Stihovi za moju dusu

[PetarSamotnjak]

SRCE

Ispruži ruku i što dotičeš?
reče malo srce velikom srcu.

Ništa, ne dotičem ništa,
ako je ovo sve što ostaje,
reče veliko srce.

Modrine treba, i zelenila,
jarbol i zastava. A ti, što imaš?
reče malo srce velikom srcu.

Samo želju da imam, samo to,
i ruke da podignu zastavu,
reče veliko srce.

Toliko si blizu, ali ja te ne vidim,
reče malo srce velikom srcu.

Stani na moje mjesto, odavde vidim
kako se zatvaraju velika vrata neba
i ruka koja ih zatvara,
reče veliko srce.

Što to u tebi još kuca toliko glasno?
upita malo srce veliko srce.

Ništa, ne kuca ništa,
reče veliko srce.
Žuna udara kljunom o koru drveta.

Moja je kutija za tebe odviše mala,
reče malo srce velikom srcu.
Na dno studene vode lezi i spavaj.

Tamo već leži netko pokriven lišćem.
Uđi u mene budno i zatvori oči,
reče veliko srce malom srcu.

Ima još dovoljno mjesta između kamenja.

Zvonimir Golob

 

[REVELIN]

Ima nešto u tom što me nećeš
ostavljaš mi vremena za druge
gledam kako veselo se krećeš
kao leptir oko moje tuge


Ima nešto u tom što me nećeš
od te laži načisto umreću
ima nešto u tom što me nećeš
i u tome što ja tebe neću


Duško Trifunović

 

[Neponovljiva Gracija]

Mogu i hoću



Mogu i hoću

da sam

tvoja stalna nestalnost

tvoja saglasnost

tvoja zavisnost

tvoja nezavisnost

tvoja sadašnjost

tvoj dar

da me pakuješ

i raspakuješ

mogu i hoću

da sam

sinonimirana

samoglašena

suglašena

interpunktovana

mogu i hoću

da sam

tvoj sadašnji dar

kog ćeš menjati kroz sva vremena



mogu da sam

tvoja ilegalna

mogu imati rivalstvo



mogu i hoću biti sva tvoja

ali neću da budem

tvoja igračka

Zorica Sentic

 

[Neponovljiva Gracija]

Tišina





kad ćeš čuti

buku voća koje sazreva

buku polena koji se rasipa

buku trave koja raste

buku lista i zrnca prašine

buku kamenog sna

kad ćeš čuti

buku koju stvara kap kiše

koja se razbija i koja kaže

mokra sam

hladno mi je

na kiši

ali ja sam kiša

kad ćeš čuti svoje telo

kad ćeš čuti svoju krv

kad ćeš čuti svoje suze

kad ćeš čuti svoju kosu

koja postaje seda

kad ćeš čuti

buku umornih senki

jednom ćeš čuti

biću tu

jer

volim te

ja sam tišina

svukla sam se

gola

zbog tebe

primićeš me

zapisaćeš me.

Z.S.

 

[Bubi*]

Kad umrem

Kad umrem želim tvoje ruke na svojim očima:
želim svjetlo žito tvojih ljubljenih ruku,
da me još jednom dirne njihova svježina
da osjetim nježnost što izmjeni moju sudbinu.

Hoću da živiš dok te uspavan čekam,
hoću da tvoje uši i dalje slušaju vjetar,
da udišeš miris mora koje smo zajedno voljeli
i da nastaviš hodati pijeskom kojim smo hodali.

Hoću da ono što volim nastavi živjeti,
a tebe sam ljubio i pjevao iznad svega,
zato cvjetaj i dalje rascvjetana,

da bi dosegla sve što ti moja ljubav naređuje
da bi sjena moja prošetala tvojim vlasima
da bismo tako upoznali i razlog mome pjevanju.
Pablo Neruda

 

[PetarSamotnjak]

DA SAM TE UKRAO

Da sam te ukrao
i legao pored tebe
da li bi ljeto zamirisalo
kao što tvoja kosa miriše
da li bi pisalo u mojim pjesmama
ono što sad ne piše
kad sam žedan tvojih uspomena
tvojih godina prije mene
ljubomoran na sve one
koji su s tobom dijelili
sve ono što nisam ja
Da sam te ukrao
i legao pored tebe
i ljubio tvoje lijepe prste
tebe bih isto napravio
od ljubavi čvrste
nježnu
s nebom u očima
da me pratiš
i vratiš s neba do sebe
da sam te ukrao
možda ne bih imao ništa
ali bih imao tebe.

Željko Krznarić

 

[mon amour]

''Trebalo bi znati, ma koliko stoji, sacuvati ponos, onaj sto preosta, i usprkos svemu, prijatelji moji, zauvek otici, znati da je dosta....
Kad vec nista nemas, kada sve si dao, trebalo bi znati skriti svoje suze, no ja, srce moje, ja to nisam znao. Treba znati mirno otici na kraju, ucutkati srce sto vec umrlo je, sacuvati obraz ko neki sto znaju, dok jos nije pao. Trebalo je znati, suvise te volim, ja to nisam znao...''

 

[Neponovljiva Gracija]

Kada razgovaram sa Tobom i običan pozdrav
postaje poezija, ili bar naslov pesme.
Beskrajni mir Tvoga bića pronalazi beskrajni mir
u meni i kao da se ta dva mira neprestano grle i ljube.
Da li smo to u razgovoru nas dvoje ili razgovaraju
šume, mora, polja, reke ?
Da li to jedno drugom saopštavamo šta radimo
i šta sanjamo ili trepere planete i u večnom krugovanju
pohode svoje zvezde ?
Kakav je to tok što mi od Tebe kreće,
noseći me u svetove daleke, u obilazak sopstvene duše
velike i nedogledne ?
Tek kada razgovaramo ja sam ona prava,
bezgranična, ničim omeđena, velika zemlja, veliko nebo, velika tajna.

Nevena Vitošević

 

[STARDUST]

Sve svoje noći poklanjam tebi…
i ovaj mesec – tanjir pun želja,
ulicu ovu k’o čežnja dugu,
i ove zvezde – bisere bele,
samo da budeš mi srećan.
Sve je to tvoje. Pripada tebi…
vesela straža borova gordih,
umorna tmina po zemlji legla,
velika voda – k’o čežnja moćna,
poneki talas – prkos tišine
i svetlost tvoga prijatelja
što s’ neba u našu čežnju gleda.
I ovu ljubav što ti je dajem
čuvaj za naše bisere bele…
čuvaj, jer kada vreme proleti
i kada tvoje me misli požele
ta ljubav biće žar uspomena,
odneće iz tvoga srca prazninu
i opet imaćeš svoju noć
i mene u toj noći vreloj,
svoj mesec, tanjir pun naših želja,
veliku čežnju, svetlost sa neba,
svu moju ljubav, borove, tminu
i sve što srećnom čoveku treba.

 

[PetarSamotnjak]

NE BIRA SE LJUBAV

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

Pero Zubac

 

[mari47]

Adrijen

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg ...
Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk'o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala ...
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

Žak Prever

 

[742617000027]

Maslačak prijatelju stari
sada sam ti negdje visoko gore u nekim daljinama
na nekim tugaljivim visinama
prolazim a rijetko bacim pogled
rijetko se vraćam dolje u doline spokojne
u doline djetinjstva i bezbrige…

'ebiga maslačak tako to ide
ponekad te nađem u nekoj priči ili stihu
sjećanje se vrati, zamirišu livade i trave
između travki veselo izvire ponegdje žute
a ponegdje bijele glave…

Maslačak prijatelju nikada nisam išao u botaničke vrtove
nikada nisam išao na izložbe prazne gdje nude egzotične biljke razne
jer tamo nema tebe prijatelju stari
tek godine samoće i tuge mnoge
pokažu gdje rastu one biljke krasne…

Tvoje žute glave, moja zelena koljena
eskadrile bijelih padobranaca otpuhuje sretno lice djeteta
e maslačak prijatelju stari
najgore prolazimo mi tihi i po strani…

Sjećaš se prijatelju one cure lijepe plave
ležala je pokraj tebe uzdignute glave
malenim prstima trgala latice male
brojala onu čudnu bolnu za tebe igru
voli me ne voli me, sve sa smješkom gledale me oči sjajne
gledala kako me muči trgajući dio mene baš kao i dio tebe
bacila me sa strane…

Maslačak prijatelju moj
jednoga dana kada moja duša nađe vječni spokoj
nadam se da ćeš se sjetiti prijatelja ovoga
da ćeš se barem katkad ukazati i zažutiti na grobu prijatelja svoga
u inat svima katkad pustiti vjetru kada zapiri da ponese kojeg padobranca u sjećanje na staroga bačkog znanca..

...outlawrebel aka rebel ...

 

[REVELIN]

Strah iz rukava

Istrči ponekad strah iz rukava,
prevari me – ja mislim da spava
a on se, pogan, odjednom stvori
da me maltretira i razori…
Popne mi se na rame, šapatom truje,
teram ga od sebe – ali, tu je…
Priča da ti do mene nije stalo
i da me ne voliš ni malo…
Teram ga ja, tog đavola, od sebe,
ali on mi i svest ogrebe,
priča, priča, sve sama strahota -
napravi ništavilo od života;
kaže – zalud si, mila, nasmejana,
na srcu ti je rana…
Zalud ti toliko volje, nadanja, želja,
i gomila dobrih prijatelja
koji ti pomoći hoće -
obolećeš od samoće…
Smeje mi se u lice, jezivo, gadno -
ostaće ti srce prazno i gladno;
dokle ćeš da veruješ, da se daješ,
što više daješ – više ćeš da se kaješ…
Tad se sav k’o pobednik u rukav vrati,
pusti me na miru da mogu da patim…
I ništa ne postiže, ja znam šta ću,
kao što uvek znaću
i, šta je dobro i šta mi treba -
tek tvoja ruka i komad plavog neba…
Ali, jedno mu prođe, jedno me sruši,
da me ne voliš – pustoš u duši…
I on zna, mojom se tugom hrani -
biće mi strašni naredni dani,
dok se ne ubedim u priče draže
i, poverujem da me laže…

Biljana Stanojević

 

[Nastassja-]

Srce

Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,
Nenadno i naglo javiće se meni -
Možda kad u duši bolno zastudeni,
I u srcu počne prvi sneg da pada.

Na usnama našim poniknuti neće
Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
Što ne osta više od negdanjih snova
Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.

Ali starom strašću pogledam li u te:
To nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer to srce hoće, to je njegov deo -
Uvek novi deo od nove minute.

Jovan Dučić

 

[goxy]

Prolećni sneg

Prolećni sneg se poklapa sa šljivama u cvatu.
Kroz mesec dana zaboravićeš, a onda se opet setiti kada se
devet gavranova smestilo na brest, zanjihan na vetru.

Setiću se kako sam zakočio i zaustavio se,
a radkapna se otkotrljala niz raskrsnicu.
Besan čovek melje biber na salatu;

To ja kao kada zakucavaš metalnu amajliju u
ragastov na prozoru. Ako smo, u najdubljim
emocijama opsednuti idejom posedovanja,

nikada ne možemo povratiti ono što je naše.
Zvuci abakusa su pojačani i kondenzovani tako da
podsećaju na zvuk grada koji pada po limenom krovu,

ali um se otvara ka mirisu munje.
Od jake vreline tela su isparila sve do senki;
u sećanju, ljudi crtaju konture tela po zidovima.

Artur Zi

 

[mari47]

NOĆAS TE TUGUJEM


Noćas te tugujem najdraže moje
S nekim osećajem daljine
Jer, nema nikoga ovde kraj mene
I niko da mi skine
Tu suzu sa obraza.

Noćas te tugujem.

A u istom smo gradu
I iste brojimo minute
Samo što usne ne ljube i ćute
Samo što oči prosipaju sjaj
U nekim drugim sobama
Nekim drugim ljudima.

Noćas te tugujem i skitam

Ne ljubim i pitam
Šta je tamo iza jutra
Iza zagrebačke zime
Postoji li tamo još tvoje ime
kao što ti u meni postojiš
I ova noć što miriše
Po narandžama s juga
Govori mi što je tuga.

Nismo daleko.

A čini mi se kao sto godina
Svetlosti i tame
Kao da se ljubav tamo topi
Na plamenu sveće.

I tugujem te noćas...
I tugujem...
I tugujem...

Željko Krznarić

 

[REVELIN]

Ne budi me dok sanjam jesen

Ne budi me
Dok sanjam snove
O osmjehu jesenjeg dana,
Gdje mi zlatno lišće
Šuška pod koracima
I mrvi se u prah utjehe
Za pokopanom nadom.


Pusti da me san odnese
U zlatne dane
Na izmaku ljeta,
Da okupam tijelo u moru,
Toplom i slanom
Kao suza, što osta
Negdje u izmaglici oka.


Ne zaustavljaj me
Dok ti šetam pjesmom i
Ostavljam u njoj korake,
Natopljene od kiše poljubaca
Koje ti nisam dala.


Ne budi me
Dok sanjam bršljan
Od tvojih prstiju
Kako mi obavija tijelo
I miluje izborane oči.


Ne budi me
Dok sanjam snove o ljubavi
Što trči nam u susret
U jeseni života.

autor mi nepoznat

 

[PetarSamotnjak]

ODAKLE MENI TI

Odakle meni u džepu vetar
Koji je mrsio tvoju kosu
Nekoliko kamenčića
Koje si bacala iza sebe
Govoreći da ćes tako lakše naći
U povratku put do kuće
A vrapci ih neće pojesti

Odakle meni mali komad papira
Na kome si napisala
Volim te
I tvoja slika
Iz vremena kada si volela da gledaš
Kako opada lišće
Kada si volela da gaziš po njemu

Odakle meni u kutiji od šibica
Malo peska sa zamka
Koji si sama sagradila
I u kome sam te Princezo
Poljupcem probudio iz sna

Odakle meni snovi puni tvojih reći
I gomile rečenica
Koje ti pričaš samo meni

Odakle meni to da nikada ne kasnim
Na sastanke sa tobom
Jer ti uvek dolaziš ranije
Odakle meni glupa navika
Da ti nikada ne kažem
Ja te volim
Samo zbog toga što znam da znaš
A meni je teško da te reči izgovorim

Odakle meni devojka
Koja se osmehne uvek kada me vidi
I kaže mi samo jedno ćao
Koje znači i volim te
I drago mi je što si tu
I poljubi me
I budi blizu mene
I lepo je što si baš ti moj

Odakle meni sanjalica
Odakle meni neko ko ne ume da svira
Ali čiji je svaki pokret
Čija je svaka reč pesma

Odakle meni ti?

M. Marinovic

 

[Nastassja-]

ПЕСМИЦА


Реци, кад би мој осмех блед,
растопио се као цвет
пола сан а пола лед.

Кад бих још једном
могао да волим...

Да ли би ми тад било добро свуд,
и живот био мање луд?

Или бих и тад као сад
морао да се смешим и разболим,
и да умрем?

Кад бих још једном
осетио да волим, волим?

Милош Црњански

 

[karpos]

Celoga je dana - Desanka Maksimovic

Celoga je dana sneg lagano pado
kao s voćki cvet.
O, kako večeras, o, kako bih rado
odletela nekud daleko u svet,
nekuda daleko kroz cvetove snežne,
kao leptir lak
i nekome htela reci reći nežne,
tople, lepe, nove, kakve ne zna svak.

I sutona celog sneg je tiho pado
umoran i gust.
Večeras bih nekog ugledala rado,
ali njega nema. Put je davno pust
Samo s bledog neba beloj zemlji sleću
Pahulje kroz zrak.
O, kako je bolno kad ti doći neće
neko koga čekas, a spušta se mrak.

 

[mon amour]

Ljudi se postuju recima, a vole cutanjem. Ljubav je kao snaga: ako je vise trosis, vise ces je i imati.
Kada bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, vec bi postali beskonacnost. Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, vec bi se pretvorilo u vecnost.
Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, vec bi odavno bila zvezda. Voli najzescom neznoscu, kao da zivis jedini put i nikada vise...

 

[PetarSamotnjak]

POĐI

Podji kud bilo
put neba,
put mora,
na lednik
ili siđi u ravnice.

Traži šta bilo
rad
lepotu
ljubav!

Učini to sa dušom
punom snova
i svetlosti
sa dušom
punom dobrote i snage
za praštanje.

Ako se već desi da
padneš
ustani!
iznova kreni
iznova počni,
uporno,
mirno,
kao što to rade deca na
plaži
gradeći od školjki
morskih i šljunka
brodove
koje prva plima zbriše
a deca novu lađu,dvorac
novi
naprave opet već sledećeg jutra.

Pođi,
uprkos svemu!
Samo,
okončaj započeto delo!
Voli
i stvaraj!
Kuj!
Prekuj zemlju,
nebo i more!
Ali okončaj započeto
delo.
I delo tvoje
nek lepotom zrači!

Sesil Šabo

 

[mon amour]

Otvaram oči da bih videla da te nema. I shvatam, još jednom da smo slični. Da smo dovraga, prokleto slični.
Istog smo Gospodara sluge.... Imamo slične tuge. Izvini što si ti moja. Nisam birala.

 

[PetarSamotnjak]

DOŠAO SAM TEBI

Došao sam tebi kao što reka ide moru
Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine
Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo
Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti
Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke
Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom
Dao sam ti sve svoje secanje kao jednu kovrdžu moje kose
Spavam samo u tvojim snegovima
Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile
Odrekao sam se vec davno svojih legendi
U kojima su Rembo Kras i Dikas
I Valmor koja place u ponoci
Konopac Nervalov prekinuo se
I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce
Podeljeno tvojim koracima
Razvejano tvojim pokretima
Ko zaljubljeni vetar neke šume
Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuce
I koja se strpljivo vraca neprimetno u toku citavog dana
Bršljan koji raste a da niko ne primecuje
Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti
Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja
Stolica koja te ceka na tvome uobicajenom mestu
Okno sa koga tvoje celo gori gledajuci u prazno
Petparacki roman koji govori samo o tebi
Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je procitano
Prekinuta recenica na koju vracati se nema znacaja
Trepatanje soba kroz koje se prošlo
Parfem koji ostavljaš za sobom
A kad izadeš nesrecan sam kao i tvoje ogledalo

Luj Aragon

 

[Пријезда]