Stižu me sećanja

[Branko Lori]

“Ona je moja suprotnost.
Ja nisam jednostavan, delujem uznemirujuće, sve je u meni nesigurno, nemam oslonca, tražim nemoguće i onda sam vrlo neugodan, pa mučim sebe i druge.
Neću da joj kažem, žao mi je, boli me, želio sam da me prizna kao jedinu svoju mogućnost. Ne iz sujete, već iz potrebe, koja za mene znači sve, da budem bezuslovno prihvaćen na ovom prelasku u život koji se još ne pokazuje, u kojem ću biti potvrdjen ili odbačen.
Kažem: odbačen, a ne verujem u to.
Zato sam želio da stane uza me, hvatao sam se za nju, gurao je da pobijedi oklijevanje, činila mi se dovoljno sigurna da me podrži.
Ali, bilo je važno da to učini sama, od svoje volje.”
-Tišine, Meša Selimović
https://s12.****************/images/201115/nawp8uwo.jpg

 

[PetarSamotnjak]

 

[Branko Lori]

 

[PetarSamotnjak]

 

[Suljo.L]

 

[PetarSamotnjak]

 

[Poli46]

Акорди детињства Заразна мелодија ми се по глави мота, Цвркут птица, звук радосних нота. Акорди детињства се чују све јаче У вртлог успомена вешто ме увлаче. Милина, на трен заборављена Одједном бива оживљена У колима певам речи песме сваке И за трен сам у дворишту код баке. У сећању се урезао мирис тај Чекају ме крофне и топао чај И тако, са рукама пуним шећера, Играм се, док није време да се вечера. Да ли ме сећање вара или уистину тако би - Сваки пејзаж тад је био зеленији Сваки осмех неискваренији, Сваки загрљај топлији, нежнији. Време безбрижности давно је прошло, Сивило живот коначно је дошло - Оно, у које нисам веровала, Оно, коме сам се одувек противила. Кроз облак успомена и мелодију гласну Ипак чујем како ми мисли лете Шаљу ми поруку врло јасну: "Никада немој изгубити своје унутарње дете!" Vanja Marković 19 godina,mlada talentovan devojka, kojoj predviđam sjajnu budućnost.. Poli

 

[Mister]

Trpio sam od zore bijele
Dok nijesi gola žena bila
Na čistini daleko te budim
Niz ruke ti jesen zalazila

Skupljao sam ženu u milini
Ni pogleda nijesam bacio
Da se vratim kad imadem srca
I pretrpim goli život cio

Kad si bila žena od ponoći
Ženski oblak jesam dozivao
Da me vodiš gdje nijesam bio
Do riječi što sam skrivao

Što nijesam muški pretrpio
Nasamo mi žena osvitala
U njedrima gdje se gora tresla
Sve je raslo što si milovala

Rajko Šćepanović

 

[PetarSamotnjak]

 

[Suljo.L]

 

[PetarSamotnjak]

 

[Branko Lori]

Hteo bih da bežim.
Da nestanem i da sam sebe tražim.
Idem stopama tvojim
i za trepavicama tragova tvojih kroz vazduh.

Marin Sorescu

 

[Suljo.L]

 

[*pustinjakinja]

 

[PetarSamotnjak]

 

[Atomic™]

 

[PetarSamotnjak]

 

[Branko Lori]

 

[Dalmatinkaa]

 

[Mister]

Setim te se,
Ponekad,
Noću
Kada gledam u mrak na zidu
Dok očekujem tebe na jastuku do mog,
i tvoju ruku na mom struku,
Umesto ove bezimene hladnoće.




Setim te se,
Ponekad,
Dok igram riziko sa prijateljima,
I toga kako nikada nisi voleo tu igru,
Kako si uvek radije
Vozio brze automobile na video igricama,
Dok sam ja sa tvojim drugovima
Ratove sveta do jutra vodila.




Setim te se,
Ponekad,
Kada ugledam žuti hvatač snova iznad kreveta,
Onaj koji si mi kupio
Kod nekog Indijanca na Ušću
Da bih lepše spavala kada te nema.




Setim te se,
Ponekad,
Kad sam sama,
Jer sa tobom to nikada nisam bila.




I onda,
Kada su dani depresivni,
Nedostaje mi
Tvoje veselo društvo,
Koje je nekada bilo i moje,
A sada ih više i ne poznajem.
Nedostaje mi vika i galama,
Koju smo stvarali i sami
I smeh,
Koji iz toga proiziđe.




Setim te se,
Često,
Ali nije da se žalim.
Čovek je napravljen tako,
Da se samo lepog seća.




Pa,
Oprosti mi,
Što zaboravljam,
Što tako lako zaboravljam
Da sam ja ta
Koja je
Kukavički,
Na prepad
Samo otišla,
Bez mnogo reči,
Bez pravog pozdrava.

I da nemam prava,
Ni najmanje,
Ni zrno prava
Ikada više
Da mi nedostaješ.



Nina Nikolovski

 

[PetarSamotnjak]

 

[gost 293964]

 

[*pustinjakinja]

 

[Tea]

 

[Branko Lori]