Umrli...

[Master_Chief]

Od blizih clanova familije samo mi je deda,moga oca otac umro,pre nekih 18 godina,otisao na pijacu ujutro seo na neku klupu da odmori i tu je umro kako ochevici kazu u roku od 15ak sekundi od srca,nije mene licno toliko pogodilo,ali me pogodilo to kolko je mom ocu bilo zao,narocito sto je deda ziveo dalje od nas pa tata nije imao mogucnost da se isprica sa njim.
Ali sto kazu barem je umro "lepom" smrcu na suprot moje babe koja se jadna muchi sa alzhajmerovom bolesti,jedva da se seti imena svojih rodjenih sinova.Doktori su nam rekli da nece jos dugo.

 

[MAJAJ]

Baba i deda pre 13 god.Iznenada oboje...Meni jako bliski ljudi...Nana pre 10god...Prvu kafu sam popila sa njma...Sa nanom se krila, i tajno pušile iza kuće u selu...Za prve ljubavi sam prvo njima rekla...Ručkovi za novu godinu i božić...Pre 2 god još veći šok...Brat od strica u 27god-od najvećeg zla današnjice...Rođeni smo istoga dana...Najlepše zelene oči na svetu,romantična dušica,predobro srce...

 

[gost 181852]

Imao sam smrtnih slucajeva blizih i daljih sto u porodici, sto prijatelja.Neki su umrli prirodnom smrcu,neki izginuli.
Kad god pomislim na nekog od njih,krene mi osmjeh,jer ih se sjetim,njih i naravno svih onih lijepih stvari,dozivljaja,njihovih osobina...

 

[Sue Me]

Vraćam se pre nekoliko dana s voza i prolazim pored otvorene kapije, ispred suze i nešto ljudi i svi onako namršteni..... idem i pitam se ko je umro. Al' ne prosto ko je umro jer ga/je verovatno ne znam, nego kome je ta osoba umrla. Na početku moje ulice, pre par meseci, umrla je četrdesetogodišnja žena, znam da je imala dvoje ili troje male dece.....
Prekjuče nađem umrlicu i pričitam "Iznenada preminula u 61-oj godini života".

I sad ne mogu da se sastavim kako je to - iznenada preminuti. Za ove koji su ostali. Kako je to kad je neko živ, normalan, deluje zdravo ili je stvarno zdrav, i odjednom ga više nema.

Volela bih da na ovoj temi napišete da li vam se desilo da vam neko relativno blizak, ili baš blizak, tako iznenada umre, pogine, nestane iz vašeg života. Naravno, ako ne želite, ne morate ništa pisati.
Iz nekog razloga imam utisak da im nikada nije posvećeno dovoljno pažnje i da je jako tužno što se na te ljude zaboravi nakon godinu-dve... Ne zaboravi, ali da..... i zaboravi. A da se ne zaboravi, ne bi se moglo živeti.

Ko su bili ti ljudi i šta su vam značili?

Moji roditelji su poginuli u saobraćajnoj nesreći kad sam imala samo sedam godina. Mama je imala trideset pet a tata trideset sedam godina. Sada sam takoreći, vršnjakinja mog oca koji je u toj dobi nastradao. Ostala sam sama, baka i deda su me othranili, posle u ratu i oni pomrli(više od tuge zbog izbeglištva nego starosti) i tako...
ta iznenadna smrt je na potresan način obeležila čitav moj život i karakter. Ono što nas ne ubije-ojača nas, tako je to sa životom posle gubitka neke drage osobe.

 

[gost 114587]

februar 2007. kisa, magla, klizavi putevi. pijem kafu i uzimam dnevnu stampu, citam i..... pocinjem da vristim, gusim se, suze liju nekontrolisano. saobracajna nesreca. odmah sedam u auto, jurcam do njegove kuce, oko nje muk. unutra sve crno, samo jecaji, suze, bol. njegova slika i sveca kraj nje... on mi je bio jedan od najboljih drugova, jedan ako i ne i najbolji covek koga sam poznavala, jedna divna dusica... nema ni dana da ne pomislim na njega, tuzna jer ga nema i ponosna sto sam ga poznavala. zauvek ce biti u mome srcu, mislima, i nece ga zaborav nikad odvojiti od mene.

 

[jelena-kv]

Pre odprilike 15 god,moj rodjeni ujak tada imao 28 god,8 meseci bio u braku i poginuo na veselju od metka,rikoset.A sina nije nikad ni video jer mu je zena bila u sestom mesecu trudnoce...

 

[j.e.l.e.n.a.]

Moji roditelji su poginuli u saobraćajnoj nesreći kad sam imala samo sedam godina. Mama je imala trideset pet a tata trideset sedam godina. Sada sam takoreći, vršnjakinja mog oca koji je u toj dobi nastradao. Ostala sam sama, baka i deda su me othranili, posle u ratu i oni pomrli(više od tuge zbog izbeglištva nego starosti) i tako...
ta iznenadna smrt je na potresan način obeležila čitav moj život i karakter. Ono što nas ne ubije-ojača nas, tako je to sa životom posle gubitka neke drage osobe.

 

[j.e.l.e.n.a.]

februar 2007. kisa, magla, klizavi putevi. pijem kafu i uzimam dnevnu stampu, citam i..... pocinjem da vristim, gusim se, suze liju nekontrolisano. saobracajna nesreca. odmah sedam u auto, jurcam do njegove kuce, oko nje muk. unutra sve crno, samo jecaji, suze, bol. njegova slika i sveca kraj nje... on mi je bio jedan od najboljih drugova, jedan ako i ne i najbolji covek koga sam poznavala, jedna divna dusica... nema ni dana da ne pomislim na njega, tuzna jer ga nema i ponosna sto sam ga poznavala. zauvek ce biti u mome srcu, mislima, i nece ga zaborav nikad odvojiti od mene.

 

[j.e.l.e.n.a.]

Pre odprilike 15 god,moj rodjeni ujak tada imao 28 god,8 meseci bio u braku i poginuo na veselju od metka,rikoset.A sina nije nikad ni video jer mu je zena bila u sestom mesecu trudnoce...

 

[Sue Me]

Pa jeste, tema je takva da je svaki post tužan i mučan na svoj način.
Meni je bilo čudno dok sam "svoj slučaj" sabrala u nekoliko rečenica. Zvuči strašno, ali je tako...nekoliko rečenica i kraj. Duža priča svakoga od nas je život posle tih nesreća i tragedija. U njemu se trudim da pronađem zrnce radosti i optimizma u svakoj sitnici. I da se nipošto ne opterećujem banalnostima....bar se trudim da to izbegnem koliko god je moguće.
I da, kako neko reče ovde, naučiš da ne kukaš, ne jadikuješ i opterćuješ svakoga nekom svojom mukom, jer ne znaš kakvu nevolju ta osoba nosi sa sobom.
To sam u stvari, najpre naučila u ratu. Tamo je zaista bilo bespredmetno žaliti se kako nemaš danima normalan obrok, kako su higijenski uslovi užasni, kako je do bola hladno....Zar se uopšte žaliti na takvo šta kad je ženi u stanu do tvog upravo javljeno kako je sin poginuo....I tako, ima tih primera još, svakom je svoja muka najveća, a tema je dobra da se i o tome progovori. Ne smatram je patetičnom, već naprotiv, bolno iskrenom.

 

[Luna]

I sad ne mogu da se sastavim kako je to - iznenada preminuti. Za ove koji su ostali. Kako je to kad je neko živ, normalan, deluje zdravo ili je stvarno zdrav, i odjednom ga više nema.

Ko su bili ti ljudi i šta su vam značili?

Hvala ti na ovoj temi.Da je bila postavljena 2005.godine mozda i ne bih prozivela to sto sam prozivela jer bih imala nekom da kazem sve ono sto sam trebala reci a nisam.
On je bio moja snaga,moja radost,poneka svadja,moja podrska u zivotu.Moj tata.
Te veceri,oktobra 2005-te godine,bila je nedelja.Popili smo kafu i salili se na temu pticije gripe jer je to tada bilo aktuelno.Mama mu je peglala odelo za sutrasnji sastanak na koji nikada nije stigao.U tom odelu je sahranjen.Otisla sam s klincima svojoj kuci i telefon je zazvonio.Od majcinog vristanja nisam ukapirala sta se desilo.Razaznala sam samo tata i Hitna.Plakala sam.Molila sam Boga da sve prodje i vec sam planirala kad cu mu ujutru otici u posetu.Nikad nisam otisla.Umro je a nisu smeli da mi kazu.Saznala sam poslednja.Neverovatno,ali do tada sam plakala a kad su mi to saopstili kao da mi je neko obrisao sve suze s lica.Sela sam na krevet i mislila'Boze,umro mi je tata a ja ne mogu da placem".Kasnije mi je doktor objasnio da je to neki sok kada svesno blokira neke centre u mozgu od prevelikog bola.Sta ja znam.
Cekala sam ga da se vrati,da me nazove,da jave da je sve bila greska.Kada je on otisao deo moje duse je otisao s njim.Nijedno slavlje za mene vise nije slavlje,ni jedan praznik meni vise nije praznik,rodjendani,lepi momenti sve je pomesano sa dozom tuge jer on nije tu.Imam svoju decu i muza ali podrsku i sigurnost koju sam imala pored mog tate -ne.Nikada ga necu prezaliti i nikada necu prestati da placem za njim sto je umro sa 56godina i sto je otisao bez pozdrava jer toliko stvari je ostalo nedoreceno.

 

[Richard Parker]

Vracam se busom, pre neku nedelju kuci. U bus u zadnjem trenutku upadaju dve babe, bacaju pogled na one stubove bus-stanice, prepune umrlica, ispitivackim pogledom. Prva kaze drugoj 'Gle! Neko nov umreo'.
Lik preko puta mene, koji ih je cuo isto tako dobro, sav zgrozen me pogleda. Izlazi na sledecoj stanici. Babama okice sijaju nevino.

 

[j.e.l.e.n.a.]

Hvala ti na ovoj temi.Da je bila postavljena 2005.godine mozda i ne bih prozivela to sto sam prozivela jer bih imala nekom da kazem sve ono sto sam trebala reci a nisam.
On je bio moja snaga,moja radost,poneka svadja,moja podrska u zivotu.Moj tata.
Te veceri,oktobra 2005-te godine,bila je nedelja.Popili smo kafu i salili se na temu pticije gripe jer je to tada bilo aktuelno.Mama mu je peglala odelo za sutrasnji sastanak na koji nikada nije stigao.U tom odelu je sahranjen.Otisla sam s klincima svojoj kuci i telefon je zazvonio.Od majcinog vristanja nisam ukapirala sta se desilo.Razaznala sam samo tata i Hitna.Plakala sam.Molila sam Boga da sve prodje i vec sam planirala kad cu mu ujutru otici u posetu.Nikad nisam otisla.Umro je a nisu smeli da mi kazu.Saznala sam poslednja.Neverovatno,ali do tada sam plakala a kad su mi to saopstili kao da mi je neko obrisao sve suze s lica.Sela sam na krevet i mislila'Boze,umro mi je tata a ja ne mogu da placem".Kasnije mi je doktor objasnio da je to neki sok kada svesno blokira neke centre u mozgu od prevelikog bola.Sta ja znam.
Cekala sam ga da se vrati,da me nazove,da jave da je sve bila greska.Kada je on otisao deo moje duse je otisao s njim.Nijedno slavlje za mene vise nije slavlje,ni jedan praznik meni vise nije praznik,rodjendani,lepi momenti sve je pomesano sa dozom tuge jer on nije tu.Imam svoju decu i muza ali podrsku i sigurnost koju sam imala pored mog tate -ne.Nikada ga necu prezaliti i nikada necu prestati da placem za njim sto je umro sa 56godina i sto je otisao bez pozdrava jer toliko stvari je ostalo nedoreceno.

 

[Sibil Vejn]

Nedavno,decko u kog sam kao klinka bila zaljubljena,imao 20 godina...Umro preko noci,iznenada...Strasno inteligentan i osetljiv decko....

A imao je dosta problema sa ponasanjem i svi koji ga nisu poznavali mislise da je umro od droge...Greh prema njemu

Svaki dan pomislim na njega,i srce mi se stegne,kad pomislim da ga nikad vise necu videti na ulici...

Tek kad se dese ovakve stvari,nekako skontam da treba uzasno da cenim ovaj jedan zivot.

 

[cecilija64]

Prošle nedelje - sin moga prijatelja i poslodavca. Utopio se u prošlu nedelju na jezeru u 24-toj godini. Divan dečko, dobar, vredan, veseo. Svi smo bili u neverici, a neki tračak nade svi smo gajili, pošto ga nisu odmah našili, nego tek posle pet dana. Mada je sivm abilo jasno da ta nada nije realna, jer je bilo desetak očevidaca na mestu nereće, koji su videli neuspele pokušaje spašavanja, i kako je samo potonuo u dubinu jezera.

A pored toga nas dvoje smo delili kancelariju, pošto je radio u tatinoj firmi, bio je vredan , brzo je učio posao i bio ponos svoga oca. A ja još uvek vidim negov lik i čujem njegov glas, kad god pogledam u njegov radni sto. Mnogo mi je teško, a još teže kad pomislim na njegove roditelje i rodbinu. Sahrana je bila u nedelju, a ja nemogu da se sastavim

 

[Luna]

Nedavno,decko u kog sam kao klinka bila zaljubljena,imao 20 godina...Umro preko noci,iznenada...Strasno inteligentan i osetljiv decko....

A imao je dosta problema sa ponasanjem i svi koji ga nisu poznavali mislise da je umro od droge...Greh prema njemu

Sto mrzim kad pitaju"A,od cega je umro?"Kao da to ima neke veze.Odvratno.Jednog zivota vise nema a to je najtragicnije.Ako su oni "znali"da je umro od droge sto mu nisu pomogli dok je bio ziv?

 

[cave man]

Pre 4 godine - od drugara dvoje dece stradalo u stanu igrajuci se sibicama. Dugo vremena sam bio u soku i dan danas cesto mislim o tome. Drug koji je sedeo ispred mene u srednjoj umro od tumora zadnji dan skole. Skoro sam isao na groblje ali nisam uspeo da nadjem grob.

 

[tehduduk]

dve rodice u 27-oj( malo posle udaje, aneurizma) i 31-oj( srce) god. veliki sok, jos uvek desilo se pre 3-6 god
iz studentskih dana, dosta mladih je otislo zbog raka. babe i dede ne racunam, to mi je prirodno, svojim redom

 

[bili80]

Dana 03.02.2009 rodila se moja predivna devojcica, svi smo bili srecni, pokusavamo sto vise da je slikamo i snimimo da posaljemo babi i dedi u Srbiju, kad vec nisu pored nje da je makar ovako vide, baba (moja mama) svakog dana je trazila da ukljucimo kameru da je gleda, bila ju je zeljna..... 01.03.2009. beba pocinje polako da pusta svoje vesele zvukove pokusavam da usnimim njeno gugutanje da bi ujutru kad se probudim odmah poslala babi... dana 02.03.2009 budim se sva vesela ukljucujem msn da posaljem video zapis ... stize poruka da deda (moj tata) hoce da prica sa mojim muzem.... moj muz dolazi do telefona i spusta pogled.... uzima mi bebu iz ruke i izjavljuje mi saucesce... moja mama je umrla u 50 godini, otisla je kad mi je najpotrebnija bila, beba je imala mesec dana.... ispratila tatu u 7 na posao, vratila se u krevet i vise se nije probudila... proslo je 4 ipo meseca u meni jos uvek tuga vlada, suza nemam nestale isceznule neznam ni ja sama, neznam ni kako sam svu krizu prebrodila.... uhvati me nekad depresija al kad pogledam moje dve curice okrenem se... moram dalje zbog njih dve... njima sam sada potrebna..... a ni moja majka ne bi volela da me vidi tuznu i depresivnu....nisam joj mogla ni na sahranu otici.... mnogo mi je tesko

 

[Дракула]

Ах, тема подсећа на проклету (слободно то смем да кажем) пролазност и смрт.Не верујем да се неко не плаши смрти, само се мртви не плаше исте.

Што се тиче теме, никако није патетична и као што је неко рекао на првој страни (мислим) ова тема може да помогне особама које су скоро изгубиле некога...

Наравно да знам многе људе, који више нису међу нама...

Али највише боли смрт неке драге особе или чланa породице (природно)...
Тако је било и са мојом прабабом која је имала тешку болест, у питању је неко гушење (сазнаћу за болест па ћу вам рећи, уколико то некога занима), али то је сада мање важно.Била је јако стара, 82 године, али опет ми недостаје.Највише ме боли то што је мене највише волела од свих праунучића (којих је чак 12).Годину је лежала на самртној постељи.Сећам се сада, када сам некада лежао поред ње и била је јако мршава...Тешко умирање.Пошто ми се отац бави столарством (има приватну фирму), када сам прошао халом у једном ћошку сам видео језиво браон сандук.Знао сам да је за њу.Али она је била витез, а њено срце је било неустрашиви коњ који је храбро јуришао кроз живот.Тако да је преживела још неких 3 месеца...до једне вечери када је добила инфаркт, одмах су је одвели у болницу.Мајка ме је убеђивала да јој је добро и тако недељу дана.После 7 дана сећам се играо сам се са друговима из улице так-так...мајка је уплаканих очију дошла ка нама (брату и мени) и рекла да је умрла (испоставило се да је имала 3 инфаркта за недељу дана)...Ја сам ону пушку у налету беса разбио у прампарчад...и тако...сахрана је било језиво искуство...које је на неки начин траума, али боље је да сам био, да нисам, мислио бих да је још жива.Не бих био свестан да је супротно...Она је била круна наше многобројне породице и држала је своја 4 сина на окупу (као и њихове породице)...Муж јој је умро када је имала 20 и нешто...Проклети партизани и све идеологије овог света...Ма могу роман да напише о њеном животу и њој као особи...Највише ме боли што сам када сам боравио као клинац код ње, а то је било свакога дана, нисам схватао њену бол као ни болест,тако да сам галамио, правио буку, био несташан, да ми је ово знање, а оне године другачије бих се односио према свему томе...И причао бих са њом, о њеном пребогатом искуству, како да се поставим према животу, постављала би ми путоказе на мом животном путу, који сада постављају родитељи, али су се јако проредили од када је нема, нема оних најјачих, најмудријих....Звала се Ружа, али све руже вену, све, али ова не...

п.с
извињавам се на дугачком посту, али прсти су летели по тастатури...заједно са мислима...

п.с.с
Има једна занимљивост везана за њену смрт.Наиме пошто ми је тетка медицинска сестра, она је често обилазила њу, и тако се десило, игром случаја, да буде код ње у тренутку смрти.Моја баба пре него што је издахнула показала је руком према вратима и узвикнула:Бели, сине...Бели је био њен најмлађи син који је погинуо у судару воза и аутомобила осамдесетих година...Скептик сам што се тиче овакваих ствари...али, не знам можда нечега има...У сваком случају то ћемо сазнати једног дана, али нажалост биће касно...

 

[Padre]

2002. - stric. Proslavio 80 rodjendan, ispratio cerku i zeta kuci, i dok je strina skuvla kafu samo je spustio glavu u fotelji.
Godinu dana kasnije, moj otac, 15 godina mladji od strica, gledajuci TV s daljinskim u ruci... Mama bila u kuhinji i kad je usla u dnevnu sobu samo ga je nasla kako je 'zaspao vecnim snom'.
Sto je moj otac znao da kaze... Nisu svi srecni da umru od srca. Iznenadne smrti su teske za nas koji ostajemo, ali su blazenstvo za one koji umiru. Ako bi mene neko pitao radije bih umro iznenada i bez patnje nego se mesecima ili godinama mucio i ja ali i oni oko mene.

 

[zoya-1]

Prvo sam mislila da necu nista napisati , samo cu malo citati, ali...Meni je majkla iznenada umrla, vreme ne leci, kako godine prolaze desavaju se momenti u kojima mi bas ona nedostaje.Dan kada sam se udavala, kada sam rodila dete, kada je bilo krstenje...Pre par meseci mi je poginula prijateljica, spremala sam se kod nje na kafu, kada su mi javili.Sok, neverica, tuga a onda samo praznina.
Cudne redoslede ima onaj od gore ili kogod ili sta god vec...

 

[jdejzi]

Pre 3 godine umro mi je mladji brat...od raka pluca....ostalo je dvoje maloletne dece,supruga
mu,mama ,tata i ja.....nista od onda nije isto....kazu vremenom bol prolazi...mozda...
ali kad god pogledam moje roditelje zapitam se kako li je njima,kad je meni ovako tesko..
kad god mu odem na grob danima mi nije dobro....i uvek ono:zar ga zaista nikad vise necu cuti i videti????....pisala bih koliko sam ga volela,koliko smo bili bliski,kako nam je divno bilo detinjstvo....ali....

 

[j.e.l.e.n.a.]

Nedavno,decko u kog sam kao klinka bila zaljubljena,imao 20 godina...Umro preko noci,iznenada...Strasno inteligentan i osetljiv decko....

A imao je dosta problema sa ponasanjem i svi koji ga nisu poznavali mislise da je umro od droge...Greh prema njemu

Svaki dan pomislim na njega,i srce mi se stegne,kad pomislim da ga nikad vise necu videti na ulici...

Tek kad se dese ovakve stvari,nekako skontam da treba uzasno da cenim ovaj jedan zivot.

 

[j.e.l.e.n.a.]

Dana 03.02.2009 rodila se moja predivna devojcica, svi smo bili srecni, pokusavamo sto vise da je slikamo i snimimo da posaljemo babi i dedi u Srbiju, kad vec nisu pored nje da je makar ovako vide, baba (moja mama) svakog dana je trazila da ukljucimo kameru da je gleda, bila ju je zeljna..... 01.03.2009. beba pocinje polako da pusta svoje vesele zvukove pokusavam da usnimim njeno gugutanje da bi ujutru kad se probudim odmah poslala babi... dana 02.03.2009 budim se sva vesela ukljucujem msn da posaljem video zapis ... stize poruka da deda (moj tata) hoce da prica sa mojim muzem.... moj muz dolazi do telefona i spusta pogled.... uzima mi bebu iz ruke i izjavljuje mi saucesce... moja mama je umrla u 50 godini, otisla je kad mi je najpotrebnija bila, beba je imala mesec dana.... ispratila tatu u 7 na posao, vratila se u krevet i vise se nije probudila... proslo je 4 ipo meseca u meni jos uvek tuga vlada, suza nemam nestale isceznule neznam ni ja sama, neznam ni kako sam svu krizu prebrodila.... uhvati me nekad depresija al kad pogledam moje dve curice okrenem se... moram dalje zbog njih dve... njima sam sada potrebna..... a ni moja majka ne bi volela da me vidi tuznu i depresivnu....nisam joj mogla ni na sahranu otici.... mnogo mi je tesko