Quantcast

Tajna konvencija između Austrougarske i Srbije 1881. godine

Sanovnik

Buduća legenda
Poruka
34.601
Jovanović zapravo citira Piroćanca, koji je u svojim beleškama, šokiran kada je saznao šta je knez učinio, tako opisao tumačenje člana IV. Str. 81 već nav. dela:

Pogledajte prilog 638006
А касније је Пироћанац био Прецедник владе. Идикативно је то, што је он, чим је потписан уговор за изградњу пруге, са аустријским играчем, иначе, французом, истог часа почео да гради себи кућу у центру Београда. Данас се та кућа Милана Пироћанца зове Клуб Књижевника.
 
Poruka
65.020
Дакле, практични ултиматум за ову тајну конвенцију је стигао у Београд из Беча, 05.10. 1880. године. Одбијен је, и ако је Милану Обреновићу било изузетно важно да се он потпише. Онда је он извукао кеца из рукава. Чедомиља Мијатовића, који је ову тајну конвенцију потписао у Земуну на Видовдан 1881. године. За то је Милан добио већу већу финансијску помоћ, лично, а Чедомиљ Мијатовић је награђен грофовском титулом. Тајна конвенција је касаније била узрок више наших невоља. Она је била једна од разлога за каснији Царински рат, који је Богу хвала, Србија добила, а такође и прво намештање тендера у српској историји,као и први пример српско међународне коруппције на тлу Србије. Миланови мотиви су били разноврсни и не може се искључиво он кривити. Пре свега, историјски моменат и опште стање на историјској сцени.

Naravno i to ovde niko ne osporava, nego su neki pokušali nabaciti nepostojeću odgovornost na pleća Stojana Novakovića; svačeg je bilo, pa čak i proglašavanja habzburškim agentom, ni manje ni više. No, istorijske činjenice su sasvim drugačije i Stojan Novaković, čiju naravno ulogu kao ministra prosvete i crkvenih dela (1880-1883) i docnije unutrašnjih dela (1884-5) ja ovom prilikom nimalo ne želim da umanjujem, jednostavno nije bio centralna figura Tajne konvencije.

Suština koja ovde stoji jeste da se Novaković u jednom ključnom momentu u raspri između kritičara i romantičara u izvesnom smislu našao ipak bliži kritičarima, a posebno zbog svojih oštrih napada na Miloša S. Milojevića, prvenstveno u pogledu lažiranja narodnih pesama. I onda, ako bi se ispostavilo da je Novaković bio navodno bečki plaćenik (za šta ne da ne postoje nikakvi dokazi, već sve što imamo vrlo jasno svedoči o tome da se Novakoviću nije svideo dominantni smer i politika koja se vodila u Kneževini Srbiji početkom 1880-ih godina) to bi značilo da njegova kritika na račun Milojevića (koja je dovela do toga da mu se odbije treći tom poezije) nije bila navodno vođena naučnim motivima, već striktno političkim. Ali, o tome se ipak nije radilo i skoro svi podaci koji su do sada bili iznošeni o Stojanu Novakoviću na ovoj temi bili su pogrešni (niti je govorio ijekavicom još 1908, niti do 1882. godine, niti je bio u Carigradu za vreme njenog potpisivanja da sa Turcima nešto utanači, niti je konvencija iz 1862. godine bila obnovljena ni tada, kao ni sa svrhom ograničavanja suvereniteta Srbije na spram Austrougarske...kao što nije pripadao ni austrofilskoj kliki u vladama Piroćanca i Garašanina, odnosno u okvirima Napredne stranke).

Umesto da se traga za spoljašnjim motivima za Novakovićevo protivljenje Milojeviću, oni koji se bave time bi se možda mogli zapitati zašto u preko 120 godina od Milojevićeve smrti nije se našla doslovno nijedna duša na zemaljskoj kugli koja je potvrdila njegova pisanija. Ja znam šta će neki reći na to: da je bio prokazan i da se oni kojima je to struka nisu bavili time. I zaista, delomično, onaj ko izgovori biće u pravu. Ali pored toliko velikog broja alternativaca, a posebno u najnovije vreme, mislim da je odgovor poprilično jasan i da ga pristalice novoromantičara možda malko ne žele čuti / izgovoriti. :namcor:
 

Mrkalj

Buduća legenda
Poruka
26.578
Мишљење проф.др Мирјане Влајисављевић


267238_152192111527391_7315530_n-300x274.jpg



Смисао Тајне конвенције
није само подразумијевао узајамну пријатељску политику Србије и Аустроугарске, већ је био у томе да Срби сами себе поробе, да се као народ, под притиском злочиначког рада подземних јудеомасонских организација које су, као архитекте контроле дјеловале иза Берлинског конгреса, у једној вјероломничкој погодби званој Тајна конвенција продавци србске истине лакоумно одрекну наше традиције, да се одрекну свих српских земаља западно од Дрине и сјеверно од Дунава, те да се у устав унесе равноправност Срба и банкара Рима, Јевреја.

Слично се већ десило и на Бечком договору којим је, номинално, требало да дође до договора како „књижевност сложити и ујединити“, а уистину њиме је била уговорена предаја српског језика на употребу „браћи са запада“, Хрватима, док се заузврат од њих ништа није тражило! Био је то договор пун тешких дезинформација, који је обавезивао само Србе заговарајући прокатоличке реформе – у коме је један приучени научник Вук, доведен по задатку на преговарачко мјесто, предао католицима, чакавцима и кајкавцима право да се, наводно, служе српским језиком, да би га они засвојатали, назвали својим етничким именом и на концу чак тврдили да хрватски никада није ни био српски језик.

И у једном и у другом случају прави налогодавац био је сакривен иза зидина тајни, иза круте германске администрације којом је Србима требало да се ишчупа и затре сјећање на прошлост, на своје постојање, на побједе и јунаке; да бисмо без свијести о своме историјском постојању, без националног достојанства, тим брже постали зомби руља германских колонизатора.

Права истина о позадини Берлинског конгреса била је: не дозволити да се на Балкану створи регионална суперсила у шта се по пројекцијама могла претворити Србија. Зато ју је ваљало укољечити и то мировним документима који, поред осталог, први пут предвиђају уставно право националним мањинама, међу првим јеврејској, уз слабљење србског етноса који бива подијељен на три дијела.

....Бројне понижавајуће клаузуле Берлинског конгреса путем којим нам је толиком отето, уз наређење да преправимо властиту историју која је оклеветана и заборавимо памћење да смо као народ икад постојали на овим просторима прије седмог вијека и имали династије прије Немањића, да смо икада имали писмо прије Ћирила, да смо имали властити календар, културу, технологију, имали музику, градитељство, поред осталог, налагале су просвјетну реформу коју ће провести, номинално, сервилни министар просвјете Стојан Новаковић, тако што ће се, уз остало, поред ијекавице стандардизовати и екавица, која постаје језичка ознака србијанског говора, иако је србски језик Бечким договором стандардизован управо преко најраспрострањеније ијекавице. То само значи да је и србска екавица стандардизована према накнадном аустријском диктату и према њиховој стратегији разбијања језичког идентитета српског народа уз губљење суверенитета над прекодринском ијекавицом. .


....Њоме (Тајном конвенцијом) се Србија систематски почела да одриче не само самосталне спољне политике те просвјетног, економског, државног и националног суверенитета, за шта је све морала да пита Аустрију, већ и сваке националне свесрпске политике што је значило губитак православне и националне свијести, умну и моралну дегенерацију. Заузврат, Аустрија се обавезала да ће да штити престо свог клијента, краља Милана.
Тајном конвенцијом Србија је са три стране била окружена Аустријом јер је конвецијом било предвиђено: ни педаљ преко Дрине, ни милиметар заједничке границе с Црном Гором и ни педаљ јужно од Косовске Митровице!

Тајна конвенција је подразумијевала узајамну пријатељску политику Србије и Аустроугарске при чему се Србија обавезала да на своме подручју неће трпјети политичко сплеткарење против фрањојосифовске монархије. Заузврат је Аустоугарска овећала да ће ургирати код великих сила за проглашење Србије за краљевину ...

Добили су додуше статус краљевине, али им је заузврат отето толико тога и нанијета национална срамота да се од тог духовног пораза до данас нисмо опоравили. Од тада се, наиме, Срби политички везују за Аустроугску, грабљивицу која је само чекала да се чим прије дочепа србских простора након што се ослободимо турског јарма. Напушта се спољна политика везивања за Русе, са којима је пријатељство било развргнуто руским стављањем на страну Бугарске у Сан-Стефанском мировном договору. Заузврат, зарад признања краљевине, Србија је била уцијењена да мора да убије истину о себи. Србско стрељање властите историје уз погађање и цјењкање, а заузварат, признање краљевине, срамни је пораз у име земаљског за малена царства чију цијену као народ плаћамо до данас.
Srebrena, da li si negde našla kontakt ove genijalne naučnice?
 

КРЦУН

Zainteresovan član
Poruka
324
Naravno i to ovde niko ne osporava, nego su neki pokušali nabaciti nepostojeću odgovornost na pleća Stojana Novakovića; svačeg je bilo, pa čak i proglašavanja habzburškim agentom, ni manje ni više. No, istorijske činjenice su sasvim drugačije i Stojan Novaković, čiju naravno ulogu kao ministra prosvete i crkvenih dela (1880-1883) i docnije unutrašnjih dela (1884-5) ja ovom prilikom nimalo ne želim da umanjujem, jednostavno nije bio centralna figura Tajne konvencije.

Suština koja ovde stoji jeste da se Novaković u jednom ključnom momentu u raspri između kritičara i romantičara u izvesnom smislu našao ipak bliži kritičarima, a posebno zbog svojih oštrih napada na Miloša S. Milojevića, prvenstveno u pogledu lažiranja narodnih pesama. I onda, ako bi se ispostavilo da je Novaković bio navodno bečki plaćenik (za šta ne da ne postoje nikakvi dokazi, već sve što imamo vrlo jasno svedoči o tome da se Novakoviću nije svideo dominantni smer i politika koja se vodila u Kneževini Srbiji početkom 1880-ih godina) to bi značilo da njegova kritika na račun Milojevića (koja je dovela do toga da mu se odbije treći tom poezije) nije bila navodno vođena naučnim motivima, već striktno političkim. Ali, o tome se ipak nije radilo i skoro svi podaci koji su do sada bili iznošeni o Stojanu Novakoviću na ovoj temi bili su pogrešni (niti je govorio ijekavicom još 1908, niti do 1882. godine, niti je bio u Carigradu za vreme njenog potpisivanja da sa Turcima nešto utanači, niti je konvencija iz 1862. godine bila obnovljena ni tada, kao ni sa svrhom ograničavanja suvereniteta Srbije na spram Austrougarske...kao što nije pripadao ni austrofilskoj kliki u vladama Piroćanca i Garašanina, odnosno u okvirima Napredne stranke).

Umesto da se traga za spoljašnjim motivima za Novakovićevo protivljenje Milojeviću, oni koji se bave time bi se možda mogli zapitati zašto u preko 120 godina od Milojevićeve smrti nije se našla doslovno nijedna duša na zemaljskoj kugli koja je potvrdila njegova pisanija. Ja znam šta će neki reći na to: da je bio prokazan i da se oni kojima je to struka nisu bavili time. I zaista, delomično, onaj ko izgovori biće u pravu. Ali pored toliko velikog broja alternativaca, a posebno u najnovije vreme, mislim da je odgovor poprilično jasan i da ga pristalice novoromantičara možda malko ne žele čuti / izgovoriti. :namcor:

Жељезничка конвенција је потписана 28. марта (по старом календару) 1880. године. Конвенција је морала проћи Скупштину, и она је сазвана ванредно 28. маја 1880. године у Крагујевцу. Изгласана је са 122 гласа противу 40 (тројица су била уздржана) - извор: Збирка конвенција између Србије и других држава закључених и ратификованих од 1. марта 1880. до 25. маја 1883. године: са упутима и изводима из разних уговора потребних за судске и полицијске власти. У Београду: Издање и штампа Краљевско-српске државне штампарије, 1883.

Србија је пре тога потписала стални уговор са Краљевином Енглеском 26. јануара 1880. године.- извор: Александар Растовић, Велика Британија и Србија (1878-1889): Great Britain and Serbia (1878-1889), Историјски институт Београд 2000.

Ово је све морало да се ''пегла'' политички говорећи, јер је на Владу дошла влада Напредњака, о томе ''отом потом'', јер по твом писању сада ћемо обратити ''пажњу'' на протеривање Митрополита Михајла и насилно распуштање Св. Архијерејског синода СПЦ од стране Косте Новаковића, и колико је то утицало на рад Друштва Св. Саве и самог Милоша С. Милојевића. Због чега је Влада је понајвише пала због те конвенције, и даље због чега је Коста Новаковић путовао за Цариград, и о томе ''отом потом''.
 
Poruka
65.020
СРПСКА НЕЗАВИСНОСТ субота 7. новембра 1881. године, ГОДИНА I.

«Пре неколико месеци, када је један маџарски опозициони лист, обнародовао тајни циркулар маџарског министра президента начелницима политичке власти у Маџарској, у коме је налагао да строго пазе на појавивше се ,,панславистичке'' тајне агитаторе, који стоје у служби руског министра унут. послова и познатог агитатора митрополита Михаила, који је на ту цељ примио из Русије грдне суме новаца'', српска влада није ништа учинила што би оповргло ту несмислену клевету. На против, циркулар маџарског министра, побудио је на озбиљан рад и српску владу, те је у след тога српски министар просвете г. Стојан Новаковић, члан руске академије наука (који је избацио из српских гимназија руски језик и завео обавезно предавање немачког) почео енергично гонити митрополита Михаила, док није на послетку сасвим га збацио. Аустро-Угарска штампа, зарадовала се до крајности, и не налази речи с којима би похвалила енергичан рад српског министра просвете, у његовој ,,културној'' борби с митрополитом Михаилом. Извештаји о паду српског Митрополита сваким даном појављују се у аустријским новинама, и они су махом из српских владиних извора.»

mNuBKaA.png

o98EhMs.png

Kada se svaki izvor koristi, potrebno je to činiti kritički. Npr. ove ono što je pitanje jeste ko je autor ovog teksta i gde je to objavljen; kojim povodom. Npr. moglo se tako saznati da je ovo list Narodno liberalne stranke, te da su liberali bili suprotstavljeni naprednjacima.

Što se tiče izjave date u zagradi, ona je u najmanju ruku čudna, iz prostog razloga što se u srpskim gimnazijama nemački jezik normalno učio; pohađao ga je i sam Stojan Novaković dok je išao svojevremeno. Nemački jezik je bio u gimnazije u Srbiji uveden 1850. godine, dok je Novaković imao svega sedam godina, kada je za tu svrhu bio angažovan Antonije Šulc (maternji govornik nemačkog koji je svršio školu u Lajpcigu). Da je izbacio ruski jezik iz školskog programa srpskih gimnazija ništa manje čudnovata je izjava (nisam proverio, ali na osnovu netačnosti prethodne tvrdnje sumnjam u autentičnost podatka), tako da cenim da se ovde radi (ne znajući još uvek ko je tačno autor ovog novinskog članka, jer se, ako dobro razumem, uopšte nije potpisao) o klasičnom primeru žurnalističkih pokušaja difamacije ličnosti.
 
Poslednja izmena:
Poruka
65.020
Kada se svaki izvor koristi, potrebno je to činiti kritički. Npr. ove ono što je pitanje jeste ko je autor ovog teksta i gde je to objavljen; kojim povodom. Npr. moglo se tako saznati da je ovo list Narodno liberalne stranke, te da su liberali bili suprotstavljeni naprednjacima.

Što se tiče izjave date u zagradi, ona je u najmanju ruku čudna, iz prostog razloga što se u srpskim gimnazijama nemački jezik normalno učio; pohađao ga je i sam Stojan Novaković dok je išao svojevremeno. Nemački jezik je bio u gimnazije u Srbiji uveden 1850. godine, dok je Novaković imao svega sedam godina, kada je za tu svrhu bio angažovan Antonije Šulc (maternji govornik nemačkog koji je svršio školu u Lajpcigu). Da je izbacio ruski jezik iz školskog programa srpskih gimnazija ništa manje čudnovata je izjava (nisam proverio, ali na osnovu netačnosti prethodne tvrdnje sumnjam u autentičnost podatka), tako da cenim da se ovde radi (ne znajući još uvek ko je tačno autor ovog novinskog članka, jer se, ako dobro razumem, uopšte nije potpisao) o klasičnom primeru žurnalističkih pokušaja difamacije ličnosti.

Definitivni odgovor na ovo pitanje (šta je zaista tačno, a šta iskrivljeno, ili možda i u potpunosti fabrikovano) možda se krije se u Spomeniku SANU 135 (1997).

срб.png
 
Poruka
65.020
Definitivni odgovor na ovo pitanje (šta je zaista tačno, a šta iskrivljeno, ili možda i u potpunosti fabrikovano) možda se krije se u Spomeniku SANU 135 (1997).

Pogledajte prilog 645641

Evo i zvanično. Nastavni program za gimnazije od 20. avgusta 1881. godine, za koji se najviše založio Stojan Novaković.

1881.jpg


Pređašnji gimnazijski program, od 28. avgusta 1874. godine:

1874.jpg


U oba navedena programa za gimnazije nema ruskog jezika uopšte, a fond časova za nemački jezik je isti (22 sedmično).
 
Poruka
65.020
Evo i kako je program izgledao pre nego što je Stojan Novaković krenuo da utiče na njega, evo kako je izgledao nastavni program beogradske gimnazije školske 1860/1. godine:

Prestojketa.jpg

Prestojketa22.jpg


Pre Stojana Novakovića bilo je 4 4 3 4 3 3 3 = 24 časa sedmično.

Od ere Stojana Novakovića, fond časova je 4 4 4 4 2 2 2 = 22 časa sedmično.

Neka me ispravi neko ukoliko sam možda loše izbrojao prednovakovićevski nastavni plan za srpske gimnazije. Ukoliko sam dobro izbrojao, ono što možemo videti jeste da je nemački jezik bio obavezan u srpskim gimnazijama i pre njegovih prosvetnih reformi, kao i da je čak Novaković malčice smanjio fond časova učenja nemačkog jezika (sa 24 na 22). Druga stvar koju možemo primetiti jeste da nije postojao predmet posvećen učenju ruskog jezika pre ere Stojana Novakovića u gimnazijama u Kneževini Srbiji, tako da Novaković nije mogao izbaciti ruski jezik, čak ni da je hteo.
 
Poruka
65.020
Radi se, dakle, o klasičnom propagandnom izmišljanju radi ocrnjivanja ličnosti. Valjda je i zato protureno kroz zagradu, kako bi nekim čitaocima zapalo za oči. No, da ponovim, reč je očigledno ovde o jednom klasičnom primeru nekritičke upotrebe istorijskog izvora (te shodno tome i empirijskom dokazu nužnosti prevage kritičke nad romantičarskom istorijskom metodom, o čemu se ovde već duže vreme vodi jedna žučna rasprava) jer je upotrebljeno političko glasilo jedne opozicione stranke.

Da podvučem jednu paralelu sa malenom hiperbolom, ovo bi bilo ravno upotrebi ovog:

ovoga.JPG


..kao validan istorijski izvor o potezima Vuka Jeremića ili Dragana Đilasa.
 
Poruka
65.020
Жељезничка конвенција је потписана 28. марта (по старом календару) 1880. године. Конвенција је морала проћи Скупштину, и она је сазвана ванредно 28. маја 1880. године у Крагујевцу. Изгласана је са 122 гласа противу 40 (тројица су била уздржана) - извор: Збирка конвенција између Србије и других држава закључених и ратификованих од 1. марта 1880. до 25. маја 1883. године: са упутима и изводима из разних уговора потребних за судске и полицијске власти. У Београду: Издање и штампа Краљевско-српске државне штампарије, 1883.

Pošto to spada u mandat vlade Jovana Ristića (koji je u svom resoru držao i inostrana dela) baš bih voleo da vidim ko se u zborniku navodi kao potpisnik te konvencije, jerbo je u to vreme poslanik Srbije u Carigradu bio Filip Hristić (Stojan Novaković nije bio ni deo pomoćnog osoblja Hristiću; sekretari su bili Agop Bozović i Svetozar J. Gvozdić, dragoman T. Terkan, a kapetan Nikola Živković).

Ovde nema ni navedene strane, a rekao bih i da nisi ni najbolje naveo samu bibliografsku odrednicu...najbolje bi bilo ukoliko se prilože citati ili najidealnije skenovi / fotografije, naravno. Ovako ostaje za sada otvoreno šta tu zaista piše, odnosno u kom kapacitetu je Stojan Novaković (koji se tada još uopšte nije ni bavio diplomatijom, pa bi bilo zaista strašno čudno otkud on u toj priči, i to čak iz suparničkog tabora) u vezi sa tom konvencijom iz 1880. godine, ali da li ti se čini mogućim da si ti pomešao dva različita događaja i permutovao uključene ličnosti? :think:
 

Mrkalj

Buduća legenda
Poruka
26.578
Nema od toga ništa - Marić sa tim nema veze. Taj tajni sporazum odnosio se na restrikciju srpske istorije do Drine:

2. Србија неће никако трпети политичка, верска или друга сплеткарења која би, полазећи с њеног земљишта, ишла против аустро-угарске монархије, подразумевајући ту и Босну, Херцеговину и Новопазарски Санџак.
Аустро–Угарска узима исту обавезу према Србији и њеној династији, чије ће одржање и утврђење помоћи свим својим утицајем.
(Г. Јакшић, Из новије српске историје, Београд 1953, 80, 81)

To je taj "tajni aneks Berlinskog kongresa" iz 1881. crno na belo, a ne u nečijoj mašti.

Aleksandar Uzelac je već pokazao da je idiot.
 
Poruka
65.020
Predrag Đurić upravo je primer manipulacija sa druge strane koje sam pominjao, iz udruženja koje zloupotrebljava ime Milojevića.

Čuj, pokušao je Stojana Novakovića predstaviti protivnikom nekakve „nacionalne” istorije. :hahaha:

Pretpostavljam da je i informacija o tome da je Austrougarska Srećkovića i Milojevića optužila da su krivi za izbijanje Prvog svetskog rata takođe jedna izmišljotina, kao i mnoge stvari koje dotični gospodin nariče u svojim istupima. :think:
 
Poslednja izmena:
Poruka
65.020
Жељезничка конвенција је потписана 28. марта (по старом календару) 1880. године. Конвенција је морала проћи Скупштину, и она је сазвана ванредно 28. маја 1880. године у Крагујевцу. Изгласана је са 122 гласа противу 40 (тројица су била уздржана) - извор: Збирка конвенција између Србије и других држава закључених и ратификованих од 1. марта 1880. до 25. маја 1883. године: са упутима и изводима из разних уговора потребних за судске и полицијске власти. У Београду: Издање и штампа Краљевско-српске државне штампарије, 1883.

Izvor ti je kao što kazah loš, jer se železnička konvencija u navedenom uopšte ne nalazi.

losiizvori.jpg


Zašto bi ministar prosvete išao u Stambol da ugovara konvenciju o železnici između Austrougarske i Srbije? Nigde nikakve logike.

Reč je o čuvenoj konvenciji koju je sklopila 9. aprila 1880. godine u Beču vlada Jovana Ristića.

Ово је све морало да се ''пегла'' политички говорећи, јер је на Владу дошла влада Напредњака

Nema šta da se pegla, zato što se radi o čistim neistinama. Kao što sam u pretprošloj poruci naveo, ti si permutovao konvenciju Srbije i Turske 1887. i rad Stojana Novakovića na njoj sa konvencijom Austorugarske i Srbije. Različite ličnosti, akteri i lokacije (Carigrad i Beč). I, kao što već više puta naglasih, užasni pokušaji da se iz prikrivenih motiva ocrni istorijska ličnost Stojana Novakovića.

Ja bih sa ovim završio, ako nemaš ništa protiv, komentarisanje tvojih izjava na ovom forumu, jer počev od epohalnih tvrdnji u vezi Milana Budimira i njegovih gledišta na albanski jezik pa sve do ogromne količine netačnih informacije koje su na ovoj temi bile razbacivane (u prvom pogledu na račun St. Novakovića) mislim da ovde imamo jasan problem na kojem bi trebalo da porediš.

I da dodam, ovo tvoje iskustvo na ovom forumu predstavlja u izvesnoj meri empirijski dokaz endemskog problema koji kod je kod novoromantičara predominantan: u hartiji stoji jedno, a prenosi se nešto sasvim suprotno. :dash:
 

КРЦУН

Zainteresovan član
Poruka
324
Izvor ti je kao što kazah loš, jer se železnička konvencija u navedenom uopšte ne nalazi.

Pogledajte prilog 646689

Zašto bi ministar prosvete išao u Stambol da ugovara konvenciju o železnici između Austrougarske i Srbije? Nigde nikakve logike.

Reč je o čuvenoj konvenciji koju je sklopila 9. aprila 1880. godine u Beču vlada Jovana Ristića.



Nema šta da se pegla, zato što se radi o čistim neistinama. Kao što sam u pretprošloj poruci naveo, ti si permutovao konvenciju Srbije i Turske 1887. i rad Stojana Novakovića na njoj sa konvencijom Austorugarske i Srbije. Različite ličnosti, akteri i lokacije (Carigrad i Beč). I, kao što već više puta naglasih, užasni pokušaji da se iz prikrivenih motiva ocrni istorijska ličnost Stojana Novakovića.

Ja bih sa ovim završio, ako nemaš ništa protiv, komentarisanje tvojih izjava na ovom forumu, jer počev od epohalnih tvrdnji u vezi Milana Budimira i njegovih gledišta na albanski jezik pa sve do ogromne količine netačnih informacije koje su na ovoj temi bile razbacivane (u prvom pogledu na račun St. Novakovića) mislim da ovde imamo jasan problem na kojem bi trebalo da porediš.

I da dodam, ovo tvoje iskustvo na ovom forumu predstavlja u izvesnoj meri empirijski dokaz endemskog problema koji kod je kod novoromantičara predominantan: u hartiji stoji jedno, a prenosi se nešto sasvim suprotno. :dash:

Жељезничка конвенција је потписана 28. марта (по старом календару) 1880. године. Конвенција је морала проћи Скупштину, и она је сазвана ванредно 28. маја 1880. године у Крагујевцу. Изгласана је са 122 гласа противу 40 (тројица су била уздржана) - извор: 1) Збирка конвенција између Србије и других држава закључених и ратификованих од 1. марта 1880. до 25. маја 1883. године: са упутима и изводима из разних уговора потребних за судске и полицијске власти. У Београду: Издање и штампа Краљевско-српске државне штампарије, 1883; 2) Протоколи ванредне скупштине држане у Крагујевцу 1880, државна штампарија Београд 1880, стр. 27 – 30.

P1ZKr37.png

eaFx5NM.png

7agwELw.png
 
Poruka
65.020
Жељезничка конвенција је потписана 28. марта (по старом календару) 1880. године. Конвенција је морала проћи Скупштину, и она је сазвана ванредно 28. маја 1880. године у Крагујевцу. Изгласана је са 122 гласа противу 40 (тројица су била уздржана) - извор: 1) Збирка конвенција између Србије и других држава закључених и ратификованих од 1. марта 1880. до 25. маја 1883. године: са упутима и изводима из разних уговора потребних за судске и полицијске власти. У Београду: Издање и штампа Краљевско-српске државне штампарије, 1883; 2) Протоколи ванредне скупштине држане у Крагујевцу 1880, државна штампарија Београд 1880, стр. 27 – 30.

P1ZKr37.png

eaFx5NM.png

7agwELw.png

I gde je tu Stojan Novaković u priči?
 
Poslednja izmena od moderatora:

supertruper

Aktivan član
Poruka
1.228
Meni je najčudnije što se insistira na nekom zaokretu posle Berlinskog kongresa i Tajne konvencije kad je jasno da je srpska istoriografija ostala na istim šinama kao i pre toga budući da su svi istoričari i ovi u pokušaju školovani po KuK monarhiji ili švapskim zemljama!?

u jednu reč, stara deretićeva izmišljotina koju su mnogi nekritički prihvatili
 
Poruka
65.020
u jednu reč, stara deretićeva izmišljotina koju su mnogi nekritički prihvatili

Ih, da je jedina...ima ih mnogo. Npr. ona vezano za Milana Budimira, kojeg stalnu pokušavaju mnogi strpati u isti koš zajedno sa Deretićem i Jarčevićem.

Stvar koja je najgora u celoj toj priči jeste što ljudi te neistine ponavljaju kao papagaji, potpuno nesvesni da je sve to Deretić samo izmislio. I onda se i usputno ograđuju od Deretića, ili čak ljute ako ih drugi nazivaju deretićevcima. :lol:
 

NickFreak

Veoma poznat
Poruka
11.138
Radi se, dakle, o klasičnom propagandnom izmišljanju radi ocrnjivanja ličnosti. Valjda je i zato protureno kroz zagradu, kako bi nekim čitaocima zapalo za oči. No, da ponovim, reč je očigledno ovde o jednom klasičnom primeru nekritičke upotrebe istorijskog izvora (te shodno tome i empirijskom dokazu nužnosti prevage kritičke nad romantičarskom istorijskom metodom, o čemu se ovde već duže vreme vodi jedna žučna rasprava) jer je upotrebljeno političko glasilo jedne opozicione stranke.

Da podvučem jednu paralelu sa malenom hiperbolom, ovo bi bilo ravno upotrebi ovog:

Pogledajte prilog 645774

..kao validan istorijski izvor o potezima Vuka Jeremića ili Dragana Đilasa.
Можда добар пример у смислу да узмемо у обзир да све знамо шта су наше владе потписале и на шта су се обавезале протеклих 20. година да све то јавно имамо изложено на увид онда бих се могао сложити да тајна конвенција уопште није била тајна већ јавна и да све одредбе данас непогрешиво знамо.
 
Poruka
65.020
Можда добар пример у смислу да узмемо у обзир да све знамо шта су наше владе потписале и на шта су се обавезале протеклих 20. година да све то јавно имамо изложено на увид онда бих се могао сложити да тајна конвенција уопште није била тајна већ јавна и да све одредбе данас непогрешиво знамо.

A sa kim bi se to složio ako niko ni ne tvrdi da je bila javna, a ne tajna?
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.