Многи старински писци наводе, да су се поглавице народне у Панонији, Далмацији и Дарданији називале bationes, која ријеч потпуно одговара словенској ријечи bat'a, bat'uska /бата, батушка/. Словаци и данас кажу поглавицама пастира бача, бачове а без сумње је у свези и са српском ријечи бачцја. Име то сасвијем одговара народноме животу, јер Панонци и Илири живљаху понајвише о стаду (овцама), као што и данас живе њихови потомци Срби. С тога је врло лијепо одговорио један далматински поглавица (баћо) Тиберију, када га је запитао, за што су се побунили против Римљана: "Томе сте ви Римљани сами криви, јер нашим стадима не шаљете паса него вукове".
Да су Илири били Срби, свједоче и њихови обичаји, ношња и говор.
Далмати и Трибали вјероваху у уроке,27 као што и данас вјерују у уроке и њихови потомци Срби.
Страбон свједочи, да су стари Дардани имали не само ћурлику, двојнице, којима српски чобани и данас веома радо изјављују своје најњежније осјећаје, него да су имали и некаке струнене инструменте, а то су по свој прилици српске гусле, чији постанак пада у древну старину.
Иродот вели, да јадрански Венети носе дугачку хаљину с рукавима {surma,claiua, кабаница). Кад је за Словене постало опћенито име Sclavi, Sclavini, добила је и кабаница ова ново име: sclavinisca, vestis dalnatica управо за то, што су и Венети и Далмати били Срби. Срби и дан данас носе такву кабаницу.
Стари писци кажу, да се Илири тетовирају као и други Словени (Трачани),28 да имају барке (чунове) од једнога јединцатога (храстова или јелова) трупца, које су прастара рукотворина словенска.
Илирикумом назвали су Римљани све земље, које су мало по мало покорили између Алпа, Дунава и Сињега Мора (и Страбону је Илирик између Италије и Германије) и то управо с тога, што је туда живио један те исти народ словенски. И свађе онђе, ђе класици знаду за Илире, Срби су старосједиоци и illyrica lingua вавијек значи српски језик.
Старосједилаштво Срба најљепше доказују топографска имена, која су стари историци и географи записали. У Либурнији и Далмацији спомињу се ова имена: Arba(е), Arbon, Раб; Budua, Buduia, Budue, Budva, Butna, Butova, Будва; Cattarus, Catharenses, Decadaron, Decatera, Котор; Colapis, Купа; Corkyra, Kerkura, Каркар, Корчула; Corinium, Карин; Curicta, Cyractica, Curica, Curicum, Карак, Крк; Daesitrates племе на брду Десичу; Doclea, Du(о)cleatae, Dioclea, Docla, Дукља; Glinditiones племе на брду Гладичу; Grabaei, Agravonitae, Грабовљани; Јader, Јаdera, Задар (испореди Јадар, ријека у Србији), Issa, Вис; Leusinum, Љешанска; Loranum, Врана; Medeon, Медун; Naro, Narus, Narona, Naresii, Неретва и Неретљани; Ninia, Tenin, Книн; Oeneus, Oenei, Enea, Уна; Vlc(ch)inium, Уљцињ; Rhizinium, Rhrisus, Rhisinium, Resinum, Рисан; Scardona, Scardon, Скрадин; Senia, Сењ. - У Дарданији: Arsa, Раса; Arsena, Расина; Baderiana, Бадер; Ballesina, Булачана; Bersovia, Borsa, Брза на ријеци Брзави; Bylazora, Bella, Биљач; Clevestita, Кљештевица; Gratiana, Грачаница; La(е)bea, Лаб; Labutza, Лабица на Лабу; Mariana, Merion, Морава; Pelegonia, Полог; Scopia, Scupi, Scopis, Скопље; Tauresium, Таор, родно мјесто византијскога цара Јустинијана; Ulpiana, Липљан; Vederiana, Ветрен, Ветерница; Velas, Velessus, Велес; Veriniana, Врања; Vlcianum, Вучитрн; Vicianum, Звечан. - У Арбанској: Bantia, Баница; Deborus, Doberus, Debre, Deure, Дебра; Dolebin, Ђуледин; Doracion, Dyrrachium, Драч; Dreinos, Дрин; Lissus, Љеш; Taulanti, Дољаница на Дрину; и многа друга.
Кад су Илири као што хоће модерна историја, били самостална грана индо-европскога племена и живили нарочито на Западу балканскога полуострва, онда су они имали и свој засебни језик, који се од словенскога језика рецимо исто толико разликовао колико и галски језик. А тијем својијем језиком назвали су ваљда Илири своја мјеста, своје ријеке и своја брда. Стари писци, који доносе спомен о старим Илирима, записали су множину такијех имена у земљи илирској. Истина имена та нијесу сва чиста, јер Римљани, када су заузели Илирик, посјели су важнија места својом војском и прекројили су народна илирска имена према изговору свога језика. А узети треба у обзир и то, да су и преписивачи и вријеме много име још нагрдили. Мени се чини, да је ово много ближе истини, него оно тврђење модерне науке, да су Словени римска имена прекројили по изговору свога језика, јер како иначе да протумачимо факт, што скоро сва мјеста, која у Илирику спомињу древни писци, и дан данас постоје и сва имају словенски коријен својему имену. Коме се чини, да је ова пуста игра, нека се потруди прочитати Parlamenter од 1891, бр. 29-32, ђе ће код свакога готово имена наћи коријен а и слична имена по васцијеломе словенскоме свијету, као доказ, да су имена та словенскога поријекла.
И вијести о хришћанству Илира јасно свједоче, да су били Словени и Срби. Св. апостол Павле вели у посланици Римљанима (XV, 19): "Од Јерусалима наоколо тја до Илирика напуних еванђељем Христовијем". А да је св. Павле проповиједао у Илирику, свједочи св. Хијеромин (који је био са св. Павлом у Илирику), свједочи руски љетописац Нестор, који вели: "В Мораву (поддунавску) бо доходил и апостол Павел, учил ту; ту бо јест Иљурик, јегоже доходил апостол Павел; ту бо бјеше Словјене первоје, тјемже и словенску јазику учител јест Павел", свједочи даље Петар Домијанус, Грегоријус, Нисенус, па и римске папе Јован Х и Инокентије X. Први вели (год. 925), да су словенска краљевства (Sclavinorum regna) а други (год. 1648), да су илирски народи (Illyricarum gentium) примили хришћансгво од самијех св. апостола.