Мишљење
проф.др Мирјане Влајисављевић
Смисао Тајне конвенције није само подразумијевао узајамну пријатељску политику Србије и Аустроугарске, већ је био у томе
да Срби сами себе поробе, да се као народ, под притиском злочиначког рада подземних јудеомасонских организација које су, као архитекте контроле дјеловале иза Берлинског конгреса, у једној вјероломничкој погодби званој Тајна конвенција продавци србске истине лакоумно одрекну наше традиције, да се одрекну свих српских земаља западно од Дрине и сјеверно од Дунава, те да се у устав унесе равноправност Срба и банкара Рима, Јевреја.
Слично се већ десило и на Бечком договору којим је, номинално, требало да дође до договора како „књижевност сложити и ујединити“, а уистину њиме је била уговорена предаја српског језика на употребу „браћи са запада“, Хрватима, док се заузврат од њих ништа није тражило! Био је то договор пун тешких дезинформација, који је обавезивао само Србе заговарајући прокатоличке реформе – у коме је један приучени научник Вук, доведен по задатку на преговарачко мјесто, предао католицима, чакавцима и кајкавцима право да се, наводно, служе српским језиком, да би га они засвојатали, назвали својим етничким именом и на концу чак тврдили да хрватски никада није ни био српски језик.
И у једном и у другом случају прави налогодавац био је сакривен иза зидина тајни, иза круте германске администрације којом је Србима требало да се ишчупа и затре сјећање на прошлост, на своје постојање, на побједе и јунаке; да бисмо без свијести о своме историјском постојању, без националног достојанства,
тим брже постали зомби руља германских колонизатора.
Права истина о позадини Берлинског конгреса била је:
не дозволити да се на Балкану створи регионална суперсила у шта се по пројекцијама могла претворити Србија. Зато ју је ваљало укољечити и то мировним документима који, поред осталог, први пут предвиђају уставно право националним мањинама, међу првим јеврејској, уз слабљење србског етноса који бива подијељен на три дијела.
....Бројне понижавајуће клаузуле Берлинског конгреса путем којим нам је толиком отето, уз наређење да преправимо властиту историју која је оклеветана и заборавимо памћење да смо као народ икад постојали на овим просторима прије седмог вијека и имали династије прије Немањића, да смо икада имали писмо прије Ћирила, да смо имали властити календар, културу, технологију, имали музику, градитељство, поред осталог, налагале су
просвјетну реформу коју ће провести, номинално, сервилни министар просвјете Стојан Новаковић, тако што ће се, уз остало, поред ијекавице стандардизовати и екавица, која постаје језичка ознака србијанског говора, иако је србски језик Бечким договором стандардизован управо преко најраспрострањеније ијекавице. То само значи да је и србска екавица стандардизована
према накнадном аустријском диктату и према њиховој стратегији разбијања језичког идентитета српског народа уз губљење суверенитета над прекодринском ијекавицом. .
....Њоме (Тајном конвенцијом) се Србија систематски почела да одриче не само самосталне спољне политике те просвјетног, економског, државног и националног суверенитета, за шта је све морала да пита Аустрију, већ и сваке националне свесрпске политике што је значило губитак православне и националне свијести, умну и моралну дегенерацију. Заузврат, Аустрија се обавезала да ће да штити престо свог клијента, краља Милана.
Тајном конвенцијом Србија је са три стране била окружена Аустријом јер је конвецијом било предвиђено: ни педаљ преко Дрине, ни милиметар заједничке границе с Црном Гором и ни педаљ јужно од Косовске Митровице!
Тајна конвенција је подразумијевала узајамну пријатељску политику Србије и Аустроугарске при чему се Србија обавезала да на своме подручју неће трпјети политичко сплеткарење против фрањојосифовске монархије. Заузврат је Аустоугарска овећала да ће ургирати код великих сила за проглашење Србије за краљевину ...
Добили су додуше статус краљевине, али им је заузврат отето толико тога и нанијета национална срамота да се од тог духовног пораза до данас нисмо опоравили. Од тада се, наиме, Срби политички везују за Аустроугску, грабљивицу која је само чекала да се чим прије дочепа србских простора након што се ослободимо турског јарма. Напушта се спољна политика везивања за Русе, са којима је пријатељство било развргнуто руским стављањем на страну Бугарске у Сан-Стефанском мировном договору. Заузврат,
зарад признања краљевине, Србија је била уцијењена да мора да убије истину о себи. Србско стрељање властите историје уз погађање и цјењкање, а заузварат, признање краљевине, срамни је пораз у име земаљског за малена царства чију цијену као народ плаћамо до данас.
