregovori. Kako se Đurđu nije žurilo sa tom udajom, do nje je došlo, prema starim srpskim letopisima, tek 4. septembra 1435, a prema J. Radonjiću možda i 1436 (J. Radonjić: Zapadna Evropa i balkanski narodi prema Turcima u prvoj polovini XV veka). Verovatno je de la Brokijer naknadno čuo da je do udaje došlo, pa je u svoj putopis, uneo da je udaja obavljena još pre njegovog prolaska kroz Srbiju.
4 Napomena: Dosta dobro očuvani likovi despota Đurđa, njegove žene i njegove dece nalaze se na jednoj povelji koju je Đurađ da svetogorskom manastiru Esfigmenu (Popović i Smirnov: Miniature porodice despota Đurđa na povelji svetogorskom manastiru Esfigmenu iz 1429. godine, Glasnik Skopskog naučnog društva, XI). Mijatović Č.: Despot Đurađ Branković, I.
5 Napomena: Na bazelskom saboru (1431-1449) radilo se na izmirenju istočne i zapadne hrišćanske crkve. Na sabor je pozivan i srpski despot, ali se pozivu nije odazvao.
(Bertrandon de la Brokijer: PUTOVANJE PREKO MORA, Beograd 1950, prevod i komentari: Miodrag Rajičić)
Rekonstruisan portre despota Đurđa sa Esfigmenske povelje, Stefan, despotica i Lazar i novac despota Đurđa
vujadin
Poznat
- Poruka
- 9.689
Ево неких ствари на француском језику, нисам могао преводити јер губи вредност;
- stanje
