Velike bitke

[Nina]

 

[Nina]

Aleksandar Veliki ili Makedonski (336-323. godine p.n.e.) je krenuo u osvajanje Persije 334. Pored Makedonaca u vojsci su bili Grci iz mnogih polisa kao i jedinice Tračana, Ilira i Peonaca. Kada je prešao Helespont više se nikada nije vratio u Makedoniju.

Bitka kod Isa

Bitka kod Isa (današnji turski grad Iškenderun (tursko ime za Aleksandra je Iškender) odigrala se u novembru 333. p. n. e. između vojske Aleksandra Makedonskog i persijske vojske Darija III. Aleksandar Makedonski u toj bici pobeđuje Darija III. Bitka kod Isa je bila odlučna Aleksandrova pobeda i označava početak kraja Persije. Makedonce i njihove grčke saveznike je predvodio Aleksandar Makedonski. Ta vojska je imala 5.000 konjanika i 26.000 pešaka. Persijska vojska je imala 30.000 grčkih plaćenika, 40.000 persijskih pešaka, 20.000 persijskih konjanika i 10.000 persijskih besmrtnika.

Bitka se odvijala kod grada Isa, koji je blizu današnjeg Iskenderuma u Turskoj, na samoj granici sa Sirijom na obali Mediterana. Dve protivničke strane su se bile postavile na suprotne strane reke Pinar. Na tom području razmak između zaliva i planina je samo 2,6 km, tako da to nije bilo pogodno mesto za veću vojsku.Besmrtnici su bili teška pešadija, koja je stalno brojala 10.000 ljudi. Ubijeni ili ranjeni bi se odmah zamenjivali novima.

Bitka kod Isa je bila odlučna Aleksandrova pobeda i označava početak kraja Ahemenidske Monarhije. Po prvi put su Persijanci izgubili, a da je Darije vodio bitku. Posle bitke Darije beži do Eufrata, a Aleksandar zarobljava skoro celu njegovu porodicu. Aleksandar ga ponovo pobeđuje u bitki kod Gaugamele.
Posle pobede kod Isa, Aleksandar je zauzeo čitav zapadni deo Persijske države (Siriju, Fenikiju, Palestinu i Egipat).

 

[Nina]

Bitka kod Gaugamele

Bitka kod Gaugamele odigrala se 1. oktobra 331. p. n. e. između makedonske vojske pod komandom Aleksandra Makedonskog i persijske vojske pod komandom Darija III.Aleksandar Makedonski je odneo pobedu nad daleko brojnijom persijskom vojskom.

Posle bitke kod Gaugamele Aleksandar III. Makedonac je postao Aleksandar Veliki i bio spreman da preuzme persijsku krunu. Nekoliko dana kasnije ušao je u Vavilon,Suzu i samu prestonicu Persije, Persepolj.Persepolj je spalio kao osvetu za Persijsko spaljivanje Atine. Kada se oženio ćerkom ubijenog persijskog cara Darija III, proglasio se za naslednika persijskog cara.

Tamo se nije dugo zadržao, jer je krenuo u poteru za Darijem. Darije III. izdali su i ubili njegovi zapovednici - pri čemu je Aleksandar dao ubiti svoje ubice i sahraniti ga uz najveće počasti.

Pošto je učvrstio svoju vlast u Persiji Aleksandar je 327. godine p.n.e. krenuo je na istok prema Indiji . Iako je ostvarila veliku pobedu Aleksandrova vojska je odbila da nastavi pohod na Indiju i Aleksandar je morao da se povuče u Vavilon gde je i umro, najverovatnije od malarije.

.

 

[Nina]

10. ili 11. juna 323. p. n. e., Aleksandar je preminuo u palati Navuhodonosora II, u Vavilonu, u 32. godini. Postoje dve različite verzije Aleksandrove smrti, koje se malo razlikuju u detaljima. Plutarhov izveštaj kaže da se otprilike 14 dana pre svoje smrti, Aleksandar zabavljao sa admiralom Nearhom i proveo noć i sledeći dan pijući sa Medijem iz Larise. Aleksandar je dobio groznicu, koja se pogoršavala sve dok nije mogao da govori. Običnim vojnicima, koji su bili zabrinuti za njegovo zdravlje, je bilo dozvoljeno da prođu pored njega dok im je on ćutke mahao U drugom izveštaju, Diodor pripoveda da je Aleksandar patio od bolova nakon što je popio veliki pehar nepomešanog vina u čast Herakla, nakon čega je usledilo 11 dana slabosti; međutim nije dobio groznicu, već je umro posle neke agonije. Arijan je takođe ovo pomenuo kao alternativu, ali je Plutarh izričito demantovao ovu tvrdnju.

Prikaz procesa sahrane Aleksandra iz 19. veka, prema opisu Diodora sa Sicilije.

S obzirom na sklonost makedonske aristokratije ka ubistvu, u višestrukim izveštajima o njegovoj smrti prikazana je prljava igra. Diodor, Plutarh, Arijan i Justin su svi pominjali teoriju da je Aleksandar otrovan. Justin je naveo da je Aleksandar bio žrtva zavere o trovanju, Plutarh je to odbacio kao izmišljotinu dok su i Diodor i Arijan rekli da su to pominjali samo radi kompletnosti.Izveštaji su ipak bili prilično dosledni u optuživanju Antipatera, koji je pre toga bio uklonjen sa mesta regenta Makedonije i koji je bio u zavadi sa Olimpijadom, kao glavnog čoveka zavere. Antipater je možda svoj poziv u Vavilon shvatio kao smrtnu kaznu i pošto je video sudbinu Parmeniona i Filote Antipater je navodno organizovao da Aleksandra otruje njegov sin Jola, koji je bio Aleksandrov točilac vina. Čak je postojala sugestija da je i Aristotel možda učestvovao.

Najjači argument protiv teorije o trovanju je činjenica da je između početka Aleksandrove bolesti i smrti prošlo dvanaest dana; takvi otrovi dugog dejstva verovatno nisu bili dostupni. Međutim, u dokumentarcu Bi-Bi-Sija iz 2003. godine koji istražuje Aleksandrovu smrt, Leo Šep iz Nacionalnog centra za otrove Novog Zelanda je rekao da je biljka bela kuka (Veratrum album), koja je bila poznata u antici, možda korišćena u trovanju Aleksandra

 

[Nina]

Aleksandar seče Gordijev čvor , naslikao Žan-Simon Bertelemi, 1767.

U Anadoliji se nalazilo antičko mesto Gordijum, koje je bilo prestonica Frigije. Frigija je ostala bez kraljeva i jedno proročanstvo je reklo
da prvi čovek koji uđe u grad sa volovskom zapregom treba postati kralj. Jedan siromašan seljak Mida na taj način postaje kralj.

Mida svoju volovsku zapregu posvećuje jednom od bogova te je vezuje izuzetno komplikovanim čvorom. Proročište predviđa da će onaj ko odveže čvor postati kralj Azije. Aleksandar Makedonski dolazi da reši čvor. Nije ga mogao rešiti na uobičajen način, izvukao mač, snažno zamahnuo i isekao jednim udarcem. Aleksandar je rešio ovaj problem, ali očigledno na svoj način. Sintagma gordijev čvor je sinonim za veliki problem koji se veoma lako rešava.

 

[Nina]

Bitka na Ivankovcu

Ivankovac je brdo kod Ćuprije, na desnoj obali Velike Morave, na kojem su se 18. avgusta 1805. ustanici u Prvom srpskom ustanku sukobili sa turskom vojskom.

Pre bitke na frontu širokom 15 kilometara, a dubokom 4 kilometara, Srbi su rasporedili svoje snage. Vojsku su sačinjavali odredi Petra Dobrnjca, Milenka Stojkovića i Stojan Kozara. Ove tri grupacije, sačinjavale su osnovu srbskih položaja na desnoj obali Morave. Kao pojačanje uz njih su se nalazili odredi Ilije Stojišića, koji je komandovao homoljcima, zatim gornje-resavski odred Paula Matejića i odredi crnorečana, pod komandom Milisava Crnorečanina. Kao rezerva bio je i Stevan Sinđelić sa svojim Resavcima. Zadatak ove grupacije bio je zatvaranje pravca, kojim se preko Resave i pomoravlja moglo da izbije na Smederevo, a odatle u Beograd. Međutim odmah se postavilo pitanje, mogu li ovako raštrkani na veoma širokom frontu, srpski odredi branit sve eventualne pravce turskih napada. Strahovalo se da će Turci biti u mogućnosti da se probiju i opkole pojedine delove srbskih odreda, što bi ih i razjedinilo i učinilo lakšim za likvidaciju. Takođe se uzimalo u obzir da su Turci bolje opremljeni i brojčano nadmoćniji.

Smatrajući prvi pravac opasnijim, jer je vodio kroz Šumadiju, koja je bila snažno obuhvaćena ustankom, Hafis-paša je odlučiio da napada preko Ivankovca. Topografski položaj pogodan za odbranu na Ivankovcu ustanici su dva dana pred bitku, na predlog Petra Dobrnjca na brzinu utvrdili, podizanjem tri šanca sa palisadama. Na padinama zapadno od šančeva bila su dva reduta.

Hafis-paša je 18. avgusta ujutro napao ustanike. Hafiz-pašina vojska je bila sakupljena u rejonu Niša. Turska vojska nije raspolagala topovima. Glavnina turskih snaga zaposela je položaje na Vezirovom brdu. U isto vreme, dve turske kolone zaobišle su Ivankovac sa istoka i zapada i zaposele Supsku i Senj. Udarom sa Vezirovog brda Supske i Senja Hafiz-paša je računao da će ako ništa, barem potisnuti Srbe i otvoriti svojoj vojsci put do Beograda. U osvit zore, 6. avgusta 1805- izvršen je napad na srbske položaje. U napad je prva krenula konjica. U susret im je iz šanca krenula šest srbskih konjanika. U isto vreme od Turaka izdvojila se grupa da podeli megdan na Kraljevom polju. Megdan je trajao dok turski konjanici nisu došli u domet srbskih pušaka. U tom mahu iz šanca izađoše pešaci i opališe jedan plotun a potom se vratiše u šanac. Dok je jedna kolona Turaka napadala šanac, druga je pokušavala da se preko reduta probije do istog. Posle kraćeg puškaranja posada prednjeg reduta se povukla u zadnji. Besnim napadima turske konjice na redute i šančeve, kasnije se priduržila i turska pešadija u napadu na manji šanac. Tek predveče su Turci uspeli da osvoje manji šanac, kad se posada šanca povukla u veći šanac.

Srpski ustanik bećar

Pošto su Srbi napustili prvi redut, Turci su napali drugi, kojim je komandovao Kara-Steva iz Prova. Tek posle jednog časa je srpska posada morala da napusti i ovaj redut. Tada su Turci preuzeli napad na veliki šanac. Padine Ludog brda, koje se uzdizalo severo-zapadno od šanca su otežavale turskoj konjici da iskoriste pun potencija. Napade sa istočne strane onemogućavalo je korito Ivankovačke reke (reka Mirosava), a sa južne strane konjicu je u napadu onemogućavao gust šljivar. U toku dana Turci su izvršili dvadeset napada na srpske položaje, ali su svi bili odbijeni. Pojava srbske vojske na Ludom brdu, učinila je ranjivim levi turski bok. Turci su pod okriljem noći napustili Ivankovac, čime su borbe završene. Uskoro je došao u pomoć vožd Karađorđe, i pridružio se Stojkoviću na položajima iznad Paraćina. Turci su ustanike napadali 20. avgusta još tri puta i bili su uspešno odbijeni, zbog toga se Hafiz-paša povukao prema Paraćinu. Ostavio je ustanicima bogat ratni plen.

Boj na Ivankovcu je bio prvi sukob ustanika sa turskom carskom vojskom. Do tada su se borili samo sa vojskom uzurpatora vlasti, dahija. Ova pobeda je imala veliki moralni odjek u celom pašaluku i ojačala samopouzdanje ustanika i doprinela uspesima u borbama za oslobođenje od turske vlasti. U drugoj polovini 20. veka na mestu bitke izgrađeno je spomen obeležje.

Na mestu bitke, gde je podignut spomenik postoje još uvek delimično očuvani palisadi od šančeva na Ivankovcu.

 

[Nina]

 

[Nina]

Ubistvo Hafiz-paše

Pojedini istorijski izvori navode neobične okolnosti ranjavanja i potonje smrti turskog komandanta Hafiz-paše. Naime, centralnu ulogu u ovom činu igra izvesni pisar u srpskoj vojsci, Stevan Stevanović- Steva. Karađorđe je noću iskopao šančeve na brdu iznad Paraćina i postavio topove. U toku noći Stevan Stevanović, pisar u vojsci došao je pijan i razgledao topove. Potom se obrati rečima Karađorđu: „Čuješ gospodaru, da izbacim ja jedan top na Turke.” Karađorđe mu je odvratio rečima: „Ostavi se sprdnje, Boga ti.” „Molim ti se gospodaru, samo da pogodim u onaj konak.” „Zar da ubiješ pašu”, odgovori Karađorđe u šali. „Pa da ga ubijem,” odgovori Stevan. Karađorđe je tada zbio šalu rečima da, ako ubije pašu, deca će mu pomreti od bosotinje i groznice, jer neće imati ko da im kupi patice. Stevan je tada to potvrdio rečima: „Baš, ako će, nego da mi dopusti sreće tvoje.” Karađorđe kome je tada dosadilo, reče Stevanu da odlazi. Tada se umešao Janko Katić, rečima: „Gospodaru, čovek te zakle u sreću, podaj mu šta ti ište, ako ništa, barem će uznemiriti Turke.” Karađorđe tad usta sa lafeta topa i reče mu: „E pa udri kad si toliko navalio.” Pošto je dobio dozvolu od Karađorđa, on je ispalio jedno đule iz topa, pogodivši Hafiz-pašin konak sa rečima:„Vidite ja ubih pašu.” „Kud će njegove sirote”, odgovori mu Karađorđe. Hitac se potom sručio na nogu turskog komandanta, teško ga ranivši. Sutradan je Karađorđu došla delegacija Paraćinskih Turaka i Srba, 3 Srbina i 4 Turčina. Karađorđe ih primi rečima: „Kojekude, a kamo Turci.” „Beg Đorđija, vala nijesi toliki junak, koliko ti daje Bog”, odgovori mu najstariji Turčin. „Vala neka je bogu”, uzvrati mu Karađorđe. Turčin mu tada objasni da kada je Hafiz paša došao sa onolikom vojskom, u Paraćinu su mislili da nema cara koji ga može zaustaviti, a kamoli siroma Milenko. Posle boja je paša na okupu u konaku rekao:„Vala nas Milenko osramoti, vala neka, eno je došao i onaj Crni Pas, zato sutra da udarimo, samo jednu kuburu da izbacimo, pa da se vatamo za sablje”. Turčin mu tada objasni da je palo đule, da su svi ustuknuli i povikali Medet. Turci mu tada priznaše predaju samo u obraz da im ne dira, a Karađorđe im reče da on neće preći granicu pašaluka u Paraćin, nego samo da iznesu tezge sa odećom i hranom, jer se vojska podrala u toku boja. Hafiz-paša je preminuo na putu do Niša. Interesantan je podatak da i turski izvori navode kako je konak iznenada pogodilo đule, nateravši pašu na povlačenje prema Nišu

Jedni izvori navode da su sutradan ustanici gonili pašinu vojsku preko Paraćina do granice pašaluka, a zatim se vratili na Ivankovac. Drugi, pak, navode pregovore Karađorđa sa delegacijom paraćinskih Turaka, što je osiguralo da ustanici odustanu od napada na ovaj grad, jer je on pripadao Leskovačkoj nahiji i nije bio u sastavu Beogradskog pašaluka

 

[Nina]

Marička bitka

Marička bitka ili boj kod Černomena, odigrala se na reci Marici u petak 26. septembra/9. oktobra po novom kalendaru 1371. petnaestak godina nakon Dušanove smrti, između snaga Osmanskog carstva pod vođstvom rumelijskog beglerbega Lala-Šahina i srpskih snaga koje su brojale oko 60.000 ljudi (70.000 po Halkokondilu). Srpsku vojsku predvodili su kralj Vukašin i njegov brat despot Jovan Uglješa. Obojica su poginuli u bici.

Ova bitka predstavlja početak osmanlijskih osvajanja teritorija kojima je vladao srpski car Stefan Uroš IV Dušan (1308-1355) u narodu poznat kao Dušan Silni, i početak brze propasti srpskog srednjovjekovnog carstva.Dve vojske sukobile su se kod Černomena (grčki Ormenio) u oblasti Evros.

U to vreme, Turci su osvojili vrlo malo teritorije na Balkanskom poluostrvu, ali su držali nekoliko dobro utvrđenih gradova, među kojima je i Drinopolje, uporište snaga Lale Šahina. Turci su, tako, u to vreme tek napravili mostobran između Male Azije i Evrope, odnosno Balkana.

Od Maričke bitke počele su velike seobe srpskog i šire balkanskog stanovništva.

Pokolj koji se zatim dogodio kod Černomena na Marici gotovo da niko iz srpske vojske nije preživeo. Nakon boja, Turci su mesto nazvali "Sirf sindigi" - "Mesto pogibije Srba".

Nijedan savremenik nije opisao detalje sukoba. Ali, prema uglavnom vrlo šturim i kasnijim svedočenjima, može da se zaključi da se nije radilo o uređenom sudaru u skladu sa viteškim načelima vojevanja iz srednjeg veka, nego o iznenadnom i vrlo uspešnom turskom prepadu na potpuno nepripremljene srpske trupe.

Ipak, izgleda da je bar u početku pohod vojske Vukašina i Uglješe na Turke ukazivao na povoljan ishod. Despot Uglješa bio je obavešten u leto 1371. godine da glavnina turske vojske zajedno sa sultanom Muratom ratuje u Anadoliji (protiv suparničkih seldžučkih begova). Hitno je pozvao brata Vukašina – koji se u junu te godine sa sinom Markom i svojom vojskom kod Skadra pripremao da napadne Nikolu Altomanovića – da mu se pridruži. Moguće je da su se kralju i despotu priključili još neki srpski feudalci s juga, iako o tome ne postoje pouzdani podaci. Uglješini neposredni susedi bili su i oblasni gospodari braća Dejanovići (Konstantin i Dragaš), kao i vojvoda Bogdan (Ljutica Bogdan iz narodnih pesama).

U pozno leto dve srpske vojske su s raznih strana krenule na dogovoreni sastanak, s ciljem da udare na Turke i da ih proteraju iz Jedrena, a ako bude moguće i iz drugih mesta s Balkana. Negde na dan hoda od Jedrena celokupna srpska vojska, koja je brojala nekoliko desetina hiljada vojnika (monah Isija kaže da ih je bilo „šesdeset tisuća”), ulogorila se na reci Marici, pored mesta Černomena. Znajući da su brojčano mnogo nadmoćniji od turske vojske koja je preostala u Jedrenu, Srbi su izgleda već unapred računali na laku pobedu. Opreznost ni organizovanost ovog u suštini čisto feudalnog vojnog saveza nije bila velika.

Prema turskim letopisima, rumelijski beglerbeg Lala-Šahin poslao je poslanike u srpski logor kako bi zamolio za mir i obećao pokornost srpskim velikašima. Ovo poslanstvo je istovremeno bilo špijunska misija koja se uverila da su Srbi neoprezni, čak do te mere da nisu bile postavljene ni straže oko velikog logora.

U noći 26. septembra 1371. godine, nakon oluje „kada niko ne očekuje napad”, turska vojska koju je vodio Evrenos-paša neopaženo se prikrala i sa svih strana okružila srpski logor. Pred jutro počeo je opšti napad koji je izazvao paniku među nepripremljenim i unezverenim srpskim vojnicima. Iako je Turaka bilo mnogo manje nego Srba, izgledalo je kao da su mnogobrojniji jer su napadali sa svih strana.

Turski letopisac beleži kako „u zabuni i u neprilici niko nije znao šta da radi u noćnom mraku… i konji su se poplašili i pootkidali te opštu zabunu uveličavali… kada je počelo svitati Srbi su žalosno grunuli u bekstvo, mada ih niko nije gonio

Starac Isaija piše da…
„veoma veliko mnoštvo – jedni od oštrice mača umreše, drugi u ropstvo odvedeni beše, a neki od njih spasoše se i begstvom dođoše”.

Dva meseca nakon bitke na Marici u trideset petoj godini umro je car Uroš i time se ugasila dinastija Nemanjića.. Bitka na Marici bila je početak propasti srpskog srednjovekovnog carstva Samo deceniju i po nakon smrti Dušana više nije bilo ni cara, niti srpskog carstva. Vukašinov najstariji sin Marko krunisao se za srpskog kralja, ali vladao je samo nad sopstvenom, sve manjom oblašću oko grada Prilepa. Dobar deo Dušanovih nekadašnjih zemalja na jugu potpao je pod vazalni odnos prema Osmanlijama. Vazali emira Murata su postali kralj Marko, braća despot Dragaš i gospodin Konstantin Dejanovići u Makedoniji, kao i vojvoda Bogdan. Prema rečima vojvode Miloša iz narodne pesme: „nastalo je pošljednje vrijeme, hoće Turci carstvo preuzeti, hoće Turci brzo carovati…” (Zidanje Ravanice). Ipak, ma koliko silni, Turci su još bili daleko od zauzimanja celokupne Srbije i Balkana. Ogorčena borba neprestana trajaće još više od veka.

S velikim srpskim porazom na Marici, vrata južnog Balkana širom su se otvorila za dalje tursko nadiranje ka Evropi

 

[Nina]

Bitka kod Galipolja

„Ne naređujem vam da napadate. Ja vam naređujem da poginete!
Za vreme koje prođe dok mi ginemo, druge trupe i komandiri će stići da zauzmu naša mesta!“

Mustafa Kemal paša

Jedna od najkrvavijih bitaka Prvog svetskog rata bila je velika „Galipoljska bitka“, u periodu između 25. aprila 1915. godine. i 9. januara 1916. godine, za sile Antante završena je teškim porazom. Turci je, zbog grada sa azijske strane, zovu „Bitka kod Čanakala“ i njenu uvertiru, pomorsku bitku, slave kao veliku pobedu koja ih je ujedinila u odbrani, a uspeh u kopnenom okršaju doživavaju kao prvi stadijum u izgradnji moderne i nezavisne Turske.

U ovoj operaciji Britanci, tačnije njihove trupe iz Irske, Australije, Novog Zelanda i Indije, kao i Francuzi, pokušali su da ovladaju Galipoljskim poluostrvom i Dardanelima, kako bi sebi omogućili pristup Carigradu. Krajnji cilj bio je da se zauzmu Carigrad i Bosfor, uspostavi veza sa savezničkom Rusijom (radi snabdevanja žitom i naftom), poboljša saveznička pozicija na istoku (pre svega, sprečiti nemački prodor do Bagdadske železnice) i izbaci Turska iz rata. Jedan od ciljeva bio je i oslobađanje britanskih trgovačkih brodova – ukupne nosivosti oko 350.000 bruto registarskih tona – koji su ostali zarobljeni u Crnom moru.

Koliko su događaji u svetskoj istoriji isprepletani, najbolje govori podatak da je savezničku operaciju organizovao Vinston Čerčil, tada prvi lord britanskog Admiraliteta, a ključnom turskom odbranom na prostoru savezničkog drugog desanta proslavio se Mustafa Kemal-paša, koji je nekoliko godina kasnije postao prvi predsednik sekularne Turske i prvi i jedini nosilac prezimena Ataturk. Komandant Britanaca bio je Jan Stendiš Hamilton, a turske odbrane – nemački general Oto Liman fon Sanders.

Pokazalo se, ipak, da boj ne bije svijetlo oružje.Pomorski napad je odbijen i nakon osam meseci borbi i ogromnih žrtava na obe strane, invazione snage su povučene u Egipat.Procenjuje se da je u celoj bici poginulo 131.000 vojnika, dok je 262.000 ranjeno.

U Turskoj se bitka smatra odlučujućim trenutkom u istoriji nacije, kao događajem u konačnoj odbrani onoga što je ostalo od ogromne imperije u vreme
kada je bila izložena višestrukim napadima saveznika. Pobeda kod Galipolja otvorila je put Turskom ratu za nezavisnost, konačnom slamanju teritorijalnih aspiracija susednih država i proglašenju Republike Turske, osam godina kasnije, sa Mustafom Kemalom kao predsednikom.

Epilog:

Čerčil je dao ostavku u Admiralitetu i raspoređen je na Zapadni front. Slavu je doživeo tek u vreme Drugog svetskog rata. Britanski premijer Herbert Henri Askvit podneo je ostavku takođe, kao i ministar rata lord Horacio Kišner. Australijanci i Novozelanđani prvi put su se borili pod svojim zastavama i baš te desetine hiljada stradalih pomogli su im da izađu iz senke Britanskog carstva. General Oto Liman fon Sanders istakao se potom i u Palestinskoj kampanji. Uhapšen je 1919. na Malti po optužbi za ratni zločin, ali je posle šest meseci oslobođen, povukao se iz službe i umro 1929. U biografiji Mustafe Kemal-paše bitka kod Galipolja bila je značajna stavka, koja mu je dodatno podigla ugled kod turskog naroda. Ostalo je sve tužno sećanje na ogromne i po efektima sasvim nepotrebne žrtve.

Spomenik žrtvama Galipoljske bitke

 

[CrveniGulas]

Pogledajte prilog 1479739

Olja Ivanjicki

Mislim da je ova slika izložena u Miloševom konaku.
Tamošnja izložba o ustancima je neverovatna.

 

[CrveniGulas]

Na brzinu ću samo spomenuti bitke kod Hastingsa i drugu kasniju kod Hatina kao dve prelomne bitke.
U bici kod Hastingsa 1066. Normani su zavladali Engleskom što će kasnije između ostalog imati za posledicu 100godišnji rat, jer će vladari Engleske kao Francuski vazali neretko biti moćniji i u tom ratu će se voditi borba oko francuske krune i teritorija u Francuskoj. 100godišnji rat će iznedriti Rat ruža u Engleskoj.
Bitka kod Hatina odigrala se 1187. U toj bici Saladin, vođa Ajubidskog kalifata, odneće pobedu nad Krstašima i zauzeti Jerusalim i druge krstaške gradove i teritorije. Nedugo zatim, 1189., Ričard Lavlje srce, Fridrih Barbarosa i Filip II francuski kralj pokrenuće treći krstaški rati i vratiti veliki deo zemalja na Bliskom istoku, ali ne i Jerusalim.
Mada su krstaši prilikom osvajanja Jerusalima napravili pokolj nad stanovništvom, Saladin nije vraćao istom merom.

 

[Лекизан]

Na brzinu ću samo spomenuti bitke kod Hastingsa i drugu kasniju kod Hatina kao dve prelomne bitke.
U bici kod Hastingsa 1066. Normani su zavladali Engleskom što će kasnije između ostalog imati za posledicu 100godišnji rat, jer će vladari Engleske kao Francuski vazali neretko biti moćniji i u tom ratu će se voditi borba oko francuske krune i teritorija u Francuskoj. 100godišnji rat će iznedriti Rat ruža u Engleskoj.
Bitka kod Hatina odigrala se 1187. U toj bici Saladin, vođa Ajubidskog kalifata, odneće pobedu nad Krstašima i zauzeti Jerusalim i druge krstaške gradove i teritorije. Nedugo zatim, 1189., Ričard Lavlje srce, Fridrih Barbarosa i Filip II francuski kralj pokrenuće treći krstaški rati i vratiti veliki deo zemalja na Bliskom istoku, ali ne i Jerusalim.
Mada su krstaši prilikom osvajanja Jerusalima napravili pokolj nad stanovništvom, Saladin nije vraćao istom merom.

У овој епизоди обухваћена је и битка код Хејстингса као преломни догађај историје Енглеске, тј. од Вилијема Освајача до мање познатог Луја.

Краљеви и краљице Енглеске: Епизода 1: Нормани

 

[CrveniGulas]

У овој епизоди обухваћена је и битка код Хејстингса као преломни догађај историје Енглеске, тј. од Вилијема Освајача до мање познатог Луја.

Краљеви и краљице Енглеске: Епизода 1: Нормани

Super, hvala!

 

[Nina]

Olja Ivanjicki

Mislim da je ova slika izložena u Miloševom konaku.
Tamošnja izložba o ustancima je neverovatna.

Tacno.. slika je Boj na Ivankovcu autor je Olja Ivanjicki

 

[Nina]

Verdenska bitka

Verdenska bitka je bila najduža i jedna od najznačajnijih i krvavih bitaka Prvog svetskog rata na Zapadnom frontu između Nemačke i Francuske.
Odvijala se od 21. februara do 18. decembra 1916. u okolini Verdena.
Krvoproliće je trajalo deset meseci i odnelo minimum 300.000 života na obe strane, sa još najmanje 470.000 povređenih boraca.

Verdenska bitka je poznata kao „Verdenski mlin za meso“ ili kao „Mezin mlin“, a postala je simbol francuske odlučnosti.
Uspesi sistema fiksnog utvrđivanja doveli su kasnije do usvajanja Mažino linije kao metoda francuske odbrane između dva svetska rata.

Verden je gradić na obali reke Meze u severoistočnoj Francuskoj.
Posle 1871, kada je Pruska izvršila aneksiju oblasti Alzas i većeg dela Lorene, Verden je bio veoma blizu nemačke granice.
Francuzi su, pretpostavljajući da će jednog dana izbiti rat, pretvorili grad u pravu odbrambenu tvrđavu.
U brdima koja se uzdižu iznad Meze, napravili su 21 betonsko utvrđenje u koje je moglo da stane gotovo 70.000 vojnika.
Tokom borbi 1914. koje su definitivno utvrdile granice Zapadnog fronta, Nemci su izbegavali Verden.Ali to je značilo da Verden nekako štrči na nemačkim mapama.Ako ga osvoje, Nemci bi skratili liniju fronta i znatno ojačili sopstvenu odbranu.

Pakao je počeo 21. februara 1916. rano ujutro. Nemačke snage su iz 1.200 topova nemilosrdno pucale po francuskim položajima i samo do tog popodneva na njih ispalili milion granataUsledili su meseci groznog međusobnog satiranja - obe vojske su se borile bukvalno za svaki kilometar teritorije.Koristili su topove, bajonete, bombe, gas i bacače plamena.Borbe su se odvijale u brdima dva, tri kilometra severno od Verdena, najviše što su Nemci uspeli da urade je osvajanje tri utvrđenja - Vo, Tjomon i Duomon.

Ali francuska odbrana bila je postojana - kako su prolazili meseci, počela je da se stvara legenda o herojskim braniocima otadžbine.
Maršal Filip Peten, tada general i komandant francuske vojske kod Verdena, organizovao je sistem nazvan vodeni točak.
Taj sistem podrazumevao je da se divizije iz cele francuske vojske smenjuju u tom mestu u određenim vremenskim periodima.
To znači i da se veliki broj vojnika više puta borio kod Verdena.
Upravo ovaj element bio je jedan od najvažnijih u sećanju i uspomenama koje je nacija stvorila o ovoj borbi.Predaja je bila nezamisliva.

Novim nemačkim zapovednicima – Paulu fon Hindenburgu i Erihu Ludendorfu – smučila se ova bezumna klanica. Nemački napadi su 9. septembra prestali.
Kada se krvoproliće završilo, Francuska je izašla kao pobednica, a do decembra 1916. vratila je gotovo sve teritorije koje je izgubila u februaru

U kosturnici je sahranjeno oko 130.000 većinom neidentifikovanih poginulih francuskih i nemačkih vojnika. Oni čija imena su ostala zabeležena, ugravirani su na kamenim pločama po zidovima i plafonima unutar kosturnice. Izvan kosturnice prostire se najveće francusko vojničko groblje na otvorenom.

 

[Nina]

Bitka na Somi

Na dan, 24. juna 1916. godine, počela je bitka na reci Somi u Prvom svetskom ratu. Posle pet meseci, koliko su trajale borbe, snage Antante osvojile su oko 200 kvadratnih kilometara teritorije uz gubitke preko milion ljudi na obe strane. Bila je to najkrvavija i najbesmislenija bitka u istoriji svih ratova.

U ovoj bici je učestvovao najveći broj vojnika do tad, gledajući pojedinačne okršaje u ratu. Već prvog dana bitke Britanci su imali ogromne gubitke u ljudstvu. Preko 57.000 britanskih vojnika je toga dana poginulo, umrlo kasnije od zadobijanja teških rana ili nestalo. Ovaj broj žrtava koje je imala britanska vojska prvog dana Bitke na Somi veći je od ukupnog broja žrtava vojske Velike Britanije u toku Krimskog rata, Burskog rata i Korejskih ratova!

Francuzi su, međutim, u bici na Somi imali manji broj odreda i samim tim mnogo manji broj žrtava od Britanaca. Takođe, prvog dana borbe poginuo je i nesrazmerno veliki broj oficira. Oni su tada i dalje nosili paradna odela, a ne maskirna i samim tim su ih Nemci lakše raspoznavali i napadali. Do prvog novembra 1916. godine Saveznici i Centralne snage su zajedno u Bici na Somi izgubili preko milion vojnika!

Ciljevi, ishodi i sam tok borbe

Ratovanje na Zapadnom frontu bilo je uglavnom u rovovima. Jedna od najdužih bitaka Prvog Svetskog rata bila je Verdenska bitka (21. Februar 1916 – 18. Decembar 1916. godine). Svakako da su rovovske borbe uticale na dužinu trajanja samih borbi. Francuska vojska je ovde pretrpela velike gubitke. Baš zbog toga, da bi se skrenula pažnja Centralnih sila sa Verdena, Britanci i manji broj odreda Francuske vojske započinju borbu južno i severno od reke Some. Ovaj cilj Savezničke vojske je donekle ispunjen. Nemačke snage su se okrenule više borbi na Somi, i smanjili intenzitet ratovanja kod Verdena. Ali, sa druge strane saveznici su imali još veći broj žrtava na Somi.

Bitka na Somi imala je tri faze:

-Prva faza (od 1.do 17. jula)
-Druga faza (borbe u ostatku jula pa do septembra)
-Treća faza (borbe od septembra do novembra)

U ovim fazama vodile su se manje bitke, i svaka je odnosila veliki broj žrtava. Ovo je takođe i prvi put da je Britanska vojska u jednu bitku povela veliki broj neiskusnih volontera. To je jedan od razloga njihovih velikih žrtava i lošeg taktiziranja. Sve do tridesetih godina prošlog veka u literature na engleskom se ova bitka smatrala teško izvojevanom pobedom nad opasnim i velikim neprijateljem. Međutim, još je Vinston Čerčil govorio o greškama britanskih taktizera i načina ratovanja u ovoj bici. Navodio je i to da su gubici u ljudstvu bili ogromni i da se ne može lako tvrditi da su saveznici odneli pobedu u Bici na Somi.

18. novembra 1916. godine nakon četiri meseca bez promena položaja završena je bitka na Somi, jedna od najkrvavijih u čitavoj istoriji čovečanstva. Ukupan broj žrtava na obe strane, prema većini procena, bio je više od 1.000.000, od kojih je više od 300.000 poginulo. U tom smislu, Bitka na Somi prevazilazi broj žrtava iz čitavih ratova.

Uprkos takvom broju poginulih, bitka na Somi je završena nerešeno, a linija fronta je pomerena za samo osam do deset kilometara. Zanimljivo je da se ova bitka odigrala na relativno uskom području fronta, pa su gubici bili izuzetno koncentrisani. To je bilo područje oko reke Some u francuskom regionu Pikardija, severno od Pariza i otprilike u centru trougla čiji su vrh gradovi Amijen, Aras i Sen-Kenten. Već prvog dana bitke na Somi, Britanci su imali 19.240 mrtvih, što se smatra najkrvavijim danom u čitavoj britanskoj vojnoj istoriji. S obzirom na to da je bitka na Somi trajala više od četiri i po meseca, jasno je da se zapravo radilo o čitavoj vojnoj operaciji velike složenosti.

S druge strane, operacija na Somi je otkrila, prvo, nedoslednost savezničke komande, a drugo, ubedljivo dokazala zabludu vojne teorije o efikasnosti metodičkih napada i prodoru fronta na jednom mestu od strane moćan udar.

Iako je u britanskom pamćenju, bitka na Somi ostala u stravičnom sećanju, ona je takođe bila strahovit udarac za nemačku vojsku; jedan oficir je opisao bitku poznatim rečima kao „muljeviti grob nemačke kopnene vojske“. Tokom bitke na Somi, britanske snage su naučile puno lekcija o modernom ratovanju, dok su njemačke snage pretrpele nenadoknadive gubitke. Zvanični britanski istoričar, Ser Džejms Edmonds, je izjavio da „nije previše tvrditi da su temelji završne pobede na zapadnom frontu postavljeni tokom bitke na Somi godine 1916."

 

[Nina]

Bitka za Kusko

Carstvo Inka bilo je najveće carstvo u pretkolumbovskoj Americi.Administrativni, politički i vojni centar carstva nalazio se u gradu Kusku.Civilizacija Inka je nastala iz peruanskih visoravni negde početkom 13. veka.Španci su započeli osvajanje Carstva Inka 1532. godine, a njegovo poslednje uporište je osvojeno 1572. godine.

Najveći izazov s kojim se Španija susrela pokušavajući da pokori Inke javio se 1536. kada je španska "marioneta", Manco Inca Yupanqui, nosilac vladajuće dinastije i jedan od naslednika poslednjeg cara Inka, Atahualpe pobegao i organizovao ogromnu pobunu. Manko je napao Kusko sa barem 50.000 muškaraca.

Dok se on bavio osvajanjem grada, svog generala je poslao da se bori protiv Fransiska Pizara, koji je sa sobom vodio glavne španske trupe. Pizaro je poslao pojačanje u Kusko, ali ih je general Jupanki zarobio u jednom klancu i zatrpao kamenjem. Potom je u junu "pregazio" jedan španski garnizon do poslednjeg čoveka.

Ustanak je bio masovan i vođen je s promenjivom ratnom srećom. Ustanici su postigli znatne uspehe i čak je kratkotrajno obnovljen suverenitet države Inka, mada na dosta manjoj teritoriji.

Međutim,Manco je dopustio sebi jednu fatalnu grešku. Napustio je planine, kako bi napao Pizara u Limi. U ravnici je Pizarova konjica potpuno razbila redove Inka, a taj poraz primorao je Manka da napusti Kusko i ponovo preda vlast Špancima.

Nakon pogibije Manca su nasledili njegovi sinovi Titu Cusi i Túpac Amaru I, a kada su oni poraženi, ustanak je ugušen. Među borbenim plemenima Kečua i Aymara oni su postali simbol otpora.

 

[Brđanin]

 

[Brđanin]

 

[Nina]

Cerska bitka

Cerska bitka bila je vojni sukob vođen između Austrougarske i Srbije avgusta 1914. oko planine Cer i nekoliko sela u njenoj neposrednoj okolini, kao i Šapca, tokom rane faze Srpske kampanje u Prvom svetskom ratu.

Bitka je bila deo prve austrougarske ofanzive na Srbiju i izbila je u noći 15. avgusta kada su delovi srpske Kombinovane divizije I poziva naišli na austrougarske izvidnice ulogorene na istočnim padinama Cerske planine u blizini sela Tekeriš.[5] Borbe koje su usledile prerasle su u bitku za kontrolu nekoliko gradića i sela u okolini planine, kao i za kontrolu Šapca. Moral austrougarskih trupa je 19. avgusta opao i hiljade vojnika su se povukli u Austrougarsku, a mnogi su se podavili u Drini bežeći u panici. Srbi su 24. avgusta opet ušli u Šabac, čime se bitka zvanično završila. Bitka je bila bitka u susretu, manevarskog tipa, što znači da u toku bitke nisu korišćeni rovovi, budući da su oni u ovom ratu korišćeni prvi put krajem 1914. posle bitke na Marni.Sama bitka završena je u roku od 9 dana, dok bi kopanje rovova stvorilo pozicioni rat, koji bi trajao minimum više od mesec dana, kao u slučaju Kolubarske bitke, usled konstantnog pokušavanja obe strane da zauzmu tuđe rovove. Tokom bitke cilj srpske vojske bilo je zauzimanje kota Kosanin grad i Trajan.

Trijumf u Cerskoj bici, prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu, podigao je ugled i popularnost Srba širom sveta. Ne samo u zemljama saveznicama.

Zanimljivo je da je rođendan vladara Austrougarske Franca Jozefa, cara Austrije i kralja Ugarske, koji je, razumljivo, obeležavan kao državni praznik, padao 18. avgusta. Namera Oskara Poćoreka da pobedom čestita rođendan vladaru, pretvorila se katastrofu.

Trupe Austrougarske počinile su tada na prostoru Mačve, Pocerja i drugde, brojne bestijalne zločine. Propaganda zvaničnog Beča govorila je inače o civilizatorskoj ulozi Austrougarske u ratu protiv Srba.

Kako bi ono što se dogodilo bilo zabeleženo i prikazano javnosti, srpska vlada pozvala je tada poznatog kriminologa Arčibalda Rajsa, koji je uspeo da dokumentuje i svetu predoči šta su austrougarske trupe u Srbiji činile. Rajs, profesor univerziteta u Lozani, rođen je inače u Badenu, Nemačka.

Uspeh Srba 1914, zaprepastio je vojne krugove u Beču. U pohodu koji su oni zamišljali kao nekakvu uzgrednu kaznenu ekspediciju, zapravo se dogodilo teško poniženje Austrougarske. Srazmerno, u očima saveznika, ugled Srbije drastično je porastao.

Za uspešno rukovođenje vojnim operacijama tokom Boja na Ceru Stepa Stepanović dobio je čin vojvode.

 

[Nina]

Bitka za Midvej je bila velika pomorska bitka na Pacifiku u Drugom svetskom ratu. Ona je trajala od 4. do 7. juna 1942. godine, približno mesec dana nakon bitke u Koralnom moru, pet meseci nakon japanske okupacije ostrva Vejk, i tačno šest meseci od dana kada su Japanci izvršili napad na Perl Harbor. Zbog svojih kratkoročnih i dugoročnih posledica, ona je bila najvažnija pomorska bitka još od Nelsonove pobede kod Trafalgara 1805. godine.

Za vreme bitke, snage Sjedinjenih Američkih Država zaustavljaju japanski napad na atol Midvej, gubeći jedan nosač aviona i jedan razarač, a potapaju Japancima četiri nosača aviona i jednu tešku krstaricu.

Bitka kod Midveja bila je neosporna pobeda Sjedinjenih Država. Potopljeno su četiri japanska nosača, dok su amerikanci izgubili samo jedan nosač. Poginulo je preko 3.000 Japanaca i oko 300 Amerikanaca. Imovina na Midveju je bila odbranjena, što je ozbiljno omelo pokušaje Japana da se prošire na Pacifik. Što se tiče izgubljenih aviona, Japanci su takođe lošije prošli. Bez nosača koji bi ih podržali, Japan je izgubio svih svojih 248 aviona korišćenih u bici, dok su SAD izgubile 150.

Bitka kod Midveja bila je prekretnica u ratu. Inicijativa je sada potpuno bila u rukama Amerikancima i oni su mogli da pređu u opštu ofanzivu.

Midvej je doprineo da se odnos snaga promeni u korist Amerikanaca, koji su shvatili svoju nadmoć i čvrsto su rešili da iskoriste novu prednost, što je na kraju dovelo do potpunog poraza Japana tri godine kasnije.

Admiral Nimic

Admiral Jamamoto

 

[Nina]

 

[Nina]

Jorktaun

 

[Nina]

japanska krstarica Atago