
"Бог је јединосложен по Својем саставу, апсолутно прост. Али то, једино по суштини, апсолутно Начело, Почетак, све створивши и силом Својом све држећи, има три Лица, три Ипостаси, које не раздробљују и не разједињују Његову суштину (природу, биће). Зато Бог јесте Један по Трима Лицима Својим – Пресвета, Јединосуштна и Нераздјељива Тројица.
Непознати. Не разумијем: три лица, ма шта да под њима подразумијевао, – у сваком случају јесу нешто сложено.
Духовник. Нису. Ипостаси – то су лица Божија, која никакву сложеност у суштини својој не изражавају. Свети Оци у видљивом свијету који нас окружује указују на неке појаве у њему, које нам помажу да уз помоћ аналогија са њима уразумијемо ту велику Тајну. Ево, напримјер, Сунце, чије битије има три модуса: у материји која сачињава само његово небеско тијело – као први, у свјетлости коју исијава – као други, и у топлоти којом оно огријева Земљу – као трећи модус. Све то јесте једно сунце, али, као, у три „лица“, која изражавају јединствену појаву: материја, свјетлост, топлота. Теби није јасно: како број „три“ може да не буде сложен и да се изједначује са јединицом? Али број посједује количинска својства само када се примјењује на појаве материјалног свијета, и та својства за тебе чине неприхватљивим појам несложене Тројице, једнаке Јединици. Јер, и твоја јединствена личност само се условно, када се на њу примјењују земаљске особине бројева, дефинише као тројична по свом саставу, јер се састоји од ума, осјећања и воље. Али у стварности и твоја је личност „јединствена у суштини“, недјељива и неразложива на та три вида, који, ипак, не раздјељују твоју природу на три.
Непознати. У мојој личности та три начела имају различите функције, али немају битије одвојено једно од другог, немају самостални живот, који ви допуштате у одвојеним лицима Тројице.
Духовник. Међусобна одвојеност ума, осјећања и воље човјека представљају неку врсту подобија међусобне одвојености Ипостаси Божијих. Ум дјелује у својој сфери, осјећања у својој, воља у својој, али они чине јединствено биће, које ми осјећамо као једно, недјељиво „ја“. Али личност је створена у времену, те зато ум, воља и осјећања човјекове личности јесу само релативно подобије, а не поптпуно одговарајући пандан Троипостасног састава Бога. И ја овдје говорим о личности човјека – не да би ти личност Бога мислио исто као што мислиш личност човјекову, него да би, видјевши нешто слично, престао да будеш тврдоглав у својем негирању највеличанственије Истине, само зато што ти се, због аналогије са материјалним свијетом, она чини бесмислена.
Непознати. Управо сам те тако и схватио.
Духовник. Прекрасно. Отвори, дакле, срце своје, не преграђуј му пут ка вјеровању тој Истини. Без противљења саслушај оно што ми о Њој знамо из Божијег Откровења.
Непознати. Да. Потрудићу се да те управо тако слушам. Јер, ко зна због чега, иза привидне бесмислености твојих ријечи ја назирем нешто друго. Не могу да кажем – нешто истинито, али у сваком случају више од онога што сам раније мислио.
Духовник. Ти мутно осјећаш оно што је кристално јасно људима вјере, а нарочито светим угодницима Божијим. То осјећање је натјерало св. Григорија Богослава да ускликне: „Тројица, Чије нејасне сјенке у мени изазивају усхићење!“
Али идемо даље са удубљивањем у познање Истине. Шта нам је откривено у Божијем Откровењу о бићу Божијем? – „Бог је Љубав“ (1 Јн. 4:16). Или, како говори св. Григорије Богослов: „Ако нас неко запита – чему се ми поклањамо, шта осјећамо? – ми имамо спреман одговор: љубав„.
Шта ми знамо о љубави? Ми познајемо њено дејство, и у том дејству, мада и не постижемо, али са трепетом осјећамо и саму њену суштину. За нас љубав, ма гдје и ма како она дејствовала у свијету, увијек јесте сила Божија, која нас са бићем Божијим сједињује. То је тако задивљујуће рекао св. Василије Велики, у свом „Шестодневу“: „Цијели свијет, састављен од разнородних дијелова, Бог је повезао неким савезом љубави у јединствено општење и јединствену хармонију, тако да дијелови, по положају својем веома раздијељени једни од других, бивају сједињени посредством симпатије“.
Зар све то не открива и суштину Бића Божијег? Зар се особине Божије не односе на ту суштину? Зар није Бог-Љубав свемогућ, непостижан, невидљив, благ, праведан? Зар нам и стварање, и битије, и јединство васељене не објашњавају суштину Бића Божијег?
Непознати. Значи, љубав и јесте личност Божија? Ја то не разумијем.
Духовник. Када говоримо личност, ми под тим подразумијевамо сав садржај датог бића: силе, стање, све што се у њему садржи и чиме оно пројављује себе извана. Бог је љубав. Шта подразумијевамо ми под том ријечју? На философском језику то би се могло објаснити овако. Ми о материјалном свијету знамо само оно што о њему спознајемо кроз наше опажајне органе. Шта је то ствар „сама по себи“ – ми не знамо. Е, оно што је ствар „сама по себи“ у материјалном свијету, – у Богу је љубав. Другим ријечима, љубав – то је Бог у Себи. Ако питаш: шта је то Бог у својој суштини, ми ћемо ти одговорити: Љубав. Та ријеч је недоступна нашем разумјевању, али је доступна нашем осјећању. Али ако будеш питао даље – шта је то љубав у својој суштини, нећеш добити одговор, као и приликом питања о суштини физичких појава. И тамо ти познајеш само пројављивања једне или друге силе, а не саму силу „у својој суштини“. Ти изучаваш пројављивања и дејства електромагнетне силе, или силе теже, али, шта су те силе у својој суштини – то за тебе остаје непостижно. Ми о љубави знамо много. Нама су откривене њене особине, њена дејства, њена пројављивања. Све, све што човјек треба да зна у границама земаљског битија о Богу, он зна, зна да је Бог љубав, зна и које су особине, дејства и пројављивања љубави.
Зато, ако хоћеш да постигнеш тајну суштине Бића Божијег, читај ријеч Божију, шта се тамо говори о дејству Љубави у свијету: „Љубав дуго трпи, милосрдна је, љубав не завиди, љубав се не велича, не горди се, не чини што не ваља, не тражи својега, не срди се, не мисли зла, не радује се неправди, а радује се истини; све покрива, свему вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје, мада ће се и пророчанства прекратити, и народи ће умукнути, и знање ће се уништити“ (1 Кор. 13:4-8). „Више пак од свега обуците се у љубав, која је свеукупност савршенства“ (Кол. 3:14). „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх, јер је у страху мучење“ (1 Јн. 4:18). „Ако ми љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и љубав је Његова савршена у нама“ (1 Јн. 4:12). „Ко не љуби, тај није познао Бога, јер је Бог љубав“ (1 Јн. 4:8).
Непознати. Од свега што си до сада говорио о Богу, мојем поимању најдоступније је било ово што си говорио сада. Али како то повезати са тројединством? Љубав је јединствено начело, и „лица“ Божија раздробљују га у нашој представи.
Духовник. Нипошто. Биће Божије је јединствено. То биће је Љубав. А Испостаси – то су три лица једног Бића. Нама је откривено да је Бог Отац био одувијек, да се Бог Син предвјечно рађа од Оца, и да Бог Свети Дух предвјечно од Оца исходи.
Непознати. Опет недоумица. Бог Отац је одувијек. Бог Син се рађа од Оца, Бог Свети Дух од Оца исходи. Али, појмови „рађања“ и „исхођења“, шта год они значили у односу на Бога, у сваком случају показују неко ново, раније не бивало стање. Значи, раније је увијек био Бог Отац, а тек онда Бог Син и Бог Дух Свети. Али, ако су Они почели да буду потом, како онда Они могу бити јединствени по природи са Оцем?
Духовник. Опет ти не можеш да се ослободиш од својих материјалистичких представа и за њих неизбјежно везаних појмова времена и простора. Када прелазимо на мисао о Богу, подобије тројединства у нашој личности о којем сам малоприје причао мора бити пренесено у вјечност. Ако кажемо: воља човјекова рађа се од ума, и осјећања његова исходе из његове свијести – зар ће то значити да је у времену ум био прије воље и прије осјећања? Међусобни односи лица Пресвете Тројице стоје изван питања о сложености природе Бога у времену. Ми се морамо унутрашње напрегнути, унутрашње се избавити од ограничених представа, духом се винути до созерцавања вјечности, и тамо, иза граница пролазног материјалног битија, нама ће се открити вјечно пребивајући Бог, у вјечности рођени од Оца Син, у вјечности од Оца исходећи Свети Дух. Није било тренутка у времену када није било Сина или када није било Светог Духа. За Њих нема почетка у времену. Они су одувијек, као и Бог Отац, јер Они су – исти тај, једини по суштини Бог. Бог је одувијек Пресвета Тројица, и одувијек је Бог Отац, од Њега рођени Син и исходећи од Оца Дух Свети."