Зезаш се, мало се рекреираш, ако.
Наравно да се шалим; покушавам да објасним, тако што поставим ствари у мало другачију матрицу, како (и колико) неке ствари звуче чудно. Људи би волели да су неке ствари истина када се тичу сопственог народа и онда зато што нешто звучи толико привлачно, одбијају да размишљају и спремни су да поверују и у најбесмисленије глупости. То ти је, отприлике, као када родитељ идеализује своје дете. У умовима многих родитеља њихов син је чисти геније, нови Никола Тесла и будући лидер планете (интелектуални, спортски, политички и у сваком другом смислу). А у стварности, син пуши, користи дроге, муља са оценама и хвата другарице из одељења за груди и дупета као мали хормонални напаљенко. То што има двојке је зато што га не разумеју; паметнији је он и од наставника. Када се дође у школу због његовог трећег укора, онда то мора да је то због тога што су се школски психолог, директор и родитељ колеге за којег је под упитником да ће моћи сопствену децу имати јер је претрпео случајно за време малог одмора трауму која је довела до изузетно велике контузије тестиса, уротили заједно да спрече велики гениј мале Теслине реинкарнације. И таква деца тако после одрасту и у неваљалке; често криминалце, зато што родитељи све њихове негативне стране правдају и бирају свесно да игноришу. То чине и када се ради о чистим психопатама.
Много пута људима нешто звучи толико привлачно да би, просто, волели да је истина, чак и када и они сами знају да она то није. Било зато што би права истина била превише болна за прихватити, било зато што лаж о којој говоримо звучи толико дивно да одатле црпимо и неку енергију. Ја знам неке људе који су водили тешке животе и сходно приликама борили се са депресијом; за њих је аутохтонистичка прича једна својеврсна врста лека за главу; веровањем у њу (ако већ не верују у Бога, пошто говорим сада о другачијој заједници) лакше се национално идентификују са широм (великом) заједницом којој припадају и тај осећај посебности им помаже да лакше саставе крај са крајем у својој глави. Али ја се могу обући као председник филхармоније и отићи у ресторан или у кафић, представљајући се тако...али то ме, на крају крајева, неће учинити да сам то, колико год ја будем веровао.
На овом примеру које сам постављао...између приче Српске аутохтонистичке школе и наратива по којим би давно пре Римљана и Словена на територији Србије требало да буде извориште Турака или Мађара, нема практично
никакве разлике. Ради се о истој псеудонаучној методологији; о потпуно идентичним приступима, разматрањима, количини објављене литературе, изворима на којима се заснива. Ништа није другачије. Заједничко им је и то што у Мађарској има људи који мисле да су јединствени и да је тај феномен специфичан само код њих, као што наши људи мисле да по целој планети нема скоро свака нација свог Деретића (и сличне). Паралелу сам, стога, повукао, јер су људи много склонији да прихвате реалност онда када се ради о
оним другим. У овом случају, нема проблема никаквих да се перципира митоманија других народа, управо из тог разлога. Али сопственог...е то је много тешко...баш као што нам је много лако када видимо на ТВ да је серијски убица био ухваћен коначно и приведен правди, али када чујемо да неко то прича у вези нашег рођеног брата, онда то постаје толико тешко; чак иако смо видели плочице које је сакрио са капљицама крви иза ормара; чак ако смо и лично познавали жену коју је највероватније силовао и потом удавио (и била нам драга и у извесној мери недостаје). Што је све у
извесној мери и разумљиво, јер када је нешто мозгу толико тешко да поима, он тражи решење зато што је истина за њега нешто толико страшно и језиво, да би га можда одгурнула са ивице Бранковог моста.
