Проблем је што људи очекују да историчари кроз своја писанија и излагања "хране" неку њима пожељнију и прихватљивију интерпретацију историје. Ако пак направе отклон од те неке њима пожељније интерпретације историје, ако не "хране" њихова не рјетко погрешна увјерења заснована на површном познавању историје, заблуде, предрасуде, природна реакција јесте омаловажавање и оцрњивање, а у прозивкама људи маше некад цео фудбал.
Елем, имали смо у минулим временима историчара у српском корпусу који јесу робовали тзв "политичкој коректности", како смо имали нацију чија историја бјеше богатија и испуњенија од других националних корпуса, ваљало је то мало уравнотежити, потиснути неке личности и епохе, на другој страни више нагласити значај неких реално безначајнијих личности и догађаја, све у сврху афирмације те неке југословенске идеје, која се временом показала више опсеном него реалном. Била је присутна и идеолошка позадина, посебно код изучавања новије историје, није да није, насљеђе тих времена имамо све до данашњих дана, и имаћемо и наредних деценија.
Када је Тибор у питању, његово поље изучавања бјеше средњи вијек, темељит у раду, посвећен историји, бранио би своје мишљење, ставове, и на форумима, оставио је иза себе велики опус радова, књига, расправа, студија, имајући у виду да се премлад упокојио, у четрдесет шестој години. Он је требао тек наредних деценија дати велики допринос српској историографији, но ето није се дало. Не мислим да је подилазио тој некој "политичкој коректности" и угађао другим колективитетима, нити да је скретао ка неком југословенству (на крају крајева ако је у тој Југославији нешто добро одрађено, рецимо збирка радива "Византијски извори за историју народа Југославије", побогу, зашто то одбацити) на штету српства, напротив, апсолутно вјерујем да је био српски родољуб (а ја сам мишљења да историчарима поред служења науци водиља мора бити и служити свом роду), сад што није био по вољи неким шарлатанима и равноземљашима, шта да се ради.
Опет често критичари прозивају и оптужују историчаре чији им ставови нису по вољи за "ревизионизам". Водиља у свакој науци или научној дисциплини мора бити потрага за новим сазнањима. У историји потррага за историјским списима који су били скрајнути или промакли "испод радара", археолошким открићима, помоћ ваља потражити и у лингвистици, у будућим временима и у генетичким истраживањима. Нова сазнања траже корекције, преправке, допуњавање а некад и ревизију прихаћене историографије. Историчар који за два'ес година није кориговао барем неке ставове, који се држи задатог обрасца "обавезне" интерпретације историје и игнорише нова сазнања, није истопричар него политички радник.
