Данас јесте антисрпски портал који, ако изузмемо преузете агенцијске вијести, кроз текстове промовише србомржњу, независне јесу колико су својевремено независне биле Е-новине, истина Данас упакује своје тексtове у љепшу фолију, али србомржња остаје водиља, вјерујем да они то доживљавају као комплимент, а и ако не дође им + код послодаваца, од којих су иначе "независни".
Ако неко узима као позитиван примјер портал у чијим текстовима некад више или мање провејава србомржња, то говори о њему.. ,
Када имам са саговорником или форумашем супротно мишљење, покушам дати покриће свом виђењу (па и зашто је Данас антисрпски портал, сад хоће ли то неко схватити наопако није до мене) и објаснити зашто мислим да је његово мишљење погрешно, када неко умјесто аргумента, извуче "квиска" и орозове неистомишљеника да користи Шешељеве методе, ма шта то значило, или Човоровићеве, ма ко то био, онда расправа губи смисао, након таквих будаластих прозивки свака даљња расправа води у једно разглабање и над*ебавање без краја.
Вратимо се Стојановићевој. Она се често "укључује" са Кандићевом, Бисерко и том екипом у разне акције кроз које се детектују "гријеси" мрских злоћи, Србаља наравно, или мало режи и хули по Србији, СПЦ и Србима. Као што су крајем прошле године за дешавања у Црној Гори помемута мало прије три и још 85 грла, углавном знана дружина, брже боље оптужили (
овдје) Србију и те мрачне силе у Србији. Па како они могу потписати петиције у којима се Срби и Србији оптужују за све и свашта, могу и неки други потписати петиције другачијег садржаја, а и ако је неко прозове за србомржњу, она је, мислим Дубравка, томе итекако доринијела.
Што се тиче задњег противљења да улица у Београду добије име по Благоју Јововићу, она је ту у првобитној реакцији "излетјела" како је недопустиво да се кроз именовање улица промовише крвна освета. Вјерујем да је и Дубравка убрзо увидјела непромишљеност оваквог става (јер атентат на доказаног ниткова није ништа друго до закашњела правда) па је у тексту (
овдје) покушала дати друго објашњење свом противљењу
Ništa pouzdano ne znamo o ubici Ante Pavelića koji je u protekli četvrtak dobio ulicu u Beogradu.
Imamo knjigu „Dva metka za Pavelića“, koja je zapis Jovovićevog kazivanja sumnjive autentičnosti. Na prvoj godini istorije učimo da su memoari najnepouzdaniji izvor, da svaki podatak treba uporediti s još nekoliko izvora i dokazati šta je tu tačno a šta ne. To ovde nije urađeno. U toj knjizi se kaže da je sam Blagoje Jovović 1998. godine rekao mitropolitu Amfilohiju da je pucao na Pavelića (koji je umro dve godine kasnije), znači da ni o tome nema nikakvih drugih dokaza, nego prihvatamo to što se on sam navodno pohvalio. Ako to prihvatamo, onda treba da prihvatimo i druge podatke koji se nalaze u toj zabelešci. Na primer da je Jovović prvo bio skojevac, pa partizan, pa na kraju četnik. Kaže da je bio u četničkim jedinicama Baja Stanišića i da se s njim borio na Neretvi i Sutjesci, dakle na strani Nemaca i Italijana. Pričao je i da su im u teškim trenucima izolovanosti iz Srbije pomagali ljotićevci i nedićevci. Sve to piše u toj ispovesti, kaže u razgovoru za Danas istoričarka Dubravka Stojanović, koja se, uoči promene pomenute ulice, zbog protivljenja takvoj odluci aktuelnih gradskih vlasti, našla na udaru prorežimskih tabloida i medija.
Ako su već poverovali jednom podatku iz zapisa, dodaje naša sagovornica, zašto su odbornici SPS u gradskoj skupštini, koji se sad predstavljaju kao naslednici partizana, glasali za čoveka koji se u tim epskim bitkama borio protiv njih, na strani okupatora?
И овдје Дубравка селективно бира своје разлоге.
Тачно је да су мемоари најнепоузданији извор, и то није спорно. Али како смо формирали слику о времену из којег је подоста улица у Београду именовано? Поред сачуваних докумената, управо из мемоара "другова" који су претекли. И то нису мемоари команданата и ратника, јер су команданти и ратници, којем год антифашистичком покрету припадали и било да је у питању Веселин Мисита (који нема улицу у Београду а морао би имати) или Никола Демоња (који такође нема улицу у Београду) изгинули, већ мемоари разних комесарчића који су се скривали у позадини борбе, мишјој рупи, и мемоари који су препуни лагарија.
О Јововићу знамо понешто (српска википедија
овдје), није спорно да ваља "претрести" лик и дјело личности по којој се именује улица, јер историја нису само афирмативни догађаји него и они ружни, али ваља претрести и друге личности, посебно те "хероје социјалистичког рада", подобне медиокритете у неком времену, да ли они заслужују да се по њима именује улица у пријестолници српства. Осим неких и који изгибоше 1940их не заслужују, и не могу такви типови ићи у раван са научницима, писцима, пјесницима, умјетницима, ратницима и иним људима који су за живота нешто постигли.
А управо Дубравка са пробраном дружином, под плаштом противљења ревизији историје, истрајава на "цементирању" једне наопаке и неодрживе интерпретације историје. Увијек постоји друга страна медаље.
