Teorije o poreklu Srba

[NickFreakyrgios]

У јужној Србији и у Бугарској чест је спомен самовила, и то и у једној и у другој вези. Поред тих вила народ још верује у рођенице и суђаје, суђенице, које одређују људску судбину.

Као ови старији народи, и Словени су били пуни празноверица. Већ Херодот, у опису Скитије, прича за једно, вероватно словенско, племе Нуре-Неуре, како се код њих "сваке године један пут свако за неколико дана претвори у вука, па се опет враћају у старо обличје". Одатле је дошло и чудно име вукодлак. Код Грка то је λυκανξωηοζ, у Римљана versipellis, код Германа Werewolf. Данас се код нас вукодлак изједначио с појмом вампира, а замена је дошла услед тога, што се, као у старим германским скаскама, веровало, да умрли људи узимају вучји облик. Исто је тако опште веровање свих старијих народа и увештице. У народу се понекад и вукодлак и вештица називају лепир. То долази из општег народног веровања, да се душа често појављује у облику лепира (у грчком, на пример Ψυγη означава и душу и лепира). Против вештица и туђих злих демона заштитник своје области је ведогоња или здухаћ. То је, по народном веровању, човек чији дух, оставивши тело, лута у облику тице, па или сам или у друштву с другима води борбу "о царство над морем и над земљом". Веровање то врло је живо у Албанији и Црној Гори, где су борбе природних елемената страховито потенциране, и где је главна брига, да ли ће превладати приморска непогода са планинскима, или њихова добра срећа. Борбе се између тих здухаћа воде свачим; камењем, гредама, лишћем, млинским колима, воденијем капима, дрвљем, кладама, коријењем и Бог те пита чим ли не још". Исто је тако веома раширено веровање у домаће заштитнике духове, сјене или сјеновике, који могу бити и људи и животиње, а нарочито змије кућнице. Код Литаваца, Пољака, Чеха, Срба и Хрвата то штовање кућне змије била је готово општа појава; убити њу значило је не само несрећу за читаву породицу, него и саму смрт домаћинову. Мој дед, Сима Милутиновић у Мостару, умро је, кажу, на пречац с тога, што је убио домаћу змију. Своје заштитне духове имају и језера, планине и шуме и стога се понекад догађа, да извесни људи, од страха пред њима, не смеју да дирају и њихова подручја.

Као природни народи Словени су штовали нарочито небеска тела. Још из XV века постоје црквена забрана против оних, који би се клањали сунцу и месецу. Трагове обожавања огња остало је још и сад; и прескакање преко ивањданских ватара, што треба да понесе здравље, непосредан је доказ за то.

Жртвовања ради помоћи извесног божанства или из захвалности због спаса и данас су у обичају код свега нашег народа, поред несвесних жртава одржаваних из предања. Исто су тако у обичају "заветовања" за жртве, односно за неко прегарање, кад се људи налазе у невољи или опасности. Видели смо из напред наведених Прокопијевих речи, да је та црта код Словена врло стара; хришћанство је доцније појачало, али је задржало код њих веровања основне паганске особине. Народ бира поједине свеце као своје заштитнике, као некад богове, и обраћа се њима као правом божанству. Приморске цркве пуне су разноврсних прилога, које спашени морнари приносе свецима, нарочито Св. Николи, које су зазвали у невољи и код којих су се као обавезали. Познати су у Херцеговини и Црној Гори заветовања Св. Василију Острошком, у источној Босни Чајничкој Красници, а у Хрватској Марији Бистричкој. Непосредни пример старих празничних жртвовања код нас очуван је у обичају бадњака и божићне веселице или печенице. С. Тројановић, који је описивао српске жртвене обичаје, наглашава, да се за људске и сточне болести "увек жртвује животиња, а никад биљка или што од ње". Док се за Северне Словене казује, да су једно време приносили и људске жртве, за Јужне Словене нема о том нигде правог спомена. У народним песмама само причају се случајеви, да се не може подићи неки град или мост без људске жртве. У народу постоји и веровање, да се у неку већу грађевину мора узидати бар нечија сенка, ако грађевина треба да се одржи, кад већ није могуће узидати човека. На теменима грађевина готово је обавезна још увек животињска жртва

 

[NickFreakyrgios]

Један извор за Северне Словене, епископ Титмар, наводи, да они нису веровали у загробни живот. "Словени држе да се са временском смрћу све завршава". Тврдња та изгледа, међутим, претерана, бар с обзиром на обичај да се мртвима носи храна и да се они јављају ма и у наказном облику вампира или тенаца. Мртваци су код Словена понекад спаљивани, нарочито се тај обичај одржавао код Руса и Литаваца. Спаљени су били, можда због журбе, и изгинули Словени под Цариградом 626. године. Сахрањивање је ушло у обичај нарочито утицајем хришћанства, али га је било и раније, судећи по остацима старих гробљишта. Реч гроб позната је свима Словенима. Шта је бивало с душом после смрти није јасно, али је њено постојање било ван сумње, судећи по извесним чарањима с њом у вези.

Мртвима су се давале даће. Теофилакт Симоката наводи, како је словенски кнез Мужок давао даћу свом покојном брату и како су се сви том приликом поопијали. У старом језику познате су те посмртне гозбе под именом тризна. Један источни писац спомиње, да се том приликом дели све имање умрлог на три дела; један од њих иде на то, да се за њ пије за душу умрлог. То потсећа на народну традицију о смрти Краљевића Марка, који исто тако, своје имање дели на троје, а један део даје "кљасту и слијепу", "да пјевају и спомињу Марка". Уз мртваца се често сахрањивало и његово оружје. Тризни слична је и страва, која се помиње код Хуна у V веку, а која је готског порекла. Реч је данас позната код свих северних Словена, а занимљиво је, да је нема код јужних, где би се могла очекивати најприродније.

Најважније светковине код нашег народа, крсно име или слава, Божић и хришћанске задушнице у вези су са култом мртвих. На те празнике спрема се кољиво или пшеница и пале се свеће. На слави се употребљава вино, које се зове пуње (романско-умбриско: pune, pone) а означава само сакрално пиће. Примање убогих, божјака и прокажених тих дана у свој дом и њихово гошћење у вези је с народним веровањем, да су та лица у ствари њихови преци. "Пољска реч uboze значи исто што и manes". "С обзиром на висок значај који култ предака има у религији свих Словена", каже В. Чајкановић, "ни најмање нас не чуди што они претке сматрају за божанства par excellence, и што у просјаку, који треба да буде прерушено божанство, гледају баш олицетвореног претка".

Известан низ народних обичаја донели су наши преци вероватно из старе постојбине, као н. пр. светковање пролећа о Ђурђев-дану, али су добар део примили и развили и овде на Балкану. Русаље су романске светковине Rosaria, одн. Rosalia, као и коледање што одговара римским Calendae. Обичај додола познат је и Арнаутима под именом dordoletse; и Х. Барић тврди, да је реч из арбанашког ушла у српски. Исто тако сви балкански народи знаду и за прпоруше. Међутим, економски обичаји, као моба, молба, заманица, спрега, позајмица и сл. чисто су народног имена и народног порекла. Старија реч бедба за мобу изгледа да је у вези са немачком Bede.

У бољевачком срезу у Србији и у једном делу Бугарске постоји обичај, да се на дан Св. Јована или Богојављење иконе и крстови носе на реку или кладенац и да се ту перу. В. Чајкановић са разлогом види у том остатак старог обичаја купања идола, познат под латинским називом lavatio, пошто се то врши одређеног дана и на одређеном месту. Рок купања је врло карактеристичан. О Богојављењу се завршава низ "некрштених дана", после кога је потребно ритуалско чишћење. Такав обичај, очевидно, Срби нису могли примити из хришћанства; он речито говори за то, да су иконе замениле раније идоле, који су се звали балвани, пошто то значење ова реч има и данас у руском и у неким српским крајевима. Добро познати обичај "ношења крста" није хришћанског порекла; неко је, из свештеничких кругова урадио, да са крстовима замени стари обичај ношења идола – балвана.

Језичка култура и општи степен словенске цивилизације у доба око VIII века беху већ прилично развијени. Постојале су речи и изрази за доста суптилне појмове. Најбољи доказ је за то тај, да је превод Светог Писма у IX веку био потпуно могућ на том језику и да се, изузимајући извесне тананости којима је обиловао најкултурнији језик тога времена, дао готово сав грчки лексикални, па чак и фразеолошки, изразити словенски. Словенски дошљаци били су културно активнији и индивидуалнији од извесних племена која су затекли на Балкану, на пример Албанеза, и показали већ тим да су елеменат који ће новој средини и хтети и моћи дати извесна обележја својих особина.

 

[NickFreakyrgios]

Организација словенских племена на Балкану

За племенску организацију, која се данас очувала само у неким брдским динарским областима (источна Херцеговина, Црна Гора, Бока, и у Арбанаса), има неколико значајних архаистичних карактеристика. Свако племе има своју одређену територију. "Свуд је седиште племена са његовим сталним насељима у средини племенске територије", казује Ј. Ердељановић, који је та питања посебно проучавао, "а одасвуда унаоколо је широк појас или зона ненасељеног, делом неутралног земљишта. Негде је та зона тако широка, да се по њој може ићи по цео дан и више, а да се не наиђе ни на какво стално насеље. У њој су само планине са шумама и пасиштима, око којих су се суседна племена редовно борила и отимала". Тај појас земљишта својина је целог племена и зове се племенска заједница.

Племена су састављена из брастава, а браства из родова. Браства су "увек настањена у групи, у засебним селима или у групама од села". Веза између њих је: исто крсно име и традиција о заједничком пореклу. Тих појава, без крсног имена наравно, има и код муслимана, и то чак и у областима даљим од ових брдских предела. У општини Брези, на пример, у височком срезу, у сред Босне, имају неколика насеља муслимана старинаца, где једно или два браства сачињавају читава села. Вук Караџић забележио је 1837. за Црногорце, да и немају правих села. "Тамо се зна само за племена, па и ако поједина браства или породице, које чине племе и граде (понајвише од камена) куће на једном мјесту, то се таква гомила кућа не може назвати селом, јер нема ни свога имена ни атара". Сва већа браства хришћанска имају обично и своју цркву. Та појава лепо се да пратити још и сада у требињској области. Браственици се, наравно, узајамно помажу у сваком погледу; увреда, невоља или погибија једног члана преноси се одмах на читаво браство. То се нарочито манифестује у крвној освети, које још и данас има по Црној Гори, Боки и међу Арнаутима. На челу брастава стоји главар или кнез, у задње доба готово с наследним правом за извесне породице, исто као и војвода, који је био најпре војнички представник племена. У Семберији породица Иве Кнежевића (име казује традицију) била је дуго на челу кнежине, главар је од старине био наследан. У Дробњаку, међутим, војводе су се бирале. Као у старо време, племена су живела чисто демократски. Имала су своје освештано обичајно право (н. пр. Грбаљски Законик, или Пољички Статут, или Васојевички Закон). Скупљали су се браственици или представници родова на своје редовне или ванредне зборове за решавање разних питања; а задржавали су за се, понекад чисто формално, право избора својих старешина.

Нека од наших племена дошла су у везе са староседелачким и можда се, судећи по њиховим називима, као Кучи, Матаруге, Букумири, Цуце итд., и стопила с њима. Том стапању несумњиво је много допринео и њихов географски положај у планинама динарског система, где посебна конфигурација земљишта уветују извесну подвојеност и ограниченост према другима, а ужу узајамну везу. С тим су у вези и јаке конзервативне склоности код њих.

Племенске територије биле су, у главном, поједине релативно мале жупе, формиране у малим природним јединицама око појединих река (Топлица, Врхбосна, Рама, Коморица, Морача и др.) у њиховим долинама и на обалама, или у карсним пољима (Фатница, Љубомир, Чево и др.) или на згодним комбинацијама долина и пасишта (Рудине, Драчевица, Подлужје и др.). Занимљиво је, да данас жупа или "жупно место" означава, по В. Богишићу, само "предио гдје је питомо, т.ј. гдје снијега нема и гдје рађа виноград." Име Жупе за извесне области очувало се све досад (код Крушевца, Дубровника, у Грбљу). Родови и браства живели су у тим жупама у несумњивој кохезији, али да су имали нарочито развијен живот у задрузи, са врло разгранатим породицама у једном ужем кругу, није сигурна ствар. Ма колико да је индивидуално осећање било подвргнуто племенском, ипак није вероватно, да би се рашчлањавање породице у нешто слободније јединице спречавало неком општом дисциплином. И народна традиција и извесна хисторијска казивања доносе често пута вести о том, како су нека браћа или чак и синови за жива оца кретали својим путевима, да нађу повољније увете за живот. Једино, што се гледало да очува била су имања у земљи и с тим у вези положај и углед, који долази из њеног поседа. С племенским животом уветован је култ традиционализма и у личним и у духовним стварима. Код првих он се изражава посебно у поштовању коленовића и у незгодном положају оних који су инокосни или дошљаци; а у другим у општем развијању племенских предања. Реч племенит и племић, као ознака нечег бољег, дошле су као израз тог патријархалног морала и култа племена. У средини жупе био је обично град, уточиште у случају напада. Као у Француској и у нас је временом име град постало исто и за ville и chateau, јер се у тој првобитној утврди временом развило и градско насеље. У нашем језику градови за одбрану, односно, у случају потребе и као бојни објекти, имају и своје посебне називе, као Добој, Самобор, Котор и Которац. "По овоме значењу и град Подзвизд у Босанској Крајини садржи у имену неку фортификатирну карактеристику. Има је, нешто искварен, стари апелатив подзвиздъ , који значи подземни ходник, водени ров, зидани канал." Испод града обично се развијало Подграђе као насеље; тако, на пример, код Благаја. В. Скарић упозорио је на доста често име Самоград. Он је приметио, да на местима с тим именом "нема солидније грађе и конструкције, што упућује на неко давно вријеме, када наши претци, ваљда, још нијесу били доста вјешти подизању већих и солиднијих градова".

 

[NickFreakyrgios]

На челу жупе били су жупани, и то као наследна господа. Порфирогенит наводи за требињску област четири рода наследних жупана, а у једном натпису из времена око 1180. год. иза требињског жупана Грда, ваљда до пунолетства његових синова, спомиње се као жупан његов брат Радомир. Над жупанима био је владар,       , чија власт обухвата неколико суседних жупа, али чији народни назив чина није познат. Тих владара у српским земљама у IX веку беше више. Поред Властимира спомиње се требињски жупан Крајина коме Властимир даје кћер за жену и титулу владара, "хотећи га одликовати" и дајући му том приликом самосталност. Централизација власти не постоји; у том Властимировом акту има нечег што потсећа на поступке наших задружних обичаја. У Захумљу је наследна династија Вишевића водила своју државну политику. Жупан који је успео да савлада већину суседних и да се истакне изнад њих постао је велики жупан. Та титула одржала се у Србији све до 1217. године, односно до прогласа Краљевства. Граничне жупе звале су се крај и крајина, и то име одржало се у многим областима све до данас, иако су се у некима границе већ одавно измениле. Због несигурности у њима и честих сукоба њихов назив постао је синоним за четничко ратовање ("закрајинити", "Кочина Крајина"). Јачањем централне власти опадала је власт жупана, али се одржавала све до пред крај XIV века, истина толико ограничена, да се код Дубровчана јављала замена жупана и судије.

И жупан и владари били су у својој власти ограничавани донекле старом установом народних сабора. Од жупских скупштина, проширивањем територија, развијали су се државни сабори, једна установа која је била потпуно туђа савременој Византији. Власт тих сабора и њихов углед били су доста велики. Немања је на сабору, после дуге дискусије и отпора сабраних, доносио одлуке о гоњењу јеретика; на сабору се одрекао престола и утврдио наслеђе; Душанов законик објављиван је на сабору. На Немањин сабор били су позвати: приставници, кнезови, војводе и војини. На сабору пред смрт краља Драгутина били су присутни сви епископи и игумани и сва властела његове државе. У слично састављеним саборима вршени су и избори архиепископа. Сељацима саборисање без учешћа власти није било дозвољено од времена Душанова Законика; с учешћем власти, да саслушају извесне наредбе или да помогну при разграничавањима или у другим локалним питањима, сеоски се зборови јављају и доцније. Облик и изглед малих племенских сабора познат нам је из описа пољичких скупштина код Спљета. Пољичани су пореклом из Босне. Њихове скупштине, одржаване под ведрим небом, под Грацом код Гате, сачињавала су само племенита господа тога краја, која су се скупљала на одређено место, "зборишће", где су расправљала о уређењу и законима своје области и вршила судску власт. У нарочитим случајевима и ту се доцније сазивао "збор подимски", т. ј. са преставницима сваке куће, у којој има живих људи ("по диму"). Помен о таквим племенским скупштинама у Паштровићима има и Љубиша у свом Кањошу Мацедоновићу: "На сред приморја општине паштровске има једна мала лука, пусто жало, коју људи и дан данашњи зову Дробнијем Пијеском. То је земаном бивало мјесто гдје се народ купио на збор и на одлуке... Четири суђе и дванаест властела, од сваког племена по један човјек, слободно и на порође изабрани, сједили би под једном међом врх пијеска, а остали домаћини један до другога по пијеску, и ту вијећали и судили о најважнијема послима". Без ближе ознаке ко у њима учествује наводе се чести зборови у старој требињској области. Како се једном приликом, у једној поруци (1463. год., porte nobilium et sbori de Trebigne), растављају племићи од збора изгледа да је овај био састављен од простог пука. Скупштина у Кучима бивала је обично на Марков Дан, на висоравни Рогама. На њу су долазили сви војници из племена, наоружани. Од XVI века, после турских освајања, таквих зборова бива све мање. У старом опсегу и значају јављају се само пред неке велике акције или од невоље. Али се установа памти. У Дробњацима још се и сад зна "Зборна Главица". Код Гацка постоји "Зборна Гомила", "на коју се састајао народни сабор у прастаро време". Кроз све време робовања под Турцима сабором се стално звао народни скуп код цркве у извесне празнике. Народни сабор обележио је 1804. у Орашцу и почетак Првог Устанка и датум стварања обновљене Србије.

Већ за старе Словене забележио је Јорданис у VI веку, да им се "имена мењају према различитим породицама и местима". Та особина племенског уређења јавља се још увек код Јужних Словена. Већ је К. Јиричек истакао, како су извесна племена потиснула својим називима имена ранијих области; тако се место жупа Врсиње, Оногошт или Папратна јављају Зупци, Никшићи, Мркојевићи. И међу самим браствима доста су честе измене назива појединих родова. Народно предање памти донекле те везе, али их доста често меша и претвара у легенду. Ипак, даду се на више страна пратити читави низови родова из једне старе породице. У неретванској Крајини живело је чувено племе Качића – Грци га зову чак "народ" (     ), – чије племе иде врло далеко. Од њега потичу многа браства, хисторијски потпуно аутентична: Миошићи, Жарковићи, Андријашевићи, Стипићи, Петковићи, Бартуловићи и др. У требињској области моћно беше браство Љубибратића, које се под тим именом помиње од XIV века. Већ 1432. наводи се пет линија тога рода: Љубишићи као најважнији, затим Медвједовићи, Дабиживовићи, Добрушковићи. У Попову се од 1342. помињу Николићи, чија презимена после налазимо као Вукосалиће, Богишиће, Гргуревиће. Црногорска династија Петровића изводила је своје порекло од неке босанске лозе, која да је преко Никшића и Бањана стигла под Ловћен. Као родоначелници њихова браства означавана су два брата: Рајич, од кога су Радонићи, Жутковићи и др., и Херака, од кога су сами Петровићи, Поповићи, Кустудије и још неки.

Племенске организације сличне нашима имају још и данас од балканских народа само Арнаути са својим фисовима. Нема сумње, да је у обе организације, на тако блиском и географски истоветном терену, било доста узајамних утицаја. Кучи се, у осталом, и сматрају као неки прелаз од Срба Арнаутима, као и Клименте прелаз од Арнаута Србима.

Од наших покрајина никаква трага развијенијој племенској организацији нема у источној Србији и Маћедонији, као ни у Славонији и савској долини. Главни услов за то биће најпре и понајвише у самом терену, где је, у богатим и широким долинама, просто немогуће провести онако природно разграничење племена и жупа, какво су давали кланци и увале динарског система. Други је, исто тако важан, разлог и тај, што је померање становништва у тим долинама, као главним прометним путевима и као због богаства нарочито привлачним тачкама, било много интензивније, него у споредним и теже приступачним западним горама. Разбијени тип тамошње групације словенске документује се, међу осталим, нарочито и тим, што су постали апсолутно пасивна подлога бугарских освајача и што не могоше да створе нигде националне државне организације са својим натуреним племенским карактером. Државе Срба и Хрвата настале су у подручју динарске и племенске системе.

 

[NickFreakyrgios]

Читаво балканско подручје које су населили Словени звало се, према нашем општем називу, "словенска земља", "Словенска", Σκλαβινια, Sclavenia и Sclavonia, у арбанашком Љk’enija, или Љk’inikea. У млетачким, дубровачким и которским латинским документима читаво словенско подручје од Приморја до Вардара, чак и за време кад су се у унутрашњости јасно разазнавале државне диференцијације Срба и Хрвата, звало се Sclavonia. То је подручје словенског насеља за разлику од романског. У Котору и Дубровнику од краја XIII века ознака Sclavonia сужава се често на ознаку Србије. Иначе, траг тог старог назива очуван је и данас у имену покрајине Славоније.

На основу вести код цара Константина Порфирогенита иза средине X и вести Дукљанске Хронике из XII века може се дати доста сигуран преглед о географској подели наших области X-XII века. Граница између српског и хрватског подручја у средини X века била је на рекама Цетини и Пливи; Хрватској припадале су области од Ливна до Јајца. Од Цетине почињало је подручје Неретљана, чувених гусара, које Порфирогенит помиње као потомке непокрштених Срба. Њихово подручје обухватало је три жупаније: макарску, расточку (од Имотског до Љубушког) и "даленску" (можда "далменску" = Dalmisium, Dalmesium – Омиш). У њиховој власти беху острва Мљет, Корчула, Брач и Хвар. Главни неретљански градови били су: Вруља (данас Горња Брела), Макарска, Острог и Лавћен врг Граца; али од свих је најзнатнији тврди Омиш. На Неретви, докле је допирала неретљанска граница, почињала је архонтија захумска. Име је добила по Хуму изнад Боке (Благаја), испод кога је извирала река Буна. На том Хуму постојала су два града: Бона и Хум, од којих су остали трагови све до данас. У тој области владао је род Вишевића, који своје порекло изводе из старе постојбине око Висле. Главна места ове области беху: Стон, Ошље, Добар; градови Мокриски (можда Мокро код Мостара) и Глумаиник (можда Глумине) нису још сигурно утврђени. Источна граница Захумља ишла је вероватно до планина око Калиновика (можда је и то назив за грчко Галуманик) или Гатачког Поља, где се додиривала с границом Травуније.

Тачне границе између Травуније и Захумља не могу се данас повући; сигурно је, да су Попово, Љубиње и Дабар припадали Захумљу и да се требињско-захумска граница рачвала код самог Дубровника. Дукљанин наводи девет захумских жупанија: стонску, поповску, Дубраве, Луку, Дабар, Вељаке, Жапску, горичку и непознате Веченике, Веченик негде око Неретве. То су границе Захумља из друге половине XII века, када се оно почело ширити на рачун неретљанског поседа. Требињска архонтија, која је почињала од Котора, имала је целу леву обалу Боке и Конавље; допирала је до пред сам Дубровник, а на север до Гацка, а на истоку јој је граница ишла Требишњицом и планинама бањанским. Од увек су, казује византински цар, требињски управљачи били вазали архонту Србије, односно Рашке. На овом подручју спомињу се градови: Требиње, Рисан, Врм, Луковац и можда Сливје (старо Зетливи- Сетливи, Стиливи). Дукљанин зна за девет требињских жупанија: Љубомир, Фатница, Рудине, Крушевице, Врм, Рисан, Драчевица, Конавље и Жрновица. Дубровник, стешњен у својим зидинама, ширио се у главном на рачун требињских и захумских суседа; његова пољска добра, посебно виногради, лежали су у главном на њиховом земљишту и ради тога су Дубровчани плаћали суседним владарима по 36 златника годишње кирије, зване могориш. Дукља, која се од XII века све чешће зове Зета, хватала је од византиског драчког темата, од Бара до Травуније. На западу је, од Скадарског Језера и самог Скадра ишла Зетом до Пиве. У њој се спомињу само три стара места: Градац (Стари Град – Будва), Нови Град (можда Превлака) и још неутврђена Лонтодокла (Л8 та – љута, у вези с Дукља). Најважнији град била је свакако стара Диоклеа, Доклеа, по којој је цела област добила име; али је тај град у X веку већ био у рушевинама. И овде се код Дукљанина јавља карактеристични број од девет жупанија и градова: Луска – љешка, Подлужје, Кучево – Кчево – Чево с Будвом, Коплик, Облик, Папратна (између Бара и Улциња), Црмница, Грбаљ. Дукљанин спомиње и област подгорје са жупанијама: Оногошт, Морача, Комарница, Пива, Језеро, Тушина, Гусиње, Ком, Дабар, Неретва, и Рама. Ова последња жупа суседна хрватском подручју, ушла је од 1138. год у службену титулу мађарских краљева. Ова област Подгорја обухватала је такозвану стару, северну Херцеговину од Раме до Мораче. Босна, која је у X веку била мала област око извора реке истог имена, имала је свега два града: Которац и непознати Десник (можда Сутеска). Она је била у вези са Србијом и сматрана као српско подручје. Крај Соли (североисточна Босна око Тузле) Порфирогенит изрично наводи као српски. Уз Сол, Соли помиње се после и Усора са облашћу око те реке; од XIV века Со са Усором иду обично заједно и област им допире све до Дрине. Доњи Краји беху северозападно од Усоре, с градовима Кључем и врбањским Котором. У једној повељи мађарског краља Беле из 1244. год. помињу се обе жупе босанске: Врхбосна, око извора реке Босне, у сарајевском пољу, Лепеница у фојничком, Видоши с Љубинчићем, Миле (код Зенице), Лашва, Ускопље – Скопље, а на истоку Борач с градом Прачом и жупа Боред (можда Бирач). Жупе западне, од Ускопља до Ливна, јављају се и под општим именом Завршја. Ту су се границе Босне мешале с хрватским и врло су често те жупе биле и у саставу хрватске државе. У самој Србији, коју од Босне дели Дрина, настањени су ови градови: Дестиник или Достиник, који није идентификован, исто као ни град црнобушки или црновршки, затим Међуречје, по свој прилици читава област с градом (можда Самобор код Горажда или Соко над спојем Пиве и Таре), Дрежник (можда данашњи ужички Дрежник или, мање вероватно, стари Брезник, Брезница – Плевље), Лесник – Лешница и Соли. Старе области српске из средине XII века, подељене међу Немањину браћу, беху Бијело Поље на доњем Лиму, Будимље на горњем Лиму, Градац на Морави (сад Чачак) и Рас с ибарском и расинском долином, која се везала уз Топлицу. Источна граница Србије средином IX века беше код Новог Пазара, а у XI веку око Звечана. До Немањине акције Србија није прелазила Мораву; на север није ишла преко Рудника, а на југоисток не даље од Пећи и Ђаковице. Главна снага српског народа беше, према том, у планинском подручју источне Херцеговине, средишње и источне Босне, Новог Пазара, југозападне Србије и Зете. Ниједна од богатих долина, ни Косово, ни Морава, ни Метохија, ни Мачва не беху тада потпуно у српској власти. Српска племена, недовољно повезана међусобно, и без поуздања у успех, понешто и заплашена судбином својих словенских саплеменика на истоку, који беху постали плен Бугара и Византинаца, остају у својим планинама читавих пет векова; а кад се крајем XII века јави набујала снага за експанзију њен пут је био унапред одређен. Као планинске лавине спустиће се тад та племена у суседне долине и већ за два века она ће постати господари њихови у највећем делу и одржаће се на том подручју кроз све векове своје хисторије.

 

[NickFreakyrgios]

Добар део тих жупа и области има, као што се види, нова имена. Чак је и стару Дукљу заменила Зета, а један део Далмације добио је називе Неретљанска Област и Црвена Хрватска. У Боки и у Приморју жупе имају називе Драчевица и Жрновница. Очувани називи у вези су понајвише са старим именима река, али и ти су знатно славизирани (Врх-босна, Подриње). Значи, дакле, да се нова подела жупа није много ослањала на старе традиције те врсте. Али је ипак несумњиво, да је подржавана и делом развијана у вези са старим романским катунима. Многа племена означавана су просто тим именом (Катун Дробњаци, Катун Мириловићи). У једној турској канунами, која је одређивала по старом начину уређај Влаха око Тимока, вели се, да један катун чини педесет кућа; то је, дакле, постао неки технички израз за врсту и обим једне уже организације. У XIV веку, у Крбави, за "Влахе" се изрично каже, да се узајамно боре "са својим катуном". Вероватно је назив катуна, пре само једне пастирске заједнице, ушао у народ као ознака уже организације једног краја и једне племенске групе.

Посед земље, који је дуго бивао у заједници, добио је по племену назив племеншћина и племенита земља. Индивидуалније ознаке, настале несумњиво по личној својини, зову се дедина, очина или очевина и најобичније баштина (од башта – отац; отуд баштинити – наследити од оца). Дедина у чешком праву означава "непокретна добра, која су сачињавала колективну својину целе породице и прелазила су од предака (дедова) на потомке". Владари су доцније ограничили право наслеђа, нарочито у поседу шума. У Дечанској Повељи, на пример, изрично се каже: "у планинама нема нико баштине осим краља и цркава којима су краљеви дали". Кад је владарска моћ ојачала, они често поклањају не само поједина добра, него и читаве жупе, и то са наследним правом, исто као што им их и одузимљу у случају немилости. Касније се јавља и пронија, као развијена установа римског граничарског права (limitanei). То су поседи, које је владар давао појединцима за извесне услуге уз право личног уживања, али не као сталне баштине. К. Кадлец мисли, да се "паше и шуме нису уопште делиле, него су остајале у заједничком уживању свију породица. Учешће у уживању те општинске земље сачињавало је принадлежност појединих господарских имања и у чешком се праву називало vola, доцније zvole, у руском праву угодье, код Хрвата – pristojanje, код Срба и Бугара правини... Њиве и ливаде су одређивале само на извесни рок. Кад је он истекао, земља се је опет поново одређивала појединим породицама, евентуално у другим размерама, јер у току времена неке су се породице услед умирања смањивале, а друге су се напротив због обилног рађања повећавале. Такво периодично одређивање земље још данас долази под називом "передěль" у руским селима, где се је одржао т.з. "миръ", т.ј. земљишна општина". У нас је ово поново одређивање земљишног поседа вршила Дубровачка Република; у унутрашњости немамо за то довољних примера.

У старим нашим споменицима, у рано време, има доста спомена о извесној диференцијацији међу појединим људима, до које је дошло услед њихова изузетног положаја у племену. Ма колико да је народ био сав једнак и демократских схватања, у њему се врло рано јављају разне старешине и поглавице. Има више примера о том да се у раном Средњем Веку спомињу словенске поглавице, свакако у првом реду племенске. У нашим земљама, у најранијим временима, господари или владари појединих области помињу се као наследна господа. А чим се до власти долази по праву наследства – а у нас су, с почетка, сви синови наслеђивали оца и делили област на своје делове – одмах се издваја и једно повлашћено браство, које, после, својим споредним линијама женидбама и удадбама, ствара свој виши круг. Племенске организације уветују и саме собом извесно поштовање своје снаге и традиција и врло су кочоперне према скоројевићима и приселицама. Реч бојар, бојарин, у нас бољар долази од турско-монголско бајар, што је најпре значило "богат", па онда "одличан"; она показује и код нас, као свуда на свету, да се утицај и углед стицао и богатством. Св. Сава наводи у биографији свога оца српске бољаре, који с његовом браћом и свештенством иду у сусрет моштима Немањиним, а Првовенчани, описујући Немањин збор против јеретика, помиње старце и велможе. Етимологија ове речи је јасна вели моужь је моћни, ,угледни господин’. Општи обичнији назив за те истакнутије људе био је властелин, властела; име казује и њихову прву функцију (Стеван Првовенчани изрично помиње "кнезе земли своје иже над власт’ми"). Војници "војини", беху мање племство, после звано и властеличићи. Остали свет, сеоски и грађански, били су себри; тек доцније постао је "себар" синоним за сељачки, простачки. Реч је позната и Русима и Литавцима и означавала је заједничара и судеоника. Закупци или најамници звали су се меропси (назив је дошао од родопске провинције Меропе). Кмет од comes-comitis-comet и није имао своје данашње значење у нашим западним областима. То су најпре, у Босни, били племићи, а у Зети сеоски старци и судије. Тек од XV века јавља се реч у смислу ,закупника’. У Дубровнику је кмет одавно означавао сељака. У Србији, међутим, од новијег времена реч се употребљава за представнике општинске власти. Робови су отроци и иду као "вечна баштина" господара, док их не ослободи.

 

[NickFreakyrgios]

Грађански сталеж постојао је само у Приморју и управљао се, са племићским водством, по својим прописаним законима или статутима. Сви важнији градови, Дубровник, Котор, Бар, Дриваст, Улцињ и др. имали су своје статуте, од којих су нам неки до данас очувани. У унутрашњости грађана је било врло мало. Још у XIV веку писао је један западни путник, како Србија готово и нема тврдих градова, а и што их има они су без ровова и зидова. "Зграде и дворови како краљевски тако и осталих племића саграђени су од брвана и од дрвета; нити ја тамо где видех двора или куће од камена или од земље, мањ у латинским градовима на приморју". Наше градске колоније у унутрашњости развиле су се уз рударска места, као Брсково, Сребреница, Фојница, Рудник, Ново Брдо, Јањево, Кратово итд., где су била насеља саских рудара и приморских трговаца. То су с почетка били тргови и тек су се временом развили у градове. Од краја XII века под српску власт почињу долазити стари градови Маћедоније Скопље, Прилеп, Охрид, Сер и др., а на северу одавно изграђени Београд. Добар део старих римских насеља остао је напуштен и неискоришћен, у рушевинама.

Народ се у главном вратио свом старом занимању: сточарству и земљорадњи. Сточарством се бавио, истина посредно, и сам краљ, као у XIX веку кнез Милош. Његова стока имала је на тргу предност пред сваком другом. Босански краљеви су у масама извозили свој сир преко Дубровника. Као у старој домовини, гајила се у главном овца и свиња, а у мањој мери говеда, козе и коњи. Хранили су их на ливадама и сеном, које је познато свима Словенима. Да је између наших досељеника и старих балканских сточара било жива додира и тесних узајамних веза види се најбоље по том, што је све до данас за сточарске предмете и производе остало у нашем језику врло много романско-влашких и арнаутских назива. Вуна се зове: каба, реја и руда; пастири се купе у катуне; сир се назива: урда, качкаваљ, кунуздра, бучалина, шулина; сухо месо зове се пршут; сир се доноси у бронзину. Повици и усклици за животиње готово су истоветни код нас и код Арнаута, а исто тако и називи за поједине животиње. Из тих старих времена је и обичај бачија и назив балија за једну врсту муслиманских сточара. Сточари су се кретали по целом Балкану, лети у планине, а зими у хумнине; због њихових испаша, солила и планина долазило је од памтивека до тешких сукоба. Пастирских заједница, које случај тако занесе, има понекад и у местима где се не би очекивале. У столачком крају, у сред Херцеговине, налазимо у XIV веку Бурмазе, очевидно пастире албанског порекла. У арбанаском зот значи ,господин’, а у Херцеговини постоји угледно браство Зотовића. Током Дрине, све до иза Сребренице, продрло је неколико арбанаских речи и одржало се тамо у такозваном "баналачком" тајном говору. Од сточарских арбанаског су порекла: каљац, каљче – коњ (kal’, рум. cal < caballus), миш – месо, ћем – пас; а од других: буке – хлеб, руша – вино, вајза – девојка, виза – вода. Врло је важна појава, коју је забележио Ј. Цвијић, да све сточаре при њиховим важнијим кретањима "зову Арнаутима, па и кад су српскога порекла". У Солунско Поље, питомо и погодно за зимовник, силазили су сточари не само из мађедонских и албанских страна, него чак и из Пештери. "Шкријељи из села Боровштице", казује Бор. Милојевић, "спуштали су се са својим стадима преко Новог Пазара, Митровице и Скопља низ Вардар и почетком зиме стизали у околину Лугадинског Језера". Богаство у стоци било је у нашим странама врло велико; број се, наравно, не зна, али од стоке су живели читави крајеви и области.

Сем сточарством, приморски наши крајеви и људи око великих маћедонских језера бавили су се још и риболовом. У народне песме ушла је "риба од Охрида". Неретљани су том занимању придодали још и гусарство, које је дуго угрожавало трговину на Јадранском Мору.

Рано се помиње и лов на многобројну дивљач у великим и тешко проходним шумама. Синови жупана Властимира послали су бугарском кнезу Борису два пса и два сокола као "гостинско уздарје", а за лов са соколовима прича се већ у биографији Св. Ћирила Солунског, да је то "обичај богатима". Млади Немањин Раско изговорио се оцу, пред бег у Свету Гору, да иде у лов на јелене. Као у старој постојбини, коже збијених животиња служиле су не само за домаћу употребу и зимско одело, него и за извоз и за плаћање дажбина. У Хрватској је за то највише служила куна и отуд је дошла не само на бански новац, него и у земаљски грб.

Гоњен и гонећи, у борби и пљачки, спустио се словенски елеменат са разних страна истока и севера у дунавску долину и одатле у унутрашњост Балкана. Још примитиван и усплахирен читавим вртлогом Сеобе Народа он је запао у балканске шуме и кланце, с почетка врло мало сигуран да ће ту и остати. С неповерењем су пратили нови дошљаци не само сваки покрет византиских власти, него и кретање својих саплеменика и брзо су, у грабљивости примитиваца, стали сртати једни на друге, да би, узајамно истрти, били сигурнији за плен. Хисторија балканских Словена, у првим вековима њихова живота на Балкану, то је низ сукоба са суседима и властима, који их потискују или покушавају подјармити, узајамно вребање и неповерење, и постепено привикавање на ново земљиште и културу нове средине.

 

[NickFreakyrgios]

Бугари и балкански Словени

После смрти цара Хираклија и његова сина и наследника Константина (оба су умрла 641. год.), Византија је имала да претури једну повећу дворску кризу у време, кад је, и без тога, имала довољно брига и опасности. Арапски покрет узимао је све више маха и лишавао Византију једне по једне области. У исто време, после смрти бугарског хана Куврата (642. год.), настаје и померање бугарских племена из подручја око Меотског Језера према западу и југу. Један од петорице Кувратових синова, прича стара легенда, Исперих или Аспарух прешао је са својим људима Дњепар и Дњестар и дошао у Добручу, у крај звани Угао (Ογκοζ), који ствара дунавска делта. На том подручју, око данашњег Николицела, спомиње Аспаруха и један јерменски географ VII века. Ту су се Бугари одмах утврдили, и то у главном, на све стране, у ширим и ужим откопима. Нешто трагова тих опкопа, који су искоришћавали и старе римске утврде, одржало се делимично све до наших дана. У једном домаћем летопису, очуваном у визији пророка Исаије, насталом у другој половини XI века, казује се, како је "трећи део Кумана или Бугара населио "земљу Карвунску", "од Дунава до мора". Та "земља Карвунска" јесте данашње подручје Балчика и зове се тако до XIII века. Јасно је, да на тако ограниченом подручју број досељених људи није могао бити велики и да је једва износио коју десетину хиљада. Померање Бугара из њихове раније области дошло је, као и сва друга померања народа тих времена на том подручју, под притиском турских Хазара. Бугари су, опет, уступајући према западу, делом померали, а делом подјармљивали словенска и аварска племена, на која су путем наилазили.

Арапска офанзива против Византије беше узела, у другој половини VII века, широке размере. Арапи допиру до Калкедона; освајају Крит; искрцавају се на Сицилији. Усуђују се најзад да с флотом дођу и под сам Цариград, пошто су узели Кизик у Мраморном Мору. Седам година узастопце покушавају они да загосподаре византиском престоницом, док 677. нису дефинитивно принуђени на узмак. Ове нападаје Арапа искористили су Бугари, да се пребацују на десну страну Дунава, нешто жељни пљачке, а нешто и из потребе да прошире своје подручје. Византиски покушај, изведен 679. год., да се Бугарима на Дунаву спречи даље продирање, завршио се с тешким поразом. Одмах после тог пораза, као победници, Бугари прелазе Дунав и око Варне заузимају своја нова, стална седишта. Одатле се, доста нагло, шире према западу и југу. Престоница нове државе створена је у Плиски, на доста великом, утврђеном простору од 23 км2, у близини данашњег села Абобе.

Словенска племена, која се беху сместила у том крају, нису могла да одоле новим освајачима. Она признадоше врховну власт бугарску. Бугари их, казује један грчки извор, кренуше са дотадашњих насеља и померише знатно према западу и југу као неку врсту својих предстража. Војнички боље спремни, наишавши као организована целина, понесени постигнутим успехом, Бугари су, иако малобројни, лако савладали разасута словенска племена и натурили им своју власт. Исти случај био је са Варезима у Русији. Ипак, изгледа, да поступак Бугара са покореним Словенима није имао оне раније аварске свирепости. Обоје је, и Словене и Бугаре, здруживала заједничка борба против Византије. Како малобројни Бугари нису смели да приме борбу и са Грцима и са Словенима, они су се, највероватније, држали донекле са овим другима као мање опасним и помагали их у борбама и у одбрани. Словени су у Бугарима, макар и преко воље, добили савезника, с којим су и раније имали нешто веза, и с којим су, као и са Бугарима сродним Аварима, били спојени извесном традицијом. По својој доста пасивној природи нису Словени реаговали на то, што је врховна власт допала Бугарима и што су ови својом организацијом и именом дали карактер новој држави. За Словене је уопште карактеристична ова појава: прву њихову слободну државу организује туђинац Само; прву државну организацију стварају међу њима на југу Бугари, а на истоку Варези. Словенске иницијативе за стварање своје државе још није било; бар им се ниједан покушај у том смислу није могао испунити и бити видније примећен.

Није нам довољно јасно, шта је све нагнало Византију, да после првог неуспеха не само остане пасивна према Бугарима, као што је, донекле, била према Словенима, него да им, шта више, призна и њихову државну творевину. Ромејска војска имала је и тежих пораза, него што је био онај на Дунаву, па је ипак настављала борбе и није упуштала непријатеља без новог отпора на своје подручје и нарочито није узимала ту обавеза према њему. Сада, о новим борбама нема ни помена. Напротив. Византиски писци помињу, да су Бугари, утврдивши се на новом подручју, почели да врше нападаје на византиска села и градове, и то не толико да их пљачкају, колико да их покоре. Цар је био присиљен њиховим угрожавањем, да уђе с њима у преговоре, да им призна државу и да се чак обавеже на плаћање извесног годишњег приноса за њих. Тако је брзо и у ствари без много напора почела бугарска држава своју жилаву и истрајну активност на Балкану.

Словени су живели у својим масама одвојено од Бугара и разликовали се од њих толико, да то примећују и туђинци. Све им је различито: и спољашњи облик лица, и одело, и језик којим говоре и добар део културе. Монголског типа, с испупченим јагодицама и кривим очима, делимично одржаним све до данас, са турбанима и шараварама, окићени коњским реповима у војној формацији, претежно коњаници, Бугари су већ на први поглед одударали од словенских житеља. Иста је ствар и у државној организацији. На једној страни је каган, кан, хан, као врховни поглавар државе, са својим кафканом као првим саветником и тарканом као намесником у покрајинама, са вишим и нижим племством, бољарима и багаинима, а на другој страни словенска племена са својим поглавицама. Требаће више од два века, да се та релативно мала група дошљака крвним мешањем са Словенима, заједничким животом, и утицајем цивилизације, а посебно хришћанства, толико изједначи са масом свог становништва, да колико-толико почне представљати једну заједницу. Резултат је познат: Бугари су примили језик својих многобројних словенских поданика, а Словени су добили бугарско име и бугарску државну организацију. Несумњиво, да тај процес не би ишао ни у два-три века с приметнијим резултатима, да од раније није било извесних мешања између Словена и тих азиских племена, нарочито у заједничком ропству под Аварима, и да ти етнички мелези нису вршили свој утицај у обе групе.

За владе цара Јустинијана II (685-711., с прекидом) Византија беше постала поприште огорчених грађанских ратова. Плаховит и необуздан, цар је напустио мирољубиву политику свог оца, и почео је низ ратовања на више страна; најпре на Балкану, па после у Азији, оба пута кршећи сам постојеће уговоре. Опажајући развитак нове бугарске државе и вероватно њен утицај на словенска племена, он одлучује да их раздвоји и ослаби. И с тога, на почетку своје владе, 688. године, креће с војском према Солуну, који је често, и баш недавно, био угрожаван од Словена и чија је околица била преплављена словенским насељима. Цар се бојао да Словени не узму тај град, за се или у друштву с Бугарима, и да одсеку западни Балкан од непосредне везе с Цариградом. Цар се, из свих тих разлога, одлучује, да међусобно несложне Словене не само потуче, него и да безуветно ослаби њихов тамошњи број. Без обзира, нека силом, а нека милом, он многа словенска насеља расели са тих места и становнике им преведе у Малу Азију, у Опсикиј, где су били мање опасни. Број тих пресељеника био је велики, јер грчки извори наводе да је цар од њих саставио војску од 30.000 људи и поставио јој на чело неког Исбула (Небула), вероватно човека бугарског порекла. На повратку с те експедиције цар је у трачким кланцима био нападнут од Бугара, који су поново пошли у помоћ Словенима, као и на почетку похода, кад су били сузбијени. Овог пута беху с више среће и нанесоше Грцима знатне губитке. Огорчење Словена против цара било је велико. За време његова рата с Арапима у Малој Азији, Словени су пришли на страну његових противника. У битци код киликиског Севастопоља, 692. год., словенска војска од 20.000 људи остави Грке, пређе Арапима и донесе им победу. Бесан ради тога Јустинијан неке Словене поново расели, а неке поби. Овај пораз убрза царев пад, 695. године.

Иза његова пада у Византији настају војничке теревенке. Цареви се смењују, војска се плете у политику, а непријатељи напредују на све стране. Свргнути цар, да би се поново дочепао престола, тражи савезнике на све стране. Кад не успева код Хазара он долази Бугарима. Са њиховом и словенском помоћу осваја Цариград, 705. год. Природно, за такву услугу дао је и награду – бугарски хан Тервел би не само богато обдарен, него чак и огрнут царском хламидом и проглашен ћесаром, добивши највећу титулу поред царске. После тога углед Бугарске силно јача, нарочито међу Словенима. Јустинијан је то убрзо увидео и сам, и желећи да поправи што је покварио предузима 708. год. један поход против Бугарске. Али тај је поход постигао обрнут успех. Византиска војска била је потпуно поражена, сам цар се из Анхијала једва спасао; и престиж Бугара, место да буде умањен, порастао је још више.

 

[NickFreakyrgios]

Јустинијанова владавина затровала је односе у Византији толико, да његова погибија није могла да их смири. Преврати и кризе дотераше дотле, да је било кандидата, који су, буквално, бежали од оскрвнављене царске круне. Преко двадесет година трајали су ти метежи; од 695-716. год. Византија је променила седам царева; док најзад није на владу дошао енергични Лав III Изаурски. Њега је изнела малоазиска војска, као некад Хираклија, јер је јасно увиђала опасност с те стране од арапског замаха. Од 716-8. год. Византија је била у најозбиљнијој опасности од Арапа; сам Цариград био је преко годину дана у опсади. У невољи, Царевина је морала да тражи чак и бугарску помоћ, иако се могло унапред мислити, да та не може бити несебична. Кад је успео да спасе престоницу и сузбије Арапе, цар Лав се сав предао реформисању већ дотрајалог старог државног организма. У тим реформама, које имају војнички карактер, он понекад и претерује; његова борба против икона свакако није била неопходна државна потреба. У тој борби, која ће трајати преко сто година и обухватити сав хришћански свет, Лав III долази у сукоб и са папском куријом и доноси тим поводом једну крупну одлуку. Да се освети папи, који се ставио на страну његових противника, цар решава 732. год., да се од папске јурисдикције одузме, поред Сицилије и доње Италије, још и читаво западно подручје Балкана, цео Илирик, и да се подвргне власти цариградског патријарха. Ово је била једна од најважнијих одлука у хисторији Балкана. Романски утицај, који је до VII века у тим областима био толико видан и значајан, почео је да слаби услед доласка на власт источњачких елемената, као што беху Хираклије и сад Лав, који су појачавали грчки карактер земље и с њим у вези источњачке особине, али се до ове одлуке западни утицај упорно држао, чак и у Солуну и у Коринту, ради тога што су те дијецезе спадале под власт Рима.

Од ове одлуке тај се утицај губи и на Балкану се задржава само уз Приморје, ради трговачких и непосредних других веза, и у областима које отпадају из византиске државне заједнице. Јужни Словени тако долазе једним делом под један а другим под други утицај; услед тога се код њих развијају поред политичких, и извесне културне разлике. Из овог сукоба између Рима и Цариграда, који ће се временом, и поред свих покушаја измирења, све већма продубљивати, настаје судбоносна супарничка борба о првенство. Цариград верује, да је он наследник старог Рима као "нови Рим"; у њему је цар и господар државе и у њему је, према том, средиште свега и политичког и духовног живота. Рим не напушта своје старе традиције и да постане раван Цариграду и бољи од њега он мисли на световну државу, у којој је црквени поглавар уједно и политички. Што се Илирика тиче, њега Рим није никад прежалио. Он га стално сматра као део на који има права, тражи веза и начина да га добије натраг и помаже у њему сваки покрет који је уперен против Цариграда.

За време владе цара Лава има једна једина, и то каснија вест о држању балканских Словена. Кнез словенског племена око Ригхина, Пребуд, беше око 735. год. осумњичен да спрема навалу на Солун, и с тога би везан и одведен у Цариград. Чувши за то Словени и с Ригхина и око Струме заузеше се за њ, заједно с неким Солунцима, и израдише код цара не ослобођење, него само скидање окова. Пребуд, поставши полу слободан, улучи прилику и побегне, али би ухваћен и после новог покушаја бегства убијен. На глас о његовој смрти словенска племена Струмљана, Ригхина и Сагудата, после и Друговића, опседоше Солун и држаху га тако опседнута готово две године, прекинувши му све везе на суху и сав довоз хране морем. Иако је град много патио од глади, он се упорно и храбро бранио, док није стигла царева помоћ и потиснула нападаче. Велегезити су том приликом остали верни уз Грке, снабдевајући их храном. Вест је ова веома карактеристична за снагу и самопоуздање Словена у непосредној близини Солуна и тако далеко на југу Маћедоније, као и за њихове међусобне односе.

Услед страховите куге и помора беху опустели не само густо насељени и прљави главни град, него и многе области у унутрашњости Византије. Да попуни празнине поузданим елементом цар Константин V Копроним, наследник Лавов, даде пресељавати у престоницу грчко становништво из унутрашњости и са отока, а у опустела и испражњена подручја по Тракији даде довести своје саплеменике Сирце и Јермене као бедем против Бугара и Словена. То доведе до сукоба и рата с Бугарима, који је с прекидима трајао око двадесет година. За време тих борби, вођених с променљивом срећом, Бугари су бунили и маћедонске Словене, да би с њима заједно имали више изгледа на успех, и ови су им се придруживали. Једна кратка византиска вест бележи, да је Костантин око 758. заратио и на њих, па неке заробио, а неке покорио. Бугарски хан Телец (од 761. год.) имао је, у рату, "као савезнике не малу множину Словена." Али, и он и његови савезници претрпише страшан пораз код Анхијала, 763. год. Телец би у Бугарској ради тог пораза убијен. С овим несрећним ратовањем у вези је и једна велика сеоба словенских племена, која "бежећи из своје земље" пређоше Црно Море, па се с царевом дознаком населише у Малој Азији око реке Артанаса. Број словенских избеглица ценио се том приликом на 208.000 глава. За Словене овога времена, вероватно за оне око Солуна, знамо још да много гусаре Архипелагом. 768. год. цар је морао да откупљује од њих становнике отока Имбра, Тенеда и Самотраке, давши за 2.500 тих робова – свилене хаљине!

 

[NickFreakyrgios]

Бугарски владар Телериг (од 768/9. год.) који је успео да среди прилике у земљи после пораза од 763. видевши земљу настрадалу од пустошења, пораза и грађанских ратова, и услед одласка оне велике масе Словена, дође на мисао да почне нову колонизацију Бугарске. Помишљао је у првом реду на суседна словенска племена Брсјака. Почео је слати људе, да преговарају с њима о томе, а спремао се, ако не могне друкчије, и да их и силом пресели. У Цариград је у јесен 773. дошла вест, да Бугари за тај поход опремају 12.000 људи. Да их предупреди, цар нападе и победи Бугаре у њиховој земљи. Од даљих тежих удараца спасла их је само царева смрт (775.).

Аварска држава, са којом су Словени за више од два века имали толико веза, преживљавала је у ово доба своје последње дане. Авари су се умешали у германска племенска разрачунавања и помагали су баварског војводу Тасила против Карла Великог. То изазва његову освету. Од 791. год. почиње његова широко организована офанзива против Авара и у алпским пределима и у панонској долини. Уплашени његовом снагом, Авари се међу собом боре не знајући како да му се одупру; једни су за покорност, други за рат, трећи за тражење веза са суседима. Све то није помогло. Франачка војска, у којој је било и Словена, продрла је дубоко у аварску земљу, између Дунава и Тисе, и освојила њихову престоницу са "хринговима", ограђену са девет откопа од камена или иловаче, и ту уграбила богати, вековима сабирани, плен бивших кагана. Аварски отпор био је незнатан. Они су се, уплашени, предавали или бегали далеко преко Тисе, без трага. Код Словена, у Руској Хроници, остало је предање о том њиховом бедном завршетку. Овај поход завршен је 796. год. Тек после тог похода јавља се покушај једног већег устанка, али и тад не крећу сами Авари, него удружени са неким словенским племенима. Ова су страдала приликом проласка франачких чета преко њихова подручја, а имала су разлога и иначе да буду незадовољна франачком управом. Устанак је избио 797. год., и, с прекидима, тињао до 799., када је дефинитивно угушен. Колико је ту било клања – убијања, вели франачки хроничар Ајнхард, сведоче најбоље пуста панонска поља, у којима се чак изгубио и траг људског насеља. "У овом рату изгибе све племство хунско, пропаде сва слава". Авари се расуше, а извесни им делови претопише се у сродне Бугаре или после у Мађаре, који ће доцније доћи на њихова стара седишта и обновити опет хунске успомене. Последње вести о покоравању панонских Хуна – Словена Францима потичу из 803. год., тада се они "предадоше царевој власти са свим што имађаху".

У Византији је поново започео низ дворских сплетака и криза. У унутрашњости, незадовољници дижу устанке. Међу осталима забележен је и један устанак Словена из 783. год., који је ухватио широке размере, од Маћедоније све до Пелопонеза. Устанак је угушио патриције Ставрикије. "Он их све покори и учини обвезницима царства", пише хроничар Теофан, пошто је међу њима уграбио силан плен. Из тих речи види се довољно: дотадашњи одношај тих Словена према Царевини и обим њихове експанзије и на том делу Балканског Полуострва.

Негде од прилике у исто доба, око 802. године, јављају се на Балкану два нова владара и две нове династије: у Византији цар Нићифор, дотадашњи главни благајник, а у Бугарској његов крвник, кан Крум. Они примају власт у часу, кад Карло Велики, скршивши аварску државу, прелази у сверу Источног Царства. Карлу је најопаснији противник могла бити само Византија; с тога он и тражи савезнике против ње. Његове везе с популарним багдадским калифом Харун-ал-Рашидом потичу, по свој прилици, поглавито из тих мотива. Важно је, да и хан Крум упада у Аварску и довршава Карлово дело њихова потпуног пораза, а да победнички краљ "повуче руку од Бугара", како вели један западни извор, "пошто нису изгледали да ће ма у чем шкодити франачкој држави"

Бугарска тада код Београда и код ушћа Тисе непосредно граничи са Францима, да се постепено почне помицати на њихов рачун према западу.

 

[NickFreakyrgios]

Балкански Словени, односно Словени у Пелопонезу, поновише устанак и почетком IX века. Ова чињеница: да се устанак јавља два пута у истој области, тако далеко на југу Грчке, најбољи је доказ о том, како је била интензивна словенска колонизација VI-VII века и колико је наш елеменат тамо имао своје животне енергије. Словени Маћедоније, да би били јачи према Византији, улазе у везе с Бугарима; а Бугари и сами, искоришћавајући кризе Царевине силазе у словенске области, посебно у Струму и врше тамо нападаје на византиске власти. 809. год. заузели су Бугари Софију, важно стециште путева с Истока и Запада. Цар Нићифор, као и цареви пре њега, желећи да ослаби снагу словенског елемента, предузима мере да у словенска насеља уведе ново грчко становништво. За ту колонизацију он је у првом реду одређивао војнике, који су раније, у римско доба, били најпоузданији инструменат романизације и најлакше покретан у случају потребе. Наредба није била добро примљена ни код самих Грка, али је провођена 809-810. године. Ту целу акцију, као и све даље покушаје да се сузбију бугарска ширења према југу, пресекла је страховита погибија цара Нићифора, 811. год. То је био најтежи удар, који је досад, у борбама од VI века, задесио Византију на Балкану и у великој јој мери унизио углед. Да су Бугари искористили победу и јурнули у освајања разуме се само по себи. Ове године после те победе, 813., они су однели још једну, над новим царем Михаилом I, и тим још више истакли рђав положај Царевине. Бугарске чете стижу под сам Цариград, а Крум се спремао да се 814. год. са Аварима и "свим Словенима" коначно обрачуна са грчком престоницом. Услед тих припрема затекла га је смрт, и то насилна.

 

[NickFreakyrgios]

Први заједнички покрет Срба,
Хрвата и Словенаца

Франачка држава Карла Великог допирала је до Београда и у Фрушкој Гори оставила траг свога имена (Фруг = Франак); Словенце је покорила крајем VIII, а Хрвате почетком IX века. Управа њених чиновника није била добра; и одмах првих година јављају се тужбе и незадовољства. Нарочито су биле честе тужбе на фурланског војводу Кадолака; 818. оне су биле поднесене чак Карловом наследнику Лудвигу. Као тужилац јавио се поглавар доње Паноније, Људевид Посавски. На државном сабору у Херисталу 818. год. цара Лудвига су поздравили неки хрватски изасланици и представници Тимочана, који су се "недавно" одметнули од Бугара и затражили врховну власт франачку. Шта је определило Тимочане да се отцепе од Бугарске, не знамо поуздано, али је највероватније да су страдали приликом метежа и реакције иза Крумове смрти и да су хтели живот с мање потреса. Људевид је ступио с Тимочанима у везу и успео је, да их као саплеменике приволи, да се придруже непосредно њему. Уза њ је пристао и један део Словенаца. Да је покрет био популаран у словенском елементу види се по том, што се хрватско племе Гадачана одметнуло од свог кнеза Борне, кад је тај почео борбу против Људевида на франачкој страни. Занимљиво је географско простирање овог покрета. Оно је било врло екстензивно, од Саве до близу Тимока, дакле дуж главне хоризонталне артерије Балкана, коју чине Сава и Дунав. У ширину, даље од тих река, покрет није много ишао. С обзиром на тешке комуникације овог времена овај је пут био и најприроднији; тим је, од најстаријих времена, ишао главни промет од Црног Мора према Јадранском и обратно. За етничку сарадњу словенских племена на северном делу Балканског Полуострва ово груписање око Људевида Посавског од великог је значаја.

Када је видео да тужбе на франачком двору остају без успеха, Људевид 819. год. подиже устанак. Цар посла против њега самог Кадолаха, али тај не сврши ништа и на повратку с неуспелог похода умре од грознице. Јула 819., на сабору у Ингуленхајму, појавили су се поново Људевидови посланици, нудећи мир, али само под извесним уветима. Ти услови нам нису очувани, али је највероватније, да су изасланици словенски тражили ограничење франачке самовоље и већу власт домаћих вођа. Цар је одбио словенске увете и поставио друге. Ти су били за побуњенике неприхватљиви, – тражила се сигурно потпуна покорност, – и Људевид с тога развија своју даљу акцију на прибирању словенских снага. Франци још исте године шаљу нову војску, која налази Људевида доста далеко, уз Драву, упућена да одмеће тамошња и даља словенска племена. Потиснут, Људевид се повукао у унутрашњост свог подручја, непознато где. Док је франачка војска нападала са северозапада, кретала је са југозапада војска хрватског кнеза Борне против Људевида, на кога се, са Борном, дигао и Људевидов таст Драгомуж. У борби код Купе Гадачани напустише свог вођу Борну; Драгомуж погибе, а Борна се једва спасао бегством. Људевид је, наравно, искористио тај пораз и продро у Далмацију, децембра месеца, да не да Борни прилике да се прибере и желећи да подржи успламтелу мржњу на Франке. Али му тај поход није завршио с успехом. Идуће године, 820., у споразуму с Борном, кренуле су на Људевида три франачке војске. Оне су скршиле отпор Словенаца и ишле право у средиште Људевидове области. Пред толиком силом Људевид се повукао у један свој тврди град, одржавши се у њему док се франачке војске, после харања, нису повратиле, проређене болешћу. Једини успех био им је тај, да су покорили Словене у Крањској око Саве и један део одметнутих Карантанаца, који су се били придружили Људевиду. Франачки поход поновљен је и наредне године, у главном са сличним резултатом. Тек 822. година била је судбоносна за Људевида. Пред великом франачком војском, која је долазила боље опремљена, он се овог пута уплашио и склонио; а вероватно га је уплашио и бег патријарха из Града, Фортуната, који га је помагао против Франака и који је притешњен од њих, морао да се склања у Задар, на византиско подручје. Из ове везе дало би се, можда, закључивати, да је у овом Људевидовом отпору било можда и нешто византиских сугестија.

Бежећи испред Франака, Људевид је, прича франачки аналист, побегао Србима, "за који се народ казује да заузима велик део Далмације". То је 822. године први сасвим несумњив помен српског имена у овим крајевима Балкана. "Далмација", у коју је Људевид побегао, била је данашња Босна, која је, готово цела, припадала тој старој географској области. Из свог средишта, из Сиска, Људевид је најлакше и најсигурније могао доћи у ту земљу. Ту је Људевид био усрдно примљен. Међутим, он ту убија српског жупана који га је примио и подвргава себи његову област. Једни су хисторичари покушавали да бране тај поступак претпоставком да га је, можа, дотични жупан хтео издати Францима. Вероватније је свакако, да је Људевид био човек малих моралних скрупула; поред овог поступка, који не оправдава убиство и потом грабеж, у гостима, чак ни за издају, за то би говорила и чињеница, што се против њега дизао његов таст. У исто време, Људевид шаље и посланство франачком цару изјављујући спремност да га поново призна као господара. Али цар се неће да упушта у преговоре. Омражен и несигуран у Босни, Људевид бежи у Борнину државу, једном његовом сроднику, који га после мало времена, 823. год., даје убити. Сва његова држава потпала је поново под франачку власт; а покрет који је први пут у нашој хисторији за ослобођење од туђинаца ујединио добре делове Хрвата, Срба и Словенаца, пропао је због недостатка снаге и од мале вредности човека, који га је носио.

 

[NickFreakyrgios]

Бугари су одмах по том повели преговоре с Францима, да поврате Тимочане под своју власт. Али ови, у заједници с Бодрићима око Дунава, опиру се томе. Бодрићи се обраћају франачком цару да их помогне и заштити. Овај је извесно време био у недоумици, како да се држи, јер му ствари, тамо далеко, негде на крају Европе, нису биле јасне; с тога је тражио времена, да проучи питање и да се обавести. Нестрпљиви, Бугари су пожуривали решење, а кад оно није стигло, и кад се сем тог питања јавише и друга, они употребише силу. У лето 827. год. кренуше Бугари, пошто су се добро припремили, лађама уз Дунав, па, прешавши у Драву, избише у Панонију. Ту су, вршећи пљачку, изагнали све дотадашње словенске и франачке заповеднике, а поставили бугарске. Франци су брзо предузели мере, да поврате своју власт, и имали су успеха. Нови бугарски нападај, 829. год., и опет уз Драву, није донео штете читавој земљи, него само неким пограничним насељима. Али обновљена франачка власт није била дуга века. Борбе у династији дадоше прилике Бугарима, да се учврсте у источној Панонији; они добише Срем и Сингидунум, који од IX века носи словенски назив Београд, и све раније одметнуте области. Западна граница ишла им је по свој прилици до Колубаре и близу до западне Мораве. Тим бугарским завојевањем пресечена је даља франачка офанзива у југоисточној Европи.

 

[korkanj]

Толико колико појма немаш о историји , већ скидаш сличице са наци сајтова а везе немаш очигледно на са Порфирогенитом нити термином Бојка , дакле не знам зашто учесвујеш на темама историје ван WW2 и конц логора и кинеских зидова!

Кад си очигледно вичнији јахању камила са Арапима!

Поздрав!

Ne bre nego cu da skidam slicice sa pateticne komunisticke LAZLJIVE i nametnute istorije,molim te o tome necemo.A sto se tice Porfirogeneta,ako si ga citao kao sto kazes da jesi ??? kako mi mozes objasniti ovo; kako je on mogao da opise svoj GROB !!! u 30-om poglavlju???
I lepo te molim da Porfirogeneta ne uzimas kao neki argumentovani dokaz za pobijanje necega,Samo ne mogu da verujem da vecina vas ovde veruje Porfirogenetovom DAI kada i sam znas da je prepisivan vise puta kako se kome prohtelo da izbaci ili ubaci nesto
Citaj Herodota (on je mnogo vise pouzdaniji) bar do vremena dok Grci nisu stvorili veliku mrznju prema nama SRBIMA
A sto se tice Arapa tu si zakazao kao mokar barut.A sto je najgore od svega vadis se na Corovica koji takodje spominje (Mongole) koji i dan danas jasu stepske konje i kamile,a sto se tice Irana,Iraka,Sirije i ostalih zemalja sve jedan ih nas istoricar pominje pa cak i Corovic
A sto se tice KINEZA,nigde nisam naveo KINESKI ZID iza kojeg si ti ocigledno ostao i zaboravio da ima i druga strana;ne samo tog ZIDA nego i istorije,a to sto neki ili vecina nas NECE da prizna ili shvati,ja im (vama) nisam kriv.
A sto se tice BOJKE mozes da nadjes ovde na jednj temi sam postavio mapu BOJKE i tekst
toliko od mene
ps. citaj vise i mani se Porfirogeneta
pozdrav

 

[NickFreakyrgios]

Ne bre nego cu da skidam slicice sa pateticne komunisticke LAZLJIVE i nametnute istorije,molim te o tome necemo.A sto se tice Porfirogeneta,ako si ga citao kao sto kazes da jesi ??? kako mi mozes objasniti ovo; kako je on mogao da opise svoj GROB !!! u 30-om poglavlju???
I lepo te molim da Porfirogeneta ne uzimas kao neki argumentovani dokaz za pobijanje necega,Samo ne mogu da verujem da vecina vas ovde veruje Porfirogenetovom DAI kada i sam znas da je prepisivan vise puta kako se kome prohtelo da izbaci ili ubaci nesto

Па да си послушао клип Тибора Живковића на теми "Заблуде града Рима " био би ти јаснији Д.А.И. а ти си га само ископирао и убацио своје наци бљувотине по атоматизму а да човека ниси ни послушао који је сјајан историчар и на том клипу је изнео и своје скепсе око Д.А.И али научно утемељено један од најбољих новијих историчара.

Citaj Herodota (on je mnogo vise pouzdaniji) bar do vremena dok Grci nisu stvorili veliku mrznju prema nama SRBIMA
]A sto se tice Arapa tu si zakazao kao mokar barut.A sto je najgore od svega vadis se na Corovica koji takodje spominje (Mongole) koji i dan danas jasu stepske konje i kamile,a sto se tice Irana,Iraka,Sirije i ostalih zemalja sve jedan ih nas istoricar pominje pa cak i Corovic
A sto se tice KINEZA,nigde nisam naveo KINESKI ZID iza kojeg si ti ocigledno ostao i zaboravio da ima i druga strana;ne samo tog ZIDA nego i istorije,a to sto neki ili vecina nas NECE da prizna ili shvati,ja im (vama) nisam kriv.

Ти си спомињао Зидове стално па ме је то асоцирало на кинеске Зидове!
Што се точе Херодота волим да га читам , где је то Херодот поменуо термин Серб или Срб сем у неким новинама 24h , Треће Окон и слично?
Зашто бих се вадио на Ћоровића?
Говориш ли ти или читаш неки мртви језик или живи , грчки, арапски ?
Или читаш арапски из тећег ока и српских новина?

A sto se tice BOJKE mozes da nadjes ovde na jednj temi sam postavio mapu BOJKE i tekst
toliko od mene
ps. citaj vise i mani se Porfirogeneta
pozdrav

Много сам о томе оставио и ја као и мапе али ниси стигао да видиш јер ништа ни не читаш већ затрпаваш форум журналистиком и фељтонима са нета , боље да си бацао fashion week ili женски доњи веш, било би мало занимљивије за читаље а и за гледање.

 

[korkanj]

Па да си послушао клип Тибора Живковића на теми "Заблуде града Рима " био би ти јаснији Д.А.И. а ти си га само ископирао и убацио своје наци бљувотине по атоматизму а да човека ниси ни послушао који је сјајан историчар и на том клипу је изнео и своје скепсе око Д.А.И али научно утемељено један од најбољих новијих историчара.




Ти си спомињао Зидове стално па ме је то асоцирало на кинеске Зидове!
Што се точе Херодота волим да га читам , где је то Херодот поменуо термин Серб или Срб сем у неким новинама 24h , Треће Окон и слично?
Зашто бих се вадио на Ћоровића?
Говориш ли ти или читаш неки мртви језик или живи , грчки, арапски ?
Или читаш арапски из тећег ока и српских новина?



Много сам о томе оставио и ја као и мапе али ниси стигао да видиш јер ништа ни не читаш већ затрпаваш форум журналистиком и фељтонима са нета , боље да си бацао fashion week ili женски доњи веш, било би мало занимљивије за читаље а и за гледање.

Ha hahaha dobra ti ta za zenski ves, a vecinske isecke sto sam izbacio u poslednja 2-3 dana su iz novina ali ne sa neta nego direktno iz arhive.
A cuj i taj Zivkovic ce da bude popularan jedno vreme dok nekoga ne ocepi,e a onda ce da bude najgori i ko zna sta sve jos,samo da ti kazem kako mi to uzimamo zdravo za gotovo.
A sto se tice tih mrtvih jezika DA i ne samo da GOVORIM nego i CITAM
pozdrav

 

[NickFreakyrgios]

A sto se tice tih mrtvih jezika DA i ne samo da GOVORIM nego i CITAM
pozdrav

Ако је тако онда свака част , било би онда боље да нам из копија оригинала подвлачиш и преводиш тако би могли доста да сазнамо!

 

[korkanj]

Ако је тако онда свака част , било би онда боље да нам из копија оригинала подвлачиш и преводиш тако би могли доста да сазнамо!

Rode posto sam naveo u predhodnim postovima da sam AMATER sto i JESAM bas zbog takvih stvari ne zelim to da radim (osim za sebe samoga) posto se uvek nadje ili bi se nasao neko ko bi to pobijao bez obzira na tvoj licni prevod ali bukvalan a ne na znacenje npr.a to se ili je mislio ovako ali ga je napisao tako,znas i sam da bi bilo dosta ne suglasica ili previse suglasica.
pozdrav

 

[Jebivet@r]

A koje su to teorije, ako neko moze samo ukratko, jer me mrzi da prelistavam celu temu?

Je li to jedna o kojoj se raspravlja ili vise njih?

 

[NickFreakyrgios]

A koje su to teorije, ako neko moze samo ukratko, jer me mrzi da prelistavam celu temu?

Je li to jedna o kojoj se raspravlja ili vise njih?

Углавном , Иранска са додатком Беч , Берлин , ники и аутохтонистичке , заправо скупљају се различити извори да би пронашли нешто паметно али заиста мораш да прелисташ бар мало.

 

[Jebivet@r]

Pa autohtoni i jesmo na neki nacin. Ili neko misli da je ovde bilo pusto, kad smo stigli?

Sto se tice iranske teorije, nisam do sad cuo nista cvrsto, sto bi me uverilo u nju. Ne iskljucujem da su neki Srbi pre skoro dve hiljade godina bili jedan od iranskih naroda, ali kao takvi na ove prostore nismo stigli sigurno.

Dakle izuzev nekih lingvistickih dokaza, tj. naziva odredjenih geografskih pojmova, nemamo nista sto dovoljno ubedljivo svedoci u prilog teorije o iranskom poreklu. Opet te nazive sto "upucuju" na Srbe mozes naci na mnogim mestima, sto govori ne o tome da smo bili svuda, vec da je veca verovatnoca da se radi o slucajnosti.

Kad to postavis prema genetici, koju bas i ne delimo sa vecinom iranskih naroda, koliko ja bar znam, prema onom delu nase istorije koji je zapisan i prema jeziku za koji se sigurno zna da ga koristimo skoro hiljadu i po godina, ne vidim da ta iranska prica deluje uverljivo.

 

[NickFreakyrgios]

Pa autohtoni i jesmo na neki nacin. Ili neko misli da je ovde bilo pusto, kad smo stigli?

Sto se tice iranske teorije, nisam do sad cuo nista cvrsto, sto bi me uverilo u nju. Ne iskljucujem da su neki Srbi pre skoro dve hiljade godina bili jedan od iranskih naroda, ali kao takvi na ove prostore nismo stigli sigurno.

Dakle izuzev nekih lingvistickih dokaza, tj. naziva odredjenih geografskih pojmova, nemamo nista sto dovoljno ubedljivo svedoci u prilog teorije o iranskom poreklu. Opet te nazive sto "upucuju" na Srbe mozes naci na mnogim mestima, sto govori ne o tome da smo bili svuda, vec da je veca verovatnoca da se radi o slucajnosti.

Kad to postavis prema genetici, koju bas i ne delimo sa vecinom iranskih naroda, koliko ja bar znam, prema onom delu nase istorije koji je zapisan i prema jeziku za koji se sigurno zna da ga koristimo skoro hiljadu i po godina, ne vidim da ta iranska prica deluje uverljivo.

Радило се више о пореклу народног имена Срба више па су 2 теме спојене у 1 и тако је било боље , Хебреји нису генетски Јевреји нити Семити више ,Грци ни именом ни генетски нису Хелени , Копти су можда остатци Мисираца али им нико не ускраћује право на народно име које је код Срба дефинитивно много старије од 7 века о томе се заправо радило бар у мом случају, не о Србима пре Адама и Еве!

 

[NickFreakyrgios]

Генетика је још спорнија и контраверзнија у погледу нас , ми данас носимо неки (старо)Ирански фенотип више него словенски као и Лужички Срби који нису имали своје Турке већ беле барбике около а генетика каже да имамо 30% словенске крви.

 

[Акај]

Како се деле теорије о пореклу Срба ? Верујем да постоји нека подела у науци...


Можда

- бечко-берлинска
- аутохтонистичка
- иранска
- друге (које су комбинациј и по којима смо се доселили а и уједно смо староседеоци - Милош Милојевић)

 

[NickFreakyrgios]

Како се деле теорије о пореклу Срба ? Верујем да постоји нека подела у науци...


Можда

- бечко-берлинска
- аутохтонистичка
- иранска
- друге (које су комбинациј и по којима смо се доселили а и уједно смо староседеоци - Милош Милојевић)

Тако је а ни једна не искључује другу , тачније иранска не искључије Беч , Берлин , Аутохтонистичка не искључује Беч ,Берлин ни иранску једино Беч ,Берлин искључује ове две!