Tajna konvencija između Austrougarske i Srbije 1881. godine

[КРЦУН]

Tvrdnje Mirjane Vlajisavljević vezano za navodne istoriografske i književno-jezičke promene su bez ikakve osnovanosti, zato što ne postoje nikakvi dokazi koji bi ih mogli potvrditi. Tvrdnje vezane za istoriju smo već temeljno opovrgli na ovom forumu primarnim istorijskim izvorima, tako da nema potrebe ponavljati sve iznova, a pobijene su bile njene tvrdnje vezano za izgovor isto tako na ovoj temi. Kada je Kneževina Srbija bila usvojila Vukov pravopis 1868. godine, tada je bio ozvaničen istočni izgovor (ekavština). Prva dela usmerena ka standardizaciji koja je napisao Stojan Novaković (počev od 1869. godine), bila su pisana po ekavskom refleksu jata, gotovo čitavu deceniju pre i Berlinskog kongresa i Tajne konvencije, kao što je već bilo pominjano na ovoj temi. Evo i jedne stranice iz Novakovićeve Srpske sintakse koju je napisao 1869. godine:

Pogledajte prilog 639614

Na osnovu dodatnog letimičnog uvida u tvrdnje prof. Vlajisavljević, može se zaključiti da je ona jedan od saučesnika u stvaranju i propagiranju lažnog narativa o prošlosti sopstvenog naroda.

 

[КРЦУН]

Srbija nije usvojila južno narečje 1868. godine. Tada jeste bio usvojen Vukov pravopis, ali Vukov književni jezik je pretrpeo jednu značajnu imenu — za službeni jezik bila je usvojena ekavština. Aleksandar Belić (Србија и јужнословенско питање):

Pogledajte prilog 639610

..у Србији је већ од 1868. год. Вуков правопис и језик (али по источном изговору)..

Zvanični kalendar za 1869. godinu:

Pogledajte prilog 639611

Srbija nije prešla na ijekavicu niti 1868. godine, kao ni neke od narednih godina. Od prelaska na Vukov pravopis pa sve do jugoslovenskog ujedinjenja, u Srbiji se službeno koristila samo ekavica.

Станоје Станојевић - Димитрије Црнобарац Народна енциклопедија, 1925 г. - књига 1. - страница 399.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Zaista strašno i za banjalučki univerzitet u izvesnom smislu porazno, ali s obzirom na to kakav sve kadar napreduje i dokle dospeva, ne treba biti iznenađen čega sve ima...

..i još jednom potvrđuje moj stereotip da su lingvisti ubedljivo najskloniji potpunom fantazmagorisanju kada pokušavaju da se bave istorijom.

 

[КРЦУН]

Кад се траже узроци Првог светског рата, треба се разумети ланац догађаја крајем XIX века који су довели до прекида односа између Аустро-Угарске и Србије, и који су олакшали пораст сербског национализма. Ова књига фокусира се на досад неистражени аустро-мађарски утицај на политику Хабсбуршке монархије према Србији после аустро-мађарског компромиса из 1867. и тврди да је ово рано раздобље било критично у обликовању политике после 1871, све до наметања Србији 1881. године система економске и политичке контроле.

Наслов: Apple of Discord: The "Hungarian Factor" in Austro-Serbian Relations, 1867-1881
Central European studies
Аутор: Ian D. Armour
Издање: илустровано
Издавач: Purdue University Press, 2014
ISBN 155753683X, 9781557536839
Дужина: 347 страница

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Станоје Станојевић - Димитрије Црнобарац Народна енциклопедија, 1925 г. - књига 1. - страница 399.

Šta je poenta ove objave?

 

[КРЦУН]

Zaista strašno i za banjalučki univerzitet u izvesnom smislu porazno, ali s obzirom na to kakav sve kadar napreduje i dokle dospeva, ne treba biti iznenađen čega sve ima...

..i još jednom potvrđuje moj stereotip da su lingvisti ubedljivo najskloniji potpunom fantazmagorisanju kada pokušavaju da se bave istorijom.

За једну жену таквог интелектуалног формата и капацитета и знања, за једног таквог проф. др. која је једна од најпоштованијих на Бањалучком универзитету кажеш да се бави ''фантазмагорисању'', ти који не видиш даље од очију и фотеље Радивоја Радића, сада сам ја запањен твојом плиткоумношћу, заиста сам запањен, чак сам увређен.

Чини ми се да је Радић један од ''предавача'' на том истом универзитету, исправи ме ако грешим!?

 

[КРЦУН]

Šta je poenta ove objave?

Поента је под подвученим речима у датом пасусу.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

За једну жену таквог интелектуалног формата и капацитета и знања, за једног таквог проф. др. која је једна од најпоштованијих на Бањалучком универзитету кажеш да се бави ''фантазмагорисању'', ти који не видиш даље од очију и фотеље Радивоја Радића, сада сам ја запањен твојом плиткоумношћу, заиста сам запањен, чак сам увређен.

Чини ми се да је Радић један од ''предавача'' на том истом универзитету, исправи ме ако грешим!?

Jadan taj univerzitet ako je ona jedan od najuglednijih nastavnika na njemu, no zašto u diskusiji o činjeničnim neistinama koje iznosi dotična gospođa (a koje može pročitati svako ko je pismen i ima pristup internetu na prethodnoj stranici ove teme) preokrećeš u smeru diskusije o jednom sasvim drugom profesoru?

 

[КРЦУН]

Zašto u diskusiji o činjeničnim neistinama koje iznosi dotična gospođa (a koje može pročitati svako ko je pismen i ima pristup internetu na prethodnoj stranici ove teme) preokrećeš u smeru diskusije o jednom sasvim drugom profesoru?



A kakve veze ona ima sa mojim citatom, kojem si replicirao?

Има јер дефакто и дејуре смо на различитим странама, да се тако изразим, ја ћу увек стати у одбрану свих оних који пишу алтернативно и аутохтонистички наспрам ''вође'' покрета који брани устајалу и по мени одиста под одиста лажним и климавим темељима, преписивачком и устајалом формом владајуће-конвенционалне науке у Србији, Радивоја Радића којем и сам припадаш.

Зашто толика гнушања свему алтернативном, зашто се конвенционалисти толико нервирају, да ли то због сазнања да долази време неумитних промена, зар требамо веровати да се 2000. године десио преокрет, промена друштеног система, промена начина погледа на сербску историју и историјографију, молим те, још се увек изучава историјографија у титоистичком маниру. Данас смо у 2020. години и ствари се неумољиво мењају, хтели то конвенционалисти или не то је просто тако.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Има јер дефакто и дејуре смо на различитим странама,

Nema strana ovde (niti bi smelo da ima), međutim, ukoliko postoje neki ljudi koji smatraju da ima, možda i ima...u toj situaciji strane i postoje, a onda se definitivno nalaziš na pogrešnoj.

Радивоја Радића

Imam osećaj da se ovo ime toliko štanca jer ljudi ne znaju skoro uopšte ko su istoričari, pa stalno ponavljaju ovo ime. Čak si i ti, koji ovde uvodiš strane i deliš ljude, nedavno citirao neke «radićevce» (npr. Vojvodića).

Зашто толика гнушања свему алтернативном, зашто се конвенционалисти толико нервирају, да ли то због сазнања да долази време неумитних промена, зар требамо веровати да се 2000. године десио преокрет, промена друштеног система, промена начина погледа на сербску историју и историјографију, молим те, још се увек изучава историјографија у титоистичком маниру. Данас смо у 2020. години и ствари се неумољиво мењају, хтели то конвенционалисти или не то је просто тако.

Da li me ti upravo pitaš čemu gnušanje kao prirodna reakcija na laži?

 

[КРЦУН]

Da li me ti upravo pitaš čemu gnušanje kao prirodna reakcija na laži?

Откуд ти идеја да се ради о лажима, то је твоје субјективно мишљење, пре бих рекао осећање, очигледно да им ниси у потпуности под контролом!?

Гнушање, ти осећаш гнушање према писању др. Мирјане Влаисављевић!?

Свесно вређаш, а на спомен неког тамо Радивоја Радића, из ушију ти чак куља ватра. Куља ти ватра на спомен једног најобичнијег преписивача. Теби је дозвољено да се гнушаш и да пљујеш по свему алтернативном, а аутохтонизам мора савијати кичму пред свим и свачим, управо као Стојан Новаковић 1881. године пред АустроУгарима, неће моћи, неће то моћи више, припремајте се за промену својих стечених навика. Тито је одавно мртав, само вам још нису јавили да је умро.

Шта онда алтернатива и аутохтонизам треба мислити о таквима попут тебе који осећа такву количину гнушања и презира при свакој супростављеној алтернативи, аутохтоној идеји, и притом све то писањем јавно исказујеш!?

Постајеш све несигурнији у оно што желиш грчевито одбранити, али мораш се полако припремати за сазнање да си дуго-дуго бранио неодбрањиво.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Откуд ти идеја да се ради о лажима, то је твоје субјективно мишљење, пре бих рекао осећање, очигледно да им ниси у потпуности под контролом!?

Гнушање, ти осећаш гнушање према писању др. Мирјане Влаисављевић!?

Свесно вређаш, а на спомен неког тамо Радивоја Радића, из ушију ти чак куља ватра. Куља ти ватра на спомен једног најобичнијег преписивача. Теби је дозвољено да се гнушаш и да пљујеш по свему алтернативном, а аутохтонизам мора савијати кичму пред свим и свачим, управо као Стојан Новаковић 1881. године пред АустроУгарима, неће моћи, неће то моћи више, припремајте се за промену својих стечених навика. Тито је одавно мртав, само вам још нису јавили да је умро.

Шта онда алтернатива и аутохтонизам треба мислити о таквима попут тебе који осећа такву количину гнушања и презира при свакој супростављеној алтернативи, аутохтоној идеји, и притом све то писањем јавно исказујеш!?

Постајеш све несигурнији у оно што желиш грчевито одбранити, али мораш се полако припремати за сазнање да си дуго-дуго бранио неодбрањиво.

Šta je moje subjektivno mišljenje?

A) Moje subjektivo mišljenje je da je neistina da je Srbija počela sa stadardizacijom s ekavskim izgovorom posle Berlinskog kongresa 1878. godine, a ne deset godin ranije, kada je bila uvedena Vukova reforma s istočnim izgovorom ikada je Novaković već počeo da piše dela (davno pre svog ministrovanja) upravo sa ekavštinom?

B) Moje subjektivno mišljenje je da je gnusna laž da je posle Berlinskog kongresa 1878. godine bilo došlo do istoriografske promene koja je pretvorila navodno Srbe u doseljenike u VII stoleću i ukrila sve srpske dinastije pre Nemanjića, kao i pretćirilometodijevsku pismenost, iako sam na forum okačio nebrojeno knjiga; od školskih udžbenika do naučne lterature i iako niko ko se ikada rodio, uključujući i gospođu Vlajisavljević, nikada nije izneo niti jedan jedini dokaz u korist te mnogo puta ponavljane tvrdnje?

Ovde se stvari ne mogu nikako relativizovati do mere nečeg subjektivnog, jer je reč o objektivnim činjenicama koje su potpuno nesporne. Dakle, ti pričaš doslovno kao da je pitanje da li se Srbija borila na strani Saveznika stvar subjektivnog mišljenja, pa će se tako neko javiti sutra ko tvrdi da je Srbija bila saveznik Austrougarske u ratu protiv Bugara za vreme Prvog svetskog rata. Ili da je Kraljevina Jugoslavija provela celi Drugi svetski rat neutralno, kao Švedska. Istorija nije nije stvar oko koje svako može da izmišlja šta god poželi i priča napamet; naravno, ima slobodu govora i može pričati šta god padne na pamet, kao što tu osobu sav razuman svet može nazvati lažovom, jer ona to činjenično i jeste.

U ovom slučaju, g-đa Vlajisavljević je imala mogućnost da tvrdnje koje je načula u formi glasina proveri; da vidi postoje li istorijski izvori koji bi mogli potvrditi to, ili se radi o potpunom fabrikatu. Ona to nije učinila, tako da bez obzira na to što ona zaista možda ne laže svesno, odnosno što zaista veruje da su te stvari koje priča istina, učinila je veliki propust zato što tim pukim nekritičkim prepisivanjem učestvuje u tome da se dodatno učvrste i prošire neke činjenične neistine. Šteta koju ona čini može se videti i po tome što su joj, nažalost, čak neki forumaši (vrlo naivno, dodao bih) poverovali.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Не узимаш у обзир студије Михајла Војводића, дакле основна твоја ''бол'' (дозволићеш, али да се приметити) је Стојан Новаковић, његово дело односно недело!?

Mihailo Vojvodić o Stojanu Novakoviću i Berlinskom kongresu: http://www.iib.ac.rs/assets/files/IC49(2002)-MVojvodic-StojanNovakovicOBerlinskomKongresu.pdf

Vojvodić kaže da je Novaković jedan od retkih članova kabineta Danila Stefanovića koji se direktno angažovao u krizi u Bosni i Hercegovini, pomažući prebacivanje dobrovoljaca preko Drine, kao i dostavljanja knjiga Srbima u BiH. Vrlo razočaran kada je saznao za odluke Berlinskog kongresa 1878. godine, isticao je zategnute odnose sa Rusijom kao jedan od negativnih činilaca koje bi trebalo popraviti.

Da završimo sa izborom reči kojima M. Vojvodić opisuje Novakovićev rad (Стојан Новаковић, str. 25):

Ретко се ко у Србији са толико жара борио, као што је он чинио целог живота, да политика земље буде превасходно окренута неослобођеним српским крајевима. Показао је то и његов будући рад као дипломате, државника и политичара.

 

[КРЦУН]

Mihailo Vojvodić o Stojanu Novakoviću i Berlinskom kongresu: http://www.iib.ac.rs/assets/files/IC49(2002)-MVojvodic-StojanNovakovicOBerlinskomKongresu.pdf

Vojvodić kaže da je Novaković jedan od retkih članova kabineta Danila Stefanovića koji se direktno angažovao u krizi u Bosni i Hercegovini, pomažući prebacivanje dobrovoljaca preko Drine, kao i dostavljanja knjiga Srbima u BiH. Vrlo razočaran kada je saznao za odluke Berlinskog kongresa 1878. godine, isticao je zategnute odnose sa Rusijom kao jedan od negativnih činilaca koje bi trebalo popraviti.

Da završimo sa izborom reči kojima M. Vojvodić opisuje Novakovićev rad (Стојан Новаковић, str. 25):

Pogledajte prilog 640629

Ретко се ко у Србији са толико жара борио, као што је он чинио целог живота, да политика земље буде превасходно окренута неослобођеним српским крајевима. Показао је то и његов будући рад као дипломате, државника и политичара.

Pogledajte prilog 640630

Војводића сада нећу коментарисати. Али, пошто помиње Данила Стефановића.

Кога је исти хапсио по Србији када је био министар полиције!? Коме се то стало на пут Друштву Свети Сава!? Чија је идеја уствари била помоћи Србима преко Дрине, и како помоћи Србима у Старој Србији!? Коме је то Стојан Новаковић кренуо да ''ломи ноге'' тих година!?

То нећеш прочитати код Михајла Војводића сигурно. Војводић је за свако поштовање, али о неким историјско-политичким сегментима тог доба о њима није писао, са друге стране као и многе његове колеге писао је по некој политичкој агенди о Новаковићу је писао хвалоспеве. И зашто Војводић у свом раду није навео псеудониме под којим је писао Костадин (Коста) Новаковић! и то из периода након 1905. и његовог повратка из Петрограда?

Зашто није писао под својим правим именом и презименом Костадин-Коста (Стојан) Новаковић!?

- Након распуштања скупштине Влада Данила Стефановића је настојала да насилно на новим изборима оствари конзервативну већину у скупштини. Пошто је Данило био министар унутрашњих послова и искусан полицајац очекивало се да ће имати више успеха него што је имао Аћим Чумић у сличном покушају годину дана раније. Уочи избора од 15. августа 1875. Данило је у службу вратио неколико старих чиновника, а начелницима је давао упутства ко се мора изабрати за посланика. Данилова полиција прогањала је или затварала опозиционе посланике, а хапсили су и оне, који су агитовали за опозицију. Ипак на изборима су поново победили либерали, па је кнез августа 1875. одлучио да састави либералну владу Стевче Михаиловића. Данило је након силаска са власти био на располагању, да би 1879. био пензионисан.-

Преко чијих сазнања је о лику и делу митрополита Михајла, Новаковић успео у доба Тајне конвенције протерати митрополита из Србије!?

Зар Никола Ристић још 1869. године након убиства кнеза Михајла није јављао кнезу за митрополитова окупљања око Посланице из Москве, коју је Ђуро Поповић тако попљувао 1860 године и то из града Загреба. Ко је први стао на становиште Поповића (Даничића), па био је то Коста Новаковић!

Рад Николе Ристића је наставио Данило Стефановић. Њихова полицијска сазнања је употребио Новаковић у многим својим потоњим ''делима'' као министар просвете и црквених дела гледано од године владе из 1880. године.

Долазимо до писања Војводића, нигде код њега није обухваћен рад Косте Новаковића у периоду 1880-1885. зашто!?

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Шта је радио од 1880. године до 1885. године?

Predlažem ti da stupiš u kontakt sa forumašem po imenu КРЦУН. Kod njega se možeš informisati o ovim događajima; postavljao je već o jednoj raspravi Mihaila Vojvodića:

Не узимаш у обзир студије Михајла Војводића, дакле основна твоја ''бол'' (дозволићеш, али да се приметити) је Стојан Новаковић, његово дело односно недело!?

Михаило Војводић, „Стојан Новаковић и краљ Милан“, у Petar Krestić, Нововековне сербске династије у мемоаристици: New Age Serbian Dynasties in Memoir Writting, Историјски институт, Београд, 2007

Str. 24 pomenute rasprave (ne bi bilo zgoreg podvući i zbog toga što su je ovde bilo reči i o Stojanu Novakoviću kao o nekakvom, tobože, bečkom agentu do 1885. godine):

Stojan Novaković je oktobra 1884. godine pred kraljem Milanom izrazio želju da se povuče jer uprkos konstantnom iščekivanju nije došlo do poboljašanja odnosa sa Rusijom, za šta se zalagao od 1878. godine. Kralj Milan je Piroćancu Novakovićevo ponašanje opisao kao potpuno histerično.

 

[КРЦУН]

Predlažem ti da stupiš u kontakt sa forumašem po imenu @КРЦУН. Kod njega se možeš informisati o ovim događajima; postavljao je već o jednoj raspravi Mihaila Vojvodića:



Str. 24 pomenute rasprave (ne bi bilo zgoreg podvući i zbog toga što su je ovde bilo reči i o Stojanu Novakoviću kao o nekakvom, tobože, bečkom agentu do 1885. godine):

Pogledajte prilog 640640

Stojan Novaković je oktobra 1884. godine pred kraljem Milanom izrazio želju da se povuče jer uprkos konstantnom iščekivanju nije došlo do poboljašanja odnosa sa Rusijom, za šta se zalagao od 1878. godine. Kralj Milan je Piroćancu Novakovićevo ponašanje opisao kao potpuno histerično.

Наравно да је оцена Двора била на месту када је назвао Новаковићеву зебњу ''правом хистеријом''.

У којим је то владама био предходно, да би 1884. осећао ''зебњу!?

Није био упућен, није знао шта се дешава у врху владалачке пирамиде!?

Био је један од оне четворице политичара-министара који су знали за Тајну конвенцију, уместо да тада да оставку, он осећа ''зебњу'' тек 1884. године. Да је раније, или тада дао оставку, сви данашњи историјографски ''хвалоспеви'' о њему би били чисти и за велико поштовање. Теорија у ''пракси'' о ''хвалоспевима'' не јењава ни данас, јер није дошло до суштинског обрачуна са системом од 1945. године. Сва критика је уперена противу сваке критике њиховог делања и писања, све је неистина, сем њихове истине. Сва критичка историјографија из тог доба а да је нису писали интернационалисти, бивала је осуђена јер је била писана од стране ''колаборациониста'' супротних идеји братства и јединства и пролетери свих земаља уједините се. Из тог разлога није прихваћена, и неће бити све док је постојећег система наследника титоистичке диктатуре.

Код Војводића се то осећа када са хвалоспевом пише о Новаковићевој огорчености због унутрашњих прилика у Србији, свом пријатељу Ватрославу Јагићу. Дакле Југословенство је било све, само није била опција Срба и Сербства.

У време потписивања Тајне конвенције био је у Цариграду где је обновио трговински уговор из 1862. године такође и о жељезницама. АустроУгарска се руководила тим уговором и након Берлинског уговора где је Кнежевина Србија добила независност, међутим у очима АустроУгара уопште то није било тако. Тим уговором и Тајном конвенцијом двојна монархија је имала готово апсолутни суверенитет над кнежевином Србијом.

За све то је знао Костадин Новаковић, његова ''зебња'' је тактички отклон, а за данашње историјографе сингал да му ''спирају'' име и дело.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

У време потписивања Тајне конвенције био је у Цариграду где је обновио трговински уговор из 1862. године такође и о жељезницама. АустроУгарска се руководила тим уговором и након Берлинског уговора где је Кнежевина Србија добила независност, међутим у очима АустроУгара уопште то није било тако. Тим уговором и Тајном конвенцијом двојна монархија је имала готово апсолутни суверенитет над кнежевином Србијом.

Konvencija o kojoj govoriš bila je potpisana tek 4. juna 1887. godine. U vreme potpisivanja Tajne konvencije Stojan Novaković se nije bavio takvim pitanjima, jer uopšte nije ni bio u diplomatiji.

A poslednja rečenica, ako se odnosi na ugovor između Srbije i Turske koji je bio na snazi od 9. februara 1888. godine, nema osnove u sadržaju njenih članova.

Ova se tema priključuje jednoj od onih našeg foruma na kojoj se može naći jedna prava hrpa dezinfomacija koje se razbacuju tamo i vamo...

 

[КРЦУН]

мр Радован Калабић - "Под прекорним погледом историје"

 

[КРЦУН]

СРПСКА НЕЗАВИСНОСТ субота 7. новембра 1881. године, ГОДИНА I.

«Пре неколико месеци, када је један маџарски опозициони лист, обнародовао тајни циркулар маџарског министра президента начелницима политичке власти у Маџарској, у коме је налагао да строго пазе на појавивше се ,,панславистичке'' тајне агитаторе, који стоје у служби руског министра унут. послова и познатог агитатора митрополита Михаила, који је на ту цељ примио из Русије грдне суме новаца'', српска влада није ништа учинила што би оповргло ту несмислену клевету. На против, циркулар маџарског министра, побудио је на озбиљан рад и српску владу, те је у след тога српски министар просвете г. Стојан Новаковић, члан руске академије наука (који је избацио из српских гимназија руски језик и завео обавезно предавање немачког) почео енергично гонити митрополита Михаила, док није на послетку сасвим га збацио. Аустро-Угарска штампа, зарадовала се до крајности, и не налази речи с којима би похвалила енергичан рад српског министра просвете, у његовој ,,културној'' борби с митрополитом Михаилом. Извештаји о паду српског Митрополита сваким даном појављују се у аустријским новинама, и они су махом из српских владиних извора.»

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Поставља се питање, зашто је Кнез послао Мијатовића на потписивање конвенције, док је Новаковића у истом послао у Цариград, док је најврснији правник тадашњег времена Милана С. Пироћанца оставио у Крагујевцу, без обзира што се конвенција односила на трговинске уговоре, међутим иста конвенција уопште није била таквог формата, већ правног, а њено потписивање је довело до тешких консеквенци по Кнежевину Србију. Кнез Милан Обреновић је годину дана касније добио краљевску круну, уз одобрење двојне монархије, док Србија са том конвенцијом је у потпуности изгубила суверенитет следећих 10 година, са продужењем важења конвенције до 1895. године.

Стојан Новаковић је био упућен у тајне договоре око Тајне конвенције, међутим да се супростави томе, био је такође упућен тајним задатком, управо у данима потисивања Тајне конвенције, зашто у Цариград?

Дакле Чедомиљ Мијатовић одлази на потписивање Тајне конвенције 1881. године, док Стојан Новаковић у исто време одлази за Цариград да реши питање ''правног'' оквира у редефиницији уговора из 1862. године.

био је у Цариграду где је обновио трговински уговор [..] Тим уговором и Тајном конвенцијом двојна монархија је имала готово апсолутни суверенитет над кнежевином Србијом.

За све то је знао Костадин Новаковић, његова ''зебња'' је тактички отклон, а за данашње историјографе сингал да му ''спирају'' име и дело.

Povodom ove priče, oko značaja misije Stojana Novakovića u Carigradu i ugovora o železnici...evo ugovora u celosti.

Priznajem da sam letimični pogled bacio...ali evo svih 70 članova, pa neka neko ko ima više strpljenja i pažnje istakne u kojim se članovima utvrđuje gotovo apsolutni suverenitet Austrougarske nad Srbijom.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Кад год смо се ми на Балкану макнули, да против очите или крваве неправде штогод за своја национална права извојујемо, увијек су се дизали против нас врло гласни приговори, да нарушавамо ред, место да чекамо корак Европе и мјесто да се покоравамо интернационалном правном реду. Увијек су нас опомињали, да ће се на то наше покоравање вољи Европе, при оштети, која ће нам у дио пасти, узети у обзир. Ми старији и образованији заиста смо већ осиједили настојећи да свом народу утувимо ту европску мудрост. А сад је све то најновијим својевољним нападом Аустро-Угарске компромитовано. Дакле више не можемо вјеровати у европски морал - Стојан Новаковић у Србобрану.

Nešto je ovde meni debelo smrdelo zbog činjenice da čas ima čas nema ijekavice...ali ovo je jedan od primera zašto se ne treba oslanjati na Vikipediju. Pogledao sam izvor.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Prvo što mi je sumnjivo bilo jeste nedoslednost u ijekavici. A drugo jeste to što je Stojan Novaković, nekada pristalica struje ijekavizatora koji su pokušali Srbijancima uvesti južno narečje, još davne 1869. godine prestao da piše ijekavštinom i koliko je meni poznato nikada više ni jedne jedine reči južnim narečjem nije zapisao.

Ovo je br. 230 Srbobrana iz 1908. godine i nikakve logike ne bi imalo da Novaković u njoj piše jekavski. A u početku članka se i pojašnjava zašto:

Članak je prevod sa nemačkog na naš jezik. Pešter Lojd su peštanske dnevne novine koje su izlazile na nemačkom jeziku. Srbobran, narodni list zagrebačkih Srba, u ovo vreme u uredništvu Svetozara Pribićevića, izlazio je na južnom narečju kojim su se i služili zapadni Srbi Prečani, pa je upravo tako i izjava Stojana Novakovića prilikom prevođenja sa nemačkog bila prilagođena u duhu tog našeg lista.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Izjava za Pešter Lojd koju je 23. oktobra 1908. godine dao Stojan Novaković i u originalu (br. 254):

Celokupna arhiva ovog ugarskog dnevnika dostupna je ovde: http://anno.onb.ac.at/cgi-content/anno?aid=pel

 

[Sanovnik]

Pa ovo gore su te odredbe, sve strogo tajne.

Дакле, практични ултиматум за ову тајну конвенцију је стигао у Београд из Беча, 05.10. 1880. године. Одбијен је, и ако је Милану Обреновићу било изузетно важно да се он потпише. Онда је он извукао кеца из рукава. Чедомиља Мијатовића, који је ову тајну конвенцију потписао у Земуну на Видовдан 1881. године. За то је Милан добио већу већу финансијску помоћ, лично, а Чедомиљ Мијатовић је награђен грофовском титулом. Тајна конвенција је касаније била узрок више наших невоља. Она је била једна од разлога за каснији Царински рат, који је Богу хвала, Србија добила, а такође и прво намештање тендера у српској историји,као и први пример српско међународне коруппције на тлу Србије. Миланови мотиви су били разноврсни и не може се искључиво он кривити. Пре свега, историјски моменат и опште стање на историјској сцени.