Сведочанства о Србима у Бугарској

Pitanje je šta znači ispravno...polovina naše istorije je takva; teritorijalne pretenzije i onda kako ih naučno uoblikovati i u neku oblandu zaviti. To posebno važi za vreme u kojem su Veselinović i Milojević živeli. Nekada nešto pametno i korisno zna da izađe iz toga, ali istorija uglavnom ne pamti kada te stvari ne budu više aktuelne, ali Srbi dotično nisu niti izumeli, niti jedini praktikovali. Ako išta, kod Bugara je to bilo čak i više zastupljeno. Delovi tadašnje bugarske elite su tretirali čak i Bosnu kao istorijsku bugarsku zemlju, a usudio bih se reći da se vide jaki ostaci etnografske mitomanije kod Bugara čak i danas, i to i više izraženi jerbo je jugoslovensko iskustvo ipak uticalo da se kod Srba stvore izvesne rezerve koje su uobičajene u multietničkim zajednicama, a kroz šta Bugari u neku ruku bukvalno tek sad počinju prvi put da prolaze, kroz iskustvo EU.
О Босни, мало претерано, али митоманија је уобичајена на форумима - неозбиљно је ако неко каже да Бугари имају историјско право на Босну, а апсолутно исто важи и за српске етнографске претензије у централној и источној Бугарској.
 
О Босни, мало претерано, али митоманија је уобичајена на форумима - неозбиљно је ако неко каже да Бугари имају историјско право на Босну, а апсолутно исто важи и за српске етнографске претензије у централној и источној Бугарској.

Mislim da to vezano za „bugarsku Bosnu“ ima veze sa školom poricanja posebnosti i samobitnosti Srba kao naroda, u celini uzev. To je vrlo česta pojava kod najvećih pretenzija; negiranje posebnosti neke kulture u svojoj celosti. Naći ćeš isto tako ovde i izvestan broj forumaša koji tvrde da su Bugari zapravo Srbi ili da je bugarski samo dijalekat srpskog, odnosno da je neko tataromongolsko pleme od dela srpskog naroda napravilo svojom političkom vlašću novu državu i shodno tome nov narod.
 
О Босни, мало претерано, али митоманија је уобичајена на форумима - неозбиљно је ако неко каже да Бугари имају историјско право на Босну, а апсолутно исто важи и за српске етнографске претензије у централној и источној Бугарској.
Срби немају територијалне претензије према Бугарској.
 
Култ светог српског краља Милутина у Бугарској

– Култ светог српског краља Милутина у Бугарској је изузетно јак још од 16. века. У Краљевој цркви ( Црква Св.Недеље Сердики, дан.Софији) свакодневно се одржава служба њему посвећена, а верници непрестано долазе да целивају мошти, којима се приписује огромна моћ, у складу с његовом владарском величином.
1200px-St_Nedelya_Church-768x512.jpg

Мошти краља Милутина су претрпеле пожаре, непогоде, земљотресе, нападе устаника и Турака, као и терористичку акцију комуниста 1925. године, кад су дигли у ваздух Цркву Свете недеље и убили више од 190 људи...Моштима краља Милутина већ недостају глава и десна рука, што указује колика им је моћ приписивана. Бугарски верници и данас поред Милутиновог ћивота остављају папириће с порукама за ближње на оном свету.
Мошти су нарочито у средњем веку биле драгоценост за коју се и ратовало. Нарочито када је реч о великом краљу Милутину. Чак се и његова сахрана, пре посвећења, одиграла у сенци битке, јер су одменути војници хтели да отму његово тело. Према житијима, чуда над гробом краља Милутина почела су да се дешавају само две године после његове смрти. У Бугарској, свети српски краљ Милутин сматра се заштитником Софије.

mosti-svetog-kralja-milutina-768x576.jpg


Милутинове мошти су извесно време чуване у околини Средеца/Софије, у манастиру Горњобањском на Љуљин планини, сазиданом у време Милутиновог живота. Ту је и данас Милутинова икона.
По бугарском предању, Горњобањски манастир сазидао је Краљ Милутин ( Манастирът според предание е един от 40-те, основани през ХІІІ в. от сръбския крал Стефан Урош ІІ Милутин (по годините на царуването му - 40),чиито мощи са се пазили тук в размирните кърджалийски времена. Сега мощите на светеца са поставени за поклонение пред иконостаса в катедралния храм “Св. Неделя” (в миналото известен като: "Св. Крал") в гр. София.)......(Тъй изпълнява едно дадено свое обещание — колкото години царува, толкова църкви да построи. Затова се смята, че изграждането на Горнобански манастир е негово дело.... По стар обичай на 30 октомври всяка година се чества празника на Свети Крал Стефан Милутин.)
800px-Gorna_Banya_Monastery.JPG


Његов светачки дан је 30.октобар у Бугарској (у Србији 12.новембар, данас )) ...сваке године у Софији 29. октобра одржава свечана архијерејска литургија и традиционално пресвлачење мошти краља Милутина. Бањска је његова омиљена задужбина.

Јубиларна годишњица смрти свечано је обележена https://www.politika.rs/scc/clanak/490698/Bugari-obelezili-godisnjicu-smrti-kralja-Milutina
 
Култ Св.Саве у Бугарској

Проф. др Аксинија Џурова из Бугарске
у раду „Мошти Светог Саве Српског у девичанском метоху” уверава да се у бугарском граду Самокову налази мали прст првог српског просветитеља – исти онај који недостаје на руци Светог Саве, која се чува у манастиру Милешева.

Реликвијар са моштима Светог Пантелејмона (лево) и Светог Саве (десно) / Фото: Д. Марковић
%D0%9C%D0%BE%D1%88%D1%82%D0%B8.jpg


– Тачније, реч је о малом прсту, који је део сачуваних моштију Светог Саве, а како пише професорка Џурова у самоковски манастир га је донео хиландарски јеромонах Серафим 1839. године. У манастиру Покрова Пресвете Богородице је, пише она, „12. јануара 1906. године преминуо хиландарски јеромонах Серафим. Пре своје смрти, немоћан због своје библијске старости од преко сто година, диктирао је свој духовни тестамент. У њему је монахињи Теоктисти оставио своју личну библиотеку и реликвијар који је донео 1839. године из Хиландара, у коме се налазе делови моштију Светог Пантелејмона и Светог Саве Српског” – сведочи Марковић.

– У Бугарској је Свети Сава био веома поштован, нарочито после свога престављења у Трнову, што се види из упорног одбијања цара Асена да допусти пренос његових светих моштију из Трнова у Србију – пише Свети Јустин Ћелијски у житију Светог Саве.

– Из разговора са мати Максимином било је очигледно да се и данас у Бугарској гаји изузетно поштовање према Светом Сави. У неколико наврата је нагласила да је он и њихов, бугарски светац, због чега сам уверен да би разлог за њену тврдњу о моштима требало тражити у љубави према најпоштованијем светитељу из лозе Немањића, Сави, и страху да ће изгубити његов прст – наглашава Димитрије Марковић.

Манастир Покрова Пресвете Богородице у Самокову је основан као метох манастира Хиландара 1837. године. Самоковска епархија се у периоду од 1557. до 1766. налазила у саставу обновљене Српске патријаршије. Марковић каже да се изнад улазних врата у главну цркву манастира налази троделна композиција у чијем средишту је приказана Пресвета Богородица, на левој страни Свети Јован Рилски, а на десној наш Свети краљ Милутин.
https://hronograf.net/2022/10/31/bu...azi-kod-njih-da-im-ga-ne-bismo-trazili-nazad/

 
Култ Св.Јована Владимира

Пламен Павлов :
Княз Иван Владимир/Jован Владимир (около 980–22 май 1016 г.) е първият черно‑ горски светец и мъченик, приет от векове за светец от българската църква, чиято памет е почитана още от сърбите и албанските християни. Този владетел на Дукля е зет на ве‑ ликия български цар Самуил (997–1014 г.), женен за дъщеря му Теодора Косара. Както стана дума, още от ХІ–ХІІ в. Иван Владимир е възприеман като български светец и дори владетел – в Бориловия Синодик (1211 г.), един от най-важните паметници на Търновската патриаршия, той е записан между Гаврил Радомир и Иван Владислав, като един от „дрените български царе“ (Павлов, Темелски 2010, 86–87).

У околини Средеца/Софије, недалеко од Милутинових мошти, манастир Лозенският , койт съхранява ценна икона на български цар, който никога не е сядал на престола.
lozenski-ioan-vladimir.jpg


Narodno predanje o svetom Jovanu Vladimiru je široko rasprostranjeno. Navešćemo jednu narodnu pjesmu iz Nevrokopa (današnja Bugarska), koja je zabilježena u 19. vijeku:

Mirče se tiho govore:
„Jane le, Jano sestra mi!
Što mi se voda pripila
Od duboko to jezero
Ohridsko na kralj Vladimir
Od srbska zemlja ubojna,
Idi mi Jano donesi!“
Jana mi tiho govori:
„Ne znajem drumi ni puti!“

Др Пламен Павлов и Христо Темелски у „Българските светци“ Светог Јована Владимира називају „Свети великомъченик княз Йоан-Владимир Български, Чудотворец“, док је у званични календар Бугарске православне цркве уписан као „принц бугарски, великомученик и чудотворац“.
https://pravoslavie.ru/srpska/print96425.htm

Из путописа Виктора Грегоровича , руског филолога, по европској Турској (Очерки путешествия по европейской Турции. 1877)
сазнајемо да је манастир С.Николе Мирликијског у Мелнику, у данашњој Бугарској, задужбина српског краља Св.Јована Владимира
-податак који никад и нигде није анализиран код српских историографа.

Ruine manastira - zadužbine Sv.Jovana Vladimira u Melniku, manastir "Sv.Nikole" kome je Despot iz vremena Stefana Prvovenčanog podario zvono.
Crkva je imala belu kulu visine 15-16 metara, mišljenje je današnjih bugarskih arheologa.
sveti_nikola_melnik.jpg

Сматра се да је манастир функционисао и под Турцима све до краја 19. века, да се ту налазила митрополија до краја 18.века , и да је коначно срушен 1929.године
 
Poslednja izmena:
Бугарски светац је и Србин Симеон Поповић

Дан његове смрти, 21.август, и данас се обележава као верски празник у Самокову
http://www.samokov.bg/simeon.html
Познат је као учесник нишког и пиротског устанка против Турака пре 1734.године, а много познатији као митрополит Самокова
http://bg-patriarshia.bg/news.php?id=27574

Simeon-Samokovski.jpg
simeon samokov.jpg


Обесили су га Турци 1737.године као завереника (у спрези са пећким патријархом), а мошти му се налазе у Самокову , у тзв. Беловој цркви.

Становници Бугарске ткају легенде о њему:
Свети Симеон бил изправен пред специален съд, като в продължение на три дни той отново бил подложен на изтезания, за да се отрече от християнската си вяра..... Когато го окачили на въжето, се строшило дървото. Втория път се скъсало въжето. Едва на третия митрополитът издъхнал. Тялото му висяло три дни, когато въжето отново се скъсало. Али паша забранил погребение в София.....
 
„Тако исто у наводећих се 32 села Јамболске нахије, као и у самом Јамболу, живе чисти Срби, који до данашњег дана славе (славу), не мешају се и не орођавају се с Блгарима...
Сливен, са 6.000 кућа, од којих је: 2.500 Срба, 4000 Ермена, 100 Евреја, 180 Цигана и 2.820 разних мухамеданаца...
Котел, са 4.000 кућа само чистих Срба...
Карнабат, са 600 кућа, од којих је: 100 мухамеданаца, 100 Срба, ...“

Гл. Српство, књижевни лист у Београду 1886. г. бр. 7, стр. 51
https://www.viamichelin.com/web/Maps/Map-Jambol-Bulgaria
Од педесетак претплатника, за које се каже да су из Шумена, Сливена, Љаскова, Котела, Гиоргева, Габрова, Градеца, Јамбола, Тича, Казана, Карнобата, Разграда, Панађуришта и Букурешта, само тројица немају српско обележје, већ цинцарско. Типичних бугарских презимена ту нема. А списак почиње са читаоцима: Априловићем, Табаковићем, Соколовићем, Христовићем, Хараламповићем, Дојчиновићем, Недељковићем, Дечовићем, Радовићем, Јовановићем..
Иван Кајданов: "Кратко начертаније на свеобшћата историја", Будим 1836. године

Наводе се читаоци "Цариградског весника" (гласило бугарског егзарха) у Брајли 1857. године који су помогли новчано бугарско "училишће" (школу) у Карлову (некадашње Краљево): дописник Михаило Поповић, Ангел Кановић, Георгије Петровић, Георгије Неновић.
"Цариградски весник", Цариград 1857. године
 
Србин Ђорђе - бугарски светац Георги Нови Софийски

Ђорђе
је рођен у Старој Србији, у вароши Кратову 1497. године, од родитеља Димитрија и Саре.После описмењавања у родном месту, учио је златарски занат − постао кујунџија, а кад му је рано умро отац отишао је у „српски Средац” (потоњу Софију). У Средцу се настанио код тамошњег свештеника поп Петра (Пеје), и ту даље усавршавао златарски занат.
Редовно похађа богослужења, има доброг учитеља и духовног оца, образованог свештеника и доброг народног пастира, Петра, познатијег као Поп Пеја. Кратовац се у Софији надахњује и налази укрепљење крај моштију Св. Краља Милутина, који је за локалну средину представник старе славе и остваривог спасења. Прилика је да наведемо и смелу претпоставку Светозара Душанића, дугогодишњег управника Музеја СПЦ, да је поп Пеја идентична личност са оним Пејом који се помиње у натпису на цркви у селу Трново код Криве Паланке. Према том епиграфском споменику из 1505. године Пеја је са супругом Пројком био ктитор богомоље.

Пошто се прочуо по великој смерности и побожности, посећивао га је неки муслимански „софта” (провокатор), који је са њим полемисао и убеђивао га да промени веру. Када је имао осамнаест година Турци су га хтели насилно потурчити, међутим Ђорђе није хтео да се одрекне хришћанске вере.
Преко дијалога и понуде да прими ислам и стекне веће друштвено признање, славу и част, да буде још урбанији и богатији, млади Ђорђе супротставља хришћанско смирење, осведочену светост и благоухану моћ моштију Св. Краља Милутина.

Због тога су га Турци јаничари затворили и мучили, а потом и живог спалили на ломачи 11. фебруара 1515. године у Средцу/Софији , за време султана Селима I. Тада је његов домаћин и заштитник Петар, познатији као свештеник Пеја написао његово житије у Софији (Он напр.наводи да се из Средца одлазило у Раваницу, како би се поклонило моштима светог кнеза Лазара) а потом и јеромонах Илија 1539. године у Русији.

У манастиру Студеници на фрески из 16. века, представљен је светац у народној ношњи.У његовом родном месту Кратову је 1929. године освећена нова православна црква посвећена „Св. Ђорђу - Србину Кратовцу”. Српска и бугарска црква слав га 11. фебруара.


През 1865 г. в село Самунджиево (днес Ботевград) е построен единственият храм в българските земи с патрон този мъченик.
ht
02.11_sv_georgi_novi_sofijski.jpg
htt
Kratovac-1.jpg


''Еснаф златарски у Софији, поштујући успомену св. Ђорђа, установио је у оно време (тојест одмах после његовог мучеништва), да празнује 11. фебруар, као еснафски празник, и изабрао је светог Ђорђа Новог за свог еснафског патрона. После неколико месеци свете мошти су биле ископане из гроба, положене у ковчег и унесене у цркву. То је било 26. маја, и отада је остало, да му се поштује успомена два пута: 11. фебруара, када је пострадао, и 26. маја, када су му пренесене биле свете мошти".
http://pravoslavnasrbkinja.blogspot.com/2012/02/blog-post_3052.html#

Kratovo je svoj procvat doživelo za vreme vladavine srpske dinastije Nemanjića. ...Kratovo je bilo i centar srpske duhovnosti
https://sr.wikipedia.org/sr-el/Кратово
 
Од педесетак претплатника, за које се каже да су из Шумена, Сливена, Љаскова, Котела, Гиоргева, Габрова, Градеца, Јамбола, Тича, Казана, Карнобата, Разграда, Панађуришта и Букурешта, само тројица немају српско обележје, већ цинцарско. Типичних бугарских презимена ту нема. А списак почиње са читаоцима: Априловићем, Табаковићем, Соколовићем, Христовићем, Хараламповићем, Дојчиновићем, Недељковићем, Дечовићем, Радовићем, Јовановићем..
Иван Кајданов: "Кратко начертаније на свеобшћата историја", Будим 1836. године
Дакле, пошто никада не дајеш линкове на своје изворе – покушао сам да проверим информације – књига је руског професора историје Ивана Кајданова. Књига је објављена 16 пута. Пронашао сам 15. издање из 1847.
Наравно, у књизи нема помена о етнографским подацима које си овде изнела. Књига се бави општом историјом од антике до Наполеоновог времена и уопште се не бави етнографијом Балкана. Прво издање било је 1821.
Зашто отворено шириш лажне информације и колико пута сам већ указао да отворено манипулишеш? - твоје деловање је противно правилима форума.

https://archive.org/details/libgen_00318104

1669172303675.png
 
Poslednja izmena:
А ево превода - штавише, написана је на бугарском (пре него што је постојала стандардна норма књижевног језика). Имена која се помињу и за која тврдиш да су српска у ствари су имена Бугара који живе у Влашкој који су допринели издавању књиге.

Стално правиш исту грешку - све што се завршава на "ић" називаш Србима - али колико пута ти је објашњено да су се једни од најпознатијих Бугара звали: Петар хаџи Беровић (Берон) и Съби Поповић ( Г. Раковски).


1669175812568.png
1669175830834.png
 
Poslednja izmena:
Издање из Будимa је заправо превод са руског који је направио Анастас Кипиловски - бугарски писац и препородитељ.
Ovde su imena Srba #236 , deo sam stavila na drugu temu.. i Kajdanov je izvor, baš iz 1836.godine. Prenumeranti, to ti je poznat pojam.
Traži upornije, naći ćeš.
Slično nam se desilo kad smo utvrđivali mesto rođenja Nemanje, da je baš samo u jednom prevodu odn.jednom ozdanju bilo naznačeno da je rođen Helmskoj planini, dakle u Raškoj dolini ispod Kalofera..a u drugim izdanjima nije bilo toga.

Kad već pomenuh Kalofer, da povežemo (opet po pretplatnicima 1836.budimskog izdanja Kajdanova):

Srbi u Kaloferu​

U Kaloferu je pored Bugara bilo "Šopova" , koji su se od njih razlikovali po imenima i prezimenima. Ona su bila tipično srpska po formi, ali su se u drugoj polovini 19. veka bugarizovali. U Srbiju su dolazili stočarski trgovci iz Bugarske iz više bugarskih mesta. Oni su tokom maja i juna kupovali ovce i drugu stoku i terali u Bugarsku. Tako se javljaju iz Kalofera: maja 1842. godine Nedeljko Dimitrijević kupio 826 ovnova, Stail Stojković kupio 300 ovnova. Istog pomenuti dana Stail Stojković kupio je 430 ovnova za 215 groša, Stanča Stojanović uzeo 635 ovnova za 317,20 groša, a Dragan Marković pogodi kupovinu 400 ovnova za 200 turskih groša.[1]

Nakon pojavljivanja Garašaninovog "Načertanija" 1844. godine, krenulo se sa realizacijom ideja o ujedinjenju svih južnih Slovena. Osnovano je u to vreme "Tajno društvo ili radnja" u koje su najpre ušli Srbi i Bugari. Sa bugarske strane član je postao Hrisant Jovanović iz Kalofera. Hrizant je bio đakon i učenik Neofita hilandarskog, a došao je u Srbiju juna 1844. godine gde je dobio srpsku državnu stipendiju i upisao se beogradski Licej.[2] Srpsku knjigu nabavio je u Beogradu, pomenuti Hrisant Jovanović iz Kalofera.[3] Jednu bugarsku knjigu kupili su u Odesi, stanovnici Kalofera: Stefan Dmitrijev Tošković i Lazar Stojkov Petrović.[4]

https://sr.wikipedia.org/sr-el/Калофер#

Путописац Ами Буе бележи 1854.године:
Од Павла (село у области Поибрене ) се стиже до Илиџе или Лизе у долини Рашке, која носи то или турско име Вопче.Ако се иде од Филипоља(данас Пловдив) стиже се преко Чобан Бунара у долину Вопче. Очигледно је да карта г. Киперта је у овом делу погрешна, а бечка је заправо тачна,зато што ме је г. Фрер уверио са сигурношћу,да када се прође водоразделница Рашке и Тунџе ,долази се до села Калофер.

По Кипертовој мапи из1853.:
UIz7ev6.png
 
Типичних бугарских презимена ту нема
Да ли је и Емануил Васкидовић (Манолаки Васкиди), рођен у Мелнику, оснивач прве грчко-бугарске школе – такоџе чисти Србин? Када ћеш престати са својим глупостима заснованим на болесној фантазији?
 
Дакле, пошто никада не дајеш линкове на своје изворе – покушао сам да проверим информације – књига је руског професора историје Ивана Кајданова. Књига је објављена 16 пута. Пронашао сам 15. издање из 1847.
Наравно, у књизи нема помена о етнографским подацима које си овде изнела. Књига се бави општом историјом од антике до Наполеоновог времена и уопште се не бави етнографијом Балкана. Прво издање било је 1821.
Зашто отворено шириш лажне информације и колико пута сам већ указао да отворено манипулишеш? - твоје деловање је противно правилима форума.

https://archive.org/details/libgen_00318104
Сад је свима јасно на твом примеру, Борисе Т,. да унутрашње фрустрације изазивају конфликте у спољном свету и односима са другима. Зато такви као ти не могу бити објективни ни у каквој интелектуалној акцији,него постају увредљиве сподобе које не залужују основну људску пажњу. Сопствену неспособност кријеш пред собом и замењујш је агресијом према другима, иако само развој сопствених интелектуалних способности може да ти донесе неку сатисфакцију. Овако, и она овај начин, срамота је да се мешаш у људску средину:

Из Кајданова, будимско издање, 1836.:

content


content


content
 
content


content

content


Дакле, "високоумни" чехо-блгарин Борис Т. што учи матерњи језик кроз литературу, а не зна да кликне 2-3 пута и на нету пронађе једну обичну књижицу - зна да налази Сребрени мане и да је вређа само зато што је комплетно неспособан и деструктиван.

Будимско издање из 1836. Кајдановог текста свима је доступан у целости на:
https://books.google.rs/books?id=IY5bAAAAcAAJ&printsec=frontcover&hl=sr#v=onepage&q&f=false
 
Ovde su imena Srba #236 , deo sam stavila na drugu temu.. i Kajdanov je izvor, baš iz 1836.godine. Prenumeranti, to ti je poznat pojam.
Traži upornije, naći ćeš.
Slično nam se desilo kad smo utvrđivali mesto rođenja Nemanje, da je baš samo u jednom prevodu odn.jednom ozdanju bilo naznačeno da je rođen Helmskoj planini, dakle u Raškoj dolini ispod Kalofera..a u drugim izdanjima nije bilo toga.
Опет ниси разумела – ово је само превод Кајдановљеве књиге из 1821. године, са неким новим историјским моментима додатим после почетка 19. века. Превод и допуне је урадио Анастас Кипиловски, као што сам рекао.
Ови „Срби“ о којима говориш су заправо бугарски досељеници у Влашкој који подржавају објављивање књиге.
Аутор се овим људима обраћа као родољубима – у књизи писаној на бугарском за бугарског читаоца – може ли се претпоставити да је аутор све те људе сматрао Србима, па нигде не помиње Србе и Србију?

Књигу сам нашао јуче и чекао сам да видим да ли ћеш наставити да говориш да је ово извор Кајданова, када текст који цитираш нема везе са оригиналним аутором већ бугарским писцем Кипиловским.


1669222633671.png
1669223206202.png
 
Poslednja izmena:
По Кипертовој мапи из1853.:
UIz7ev6.png
У Клисури, једном од два могућа пролаза до долине реке Рашке говорио се српски језик.
Немачки путописац Ханс Дершвам /Hans Derschwamm (1494-1568), зналац чешког и словачког језика записао је, пролазећи кроз Клисуру 1555.године на путу према Турској да је "бугарски језик суштински србски или словенски језик".Путопис је у оригиналу на немачком језику.(Tagebuch einer Reise nach Konstantinopel und Kleinasien 1553-55)

... немецът Ханс Дерншвам. Той е роден в чешкото градче Мост, дълго време в зрелите си години живее в двата словашки града Банска Бистрица и Търнава. Неминуемо следователно е познавал чешкия и словашкия език. Като минава през с. Клисура през 1555 г., Дерншвам отбелязва, че "Българският език също е сръбски или славянски език" (НАП 1979: 236).
Надка Николова
http://liternet.bg/publish11/nadka_nikolova/bylg_ezik.htm

Педесетак километара источно до Рашке долине, у данашњој Бугарској, у околини Старе Загоре ( https://pk.toponavi.com/3632-30384) пронађен је камени рељеф двоглавог орла:
Kamenn3.jpg

http://protobulgarians.com/Stara Zagora - istoriya/Kamenni relefi ot Stara Zagora.htm
Бугарски историчари повезују га са Византијом, а не са Србијом.

Nemac Deršvam je takodje zapisao, što se tiče granica, da Bugarska počinje tek od Jedrena, znači na kraju reke "Marice"
German traveller and diplomat Hans Derschwam postulates that “Bulgaria begins at Edirne”(1555).
https://books.google.rs/books?id=kj...A#v=onepage&q=hans derschwam bulgaria&f=false
 
Ovde su imena Srba #236 , deo sam stavila na drugu temu.. i Kajdanov je izvor, baš iz 1836.godine. Prenumeranti, to ti je poznat pojam.
Кајданов нема никакве везе са овом јефтином пропагандом коју покушаваш да продаш . Сам преводилац књиге је Бугарин (тако је сам написао на почетку књиге).
И само да погледаш лична имена људи са списка, постаје јасно да ти људи могу бити само Бугари.

1669225198785.png
 

Back
Top