Stihovi za moju dusu

[kalis]

Тужна јадна, да сам вода ладна

Тужна јадна, да сам вода ладна!
Ја би знала, гди би извирала:
Украј Саве, украј воде ладне,
Куд пролазе житарице лађе;
Да ја видим моје мило драго,
Цвати ли му ружа на корману,
Вене ли му каранфил у руци,
Што сам тужна у суботу брала,
У недељу моме драгу дала.

 

[kalis]

Mora biti da si po tonu
moga glasa shvatila da te više ne volim
Nikada ne bih mogao hiniti taj ton
Nikada ti takvo što ne bih učinio
O svjetlosti moja
prešla si s onu stranu moje ljubavi
i svoje lice okrenula drugima
Nisam bio dovoljno jak za tu kušnju
Okrenuo sam ti leđa
Sada nosim željeznu ogrlicu
i svoj lanac pružam svima drugima
ali nikada se ne pretvaram da su one ti
O svjetlosti moja
između tvojih toplih dlanova
krijepila si moj duh poput upaljene šibice
a ja sam vjerovao da te grijem
O svjetlosti moja
tvoja odsutnost je pouka

 

[Tea]

PRVA LJUBAV
U šuštavoj travi blizu raskršća
sjedim nemirna srca i čekam onog
kojemu noćas dadoh, bezazlena,
preplašenu pticu svoje ljubavi.
U žarko crvenoj mahovini brijega
već se zapliće jesen.
Zatišje jezera raste iz polusjena.
Što ću učiniti ako ne dođe onaj
kojemu dadoh svoje srce?
(A ja mu dadoh srce kao pticu
ne misleći ništa, začuđena.)
S tamnih polja dopire šapat noći.
O, srce moje! Ne slušaj šum trava.
U tugu će te odvesti.
Pogledaj:
voda je nestalna.
A ptice odlaze daleko preko brijega
za hladnim suncem...
Vesna Parun

 

[Nina]

Sa čašom vina – Ratko Todosijević Baćo

Voleo sam te
za kafanskim stolom
uz zvuke violine
slomljenog gudala.

Odavno me već ne čuješ,
a ja i dalje sanjam
sa tobom, danima i noćima
uzdahe, bol, žal, ljubav…

Odjednom si nestala
bez zbogom izbrisala trag,
a hteli smo
jedno drugom mnogo toga reći.

Za stolom, klimavim, kafanskim,
koga je žižak odavno prozuko
opijen crnim vinom,
žalom, bolom, setom…

U kući za zaljubljene,
pijance, skitnice,
ostavljene, klečim,
tebi se obraćam i molim.

Tebi što imaš snage
Mesec da nakriviš i opiješ
Ispraćaš sa ženama sumnjiva morala
A ja, a ja ću se braniti ćutanjem.

Otvaram srce, slomljeno do bola,
sam bez reči
hvatam se ko davljenik
za slamku spasa.

A praznik je svuda,
što slavi ljubav tebi i vinu,
dan kad se svima
daje i prašta…

Ostajem zagledan u prazninu,
praznu čašu i otvaram srce
slomljeno do bola,
za ljubav, kao prosjak da molim
Jer i dalje ja te,
ipak ispijam i volim…
Ispijam i volim
sa čašom vina!

 

[Mister]

Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

Mika Antic

 

[Tea]

Dopadaš mi se kada ćutiš i kad si kao odsutna.
I kao da se žališ , leptirice zaljubljena.
Iz daljine me čuješ i glas me tvoj ne dodiruje.
Dozvoli mi da ćutim zajedno s ćutanjem tvojim.
Pusti me da ti govorim tako ćutanjem tvojim,
svetlim kao svetiljka, jednostavnim kao prsten.
Slična si noći, zaćutala i zvezdana.
Ćutanje ti je od zvezda, tako daleko i čisto.
Dopadaš mi se kada ćutiš jer kao da si odsutna.
Daleka i bolna kao da si preminula.
Samo reč, tada, jedan osmeh je dosta.
I radostan sam, radostan što istina to nije.
Pablo Neruda

 

[Nina]

Kriva Drina

Krivu drinu što je grle klanci
ispravljaju Srbi i Bosanci.
Možda bi je ispravljali življe
kad bi znali kod koga je krivlje.

Ljubivoje Ršumović

 

[Rusalka]

Људи без човечности немају презимена,
они живе, неразумљиви, као партитура само напола,
обрађују своју јадну малу башту, две спаваће собе и купатило,
у потрази за обновом амнестије, на државној имовини.

Људи робови равнодушности немају презимена,
имунизирају нас, бескорисне, као слезина у стомаку
са ентузијазмом, интересовањем, грађанском солидарношћу,
претварајући егоизам стилита у стил.

Људи без интелигенције немају презиме,
ударају, пропагандистички, ароганцијом рекламе,
осуђујући свет на излагање 100.000 рендгенских зрака
са преварантским понашањем Хафреове пирамиде.

Мушкарци без презимена се зову Роберти, Лорене, Глориа,
мора да су се удавили у хектолитрима damnatio memoriae,
не смеју да се мешају, нови Марио Кјезас,
јер бацање наших вредности у тоалет није добра идеја.
​

Иван Поцони​

 

[Nina]

Rosi

Fantastičnom željom ponet
ja ti pišem ovaj sonet,
gledajući u tvoj butić
ljut sam kao travka ljutić.

Pa da je od čistog zlata
na lančiću oko vtata,
da je staklen, ili limen
već bi puko taj tvoj himen.

U kom dobu curo živiš
nit dolaziš, nit me šjiviš
kao da si Bog.

Sve što više tu stvar štediš
to kod mene manje vrediš
života mi mog.

Ljubivoje Ršumović

 

[Nina]

Igračka vetrova

Pati bez suze, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažiti neće gorki san.

Podaj se pjanom vetru života,
pa nek te vije bilo kud;
pusti ko listak nek te mota
u ludi polet vihor lud.

Leti ko lišće što vir ga vije
za let si, dušo, stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvet sto nema korenja.

Tin Ujević

 

[Tea]

Љубим те, душо, љубим силним жаром
За тебе живот није бедан клет;
У миљу дане ти проводиш своје,
Ти не знаш, шта је, ко је овај свет!

Ти слатке снове будућности сневаш,
У цветну дољу упрла си гред;
А свака капка крви срца мога,
Леденом струјом ствара се у лед.

Цео свет теби љубак је и мио,
Мислиш, да срећом засјан је одсвуд,
О, али ја га с клетвом у смрт шаљем,
Јер крвном мржњом о, пламти ми груд.

Грлим те, душо, љубим силним жаром,
Силније, реци, да ли бити мож'?
И ако ти љубим, грлим вито тело, –
Држећи у руци – за тиране – нож.
Шабац, 1895.
Kosta Abrasevic

 

[Tea]

Још могу понеки осмијех да слажем,
понеку срећу да одглумим,
још могу понешто лијепо да кажем
сваком осим себи
– не дају ми
болнице,
болнице,
брезовици,
бежанијске косе,
касиндоли.
Узалуд се враћам некад драгој слици,
птици,
небу,
лишћу...
Боли,
боли,
боли...
И кријем се тако крвав
унакажен
у завјесе своје црне
страшне кише...
Још могу понеки осмијех да слажем
али све тише,
тише,
тише...

Vito Nikolic

 

[kalis]

АКО

Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
Губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
Али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,
Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,
Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи:
И да не изгледаш у очима света сувише добар
Ни твоје речи сувише мудре:

Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом,
Ако можеш да мислиш,
А да ти твоје мисли не буду (себи) циљ,
Ако можеш да погледаш у очи Победи и Поразу
И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
Изопачену од подлаца у замку за будале,
Ако можеш да гледаш -
Твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;

Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речју не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више
До воље која им говори: "Истрај!"

Ако можеш да се помешаш са гомилом
А да сачуваш своју част;
Или да општиш са краљевима и да останеш скроман;
Ако те најзад нико,
Ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди;
Ако сви људи рачунају на тебе, али не претерано;
Ако можеш да испуниш минут који не прашта
Са шездесет скупоцених секунди,
Тада је цео свет твој и све што је у њему,
И што је много више,
Тада ћеш бити велики човек, сине мој.

Радјард Киплинг

 

[Nina]

Lidiji

Mila mi je čak i bistra voda
samo zato što je ženskog roda,
pogotovo kad se tako zgodi
da se i ti nalaziš u vodi.
Voleo bi umesto što lupam
da se negde fino s tobom kupam.

Ljubivoje Ršumović

 

[Nina]

Žena

Malo onaj poznaje ženske grudi
ko s uzdahom želi steći ljubav njenu;
Zar mari ta za srce koje za njom žudi?
Obaspi je hvalom – idola za svaku ženu;

Ali ne ponizno, jer će u tom trenu
prezreti trud, čak i tvog stiha čar;
Ako si spretan, nežnost skrij; Za ženu
drskost još uvek najbolja je stvar:
Ljuti je pa je teši – osetićeš njen žar.

Lord Bajron

 

[Nina]

Jutarnja kiša

Kiša sitno sipi, sipi i rominja,
Pa nam priča sne i bajke detinjaste
Spavaju još tvrdo gospojice laste;
Sitna kiša sipi, sveća mre i tinja:
Sve još mirno leži, nema žamora,
Tek se čuju krila — krila Amora.

Sad i ti već spavaš, moja suđenice,
Dobra moja Psiho, palmo moga mira!
Čuješ li kroz kišu, kako uz harfu svira
Anđeo il vila, što ima tvoje lice,
A na harfi tužnih zvezda padanje,
Mrtvih, kao naše pusto nadanje.

Kiša priča i priča: to je priča stara,
Dosadna i teška pričica o kesi.
Ja sam mator, ubog, bogata ti nisi,
Partija sam gora od svakoga mesara:
Spavaj, snivaj, dušo, i gledaj hramove,
A pred hramom svate i zlatne hamove...

Kiša suzi i suzi, a zora zla i žuta
Ulicom i krovom ko mamurluk zeva,
Pored mene, mesto moje drage, sneva,
Bolno belo mače, spaseno sa puta,
Pa sa oštrim, morskim, groznim očima
Grede kao maska mojim noćima.

Kiša setno sipi, sipi i rominja,
Šapćući mi sne i bajke detinajste,
Već su budne moje komšinice laste,
Setna kiša sipi, srce mre i tinja,
Stanovi se bude i usred žamora
Pekar nosi u kujnu korpu punu Amora

Anton Gustav Matoš

 

[Nina]

Ne dam – Milun Miloradović

Ne dam da padne u zaborav
Moje prekrasno srpsko selo
I njegovo jesenje prelo –
Mnogo je ono pretrpelo.

Ne dаm srpski opanak,
Ni predivni proplanak,
Ni šajkaču srpsku diku,
Ni šljivu ranku na vidiku.

Ne dаm ni za šta na svetu
Srpsku livadu i pčelu u letu,
Ni bujne srpske vinograde –
To nam od predaka ostade

Ne dаm da se zatre jezik srpski,
Odvajkada on je bio epski,
Ne dаm srpsko ćirilično slovo
Ni za šta svetsko, ni novo.

Ne dаm da mi tuđin zemlju gazi;
Kad pođeš na Srbiju, dobro pazi,
Zemlja je ova mojih pradedova –
Braniću je poput jastrebova.

Mi samo branimo ognjišta naša!
Što ih ne sprži nijedan turski paša,
Ne dаm da se srpsko ime briše –
Dosta je bilo, ovo je previše.

 

[Nina]

Avaj, avaj, avaj, avaj

Šta ja imam od tog sveta
Sedi jedi lezi spavaj
Sve im moje samo smeta
avaj avaj avaj avaj

Šta me briga za sastanke
Za umore za poroke
Za njihove nervi tanke
Zbog kojih mi pale čvoke

A posle se tobož kaju
Pa me bale kao bapci
Zaratiću neka znaju
Kom obojci kom opanci

Rajko Petrov Nogo

 

[Nina]

Slučaj Rembo – Milan Drašković

Lik dečaka-pesnika sred Pariske komune,
prevratnička uloga negativnog iskustva,
kroz žeđ za nemogućim Remboove pobune,
pesnički eksperiment neviđenog bogatstva.

Sukob sa apsolutnim svirepi skepticizam,
„udvostručenjem“ smrti mašta poput stvarnosti,
majstor dvosmislenosti – izražen hermetizam –
duh „Iluminacija“ bez senke ukletosti.

Uz spoljašnji podsticaj zadocnele podlosti,
celina kad izmiče skaredne sugestije,
grimizni golubovi na noćnoj svečanosti,
k’o mitski lutalica poeta Utopije.

Beležeći tišine produženo buđenje,
pesništvo dok napušta mag fantazmagorija,
seosko utočište pred slavno povlačenje,
sa naznakom legende završena misija.

 

[Nina]

Deca su ukras sveta

Nema sveta ni planete
Gde ne može stići dete
Jer sve dečje staze vode
Od igre do slobode

Cveće je ukras bašte
Leptir je ukras cveta
A deca puna mašte
Deca su ukras sveta

Lepe pesme tihe tajne
Sve ljubavi važne sjajne
Neka planu nek' se rode
Od igre do slobode

Cveće je ukras bašte
Leptir je ukras cveta
A deca puna mašte
Deca su ukras sveta

Ljubivoje Ršumović

 

[Mister]

Bez naslova

Što sam sve naučio bolujući.
Kao prvo:
bolest.
Što sam još naučio bolujući?
Lakše je bolovati
na domaćem jeziku i terenu.
Bolest osamljuje.
Rodbina laže.
Prijatelji nemaju više novih rečenica.
Bolje mi je bolovati nego skijati.
Bolest je zaslužna
za mnoge slavne smrti.
Naučio sam čitati i pisati ono
što zdrav inače ne bih.
Lakše je hrabriti
nego bolovati.
Koji su bili teško bolesni,
znaju više.
I bolest treba prepustiti mladima.
Neke rane se posvećuju, neke same zacijele –
kaže bolest u narodnoj nošnji.
Bolest je uznapredovala.
U slabom srcu se bolest koti.
Koliko je samo drugima moje bolovanje
donijelo veselja.
Odviše kratko sam bolovao.
Smrt je predsoblje bolesti.

Arsen Dedic

 

[Nina]

Nasleđe – Ljiljana Bralović

Ništa nemam da ti ostavim, dete,
sve što je zemaljsko sudbine je klete:
nestaće jednom kao što je došlo.
Grobljanska je ovo zemlja, dušo,
gladna suza i rada
i nemoj zažaliti
što ti je u nasleđe neću ostaviti.

Nemam nikakvih dobara, dete,
sve je pepeo i prah,
jedan dah nebesa i sve nesta
kao da nije ni bilo.
Kako se u dobro slilo,
tako će i da otekne
niz brzake neke bezimene reke.

Nisam vlasnik ni imanja ni znanja.
Sve što misliš da je moje
magla je i obmana,
kratkih je dana.

Sve se promeni u tren
danas jeste, sutra je sen.
Jedino što je moje – vera u Svedržitelja
i milost njegovu,
pa ti je ostavljam i znam
onaj koji veruje u Boga, nikada nije sam
i nikada nije bez imetka.

 

[Nina]

Ljubav poezije

Ja volim sreću koja nije srećna,
pesmu koja miri zavađene reči,
slobodu koja ima svoje robove
i usnu koja se kupuje za poljubac.

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
i sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra,
cvetove koji se prepiru sa vremenom
u ime budućih plodova i prolećne časti.

Ja volim sve što se kreće
jer sve što se kreće -
kreće se po zakonima mirovanja i smrti.
Volim sve istine koje nisu obavezne.

Ja volim jučerašnje nežnosti,
da kažem svome telu "dosta",
i da sanjam bilje,
prste, oči, sluh
drugačije raspoređene u šumi
negoli u telu.

Branko Miljković

 

[Nina]

Vrteška – Rajner Marija Rilke

S krovom i senkom njegovom se vrti
čopor šarenih konja što se gone
trenutak jedan, svi iz zemlje one
koja toliko okleva pre smrti.

Nekih u kola upregnutih ima,
al’ je u sviju izraz srčan sav.
Jedan je crven namrgođen lav
i katkad jedan beli slon sa njima.

Čak i jelena jednog eno — pravom
jelenu šumskom sličan je po svemu,
samo što nosi sedlo, i na njemu
jednu malenu devojku u plavom.

Za njom, odeven u belo odelo,
jaše na lavu dečačić, u stravi,
dok zube lav pokazuje i ždrelo.
I katkada se beli slon pojavi.

Promiču vedre devojke nekamo,
već nepristale skoro igri toj;
usred ludoga leta one svoj
podižu pogled, nekuda, ovamo
I katkada se beli slon pojavi.

I sve to ide, okončanju žuri,
vrti se, kruži, a bez cilja svog.
Poneki pramen, crven, zelen, suri,
jedva započet profil lica kog.
I katkad osmeh, ovamo obraćen,
blažen i bleštav i uludo straćen
sred zadihanog slepog kola tog…

 

[Nina]

LJUBAVNICA

Ona je na mojim trepavicama
I njene kose su u mojoj kosi,
Ona oblike mojih ruku nosi,
I ima mojih očiju boju i plamen,
Ona uranja u moju senku
Kao nebo u kamen.

Njene oči su uvek otvorene
I ne daju mi da spavam.
Jarka svetlost njenih snova
Čini da se sunce isparava,
A ja se smejem i plačem, smeh je sve veći,
I da govorim a nemam šta reći.

Paul Eluard