NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
У јужној Србији и у Бугарској чест је спомен самовила, и то и у једној и у другој вези. Поред тих вила народ још верује у рођенице и суђаје, суђенице, које одређују људску судбину.
Као ови старији народи, и Словени су били пуни празноверица. Већ Херодот, у опису Скитије, прича за једно, вероватно словенско, племе Нуре-Неуре, како се код њих "сваке године један пут свако за неколико дана претвори у вука, па се опет враћају у старо обличје". Одатле је дошло и чудно име вукодлак. Код Грка то је λυκανξωηοζ, у Римљана versipellis, код Германа Werewolf. Данас се код нас вукодлак изједначио с појмом вампира, а замена је дошла услед тога, што се, као у старим германским скаскама, веровало, да умрли људи узимају вучји облик. Исто је тако опште веровање свих старијих народа и увештице. У народу се понекад и вукодлак и вештица називају лепир. То долази из општег народног веровања, да се душа често појављује у облику лепира (у грчком, на пример Ψυγη означава и душу и лепира). Против вештица и туђих злих демона заштитник своје области је ведогоња или здухаћ. То је, по народном веровању, човек чији дух, оставивши тело, лута у облику тице, па или сам или у друштву с другима води борбу "о царство над морем и над земљом". Веровање то врло је живо у Албанији и Црној Гори, где су борбе природних елемената страховито потенциране, и где је главна брига, да ли ће превладати приморска непогода са планинскима, или њихова добра срећа. Борбе се између тих здухаћа воде свачим; камењем, гредама, лишћем, млинским колима, воденијем капима, дрвљем, кладама, коријењем и Бог те пита чим ли не још". Исто је тако веома раширено веровање у домаће заштитнике духове, сјене или сјеновике, који могу бити и људи и животиње, а нарочито змије кућнице. Код Литаваца, Пољака, Чеха, Срба и Хрвата то штовање кућне змије била је готово општа појава; убити њу значило је не само несрећу за читаву породицу, него и саму смрт домаћинову. Мој дед, Сима Милутиновић у Мостару, умро је, кажу, на пречац с тога, што је убио домаћу змију. Своје заштитне духове имају и језера, планине и шуме и стога се понекад догађа, да извесни људи, од страха пред њима, не смеју да дирају и њихова подручја.
Као природни народи Словени су штовали нарочито небеска тела. Још из XV века постоје црквена забрана против оних, који би се клањали сунцу и месецу. Трагове обожавања огња остало је још и сад; и прескакање преко ивањданских ватара, што треба да понесе здравље, непосредан је доказ за то.
Жртвовања ради помоћи извесног божанства или из захвалности због спаса и данас су у обичају код свега нашег народа, поред несвесних жртава одржаваних из предања. Исто су тако у обичају "заветовања" за жртве, односно за неко прегарање, кад се људи налазе у невољи или опасности. Видели смо из напред наведених Прокопијевих речи, да је та црта код Словена врло стара; хришћанство је доцније појачало, али је задржало код њих веровања основне паганске особине. Народ бира поједине свеце као своје заштитнике, као некад богове, и обраћа се њима као правом божанству. Приморске цркве пуне су разноврсних прилога, које спашени морнари приносе свецима, нарочито Св. Николи, које су зазвали у невољи и код којих су се као обавезали. Познати су у Херцеговини и Црној Гори заветовања Св. Василију Острошком, у источној Босни Чајничкој Красници, а у Хрватској Марији Бистричкој. Непосредни пример старих празничних жртвовања код нас очуван је у обичају бадњака и божићне веселице или печенице. С. Тројановић, који је описивао српске жртвене обичаје, наглашава, да се за људске и сточне болести "увек жртвује животиња, а никад биљка или што од ње". Док се за Северне Словене казује, да су једно време приносили и људске жртве, за Јужне Словене нема о том нигде правог спомена. У народним песмама само причају се случајеви, да се не може подићи неки град или мост без људске жртве. У народу постоји и веровање, да се у неку већу грађевину мора узидати бар нечија сенка, ако грађевина треба да се одржи, кад већ није могуће узидати човека. На теменима грађевина готово је обавезна још увек животињска жртва
Као ови старији народи, и Словени су били пуни празноверица. Већ Херодот, у опису Скитије, прича за једно, вероватно словенско, племе Нуре-Неуре, како се код њих "сваке године један пут свако за неколико дана претвори у вука, па се опет враћају у старо обличје". Одатле је дошло и чудно име вукодлак. Код Грка то је λυκανξωηοζ, у Римљана versipellis, код Германа Werewolf. Данас се код нас вукодлак изједначио с појмом вампира, а замена је дошла услед тога, што се, као у старим германским скаскама, веровало, да умрли људи узимају вучји облик. Исто је тако опште веровање свих старијих народа и увештице. У народу се понекад и вукодлак и вештица називају лепир. То долази из општег народног веровања, да се душа често појављује у облику лепира (у грчком, на пример Ψυγη означава и душу и лепира). Против вештица и туђих злих демона заштитник своје области је ведогоња или здухаћ. То је, по народном веровању, човек чији дух, оставивши тело, лута у облику тице, па или сам или у друштву с другима води борбу "о царство над морем и над земљом". Веровање то врло је живо у Албанији и Црној Гори, где су борбе природних елемената страховито потенциране, и где је главна брига, да ли ће превладати приморска непогода са планинскима, или њихова добра срећа. Борбе се између тих здухаћа воде свачим; камењем, гредама, лишћем, млинским колима, воденијем капима, дрвљем, кладама, коријењем и Бог те пита чим ли не још". Исто је тако веома раширено веровање у домаће заштитнике духове, сјене или сјеновике, који могу бити и људи и животиње, а нарочито змије кућнице. Код Литаваца, Пољака, Чеха, Срба и Хрвата то штовање кућне змије била је готово општа појава; убити њу значило је не само несрећу за читаву породицу, него и саму смрт домаћинову. Мој дед, Сима Милутиновић у Мостару, умро је, кажу, на пречац с тога, што је убио домаћу змију. Своје заштитне духове имају и језера, планине и шуме и стога се понекад догађа, да извесни људи, од страха пред њима, не смеју да дирају и њихова подручја.
Као природни народи Словени су штовали нарочито небеска тела. Још из XV века постоје црквена забрана против оних, који би се клањали сунцу и месецу. Трагове обожавања огња остало је још и сад; и прескакање преко ивањданских ватара, што треба да понесе здравље, непосредан је доказ за то.
Жртвовања ради помоћи извесног божанства или из захвалности због спаса и данас су у обичају код свега нашег народа, поред несвесних жртава одржаваних из предања. Исто су тако у обичају "заветовања" за жртве, односно за неко прегарање, кад се људи налазе у невољи или опасности. Видели смо из напред наведених Прокопијевих речи, да је та црта код Словена врло стара; хришћанство је доцније појачало, али је задржало код њих веровања основне паганске особине. Народ бира поједине свеце као своје заштитнике, као некад богове, и обраћа се њима као правом божанству. Приморске цркве пуне су разноврсних прилога, које спашени морнари приносе свецима, нарочито Св. Николи, које су зазвали у невољи и код којих су се као обавезали. Познати су у Херцеговини и Црној Гори заветовања Св. Василију Острошком, у источној Босни Чајничкој Красници, а у Хрватској Марији Бистричкој. Непосредни пример старих празничних жртвовања код нас очуван је у обичају бадњака и божићне веселице или печенице. С. Тројановић, који је описивао српске жртвене обичаје, наглашава, да се за људске и сточне болести "увек жртвује животиња, а никад биљка или што од ње". Док се за Северне Словене казује, да су једно време приносили и људске жртве, за Јужне Словене нема о том нигде правог спомена. У народним песмама само причају се случајеви, да се не може подићи неки град или мост без људске жртве. У народу постоји и веровање, да се у неку већу грађевину мора узидати бар нечија сенка, ако грађевина треба да се одржи, кад већ није могуће узидати човека. На теменима грађевина готово је обавезна још увек животињска жртва