Stonska povelja bana Stjepana II Kotromantića Dubrovčanima, 1333. godine

[Q. in perpetuum hibernum]

Inače, ovaj je intervju jedan od boljih Grčvićevih nastupa, veliki deo stvari je izrekao ovde sa izrazitom dozom trezvenost i lucidnosti.
Međutim, ono što mene ovde interesuje jeste ovaj vrlo misteriozni prelaz na 01:11:08. Sagovornik je Grčeviću rekao da kao što smo vidjeli, ni to nije slučajno. Na šta Grčević počinje sa odgovorom To nije bilo slučajno, to je bila jezična politi...i tu se, vrlo naglo i to u sred jedne reči, emisija se naglo seče. Nema ovakvih prelaza nigde u principu, samo ovde i to ovako neprirodno.

Posle, u pojašnjavanju kada je sagovornik kaže da se ponovi ono što je rečeno na temu JAZU, Grčević kaže da je na temelju njegovih novijih istraživanja standardizovan hrvatski književni jezik sa namerom da se suštinski napravi jugoslovenski jezik, koji bi bio zajednički i Hrvatima i Srbima.

E sad zašto onaj presek? Da se nije Grčević tamo izlanuo nešto možda i zatražio ponovno snimanje, nešto neutraljnije birajući reči, u strahu da ga neko loše razume?

 

[Urvan Hroboatos]

Jovan Subotić je u HNK dovodio glumce iz Novog Sada, Kragujevca i Beograda jer među zagrebačkim glumcima nije bilo glumaca koji su znali taj jezik za koji tvrdiš da je konačno standardizovan u 19. veku.

Zato što rođeni Zagrepčani onda nisu znali tečno govoriti na jeziku temeljenom na tom ili sličnim dijalektima, kao što rođeni srpski Vojvođani ne bi znali govoriti na vranjanskom. To je bilo 1840ih, no 1880ih je već bilo posve drugačije, i rođeni Zagrepčani su onda već bili, bar neki od njih, genijalni jezikotvorci jezika stiliziranom na tom dijalektu, dok su izvorni govornici, pa i najdarovitiji, dijalekata govorno srodnijih jeziku temeljenom na sličnom tipu govora, ostali neka sirotinja u izričaju .

Dosta je usporediti spisateljstvo, žanrovski slično, kod sudobnih reprezentativnih ljudi tih dvaju jezika, npr. Eugena Kvaternika i Svetozara Markovića, Augusta Šenoe i Ante Kovačića prema Lazi Lazareviću i Milovanu Glišiću, ili Silvija Strahimira Kranjčevića prema Vojislavu Iliću.

 

[Urvan Hroboatos]

Inače, ovaj je intervju jedan od boljih Grčvićevih nastupa, veliki deo stvari je izrekao ovde sa izrazitom dozom trezvenost i lucidnosti.
Međutim, ono što mene ovde interesuje jeste ovaj vrlo misteriozni prelaz na 01:11:08. Sagovornik je Grčeviću rekao da kao što smo vidjeli, ni to nije slučajno. Na šta Grčević počinje sa odgovorom To nije bilo slučajno, to je bila jezična politi...i tu se, vrlo naglo i to u sred jedne reči, emisija se naglo seče. Nema ovakvih prelaza nigde u principu, samo ovde i to ovako neprirodno.

Posle, u pojašnjavanju kada je sagovornik kaže da se ponovi ono što je rečeno na temu JAZU, Grčević kaže da je na temelju njegovih novijih istraživanja standardizovan hrvatski književni jezik sa namerom da se suštinski napravi jugoslovenski jezik, koji bi bio zajednički i Hrvatima i Srbima.

E sad zašto onaj presek? Da se nije Grčević tamo izlanuo nešto možda i zatražio ponovno snimanje, nešto neutraljnije birajući reči?

Nije bio nikakav prijekid, to se tebi priviđa.
JAZU je htjela jedan jezik, to nije nikakva tajna i Vatroslav Jagić je tu bio ispao nerijetko promašen.

 

[NickFreak]

Сад везано за тему да ли је ова повеља претходила повељи Бана Стјепана Котроманића јер су једна и друга из 1333.
Сад можда јасније да свакако можда и стојало српски јер Стонска Повеља Бана Стјепана представља само потврду ове повеље краља Душана.
Овај спор су касније водили Турци са Дубровником тако да има накнадних преписа али се свакако помиње као тачно и као прво документовано отуђење територије.
У спору са Турцима повеља Стјепана Котроманића није ни коришћена јер је изглрда имала само улогу анекса и потврде ове прве као потврду де факто стања.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Pogledajte prilog 1481712
Pogledajte prilog 1481713

Сад везано за тему да ли је ова повеља претходила повељи Бана Стјепана Котроманића јер су једна и друга из 1333.
Сад можда јасније да свакако можда и стојало српски јер Стонска Повеља Бана Стјепана представља само потврду ове повеље краља Душана.
Овај спор су касније водили Турци са Дубровником тако да има накнадних преписа али се свакако помиње као тачно и као прво документовано отуђење територије.

Pa piše ti u tekstu. Objasnio sam čak i u uvodnoj poruci. Prethodila je Dušanova. Dubrovčani su poslali Klimu Gučetića Dušanu, a Mihaila Menčetića Stjepanu II. Pregovori sa Stjepanom II su dovršavani negdeo oko 10. februara, oko dve sedmice nakon što je Dušan izdao svoju povelju.

To su bili simultani procesi, većalo se i pregovaralo sa obojicom, ali prvo je sa srpskim kraljem bilo dovršeno i nekoliko nedelja kasnije sa bosanskim banom.

 

[NickFreak]

Pa piše ti u tekstu. Objasnio sam čak i u uvodnoj poruci. Prethodila je Dušanova. Dubrovčani su poslali Klimu Gučetića Dušanu, a Mihaila Menčetića Stjepanu II. Pregovori sa Stjepanom II su dovršavani negdeo oko 10. februara, oko dve sedmice nakon što je Dušan izdao svoju povelju.

To su bili simultani procesi, većalo se i pregovaralo sa obojicom, ali prvo je sa srpskim kraljem bilo dovršeno i nekoliko nedelja kasnije sa bosanskim banom.

Не би било спорно да је уписано у Сребрничкој повељи језик српски и Стефан.
Битно је са правног статуса да Сребрничка повеља није имала никакав правни статус између Турака и Дубровника.

 

[Mrkalj]

Zato što rođeni Zagrepčani onda nisu znali tečno govoriti na jeziku temeljenom na tom ili sličnim dijalektima, kao što rođeni srpski Vojvođani ne bi znali govoriti na vranjanskom. To je bilo 1840ih, no 1880ih je već bilo posve drugačije, i rođeni Zagrepčani su onda već bili, bar neki od njih, genijalni jezikotvorci jezika stiliziranom na tom dijalektu, dok su izvorni govornici, pa i najdarovitiji, dijalekata govorno srodnijih jeziku temeljenom na sličnom tipu govora, ostali neka sirotinja u izričaju .

Dosta je usporediti spisateljstvo, žanrovski slično, kod sudobnih reprezentativnih ljudi tih dvaju jezika, npr. Eugena Kvaternika i Svetozara Markovića, Augusta Šenoe i Ante Kovačića prema Lazi Lazareviću i Milovanu Glišiću, ili Silvija Strahimira Kranjčevića prema Vojislavu Iliću.

A koji je to dijalekt o kom govoriš?

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Не би било спорно да је уписано у Сребрничкој повељи језик српски и Стефан.

Svih tih osam primeraka bilo, otprilike, simultano izrađivano, I Dušanova isto je dvojezično, odnosno imala je i svoje srpske i latinske primerke.

To je objašnjenje kako je ban Stjepan u jednom dokumentu naprasno bio prekršten u Stefana, očigledno ostajući iz nekog predloška nacrta ugovora sa srpskim kraljem (koji jeste bio Stefan).

 

[NickFreak]

Сад ће Хроби да нам постави неку хрватску повељу овог писма и језика из 1333. год?

 

[Q. in perpetuum hibernum]

@NickFreak znači, sad ispade da si sam došao do onoga što sam ti pokušavao objasniti i za šta si me napadao i prozivao.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Da se podsetimo nekih od silnih mudrolija Hrobija povodom ove povelje

Manite se krivotvorenja. U povelji se kaze srscie, a ne srpscie. To samo dovoljno govori mnogo.

Otprilike, Hrobijeva priča je bila da u izvorniku piše „srscie“ i da je to jedan od primera srpskog krivotvorena, u kojem se ubacuje slovo pokoi da bi se Urvanovi „srsci“ posrbili.

Kolika je moć konstantnog ponavljanja gluposti, vidimo i ovde (11. januar 2024):

ovo dvie latinscie i dvie srscie

Ovo je Hrobi napisao na ovoj temi. Nekoliko objava ispod....fototipskog izdanja. I mog specifičnog izdvajanja i uveličanja. Gde vidi jasno šta piše.

Toliko puta je ponavljao ovu glupost da mu ušla u uši i sad ne može da je izbaci, čak ni kad vidi da nije tako.

P. S. Hrobi, da ti dodam sad i ovo na već pozamašan popis tvojih blamaža, rame uz rame sa piromanom Acom Ivićem? Kako li da je nazovemo. Sršačka afera?

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Dakle, šta to imamo ovde da posvedočimo?

1) Šime Ljubić objavi u nekom tekstu 1864. da je bosanski ban Stjepan II 1347. godine na latinskom jeziku napisao da govori hrvatskim jezikom. Posle, sam Ljubić 1870. godine kada priređuje taj izvor, korektno ga objavi (kao slovenski). I onda, nakon što smo raspravili i nakon što se videlo da tekst pogrešne transkripcije kao izvor navodi isključivo članak iz 1864. godine, te nakon što sam ja ovde kačio da je Neven Isailović nabavio fototip iz Venecije na kojem se jasno vidi da je ono što je Ljubić kao izvor i objavio, Hrobi nam ovde piše sledeće:

dok ne vidim izvornik, a ne nje prijepise ne kažem ništa. No, recimo da je tako.

Kaže čovek, dok ne vidi izvornik, neće i dalje da kaže ništa. A onda

2) Neko napravi neku lapsus i slučajno ispusti glas pokoi prilikom kucanja i on odatle izvlači celu konstrukciju da u izvoru piše srscie i da je to primer srpskog falsifikvanja. A onda i nastavi, nakon što je video sken.

Ovde ne kaže ništa, a ovamo pravi sulude konstrukcije i čak i nastavlja da ponavlja milion puta ponavljanu glupost.

I onda on se nađe da nekome morališe, priča o primeni logike, dok radi ovakve stvari, koje su u najmanju ruku potpuno licemerne. Čovek nešto kritikuje, a onda radi — sve listom što sam kritikuje.

 

[Urvan Hroboatos]

A koji je to dijalekt o kom govoriš?

Hrvatski novoštokavski, nepostojeći kao organski idiom, nego realiziran u knjigama na štokavsko ijekavskom dubrovačkoga i ikavskom dalmatinskoga i slavonskoga kruga. Otuda i njihovi uzori u jeziku Gundulić, Zlatarić, Palmotić, Kavanjin, .... i sve što se vidi u programskim spisima Derkosa, Gaja, Šuleka i ostalih. Kasniji razvoj nakon 1848. nije imao nikakav poseban uzorni jezični tip koji se trebao oponašati, nego su sami stvarali ozbiljno razvijeni jezik u djelima filologa Vebera, Šuleka, Mažuranića..... umjetničkih književnika Šenoe, Trnskoga, Janka Jurkovića, Kovačića, .... publicista, pisaca i povjesnika Kvaternika, Račkoga, Klaića,..

Nisu hrvatski pisci pisali ni na kom pučkom dijalektu, nego su stilizirali i obogaćivali svoj jezik na temelju postojeće pisane hrvatske tradicije, razvijajući ju i obogaćujući ju, što se vidi iz jezika Ivana Mažuranića iz 1848.

 

[Urvan Hroboatos]

Da se podsetimo nekih od silnih mudrolija Hrobija povodom ove povelje



Otprilike, Hrobijeva priča je bila da u izvorniku piše „srscie“ i da je to jedan od primera srpskog krivotvorena, u kojem se ubacuje slovo pokoi da bi se Urvanovi „srsci“ posrbili.

Pogledajte prilog 1481729

Kolika je moć konstantnog ponavljanja gluposti, vidimo i ovde (11. januar 2024):



Ovo je Hrobi napisao na ovoj temi. Nekoliko objava ispod....fototipskog izdanja. I mog specifičnog izdvajanja i uveličanja. Gde vidi jasno šta piše.

Toliko puta je ponavljao ovu glupost da mu ušla u uši i sad ne može da je izbaci, čak ni kad vidi da nije tako.

P. S. Hrobi, da ti dodam sad i ovo na već pozamašan popis tvojih blamaža, rame uz rame sa piromanom Acom Ivićem? Kako li da je nazovemo. Sršačka afera?

Točno, to je bilo prije i tu sam pogriješio. Pisanje srscie postoji, no u njekim drugim primjerima.
Zadovoljan? Pogriješio sam u detalju.
Vi i vaše idiotarije su ne da griješite, nego ste potpuno promašili u cijelom svjetonazoru.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Točno, to je bilo prije i tu sam pogriješio.

Šta je bilo prije? Objava ti je sa ove teme, 11. januara 2024. godine.

Pisanje srscie postoji, no u njekim drugim primjerima.

Sad si me zainteresovao, koji su to drugi primeri?

Zadovoljan? Pogriješio sam u detalju.
Vi i vaše idiotarije su ne da griješite, nego ste potpuno promašili u cijelom svjetonazoru.

Pa ako si konačno shvatio da si pogrešio, zašto onda ponavljaš i dalje?

I kako objašnjavaš pristup u kojem si tu grešku na keca usvojio, a sa druge strane zadržavao neku rezervu vezano za Ljubićev tekst iz 1864. godine, tu insistirajući da moraš baš ti lično da vidiš snimak pre nego što bi se uverio?

P. S. Ovde sad se uopšte ne radi o tome što piše u povelji bana Stjepana II; to je nebitno. Govorimo o tvom logičkom rezonovanju i pristupu istoriji (i o duplim aršinima). I nemoj da mi skrećeš sa toga.

 

[NickFreak]

@NickFreak znači, sad ispade da si sam došao do onoga što sam ti pokušavao objasniti i za šta si me napadao i prozivao.

Само што си одмах могао спојити повеље и рећи у чему је реч овако си почео да кажем мало саркастично " неке дубровачке повеље" сад ту је врло мутно али из све ово мислим да је могло стојати Стефан и српски с тим да је и био православац и да не би био проблем да се тако и потписао у том тренутку јер се овде позива на српско наслеђе које је постало део његове територије.
Потпис или тако нсписан две једно.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Само што си одмах могао спојити повеље и рећи у чему је реч овако си почео да кажем мало саркастично " неке дубровачке повеље" сад ту је врло мутно али из све ово мислим да је могло стојати Стефан и српски с тим да је и био православац и да не би био проблем да се тако и потписао у том тренутку јер се овде позива на српско наслеђе које је постало део његове територије.

Nigde u toj prepisci nije bilo ― ne malo, nego ni trunke ― sarkazma. Sve sam rekao baš tako isto, doslovno. I to sa kraljem Dušanom pre sam navodio. Sve sam lepo napisao, koncizno i vrlo jasno. I nisam primetio da su me FDDD i АнаиванГорд, kojima sam replicirao, tu loše razumeli.

I pisao sam u diskusiji sa tobom vrlo specifično o slovu fita koje se našlo na mestu pokoja, odnosno kako je došlo do toga da se ovde nađe Stefanь. I ne, diskusija koju smo ti i ja potom dalje vodili uopšte nije bila o srpskom lingvonimu, već o ličnom imenu bosanskog bana.

Ako je neko loše razumeo, problem definitivno nije do mene ili nečeg što sam ja napisao.

Потпис или тако нсписан две једно.

Uh, definitivno nije svejedno. Tekst dokumenta se može razlikovati. Ne samo oblici reči, u zavisnosti od dijelakta ili (ne)pismenosti pisara, nego su se mogli menjati i jezici. To mogu biti i prevodi, a prevodilac može i znati loše jezik. Sve to može, ali potpisi i ono što se nalazi na pečatu, a koji imaju snagu onoga što dokumentu, dolaze lično od osobe koja daje pravovaljanost. Oni su garant teksta i u principu su unifikovani tj. skoro nikad se ne razlikuju, iz razloga koje, valjda, ne bi trebalo da objašnjavam.

I ni u jednom jedinom pečatu bana Stjepana ne postoji ni este, ni iže, niti išta drugo sem slova jat. Odnosno, isključivo Stěpanь (Стѣпань). Isto kao što se, primera radi, niti jedan jedini Nemanjić nikada nigde nije potpisao nikako drugačije od Stefanь, bez obzira na to šta je neki pisar možda iz Dubrovnika ili Kotora drugačije zapisao. Dakle, apsotluno nije i ne može biti svejedno, zbog toga što su potpisi i pečati (ili preciznije rečeno, natpisi na pečatima) od nemerljivo većeg značaja od integralnih tekstova diplomatičkih akata.

 

[NickFreak]

Nigde u toj prepisci nije bilo ― ne malo, nego ni trunke ― sarkazma. Sve sam rekao baš tako isto, doslovno. I to sa kraljem Dušanom pre sam navodio. Sve sam lepo napisao, koncizno i vrlo jasno. I nisam primetio da su me FDDD i АнаиванГорд, kojima sam replicirao, tu loše razumeli.

I pisao sam u diskusiji sa tobom vrlo specifično o slovu fita koje se našlo na mestu pokoja, odnosno kako je došlo do toga da se ovde nađe Stefanь. I ne, diskusija koju smo ti i ja potom dalje vodili uopšte nije bila o srpskom lingvonimu, već o ličnom imenu bosanskog bana.

Ako je neko loše razumeo, problem definitivno nije do mene ili nečeg što sam ja napisao.



Uh, definitivno nije svejedno. Tekst dokumenta se može razlikovati. Ne samo oblici reči, u zavisnosti od dijelakta ili (ne)pismenosti pisara, nego su se mogli menjati i jezici. To mogu biti i prevodi, a prevodilac može i znati loše jezik. Sve to može, ali potpisi i ono što se nalazi na pečatu, a koji imaju snagu onoga što dokumentu, dolaze lično od osobe koja daje pravovaljanost. Oni su garant teksta i u principu su unifikovani tj. skoro nikad se ne razlikuju, iz razloga koje, valjda, ne bi trebalo da objašnjavam.

I ni u jednom jedinom pečatu bana Stjepana ne postoji ni este, ni iže, niti išta drugo sem slova jat. Odnosno, isključivo Stěpanь (Стѣпань). Isto kao što se, primera radi, niti jedan jedini Nemanjić nikada nigde nije potpisao nikako drugačije od Stefanь, bez obzira na to šta je neki pisar možda iz Dubrovnika ili Kotora drugačije zapisao. Dakle, apsotluno nije i ne može biti svejedno, zbog toga što su potpisi i pečati (ili preciznije rečeno, natpisi na pečatima) od nemerljivo većeg značaja od integralnih tekstova diplomatičkih akata.

Стефан Душан јесте као Степан на молитвеницима.

 

[Urvan Hroboatos]

Šta je bilo prije? Objava ti je sa ove teme, 11. januara 2024. godine.



Sad si me zainteresovao, koji su to drugi primeri?



Pa ako si konačno shvatio da si pogrešio, zašto onda ponavljaš i dalje?

I kako objašnjavaš pristup u kojem si tu grešku na keca usvojio, a sa druge strane zadržavao neku rezervu vezano za Ljubićev tekst iz 1864. godine, tu insistirajući da moraš baš ti lično da vidiš snimak pre nego što bi se uverio?

P. S. Ovde sad se uopšte ne radi o tome što piše u povelji bana Stjepana II; to je nebitno. Govorimo o tvom logičkom rezonovanju i pristupu istoriji (i o duplim aršinima). I nemoj da mi skrećeš sa toga.

Rekao sam već da ste mentalno bolesni.

Glagoljaš s Krka Antun Depope je prepisujući Divkovićev "Nauk krstjanski" napisao da ga prepisuje sa "srskog" (ćiriličnog) na "hrvatski" (glagoljični). Pisanje tipa "srsci" ili "srski" nalazi se u još nekim tekstovima, nazočnima u "Monumenta Serbica", no trenutno ih se ne sjećam.

Nu bitnije je to što je ta minorna stvar pokazatelj vaše bijede i poremećenosti. Vama je bitan spomen jezika u Ljubića je li spomenuo dokumentarno na latinskom hrvatsko ili slavensko ime kao neki gromoglasan dokaz za nješto, a što nije ništa presudno.

A nije vam bitno to što nema ništa na štokavsko ikavskom jezičnom tipu u Srba, bilo kao jezično-govorne stvarnosti zasvjedočene kasnije, ali i upisane onda, te da fundamentalni spomenici s prevladavajućim ikavskim refleksom jata, poput praktički svih izvorno bosanskih povelja i pisama- nemaju veze sa srpskim identitetom, makar se ponjekad srpsko ime pojavilo uz njih kao oznaka za ćirilicu i njeki govorni slavenski jezik, a što nema nasljedovatelja u jasno diferenciranom govornom jeziku Bosne u katolika nakon što je pupčana veza sa srpskom kulturom - ne jezikom, nego vlasteosko- vladarskim ambicijama prema istoku- bila prekinuta.

Nema vam veze što Bošnjaci katolici svoj jezik uvijek zovu ilirski, slovinski, hrvatski i bosanski, a i dalmatinski, i to u 1000 primjera, a nikada srpski- nego opsesivno lovite srpsko ime u par ćirilskih spomenika koji vam i ne pripadaju i za koje ni zastarjeli filolozi nisu mislili da spadaju u srpski pisani korpus.

Grebete se sumanuto oko srpskoga imena, a kad vam svi velikani dubrovački stalno rabe od 15. do 19. stoljeća isključivo slovinsko, hrvatsko i ilirsko ime, uz dalmatinsko- a nikad i nijedanput srpsko-, e onda se pravite blesavi i ništa ne vidite.

Niti kad uglednici svjetskoga kalibra kao spomenuti više puta Hosius, Carillo, Kristek iz 16. i 17. st., te Primož Trubar izrijekom spominju hrvatsko ime za jezik kojim se govori u turskim područjima u Bosni i Crnoj Gori- o tom šutite. Kao i o Čelebiju i hrvatskom imenu za jezik Sarajeva, ali i za identitet muslimana i katolika u Crnoj Gori u 17. stoljeću.

Doista ste prejadni.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Džaba ste krečili.

Slabi ste i luzeri.

Pukli ste i to je svima jasno osim vama.

Rekao sam već da ste mentalno bolesni.

Doista ste prejadni.

Stari, hajde ovako, iskreno. Znamo se, i to dosta dugo. Znamo se i dosta dobro. A to znači i da ti vrlo dobro znaš da ti ja nisam neki prosečni mufljuz sa kojim možeš da pričaš tako. Ne možeš. Ne pale na mene ti trikovi jerbo ja nisam toliko glup i znam tačno šta ti je namera kad te stvari pišeš. Možeš da pokušavaš još koliko hoćeš puta, očekujući drugačiji rezultat i...neće ti vredeti ni pišljiva boba, koliko god puta budeš pokušavao.

Zar ti stvarno misliš da se ne vidi da kad ovako kreneš da štancaš pucaš od nervoze? Iz aviona se primećuje. I da od bilo kakve precizne diskusije bežiš na taj način što odmah prebacuješ na nešto što se tiče nekakvih kolektivnih nacionalnih karakterizacija i „vi“ ovo, „vi“ ono, kao da to ima veze sa bilo čime (a i kao da me uopšte i zabole). Dakle, da podvučem ne „ti“, nego „vi“. Jasno je kao dan da pokušavaš da u celosti pobegneš što dalje od onog što sam napisao i da se sakriješ iza čaršava takvih prepucavanja.

I onda se to tako stalno ponavlja. Ja tebe uhvatim u nekoj neviđenoj gluposti (ne nekoj pogrešci...ovde ne govorimo o nekom lapsusu ili nesporazumu, već o nelogičnostima koje za sobom povlače i vrlo jasne kontradikcije koje na najeklatantniji način pokazuju i da si jedan nepatvoreni licemer) i onda se ti na mene naljutiš, pa kreneš da mi objašnjavaš kakvi su Srbi i zašto ti ne valjaju. Dakle, primi ovo (nula sarkazma, zbog nekih moram očigledno te stvari da naglašavam zato što loše razumeju) kao najtopliji i iskreni savet: prestani sa tim, zato što ti ne ide. S jedne strane, vređaš mene i moju inteligenciju (koju ne smatram ni izbliza toliko strašno niskom), ali vređaš i samog sebe tj. sopstvenu inteligenciju, zato što ni ti nisi baš toliko glup da posle toliko mnogo diskusija sa mnom ne znaš da sa mnom ti ne možeš uopšte tako da razgovaraš. Ja ne dopuštam sagovorniku nikakvo meandriranje; ako i primetim, vratim ga uvek na ono što je rečeno i samo isečem delove objava i rečenica koje vidim da predstavljaju upravo to (to sam i uradio sad, upravo).

I ti me možeš sad opet i vređati, krenuti sad objašnjavati koliko su Srbi strašni i ne valjaju, pa ubaciti pride i da je neko u jednoj fusnoti pre 140 godina u Novom Sadu falsifikovao jednu rečenicu Marka Marulića. I pisati još šta god ti drugo padne na pamet, ne postižući...apsolutno ništa. Ili možeš okrenuti list i probati da se ponašaš kao ljudsko biće, sposobno i sa (a za to je potrebno, stvarno, nešto minimalno; ne treba osoba da bude ni načitana, ni elokventna, iza čega se ti često stalno [da se razjasnimo, govorim o potonjem, za pređašnje je evidentno da je kod tebe samo iluzija — a što u neku ruku i jeste vrlo često svrha elokvencije kao takve] prikrivaš) elementarnim komunikativnim sposobnostima. Izbor je samo tvoj.

Sapienti sat

 

[NickFreak]

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Стефан Душан јесте као Степан на молитвеницима.

O čemu govoriš?

 

[NickFreak]

O čemu govoriš?

Нашао сам онда кад смо писали на другој теми али нисам умеморисао сад трсжим не нслазим сем гомиле повеља у пдф-у.
Нешто овде али не могу то наћи на нету.

https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Стефан_(титула)

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Нашао сам онда кад смо писали на другој теми али нисам умеморисао сад трсжим не нслазим сем гомиле повеља у пдф-у.
Нешто овде али не могу то наћи на нету.
Pogledajte prilog 1481892
https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Стефан_(титула)

Pogledao sam o čemu se radi. Reč je o knjizi Hrvatska prezimena hrvatskog jezikoslovca Petra Šimunovića. Tamo odista stoji da postoje pečati na kojima se, navodno, Nemanjić naziva oblikom imena sa pokoi.

Ja nešto sumnjam da je taj podatak tačan, jerbo apsolutno nikada nisam video tako nešto. Isto tako nemam ni najblaže predstavke kakve bi to molitvene spise (?) trebalo da je sastavljao car Dušan.

S obzirom da je to rad koji se generalno bavi prezimenima Hrvata i koje piše jedan kroatista čiji fokus apsolutno nije ovde na srpskom rednjovekovlju, ja nešto ne bih previše obraćao pažnju na to.

 

[NickFreak]

Pogledao sam o čemu se radi. Reč je o knjizi Hrvatska prezimena. Tamo odista stoji da postoje pečati na kojima se, navodno, Nemanjić naziva oblikom imena sa pokoi.

Ja nešto sumnjam da je taj podatak tačan, jerbo apsolutno nikada nisam video tako nešto. Isto tako nemam ni najblaže predstavke kakve bi to molitvene spise (?) trebalo da je sastavljao car Dušan.

S obzirom da je to rad koji se generalno bavi prezimenima Hrvata i koje piše jedan kroatista čiji fokus apsolutno nije ovde na srpskoms rednjovekovlju, ja nešto ne bih previše obraćao pažnju na to.

Може бити од користи баш што се успутно бавио и није од важности за рад не би било лоше пронаћи или проверити.