А касније је Пироћанац био Прецедник владе. Идикативно је то, што је он, чим је потписан уговор за изградњу пруге, са аустријским играчем, иначе, французом, истог часа почео да гради себи кућу у центру Београда. Данас се та кућа Милана Пироћанца зове Клуб Књижевника.
Srebrena, da li si negde našla kontakt ove genijalne naučnice?Мишљење проф.др Мирјане Влајисављевић
Смисао Тајне конвенције није само подразумијевао узајамну пријатељску политику Србије и Аустроугарске, већ је био у томе да Срби сами себе поробе, да се као народ, под притиском злочиначког рада подземних јудеомасонских организација које су, као архитекте контроле дјеловале иза Берлинског конгреса, у једној вјероломничкој погодби званој Тајна конвенција продавци србске истине лакоумно одрекну наше традиције, да се одрекну свих српских земаља западно од Дрине и сјеверно од Дунава, те да се у устав унесе равноправност Срба и банкара Рима, Јевреја.
Слично се већ десило и на Бечком договору којим је, номинално, требало да дође до договора како „књижевност сложити и ујединити“, а уистину њиме је била уговорена предаја српског језика на употребу „браћи са запада“, Хрватима, док се заузврат од њих ништа није тражило! Био је то договор пун тешких дезинформација, који је обавезивао само Србе заговарајући прокатоличке реформе – у коме је један приучени научник Вук, доведен по задатку на преговарачко мјесто, предао католицима, чакавцима и кајкавцима право да се, наводно, служе српским језиком, да би га они засвојатали, назвали својим етничким именом и на концу чак тврдили да хрватски никада није ни био српски језик.
И у једном и у другом случају прави налогодавац био је сакривен иза зидина тајни, иза круте германске администрације којом је Србима требало да се ишчупа и затре сјећање на прошлост, на своје постојање, на побједе и јунаке; да бисмо без свијести о своме историјском постојању, без националног достојанства, тим брже постали зомби руља германских колонизатора.
Права истина о позадини Берлинског конгреса била је: не дозволити да се на Балкану створи регионална суперсила у шта се по пројекцијама могла претворити Србија. Зато ју је ваљало укољечити и то мировним документима који, поред осталог, први пут предвиђају уставно право националним мањинама, међу првим јеврејској, уз слабљење србског етноса који бива подијељен на три дијела.
....Бројне понижавајуће клаузуле Берлинског конгреса путем којим нам је толиком отето, уз наређење да преправимо властиту историју која је оклеветана и заборавимо памћење да смо као народ икад постојали на овим просторима прије седмог вијека и имали династије прије Немањића, да смо икада имали писмо прије Ћирила, да смо имали властити календар, културу, технологију, имали музику, градитељство, поред осталог, налагале су просвјетну реформу коју ће провести, номинално, сервилни министар просвјете Стојан Новаковић, тако што ће се, уз остало, поред ијекавице стандардизовати и екавица, која постаје језичка ознака србијанског говора, иако је србски језик Бечким договором стандардизован управо преко најраспрострањеније ијекавице. То само значи да је и србска екавица стандардизована према накнадном аустријском диктату и према њиховој стратегији разбијања језичког идентитета српског народа уз губљење суверенитета над прекодринском ијекавицом. .
....Њоме (Тајном конвенцијом) се Србија систематски почела да одриче не само самосталне спољне политике те просвјетног, економског, државног и националног суверенитета, за шта је све морала да пита Аустрију, већ и сваке националне свесрпске политике што је значило губитак православне и националне свијести, умну и моралну дегенерацију. Заузврат, Аустрија се обавезала да ће да штити престо свог клијента, краља Милана.
Тајном конвенцијом Србија је са три стране била окружена Аустријом јер је конвецијом било предвиђено: ни педаљ преко Дрине, ни милиметар заједничке границе с Црном Гором и ни педаљ јужно од Косовске Митровице!
Тајна конвенција је подразумијевала узајамну пријатељску политику Србије и Аустроугарске при чему се Србија обавезала да на своме подручју неће трпјети политичко сплеткарење против фрањојосифовске монархије. Заузврат је Аустоугарска овећала да ће ургирати код великих сила за проглашење Србије за краљевину ...
Добили су додуше статус краљевине, али им је заузврат отето толико тога и нанијета национална срамота да се од тог духовног пораза до данас нисмо опоравили. Од тада се, наиме, Срби политички везују за Аустроугску, грабљивицу која је само чекала да се чим прије дочепа србских простора након што се ослободимо турског јарма. Напушта се спољна политика везивања за Русе, са којима је пријатељство било развргнуто руским стављањем на страну Бугарске у Сан-Стефанском мировном договору. Заузврат, зарад признања краљевине, Србија је била уцијењена да мора да убије истину о себи. Србско стрељање властите историје уз погађање и цјењкање, а заузварат, признање краљевине, срамни је пораз у име земаљског за малена царства чију цијену као народ плаћамо до данас.
Naravno i to ovde niko ne osporava, nego su neki pokušali nabaciti nepostojeću odgovornost na pleća Stojana Novakovića; svačeg je bilo, pa čak i proglašavanja habzburškim agentom, ni manje ni više. No, istorijske činjenice su sasvim drugačije i Stojan Novaković, čiju naravno ulogu kao ministra prosvete i crkvenih dela (1880-1883) i docnije unutrašnjih dela (1884-5) ja ovom prilikom nimalo ne želim da umanjujem, jednostavno nije bio centralna figura Tajne konvencije.
Suština koja ovde stoji jeste da se Novaković u jednom ključnom momentu u raspri između kritičara i romantičara u izvesnom smislu našao ipak bliži kritičarima, a posebno zbog svojih oštrih napada na Miloša S. Milojevića, prvenstveno u pogledu lažiranja narodnih pesama. I onda, ako bi se ispostavilo da je Novaković bio navodno bečki plaćenik (za šta ne da ne postoje nikakvi dokazi, već sve što imamo vrlo jasno svedoči o tome da se Novakoviću nije svideo dominantni smer i politika koja se vodila u Kneževini Srbiji početkom 1880-ih godina) to bi značilo da njegova kritika na račun Milojevića (koja je dovela do toga da mu se odbije treći tom poezije) nije bila navodno vođena naučnim motivima, već striktno političkim. Ali, o tome se ipak nije radilo i skoro svi podaci koji su do sada bili iznošeni o Stojanu Novakoviću na ovoj temi bili su pogrešni (niti je govorio ijekavicom još 1908, niti do 1882. godine, niti je bio u Carigradu za vreme njenog potpisivanja da sa Turcima nešto utanači, niti je konvencija iz 1862. godine bila obnovljena ni tada, kao ni sa svrhom ograničavanja suvereniteta Srbije na spram Austrougarske...kao što nije pripadao ni austrofilskoj kliki u vladama Piroćanca i Garašanina, odnosno u okvirima Napredne stranke).
Umesto da se traga za spoljašnjim motivima za Novakovićevo protivljenje Milojeviću, oni koji se bave time bi se možda mogli zapitati zašto u preko 120 godina od Milojevićeve smrti nije se našla doslovno nijedna duša na zemaljskoj kugli koja je potvrdila njegova pisanija. Ja znam šta će neki reći na to: da je bio prokazan i da se oni kojima je to struka nisu bavili time. I zaista, delomično, onaj ko izgovori biće u pravu. Ali pored toliko velikog broja alternativaca, a posebno u najnovije vreme, mislim da je odgovor poprilično jasan i da ga pristalice novoromantičara možda malko ne žele čuti / izgovoriti.
Banjolučko sveučilište je na razini travničkog.
СРПСКА НЕЗАВИСНОСТ субота 7. новембра 1881. године, ГОДИНА I.
«Пре неколико месеци, када је један маџарски опозициони лист, обнародовао тајни циркулар маџарског министра президента начелницима политичке власти у Маџарској, у коме је налагао да строго пазе на појавивше се ,,панславистичке'' тајне агитаторе, који стоје у служби руског министра унут. послова и познатог агитатора митрополита Михаила, који је на ту цељ примио из Русије грдне суме новаца'', српска влада није ништа учинила што би оповргло ту несмислену клевету. На против, циркулар маџарског министра, побудио је на озбиљан рад и српску владу, те је у след тога српски министар просвете г. Стојан Новаковић, члан руске академије наука (који је избацио из српских гимназија руски језик и завео обавезно предавање немачког) почео енергично гонити митрополита Михаила, док није на послетку сасвим га збацио. Аустро-Угарска штампа, зарадовала се до крајности, и не налази речи с којима би похвалила енергичан рад српског министра просвете, у његовој ,,културној'' борби с митрополитом Михаилом. Извештаји о паду српског Митрополита сваким даном појављују се у аустријским новинама, и они су махом из српских владиних извора.»
Izvor ti je kao što kazah loš, jer se železnička konvencija u navedenom uopšte ne nalazi.
Pogledajte prilog 646689
Zašto bi ministar prosvete išao u Stambol da ugovara konvenciju o železnici između Austrougarske i Srbije? Nigde nikakve logike.
Reč je o čuvenoj konvenciji koju je sklopila 9. aprila 1880. godine u Beču vlada Jovana Ristića.
Nema šta da se pegla, zato što se radi o čistim neistinama. Kao što sam u pretprošloj poruci naveo, ti si permutovao konvenciju Srbije i Turske 1887. i rad Stojana Novakovića na njoj sa konvencijom Austorugarske i Srbije. Različite ličnosti, akteri i lokacije (Carigrad i Beč). I, kao što već više puta naglasih, užasni pokušaji da se iz prikrivenih motiva ocrni istorijska ličnost Stojana Novakovića.
Ja bih sa ovim završio, ako nemaš ništa protiv, komentarisanje tvojih izjava na ovom forumu, jer počev od epohalnih tvrdnji u vezi Milana Budimira i njegovih gledišta na albanski jezik pa sve do ogromne količine netačnih informacije koje su na ovoj temi bile razbacivane (u prvom pogledu na račun St. Novakovića) mislim da ovde imamo jasan problem na kojem bi trebalo da porediš.
I da dodam, ovo tvoje iskustvo na ovom forumu predstavlja u izvesnoj meri empirijski dokaz endemskog problema koji kod je kod novoromantičara predominantan: u hartiji stoji jedno, a prenosi se nešto sasvim suprotno.
Жељезничка конвенција је потписана 28. марта (по старом календару) 1880. године. Конвенција је морала проћи Скупштину, и она је сазвана ванредно 28. маја 1880. године у Крагујевцу. Изгласана је са 122 гласа противу 40 (тројица су била уздржана) - извор: 1) Збирка конвенција између Србије и других држава закључених и ратификованих од 1. марта 1880. до 25. маја 1883. године: са упутима и изводима из разних уговора потребних за судске и полицијске власти. У Београду: Издање и штампа Краљевско-српске државне штампарије, 1883; 2) Протоколи ванредне скупштине држане у Крагујевцу 1880, државна штампарија Београд 1880, стр. 27 – 30.
Можда добар пример у смислу да узмемо у обзир да све знамо шта су наше владе потписале и на шта су се обавезале протеклих 20. година да све то јавно имамо изложено на увид онда бих се могао сложити да тајна конвенција уопште није била тајна већ јавна и да све одредбе данас непогрешиво знамо.
Не знам чему име "тајна конвенција" сем ако су јој то име наденули теоретичари завера.
