Stihovi za moju dusu

[_provincijalka_]

Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s cim sam se spajao
a nisam ga ni takao
mozda sam boravio i u svom zivotu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno ici,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini covjek
koji sumnja u sebe
sve cesce mi se cini
da nisam nikakav oblik
vec da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepusten suncevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim.
I suvise sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je cudno cak i umreti...
jer ja se ne zavrsavam.

Mika Antic

 

[DUNJA W]

Ne vidim te. Ali znam
da se nalazis tu,
iza tankog zida
od kreca i opeke, i cula bi
moj glas, kad bih te zvao.
Ali necu te zvati.
Zvat cu te sutra,
kad te ne budem video,
kad,budem sanjao
da si tu, do mene,
i da je dovoljan glas
koji sam jucer uskratio.
Sutra... kad budes
gore, iza tankog
zida vetra,
nebesa i godina.

Pedro Salinas

 

[Mala sanjalica]

[

"Vrijeme odmiče...klizi niz prašnjav sokak mojih poraza...sve do putokaza za moju sudbinu...na kojem iskrivljenim slovima piše odmazda...Do tamo tek trebam stići...ponekad je divno znati što te čeka...s one strane duge...a ne kukucati se iskrivljenog vrata onako iz daleka...A ponekad je dobro zapasti u razmišljanje...o tome što sam sve mogao biti...da sam samo pristao na grijeh...a ne samo tebe ljubiti.".Ivan Jukić

 

[Wuka]

Ta ljubav

Ta ljubav,
tako silna,
tako drhtava,
tako nezna
tako ocajna.
Ta ljubav,
lepa kao dan
i ruzna kao vreme.
Ta ljubav, tako stvarna,
ta ljubav, tako divna,
tako srecna,
tako vesela,
i tako jadno,
drhteci od straha,
ko dete u mraku,
a tako sigurna u sebe.
Ko neki spokojni covek
u sred noci.
Ta ljubav, koja je izazivala
strah kod drugih,
Gonila ih da govore,
I primoravala da blede.
Ta ljubav, vrebana,
Jer te druge mi smo vrebali.
Ganjani, ranjavani, gazeni,
dotucavani,
poricani, zaboravljeni.
Zato sto smo tu istu ljubav
mi ganjali, ranjavali,
gazili, dotucavali,
poricali, zaboravljali.
Ta ljubav cela celcata
Jos toliko ziva,
a sva ozarena
to je tvoja ljubav,
to je moja ljubav.
Ona koja je bila.
To osecanje je uvek novo
i nije se izmenilo.
Toliko stvarno kao neka biljka,
toliko drhtavo kao neka ptica.
Toliko toplo i zivo kao leto.
Mozemo oboje
otici i vratiti se.
Mozemo zaboraviti,
a, zatim ponovo zaspati,
pa probuditi se, patiti, bditi.
Pa ponovo zaspati.
Sanjati i smrt.
Zatim probuditi se,
osmehnuti se, smejati se
i podmladiti se.
Nasa ljubav zastaje tu.
Tvrdoglava ko magare,
ziva ko zelja,
svirepa kao secanje
hladna kao kajanje
nezna kao uspomena.
Hladna kao mermer.
Lepa kao dan
nezna kao dete.
Gleda nas smeseci se,
i kazuje mnogo ne govoreci nista.
A ja je slusam drhteci
i vicem.
Vicem za tebe,
Vicem za sebe
i preklinjem te.
Za tebe, za sebe, i za
sve one koji se vole
i koji su se voleli.
Da, ja im vicem,
za tebe, za sebe, i sve druge.
Da ne znam.
Ostani tu,
tu gde si,
gde bila si nekad.
Ostani tu,
tu gde si.
Gde si bila nekad,
Ostani tu.
Ne pomici se,
ne idi.
Mi koji smo voleli,
mi smo te zaboravili.
Ali ti nas ne zaboravi,
jer nemamo drugog
do tebe na zemlji.
Ne dopusti nam da
postanemo hladni,
da se udaljavamo sve vise.
Odemo gde bilo.
Daj nam znak da si ziva.
A mnogo docnije na ivici
nekog siprazja
u sumi uspomena,
iskrsni odjednom,
pruzi nam ruku i spasi nas.
Prever

 

[goxy]

Svidjas mi se kad sutis - Pablo Neruda

Sviđaš mi se kad šutiš jer si kao odsutna,
i čujes me izdaleka, i glas moj ne dodiruje te.
Čini mi se kao da su ti letjele oči
i čini se da ti je poljubac jedan zatvorio usta.
Kako su stvari sve ispunjene dušom mojom
izranjaš iz stvari, ispunjena dušom mojom.
Leptirice sna, duši mojoj si slična,
i slična si reči melanholija.
Sviđas mi se kada šutiš i kad si kao udaljena.
I kada kao da se žališ, leptiricu u gukanju.
I čujes me izdaleka, i glas moj ne dostiže te:
Pusti me da šutim s mučanjem tvojim.
Pusti me da ti govorim takođe s tvojom šutnjom
jasnom kao sveća jedna, prostom kao jedan prsten.
kao noć si, šutljiva, zvezdana.
Šutnja tvoja je zvezdana, tako daleka i jednostavna.
Sviđas mi se kad šutis jer si kao odsutna.
Udaljena i bolna kao da si umrla.
Jedna reč tada, osmeh dovoljan je jedan.
I veseo sam, veseo što nije tačno.

 

[mari47]

PESMA ZA NAS DVOJE

Pjesma za nas dvoje
Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prosla.

Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.

Da,mora da je tako

Mika ANTIĆ

 

[mon amour]

Didn't I give it all?
Tried my best,
gave you everything I had,
everything and no less,
didn't I do it right?
did I let you down?

Maybe you got too use to,
having me around,
still, how can you walk away,
from all my tears?
It's gonna be an empty road,
without me right here,

but go on and take it,
take it all with you,
don't look back,
at this crumbling fool,
just take it all,
with my love,
wake it all,
with my love,

maybe I should leave,
to help you see,
nothing is better than this,
and this is everything we need,
so is it over?
Is this really it?
You're giving up so easily,
I thought you loved me more than this..........

 

[REVELIN]

Psovke nežnosti


Sad shvatam:
nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.
Mi smo zvezde što ludo u mrak se stmoglave
i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.
Imamo ruke
dobre
kao pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izraste
u saksijama oka ponekome u svetu.
Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno,
i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.
Prejeli smo se,
kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.
I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.
I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali,
i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli
i sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,
al nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

I najzad:
tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave
željne da budu sunce makar trenutak samo.

Mika Antić

 

[goxy]

The tree has entered my hands,
The sap has ascended my arms,
The tree has grown in my breast-
Downward,
The branches grow out of me, like arms.

Tree you are,
Moss you are,
You are violets with wind above them.
A child - so high - you are,
And all this is folly to the world.

 

[Kalamiti Dzejn]

Kad imaš nekog

Stihovi sami od sebe teku
i ne kontam ih, dabome
čineći malu uzbudljivu rijeku
tako je lako kad imaš kome.

Rima se na rimu nastavlja
jedna za drugom u nizu
duša se s dušom sastavlja
i postaju beskonačno blizu.

Pitaš se čim si to zaslužio
tome baš ne vidiš kraja
i sve bi joj što imaš pružio
da načiniš vaš komadić raja.

Sve ti je postalo svejedno
ne trebaš ni kruha ni soli
kad imaš ono jedino vrijedno
kad imaš nekoga tko te voli.

AD 91

 

[_provincijalka_]

Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

...

Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje

Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra

...

Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo

...

Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje.

Vasko Popa

 

[Wuka]

Zašto....

Zašto posle nas ostaje prazno
I nema muzike
Samo tupost što odzvanja lagumima
Ox kako želim mirise tvog pogleda
Kako se želim napiti ukusima dodira

I zašto je platno posle nas belo

Gde se sakrilo to šarenilo
Ta igra gospodara
I roba

Zašto posle nas ostaje smo trag
Prošlog
Zar ti nisi gospodario mnome
Zar ja nisam tobom
U toj igri svevišnjeg sna ljubavi
Zašto posle nas ne ostaje osmex
Treperava sen što pogled mami

Zar nismo jedno drugom
Davali koliko smo i uzimali
U maxu
Kada smo
Mi bili jedno

Zašto posle nas ostaje prazno
Kada sam stankom u telu tebe
Ostavila jedan majušni deo sebe
Zašto posle nas ne ostaje milost
Da sreću smo darivali koliko smo je imali

Xmm

Zašto posle nas
Ne ostaješ Ti
Ne ostajem Ja
Već praznina i tupost gospodari
Umesto ljubav da nas zaseni

Zašto posle nas
Vrata su zaključana
Seni igru sna pletu
Zašto posle nas
Putevi više nisu isti....

Zašto....

wucicca BgdKafe

 

[duska.vodolija]

Samoća Samoća je poput kise,
U veceri iz mora se dize,
Iz ravnica pustih I dalekih stize,
Ide u nebo, gdje je uvijek ima.
I tek sa neba pada po gradovima.
Pada prije neg svijetlost je izasla,
kad ulice se okrecu spram zore,
I kad se tijela sto nisu nista nasla,
Razocarano dijele puna mora,
I kada ljudi sto od mrznje gore,
U postelji jednoj moraju da noće.
Tad dolaze valovi samoće…

RAINER MARIA RILKE:

 

[duska.vodolija]

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.

Kao Hermes stari i s njom Afrodita,
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja bude sita.

Kad pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žene,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena.

A da će, još uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole i voljenih ljudi.

Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođenom zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela.

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.


Milan Rakic

 

[_provincijalka_]

Postoji tajna vjestina
biti jedno za drugo
i kad potamni zlatnina
i cutim da je gotovo

Ja plovim, miran
i cuvam to sto imam
tu varku, da sam za te
ipak, drukciji od svih, bivsih

Jos ti se radujem
a nemam zasto biti ponosan na nas
jos ti se radujem
i svoje tajne tebi govorim na glas
k'o da sve je s' nama isto kao prije
a nije...

Postoji tajna vjestina
srcu se pokoriti
i to su price za djecu
u koje ne zelim sumnjati

I plovim, miran
bas kao da jos te imam
i lazem, da sve je dobro
i da bolje ne moze, a moze...

 

[mari47]

Koračala si za mojim
stopama u
snegu
tražeći smrznutim rukama
toplotu
u mojim prstima.
Vetar je zaneo
tragove
neistine i laži.
Bog mi je svedok.

Sve je ovo, gospodo,
lažna priča,
rekla si
bez trunka griže
savesti.
Bol odzvanja
očajem.
Bog mi je svedok.

Sumoran trg.
Krupne pahuljice
u tvojim očima.
Poneki usnuli
prolaznik.
Stih umrlog
pesnika
ispisan na spomeniku
poginulog komarca
dok eho moje
istine
razdire ponoć.
Bog mi je svedok.

Grad bez sladoleda,
taksista bez
taksimetra,
vino bez mirisa
kupinovog vina.
Gde si zalutala
ljubavi?
A ja,
ja sam ostao
tu negde, isti.
Bog mi je svedok.

Voleo sam te u
ponoć
dok si spavala
sneguljičinim snom,
gledao i milovao
do jutra.
Bog mi je svedok.

Izmicali su pejzaži
detinjstva,
prve mladosti
opaćene
zatrovanim meduzama.
I jednom,
i ponovo
oni su govori,
treća je sreća
poverovao sam.
Bog mi je svedok.

Htela si da ti budem
ljubavnik,
prokleti nogoljubac
za trenutke
razonode.
Pristao sam i na to.
Bog mi je svedok.

Gurnula si me
nogom,
kao pseto lutalicu
što gladno skapava
ispred tuđeg
praga.
Bog mi je svedok.

A ja,
ja sam te
voleo
detinje, iskreno.
Voleo sam te
najsrećnije, nežno.
Danas,
danas te volim
najnesrećnije, tužno.
Bog mi je svedok.

Romualdo Miralles

 

[Mala sanjalica]

Stizu laste, sire krila
i ljube se svi
kao kad si moja bila ti
Nekom drugom bozur cvijeta
na mom srcu si
... i jedina i prokleta ti
Poljsko cvijece nek’
me mladog pokrije
nek’ mi dusu ljube oblaci
kad me neces ti
kamo srece da
te oci ne vide
ne bih znao da su poljupci
tudji po tebi
Lako mi je zakleti se
u krv i u cast
al’ podkleknem kad se sjetim nas
Suza zene cesto krene
al’ nebo zapise
samo kad muskarac zaplace...

Tose Proeski

 

[PetarSamotnjak]

Budi mi svetionik osvetli mi
more beznadja,
budi mi kompas i vodi me sebi.
Budi zivi pesak,da potonem
u tvoju dusu kada te pronadjem,
A ja bit cu tvoja meka postelja.

Meli

 

[mari47]

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove..

Napisati, na primjer: "Noć je posuta zvijezdama,
trepere modre zvijezde u planini."

Noćni vjetar kruži nebom i pjeva.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Volio sam je, a ponekad je i ona mene voljela.

U noćima kao ova, bila je u mom naručju.
Ljubljah je, koliko puta, ispod beskrajna neba.

Voljela me, a ponekad i ja sam je volio.
Kako da ne volim njene velike nepomične oči.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Misliti da je nemam, osjećati da sam je izgubio.

Slušati noćas beskrajnu, još mnogo dužu bez nje.
I stih pada na dušu kao rosa na pašnjak.

Nije važno što je moja ljubav ne sačuva.
Noć je posuta zvijezdama i ona nije uza me.

To je sve. U daljini netko pjeva. U daljini.
Duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Kao da je želi približiti, moj pogled je traži.
Srce je moje traži, a ona nije uza me.

Ista noć u bijelo odijeva ista stabla.
Ni mi, od nekada, nismo više isti.

Više je ne volim, sigurno, ali koliko sam volio!
Moj glas je tražio vjetar da takne njeno uho.

Drugome, pripast će drugome. Kao prije mojih cjelova.
Njen glas i jasno tijelo. Njene beskrajne oči.

Više je ne volim, zaista, no možda je ipak volim?
Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug.

I jer sam je u noćima poput ove držao u naručju,
duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Iako je to posljednji bol koju mi zadaje
i posljednji stihovi koje za nju pišem.

Pablo Neruda

 

[PetarSamotnjak]

Čak i kad spavamo

Čak i kad spavamo mi bdimo jedno nad drugim
I naša ljubav teža je od zrelog ploda nekog jezera
Bez smeha i bez plača ona traje oduvek

Iz dana u dan iz noći u noć i posle nas


Pol Elijar

 

[Mala sanjalica]

Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato zapuše svoje uši i ćute.
Zavoleli smo se, ponešto pseći i svetački.
Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.
Imala je u oku električnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i žute.
Ispričali smo ramenima i rukama nešto
što u prevodu na disanje znači: Ljubav...
I detinjstvo je te noći otišlo iz njenih cipela.
Mahalo je šarenim kockama.
Knjigama punim slika, igračkama i snovima.
Otišli su konvejeri mašnica
i odleteli listići presovanog staniola.
Svet je najednom postao viši
za jednu neznatnu zvezdu, tamo negde nad glavama,
nad krošnjama i krovovima...
I samo malo dublji
za krišku naprslog bola.
Antić

 

[PetarSamotnjak]

ZABORAVI

Ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
Kao da me srećes prvi put.
Nismo li se mi već negdje vidjeli,
Kaži ... i zaboravi.

Zaboravi dane koje smo nekada zajedno ...,
I noći zaboravi ...
Gradove kojima smo mijenjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne ...
Onaj hlad pod maslinama u našoj uvali,
uvali mirnih voda.
Otok naš i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio ...

Zaboravi da si ikada rekla da me voliš,
I kako se nikada, nikada, nećemo rastati.

Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo zajedno čitali,
Filmove koje smo gledali,
Hemfri Bogarta i Kazablanku,
Naročito zaboravi.

Ulicu divljih kestenova s početka Tuškanca,

I onaj naš poljubac na kiši
Za koga bi znala reći:
"Nikada neću zaboraviti".
Molim te zaboravi ...

I kada ti kažem da zaboraviš,
Kažem ti to zato što te volim
Kažem ti to bez gorčine,

Otvori oči ljubavi,
Našim gradom prošli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve sto smo bili,
Znali ..., imali ...
Zato ... Zaboravi.

Čemu sjećanja ...?
Pogledaj kako trešnja u tvome vrtu,
Iznova cvjeta svakoga proljeća.
Nasmiješi se jutru koje dolazi,
Zagrli bjelinu novih dana
i zaboravi.

Kasno je već dragana, hoću da kažem,
zreli smo ljudi,
To jest, nismo više djeca
I znam da nije lako,

I znam da možda i boli, ... ali pokušaj,
Molim te, .... pokušaj ... zaboravi!

I ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me, kao da me srećeš prvi put;
Nismo li se mi već negdje vidjeli,
Kaži ... i zaboravi ...

Rade Serbedzija

 

[goxy]

Цветајева је прави драгуљ...

 

[PetarSamotnjak]

KAD JE SVE VOLIM
Kada mi upadne u sobu
I unese sneg na trepavicama
I miriše na napolje.
Kada kupi psa pa ovaj
Hteo, ne hteo ubrzo
Počne da liči na nju.
Kad se setim da je bila fetus
I takvu je volim
U stadijumu punoglavca
Na fotografijama iz detinjstva
Kao bebironu sa loknicama
A najvolim zato što se ona
Od tih fotki do danas
Uopšte ne menja
Kad noću piše
Baterijom po vazduhu
Šalje poruke vanzemaljcima
Kad me na Rilkeove
Stihove pita
- A je l’ ti se svidja
Moja nova tašna?
Kada usisava tepih u ’aljinčetu
I kada je uštinem otpozadi
A ona vrisne –
Jesi li normalan
Mogla sam tako da poginem ovde
Kad slušamo muziku
A ona podigne kažiprst
Slušaj sad ovaj prelaz
Kako je dobar
Ram-tara-ram-tira-tam
Kad je pogledam na neko mesto
A ona stavi ruke preko tog mesta
Kaže – što si pokvaren,
Marš tamo!
Kada donese ćumur
Na poslužavniku
Evo, malo su mi
Izgorele kiflice – kaže
Dok čita ove beleške
Pa se iznervira
Što lažeš, za one kiflice!
Kada mi kaže
Bože, koliki ti je nos!
To je zato što me lažeš
Pa ti stalno raste
K’o Pinokiju…
Kad kaže
Ja bih te nešto pitala
Ako obećaš da
Nećeš da se smeješ
Kad izadje iz kupatila i
Kad joj kosa liči
Na dečiji crtež
Kad šmrca na ljubavni film
I kada opazi da se jedva
Uzdržavam da
Ne prasnem u smeh
Pa stane da me gadja
Korama od pomorandže
Kad mi kaže –
Ti mene kad bi ostavio
Ja bih samo legla
Na patos
I umrla.
Jovan Nikolić

 

[Kalamiti Dzejn]

Takva si

Teško mi je naći nečiju pjesmu
da te u spomenaru točno opišem
ko da naiđoh na presahlu česmu
i nemam zraka, ne mogu da dišem.

Nikada i nigdje nijedna slična
takvu ko ti sam cijeli život tražio
i rima mi stala, nije tome vična
pa sam se jedva mm okuražio.

Pa bi zhvalio nekome na tebi
ne znam ni koja je prava adresa
da li da odgovor nađem u sebi
da li su te mm poslala nebesa.

Uglavnom, ne znam što bi rekao
i ne znam još uvijek što me snašlo
znam da sam cijeli život te čekao
da se dvoje kao mi,
samo ono,
našlo.

AD