Pravi Vlah
Domaćin
- Poruka
- 4.845
Немам појма о чему говориш. Ја сам само рекао да ти се понашаш као типични националиста којих има милионима међу свим народима и земаљама.
-
- Popularno:
- Da li je Srbija 1918. osvojila ili...
- Normalna tema
- Da li su Hrvati normalni kada kupuju...
- Zajednički život pre braka
- Dejt
- Da li će srušiti ''Jugoslaviju''?
- Dokle da cela Srbija finansira Beograd?
- Zbog cega srpski anti-komunisti i...
- Zasto je Srbija dobila pokrajine, a...
- Zasto se ovo desava?
Vlasi — balkanski fenomen
- Začetnik teme Pravi Vlah
- Datum pokretanja
Pravi Vlah
Domaćin
- Poruka
- 4.845
Ајде објасни историјски процес којим током једног миленијума или више на почетку су постојали грађани Римског Царства свуда у том царству а на крају је остала мала група на врло ограниченој територији која је наставила да говори језик основаним на латинском. Другим речима када и где је настао први Румун? Шта су му били мама, шта тата, шта жена a шта деца? Поред језика, која су им била национална обележја? Где им је била држава? Ко им је био краљ? И тако даље.
Крајем дванаестог века знамо да француски Крсташи говоре о територији данашње Бугарске као Влашком а уопште не спомињају Бугаре. За те Крсташе Бугарска је Влашка. А немачки Крсташи спомињају Влахе на териротији данашње Србије. Ако то није био етноним, зашто бу Крсташи бринули о друштвеном сталежу неких хипотетских Срба?
У препискама са Папом Инокентијем трећем, почетком тринаестог века бугарски цар Иван Асен себе поновљено назива царем Бугара и Влаха.
У шестом веку на територији данашње Бугаске спомиња се романски језик као језик мештана.
Khal Drogo
Veoma poznat
- Poruka
- 12.676
Не на Кавказу мего сјеверније, у близини источне обале Азовског мора (језера Меотис). Из писанија Плинија и Птолемеја се не може закључити "ван сваке разумне сумње" да је народ (или племе) Серби иранско. Један историк (Ник Жупанич) је извео закључак да су Серби које Плиније помиње сарматског поријекла, међутим то Плиније не пише већ да (овдје) Сармати пребивају сјеверније од тих народа, међу којима и Срби, са обје стране ријеке Танаис (Дон). Како су и Плиније и Птолемеј били склони уопштавању и нису били упознати са породицом народа које би сврстали под Склавене како су их сврстали аутори VI вијека (Прокопије, Јорданес и каснији) не можемо тврдити "ван сваке разумне сумње" да ти Серби или неки други од именованих народа или племена код Плинија и Птолемеје нису били Словени. У питању су једноставно претпоставке.
Наравно није спорно да не можемо тврдити да постоји веза између Серба које помињу Плиније и Птолемеј I-II са полабским Србима које помиње аутор Фредегерове хронике и Србима у Далмацији које помињу франачки, аеапски и ромејски аутори у IX и X вијеку.
Pravi Vlah
Domaćin
- Poruka
- 4.845
У Америци ја лично примећујем колико неки Иранци изгледају као неки Балканци.
Pravi Vlah
Domaćin
- Poruka
- 4.845
Јесте, та иранска племена су били Сармати. Током барока пољско племство је себе сматрало сарматског порекла. А као што бесумно знаш, на територији Пољске налазе се десетина назива оснивана на реч Срб.
Sarmatism (or Sarmatianism; Polish: Sarmatyzm; Lithuanian: Sarmatizmas) was an ethno-cultural ideology within the Polish–Lithuanian Commonwealth.[1] It was the dominant Baroque culture and ideology of the nobility (szlachta) that existed in times of the Renaissance to the 18th centuries.[1] Together with the concept of "Golden Liberty", it formed a central aspect of the Commonwealth's culture and society. At its core was the unifying belief that the people of the Polish–Lithuanian Commonwealth descended from the ancient Iranian Sarmatians, the legendary invaders of contemporary Polish lands in antiquity.[2][3]
https://en.wikipedia.org/wiki/Sarmatism#:~:text=Poland's "Sarmatians" strove to achieve,noblemen to cultivate the tradition.
Krishna
Elita
- Poruka
- 19.101
Tražio sam ti genetičke dokaze, a ne odokativna zapažanja. Na Andima ima Indijanaca sa dinarizovanim fizionomijama, ali oni genetski nemaju nikakve veze sa balkanskim i drugim evropskim Dinarcima. Klima, geografija i način života su tim Indijancima dali neke karektaristike u izgledu koje podsjete na dinarske. Inače izvorni/drevni iranski narodi nisu izgledali kao današnji Iranci, oni su bili bjelci sjevernjačkog varieteta a današnji Iranci liče na Arape. Ovdekar imaš rekonstrukcije drevnih Iranaca, prvi izgleda kao tipičan Skandinavac a i ostali su evropskog izgleda https://www.theapricity.com/forum/showthread.php?382314-classify-this-proto-indo-iranian-man
Pravi Vlah
Domaćin
- Poruka
- 4.845
Ancient genomes suggest the eastern Pontic-Caspian steppe as the source of western Iron Age nomads
Abstract
For millennia, the Pontic-Caspian steppe was a connector between the Eurasian steppe and Europe. In this scene, multidirectional and sequential movements of different populations may have occurred, including those of the Eurasian steppe nomads. We sequenced 35 genomes (low to medium coverage) of Bronze Age individuals (Srubnaya-Alakulskaya) and Iron Age nomads (Cimmerians, Scythians, and Sarmatians) that represent four distinct cultural entities corresponding to the chronological sequence of cultural complexes in the region. Our results suggest that, despite genetic links among these peoples, no group can be considered a direct ancestor of the subsequent group. The nomadic populations were heterogeneous and carried genetic affinities with populations from several other regions including the Far East and the southern Urals. We found evidence of a stable shared genetic signature, making the eastern Pontic-Caspian steppe a likely source of western nomadic groups.https://www.science.org/doi/10.1126/sciadv.aat4457
Krishna
Elita
- Poruka
- 19.101
Tražio sam ti dokaz da kod današnjih Srba ima skitske/sarmatske genetike pa makar u sitnim procentima.
Pravi Vlah
Domaćin
- Poruka
- 4.845
Део генетике остатака неких Сармата преклапа се са генетиком савремених Срба:
A genetic study published in Nature in May 2018 examined the remains of twelve Sarmatians buried between 400 BC and 400 AD.[78] The five samples of Y-DNA extracted belonged to haplogroup R1a1, I2b, R (two samples), and R1.[79]The eleven samples of mtDNA extracted belonged to C4a1a, U4a2 (two samples), C4b1, I1, A, U2e1h (two samples), U4b1a4, H28, and U5a1.[80]
A genetic study published in Science Advances in October 2018 examined the remains of five Sarmatians buried between 55 AD and 320 AD. The three samples of Y-DNA extracted belonged to haplogroup R1a1a and R1b1a2a2(two samples), while the five samples of mtDNA extracted belonged to haplogroup H2a1, T1a1, U5b2b (two samples), and D4q.[81]
A genetic study published in Current Biology in July 2019 examined the remains of nine Sarmatians from the southern Ural Mountains between 7th–2nd century BC. The five samples of Y-DNA extracted belonged to haplogroup Q1c-L332, R1a1e-CTS1123, R1a-Z645 (two samples), and E1b1b-PF6746, while the nine samples of mtDNA extracted belonged to haplogroup W, W3a, T1a1, U5a2, U5b2a1a2, T1a1d, C1e, U5b2a1a1, U5b2c, and U5b2c.[82]
A archaeogenetic study published in Cell in 2022, analyzed 17 Late Sarmatian samples from 4-5th century AD from the Pannonian Basin in Hungary. The nine extraced Y-DNA belonged to a diverse set of haplogroups, 2x I2a1b1a2b1-CTS4348, 2x I1a2a1a1a-Z141, I1a-DF29, G2a1-FGC725, E1b1b-L142.1, R1a1a1b2a2a1-Z2123 and R1b1a1b1a1a2b-PF6570, while the mtDNA haplogroups C5, H, 2x H1, H5, H7, H40, H59, HV0 I1, J1, 2x K1a, T1a, 2x T2b, U2.[83]
https://en.wikipedia.org/wiki/Sarma...e_2,_Rows_19,_21-22,_25,_90-93,_95-97,_116-78
Krishna
Elita
- Poruka
- 19.101
Grane od R1a, Q, J1, I2b i G2 itd.koje su nađene kod Sarmata ne postoje kod Srba. I2b je stara između 28.0000 i 33.000 godina. I2-Y3120 najjača haplogrupa kod Srba stara oko 2300 godina nije nađena kod Sarmata, niti je nađena neka njena predačka grana
Pravi Vlah
Domaćin
- Poruka
- 4.845
Ајде. А како се генетика савреминх Срба преклапа са генетиком људских остатака пронађених на Балкану од пре два миленијума?
Pravi Vlah
Domaćin
- Poruka
- 4.845
Половина људске генетике долази са мајчине стране, а ти је ниси ни споменуо.
Krishna
Elita
- Poruka
- 19.101
Muška linija je lakša za praćenje. U Evropi ima svega nekoliko mitohondrijalnih haplogrupa, a onih po Y DNK je znatno više. Muškarci su se više kretali, često su ratnici odlazili nekud i uzimali žene iz drugog pokorenog naroda. Sarmatski Srbi bi trebalo da su bili malobrojna ratnička elita koja je pokorila neke Slovene i uzimala njihove žene, te bi se eventualno prisustvo navodnih izvornih nosilaca srpskog imena kod modernih Srba najprije moglo otkriti po direktnim muškim linijama. Ali opet kažem da haplogrupa i grana tipičnih za Sarmate nema kod današnjih Srba. A poljski sarmatizam je bila mitomanija njihove elite koja je prestiža radi tvrdila da ima sarmatsko a ne slovensko porijeklo, jerbo su Sarmati smatrani ratnicima a Sloveni miroljubivim zemljoradnicima.
Pravi Vlah
Domaćin
- Poruka
- 4.845
Није нужно да и етноним и тај један Y-DNA хромозом заједно преживе. Неки мушкарац може преузети етноним по мајчином оцу. На пример ја имам исти R1a као Никола Тесла али сам косооки Куман.
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 32.497
To što imaš kose oči je jedna stvar, ali to što si R1a je povezano s tim što si zajeban ko da si pravi Srbin.
Момчило
Ističe se
- Poruka
- 2.045
OTYKEN - LEGEND
Сибирски Власи!
Zanthe
Početnik
- Poruka
- 34
Imao sam prilike da slušam Rumune koji su posećivali Srbiju, i iznenađen sam njihovom reakcijom na stanje pravoslavlja u Srbiji. I to
1. Čude se koliko malo ljudi ide nedeljom u crkvu - to sam i sam znao
2. Čude se da ljudi posećuju manastire kao istorijske spomenike, i da monasi služe kao turistički vodiči, pri čemu im nezamislivo da niko ne ide u manastir da bi primio savet od monaha i da nije običaj da se ostane na liturgiji.
Inače uticaj koji ima crkva u društvu nije zamisliv u Srbiji
A. Da krenem da iznad presednika parlamenta stoji okačen krst, i da poslanivi, predsednik i vlada polažu zaklwtvu na G
Bibliji
B. U školama postoje male kapelice
C. Svi moraju da uče veronauku, koja je deo obaveznih predmeta za maturu
D. Crkva ima svoja obdaništa i centre za soc.pomoć
I jos mnogo mnogo
Ovo najbolje govori o čemu sam pisao
Zanthe
Početnik
- Poruka
- 34
Moram da ti citiram Vladimira Karića šta kaže u Istoriji Srba iz 1894
Kraljevina Srbija jedina je srpska zemlja, koja dovodi svoje ime od imena našega naroda; ali je postanak toga imena zagonetan, i ako se ono provlači bez malo kroz deset vekova. Po onome što se do danas saznalo, ime Srbije susreće se najpre u književnosti, i to ne kao državno već čisto zemljopisno. Srbiju pominje najpre Konstantin Pofirorodni i za njim, mnogo docnije, pop Dukljanin: obojica opisujući zemlje, u kojima je u njihovo vreme živeo srpski narod.
Konstantin Porfirorodni opisivao je naše zemlje u polovini desetoga veka, pa ređajući redom zemlje u kojima se Srbi do to doba behu nalazili, on je pomenuo i Srbiju (Σερβλια, Srbljija), kazujući u isto doba i gde se nahodila, i ako samo ovlašno, a na ime od Primorja u planinama. Iz daljega opisivanja njegova vidi se, da je on u Srbiju hvatao i sav onaj kraj, što ga danas hvata Bosna. Dukljanin je svoje delo o našim zemljama, misli se, pisao u prvoj polovini dvanaestoga veka, i latinski. Kao kod Konstantina tako je isto i Dukljanin svu Srpsku zemlju podelio na Primorje i Srbiju, samo što je jasnije obeležio oba dela. On veli: Primorje je predeo voda koje s planina na južnu stranu u more teku, a Srbija je predeo voda, koje s planina teku k severu i utiču u veliku reku Dunav. Po Dukljaninu Srbija se zvala i Zagorjem, a podeljena je bila na dve pokrajine: Bosnu od Drine na zapad, i Rasu, od Drine, na istok, do Lipljana.
Od kako su Porfirorodni i Dukljanin ime "Srbija" u svojim delima izneli, od to doba ono se u književnosti nije više gubilo. Svi docniji pisci, koji su što o našim zemljama pisali, pa na posletku i srpski, pozajmljivali su ga od ove dvojice, katkad u istome smislu, dakle u zemljopisnom, katkad pak i u političnom; ponekad mu zemljište pomerajući a ponekad i sužujući. No i ako je se književnost ovoga imena tako čvrsto držala, i ako je Mavro Orbini u početku sedamnaestog veka, u jednom svom delu izneo čak i grb Srbije, opet mi do ovoga veka (XIX – p. p.) ne vidimo da "Srbija" označava ni državu niti kakvu drugu političku jedinicu. Moglo bi se istina misliti da je u Konstantinovo pa i u Dukljaninovo vreme Srbija doista postojala kao država, i u granicama koje su joj obojica približno odredili, pa da je tek docnije, sa raspadom njenim na Bosnu i Rašku, dakle sa nestankom političnoga jedinstva i zajedničko ime državno izgubilo. Ovo bi se moglo misliti i po tome, što se u tituli Ugarskih kraljeva još od 1202. godine nahodi i titula: Rex Serviae, i što se "Srbija" pominje u latinskoj korespondenciji papa, koju su vodili o našoj zemlji zbog verskih i crkvenih poslova. Ali i ako bi uzeli da je verno predanje, koje je ime srpske države, prve nazvane imenom našega naroda, i posle nestanka njenoga moglo biti predano Ugarskim kraljevima i Rimskim papama, onda je doista čudnovat fakat, da nam to ime ne kazuje nijedan od naših, srpskih, spomenika, među svima koji su do naših dana dospeli. Po spomenicima, koji su nam do ruku došli, ne vidi se nikako da je kroza svo vreme, ni ranijega ni docnijeg, sređenijeg, državnog života, ime "Srbija" kao ime državno ili kao zemljopisno i kako u životu bilo. Šta više, to se ime i ne pominje ni kako, ni ma u kakome značenju. Ni jedan od starih srpskih vladalaca, bio on župan, car ili despot, nije se nikada ni nazivao ni potpisivao vladaocem od "Srbije" i ako je onda bio običaj da pri potpisu ređaju zemlje kojima vladahu. Iz pisama, povelja i t. d. koje su do danas sačuvane vidi se, da su se vladaoci naši zvali: ban Bosanski, župan Raški, i t. d. ili docnije, kad već veći deo Srba beše ujedinjen: kralj, car Srbima ili svima Srbima. Pa ni docnije, kad srpska država propade, dakle za Turaka, "Srbija" se ne pominje ni kako, ni kao cela pokrajina niti kao deo nekoga vilajeta. No u celoj ovoj stvari najznačajnije je to, što je ime "Srbija" neznano bilo, gotovo još do početka ovoga veka, ne samo narodu srpskom oko naše današnje kraljevine nego i Srbima, koji u to vreme življahu na ovome komadu Srpske Zemlje. Begunci iz naših krajeva, koji se ispred sile turske uklanjahu u susedne zemlje u Austriji, ne behu tamo poznati pod imenom Srbijanaca već pod imenom Rašana. Tako ih zovu ne samo Austrijski i Ugarski pisci već i srpski.
No ma da je pojam o "Srbiji" u toku vremena i u srpskoj književnosti već sređen bio, opet, kad se u početku ovog veka, bunom od 1804 godine, poče zametati klica našoj kraljevini, u njoj se znalo samo za predeona imena: Šumadiju, Mačvu, Kolubaru, Jadar, Stari Vlah i t. d. ... U toku pak vremena, pošto se Srbija Miloševom bunom koliko toliko oslobodila i stala na svoje noge, potreba jednoga državnog imena učinila je, te je, u književnosti već primljen naziv usvojen i od uređene državne vlasti. Tada se ime "Srbija" poče naglo utvrđivati u svim slojevima našega naroda, koje kroz školu, koje kroz knjigu, administraciju i saobraćaj, tako, da su danas sva ona predeona imena potisnuta u drugi ili treći red, a poneka gotovo i sa svim zaboravljena.
Ime, dakle, naše države skovano je, ili se bar javilo najpre u tuđoj književnosti, kao što svedoči i sam oblik reči "Srbija". Ovo je ime u toku vekova iz tuđih književnosti prešlo u srpsku, a iz ove u narod. Na posletku se, kao što smo videli, svršilo s tim, što je ono doista i postalo imenom jedne srpske države.
Kraljevina Srbija jedina je srpska zemlja, koja dovodi svoje ime od imena našega naroda; ali je postanak toga imena zagonetan, i ako se ono provlači bez malo kroz deset vekova. Po onome što se do danas saznalo, ime Srbije susreće se najpre u književnosti, i to ne kao državno već čisto zemljopisno. Srbiju pominje najpre Konstantin Pofirorodni i za njim, mnogo docnije, pop Dukljanin: obojica opisujući zemlje, u kojima je u njihovo vreme živeo srpski narod.
Konstantin Porfirorodni opisivao je naše zemlje u polovini desetoga veka, pa ređajući redom zemlje u kojima se Srbi do to doba behu nalazili, on je pomenuo i Srbiju (Σερβλια, Srbljija), kazujući u isto doba i gde se nahodila, i ako samo ovlašno, a na ime od Primorja u planinama. Iz daljega opisivanja njegova vidi se, da je on u Srbiju hvatao i sav onaj kraj, što ga danas hvata Bosna. Dukljanin je svoje delo o našim zemljama, misli se, pisao u prvoj polovini dvanaestoga veka, i latinski. Kao kod Konstantina tako je isto i Dukljanin svu Srpsku zemlju podelio na Primorje i Srbiju, samo što je jasnije obeležio oba dela. On veli: Primorje je predeo voda koje s planina na južnu stranu u more teku, a Srbija je predeo voda, koje s planina teku k severu i utiču u veliku reku Dunav. Po Dukljaninu Srbija se zvala i Zagorjem, a podeljena je bila na dve pokrajine: Bosnu od Drine na zapad, i Rasu, od Drine, na istok, do Lipljana.
Od kako su Porfirorodni i Dukljanin ime "Srbija" u svojim delima izneli, od to doba ono se u književnosti nije više gubilo. Svi docniji pisci, koji su što o našim zemljama pisali, pa na posletku i srpski, pozajmljivali su ga od ove dvojice, katkad u istome smislu, dakle u zemljopisnom, katkad pak i u političnom; ponekad mu zemljište pomerajući a ponekad i sužujući. No i ako je se književnost ovoga imena tako čvrsto držala, i ako je Mavro Orbini u početku sedamnaestog veka, u jednom svom delu izneo čak i grb Srbije, opet mi do ovoga veka (XIX – p. p.) ne vidimo da "Srbija" označava ni državu niti kakvu drugu političku jedinicu. Moglo bi se istina misliti da je u Konstantinovo pa i u Dukljaninovo vreme Srbija doista postojala kao država, i u granicama koje su joj obojica približno odredili, pa da je tek docnije, sa raspadom njenim na Bosnu i Rašku, dakle sa nestankom političnoga jedinstva i zajedničko ime državno izgubilo. Ovo bi se moglo misliti i po tome, što se u tituli Ugarskih kraljeva još od 1202. godine nahodi i titula: Rex Serviae, i što se "Srbija" pominje u latinskoj korespondenciji papa, koju su vodili o našoj zemlji zbog verskih i crkvenih poslova. Ali i ako bi uzeli da je verno predanje, koje je ime srpske države, prve nazvane imenom našega naroda, i posle nestanka njenoga moglo biti predano Ugarskim kraljevima i Rimskim papama, onda je doista čudnovat fakat, da nam to ime ne kazuje nijedan od naših, srpskih, spomenika, među svima koji su do naših dana dospeli. Po spomenicima, koji su nam do ruku došli, ne vidi se nikako da je kroza svo vreme, ni ranijega ni docnijeg, sređenijeg, državnog života, ime "Srbija" kao ime državno ili kao zemljopisno i kako u životu bilo. Šta više, to se ime i ne pominje ni kako, ni ma u kakome značenju. Ni jedan od starih srpskih vladalaca, bio on župan, car ili despot, nije se nikada ni nazivao ni potpisivao vladaocem od "Srbije" i ako je onda bio običaj da pri potpisu ređaju zemlje kojima vladahu. Iz pisama, povelja i t. d. koje su do danas sačuvane vidi se, da su se vladaoci naši zvali: ban Bosanski, župan Raški, i t. d. ili docnije, kad već veći deo Srba beše ujedinjen: kralj, car Srbima ili svima Srbima. Pa ni docnije, kad srpska država propade, dakle za Turaka, "Srbija" se ne pominje ni kako, ni kao cela pokrajina niti kao deo nekoga vilajeta. No u celoj ovoj stvari najznačajnije je to, što je ime "Srbija" neznano bilo, gotovo još do početka ovoga veka, ne samo narodu srpskom oko naše današnje kraljevine nego i Srbima, koji u to vreme življahu na ovome komadu Srpske Zemlje. Begunci iz naših krajeva, koji se ispred sile turske uklanjahu u susedne zemlje u Austriji, ne behu tamo poznati pod imenom Srbijanaca već pod imenom Rašana. Tako ih zovu ne samo Austrijski i Ugarski pisci već i srpski.
No ma da je pojam o "Srbiji" u toku vremena i u srpskoj književnosti već sređen bio, opet, kad se u početku ovog veka, bunom od 1804 godine, poče zametati klica našoj kraljevini, u njoj se znalo samo za predeona imena: Šumadiju, Mačvu, Kolubaru, Jadar, Stari Vlah i t. d. ... U toku pak vremena, pošto se Srbija Miloševom bunom koliko toliko oslobodila i stala na svoje noge, potreba jednoga državnog imena učinila je, te je, u književnosti već primljen naziv usvojen i od uređene državne vlasti. Tada se ime "Srbija" poče naglo utvrđivati u svim slojevima našega naroda, koje kroz školu, koje kroz knjigu, administraciju i saobraćaj, tako, da su danas sva ona predeona imena potisnuta u drugi ili treći red, a poneka gotovo i sa svim zaboravljena.
Ime, dakle, naše države skovano je, ili se bar javilo najpre u tuđoj književnosti, kao što svedoči i sam oblik reči "Srbija". Ovo je ime u toku vekova iz tuđih književnosti prešlo u srpsku, a iz ove u narod. Na posletku se, kao što smo videli, svršilo s tim, što je ono doista i postalo imenom jedne srpske države.
psmaniac
Veoma poznat
- Poruka
- 11.836
Како се оно зваше Декабалова престоница?
СармицеГетуза?
Zanthe
Početnik
- Poruka
- 34
Ne znam da li ti je neko odgovorio. Rumâni I jezik rumână ili rumânește (u jednom od dijalekata rumânieșce - rumânješće).
Inače sam čitao ali zaboravio izvor kako je Čaušesku uspeo da u engleskom da promeni naziv iz Rumania ili Roumania u Romania. U ostalim jezicima je ovo U ostalo (Rumänisch, Rumeno, itd) nešto kao što Türkiye pokuŝava Turska.
Inače neposredno samo vezano za ovu temu je da koliko smo svi ovde nemarni prema istoriji. Tek su sredinom 2000tih objavljeni (tj.postali poznati široj javnosti popisi Kraljevine Srbije i Jugoslavije) gde su u stvari videlo da termin Vlasi uopšte nije korišćen do 1945.godine u Srbiji, već Rumuni. Ja sam i gotovo svi mislili da je termin Vlasi korišćen oduvek i brkao sa Aromunima.
Druga stvar su upisi u crkvene matične knijge. Ko sad želi da uzme recimo izvod za pretke pre 1945. godine a ovog porekla je, dobiće izvod sa nacionalnošću pretka Rumun.
Inače ovom temom šta se dogodilo posle 1945. godine i kako je došlo do preimenjovanja niko se nije bavio od istoričara do nedavno. Pre neki dan bila je neki simpozijum u Institutu za noviju istoriju Srbije, gde je jedan od referata bio "Pokušaj stvaranja nove nacionalne manjine u severoistočnoj Srbiji posle 1945.godine". Jedva čekam da izađe zbornik da vidim do čega su došli u istraživanju arhiva.
Nenad1331
Domaćin
- Poruka
- 4.064
Zar nisu istoričari u Kraljevini Jugoslaviji bili stanovišta da su Vlasi u Srbiji samo porumunjeni Srbi? I dan danas na srpskoj vikipediji se može pronaći ovakva tvrdnja.
Zanthe
Početnik
- Poruka
- 34
O to je interesantna priča. Cela ideja je u stvari austrijska teorija da su Koruški Slovenci u stvari Nemci, nešto protiv čega se YU borila do samog raspada (Austrija je delila Slovence na Slovence i Windisch).
To je pozajmio etnolog Tihomir Ðorđević i izdao na francuskom i engleskom brošuru o tome 1919, kada se javio spor oko granica u Banatu. Sem njega niko više se nije bavio tom teorijom, ali je preuzimana u nekoliko radova posle 2.sv.rata (ukupno 2 jer se na ovu temu ama baš uopšte nije pisalo).
Tako da je stvorena u Kraljevini, a upotrebljevana u SFRJ.
Inače austrijska teorija pošto je služila za nasilnu asimiliaciju za vreme nacizma, je bila proglašena rasističkom i nacističkom i zabranjeno je njeno promovisanje, ali se Austrija pravdala da je onim Slovencima koji se izjasne kao Slovenci dala prava na osnovu obaveza iz 1955., dok se za one koji su se smatrali Windisch pravdala da je privatila samo zaštitu Slovenaca ali ne i Windisch.
Inace ja sam za tu teoriju relativno skoro čuo, jer za razliku od Windisch koja se primila, ova ama baš uopšte nije (nemačka kultura i jezik su mnogo prestižniji nego srpski ili rumunski tako da nije bilo nikakve prednosti)
I kao svuda na Balkanu je sada među običnim svetom i pseudoistoričarima pozivanje vrši na što stariju prošlost i što slavnije junake (Tračani u Trijanskom ratu, Eneida, Kralj Sirmios koji je pobedio Filipa II i Aleksandra, tj.cela istorija Tribala, rimski carevi rođeni u Srbiji a posebno Konstantin i Justinijan, Sv.Pavle koji je ovde vrsio misionarsku delatnost i sl.)
Casual Observer
Buduća legenda
- Poruka
- 48.601
Izvor za tvrdnju?
Casual Observer
Buduća legenda
- Poruka
- 48.601
Kuman? Kako sad to?
Casual Observer
Buduća legenda
- Poruka
- 48.601
Previše im je tamna kosa i ten za to.
