Stihovi za moju dusu

[Nina]

Volela sam – Bakira Mavrić

Pala sam,
U jamu koju smo iskopali za one
Koji su nas povredili,
Dala sаm ti svoje srce,
Ali ponovo sаm pala duboko,

Odlazim, pa čak i ako gorim
Od tvoje ljubavi, volelа sаm te,
Nekada sаm te volela, u nedrima tuge,
Pa čak i ako su ovo ožiljci moje rane,

Nikada nećeš razumeti ljubav,
Volelа sаm te neisplakanim suzama,
Nemoj više nikoga zavaravati, bila sаm to ja,
Budala,

I mislila sam da si ti čovek,
Ali vezala sam se za tvoje srce,
Kako sаm se tobom prevarila,
Bila sаm slepa, ali probudila sam se
Iz sna koji si prestao odavno da sanjaš,

Nekada sаm te volelа,
Verovala sam ti,
Izgubila sаm od ljubavi,
Prošlost među nama postala je samo,
Šteta, usamljenost, naš gubitak,
Ponovo poražena.

 

[Nina]

Dom je gde si ti

Zna li iko gde li je moj dom,
ovde ili daleko, ne znam ni ja!
Da li je dom kad sam u gnezdu svom
Ili gde mi je srce – gde sunce lepše sja?

Zna li iko gde živi duša moja,
ovde gde je hladno, gde nemam nekog svog?
Možda ovde jesu sva maštanja moja,
ali nigde nema k’o mirisa tog.

I sada kad imam i krov i mir u duši,
sreća je tu i ja to znam,
Neće moju sreću ništa da mi sruši,
a tamo daleko, ostaje moj san….
Marko Milošević

 

[Nina]

Stvarno voli

Ako stvarno voliš, imaš pravo svako
da cekaš da ljubav ti neko i vrati.
Al’ voleti svakom i nije baš lako,
u svako srce ljubav ne može stati.

Ako stvarno voliš, ti prava tad imaš
da misliš da vidiš u svakom taj žar.
Ali veruj, samo tada san ti snivaš,
za ljubav ti nema svako k’o ti dar.

Ako stvarno voliš, ti voli zbog sebe.
Ne vrati ti ljubav uvek kome daš.
Ali znaj da neko isto voli tebe,
možda i više, a da to i ne znaš.

Ako stvarno voliš, to zapamti sada,
jer jednoga dana nestaće plam taj.
Ako ikad sumnjas i gasi se nada,
ti se seti, opet voli, samo voli i ne pitaj!

 

[Nina]

OPROSTI

Oprosti,oprosti mi nocas
sto budna te sanjam
I sto snena
u snove se budne vracam...

Tebe sto:
Ljubav si tudja
i misao si tudja
Ali i zelja uvek,
nepresusna moja.

Oprosti i shvati:
da prebolela,
prebolela te nisam
ni okom ovim bez suza
ni rukom ovom
sto te nesuvislo trazi.

A smejem se
igram, pevam,
na izgled od srece
vrcam,
dok u tami svoje duse
ja za tobom neutesno grcam.

Ja
kletnik i kletva,

Ja
seme i zetva,

Ja pesnik i muza,

Ja obicna ,
tako obicna,
ljudska suza...

Veruj

 

[Mister]

KAO PRIJE
Znam da nikad biti neće
Kao što je bilo prije.
Tvoje drago srce mijenja
Sve što jeste i što nije.
Toliko je snijega palo,
Toliko je kiša lilo.
Nikad više biti neće
Kao prije što je bilo.
U daljini biju ure,
Idu dani, idu noći.
Kao divlji konji jure
I s njima će život proći
Sve nas mijenja i sve stari,
Kuće, snovi, suze, ljudi.
Taj što noću ljubav sanja
Nije isti kad se budi.
Nije isti poslije bola,
nije isti poslije pada.
Rastanak te svaki mijenja
I mijenja te svaka nada.
Nikad nije isti čovjek
Taj što kaže da te ljubi
I onaj što svakim danom
Dio svoga srca gubi,
Taj što daje obećanja,
Zatim ne zna što bi s njima
Taj što voli i što sanja,
Taj što gubi sve što ima.
Zimi sanja dio sunca,
Dio ljeta, dio sreće.
Ljeti hlad i šaku snijega
Na svom licu koje peče.
Dobit ćeš svoj dio jada
I ti što se smiješiš sada.
I tebi će život reći
Nekoliko grubih riječi.
Ti ćeš biti samo sjena
Koju neko sunce baca,
Neka nepoznata žena
Pored mene što koraca.
Ti ćeš biti samo ime
Koje više neću znati.
Između nas mnoge zime
Zaborav će srcu dati.
I u mraku pored mene
Bit će samo bol što jeca.
Samo prazne ruke želje
Od jastuka do mjeseca..

Zvonimir Golob

 

[Nina]

Pogledaj u noć – Olivera Sinđelić

Pogledaj kako klize
tamne senke nad jezerom
dok brestovi ih gledaju ćuteći.

Pravim se da spavam.
Čak i tad žmureći,
vidim te pred sobom.
Osećam te oko sebe.

Slušam usnuli vetar kako se njiše
i kako diše trava
dok labudovi crni i beli
na jezeru spavaju pognutih glava.

Kroz otvoren prozor ulazi pomračina
meka kao paučina,
dok mesec zlatno žut
sipa svoje zrake mojom sobom.

Sutra poći ću na put,
bilo gde da krenem
vodim te sa sobom.

Pogledaj kako klize tamne senke
nad labudovim jezerom
dok orkestar zvezda svira
tihu simfoniju,
a brestovi ih gledaju ćuteći…

Naša kućica u mraku sanja.
Na vodi odvezan čamac brodi
pokraj belih cvetova lokvanja
polako plovi, klizne pa stane…

Tek poneka krupna kap rose
sa leskovog lišća svilenog
na pospale cvetove bele rade
nečujno i polako
ko pero gugutke lako, kane…

Na ono isto mesto gde tebe nema odavno
moj beli jorgovane…

 

[Nina]

Ako me zaboraviš

Hoću da znam
jednu stvar.

Znaš kako je to,
ako gledam kristalni mesec,
crvenu granu spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve što postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput malih barki što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.

Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava što prolazi kroz moj život
i odlučiš da me ostaviš na obali

Pablo Neruda

 

[Nina]

Ljubavna pesma

Hteo bih da budem cvet kraj puta,
a ti da naiđeš niz dolinu,
da me ubere tvoja ruka,
i večno me uzme u svojinu.

Hteo bih da sam i vino rujno,
da ti potečem grlom belim,
pa – kad se slijem s tobom bujno
tebe i sebe da iscelim.

Herman Hese

 

[Nina]

Jezik proleća

Deca dobro znaju šta proleće zbori:
živi, rasti, cvetaj, nadaj se i voli,
veselo izdanke i mladice teraj,
ne boj se života nego mu se predaj!

Starci dobro znaju šta proleće zbori:
dečacima čilim sa puta se skloni,
ne protiveći se mirno raku gledaj,
ne plaši se smrti nego joj se predaj

Herman Hese

 

[Nina]

Oči

Muče me tvoje oči nikad stalne,
čas smrtno crne, čas kô osmeh nežne,
Čas modro plave, zeleno opalne,
kristalne i meke ko pahulje snežne.

Njin gospodski pogled svud me prati.
Ja bivam nema i bezvoljna lutka
iznad koje se niz oblaka jati,
a pati što krv će tvoja u nju da se utka.

Čujem reč njinu ko vlastitu grižu,
u zvezdama ih vidim kad se rode;
čelične, one do kosti mi stižu
i sižu razorne, mutne kô proletnje vode.

Neizgladive kao večno klete
poljane, koje mrtve use zgrću,
za tuđi ujed na meni se svete
i prete te oči koje ne tamne ni smrću.

Milutin Bojić

 

[Plant]

Mizera (M. Crnjanski)

Као око мртваца једног
сјаје око нашег врта бедног,
фењери.
Да л' ноћ на тебе свиле проспе?
Јеси ли се дигла међу госпе?
...Где си сад Ти? . ..

Волиш ли још ноћу улице,
кад блуднице и фењери стоје
покисли?
А раге мокре парове вуку,
у колима ко у мртвачком сандуку
што шкрипи.

Да ниси сад негде насмејана,
богата и расејана,
где смех ври?
О, немој да си топла, цветна,
о, не буди, не буди сретна,
бар Ти ми, Ти.

О, не воли, не воли ништа,
ни књиге, ни позоришта
ко учени.
Кажеш ли некад, изненада,
у добром друштву, још и сада,
на чијој страни си?

О, да л' се сећаш како смо ишли,
све улице ноћу обишли,
по киши?

Сећаш ли се, ноћне су нам тице
и лопови, и блуднице,
били невини.

Стид нас беше домова цветни',
зарекли смо се остат несретни
бар ја и Ти.
У срцу чујем грижу миша,
а пада хладна, ситна киша.
Где си сад Ти?​

 

[Mister]

Vrati unazad

Vrati nazad svo vrijeme,
znaš da to možeš,
samo jednim osmjehom obriši
sve bore sa mog lica,
vrati se da se ljubimo u posljednjim
redovima biblioteke,
da se miris starih knjiga opet pomješa
sa mirisom tvoje kože,
ea vrijeme opet stane kao
onda kad si rekla nisam ja stvorena
da budem bez tebe.

No ipak negdje postojiš,
miljama daleko od mene
nekoga budi taj miris tvoje kose
i neko drugi postoji zbog tebe.
Vrati se unazad,
evo znaš da ću opet
biti isti onaj koji te je znao nasmijat
ikad je sve plakalo u tebi.
No vrijeme je ***** koja odlazi
i ne vraća se,
i ja to znam,
ali valjda mi je lakše ovako,
prošlost mi niko ne može oduzeti.

Bojan Zdrale

 

[Nina]

Pesma za nas dvoje

Znam, mora biti da je tako:
Nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene i sreće moje.

Pijana kiša šiba i mlati,
vrbama vetar čupa kosu.
Kuda ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka,
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?

Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja, u krčmu svratio gorak,
a ona ne znajući - prošla.

Ne znam.
Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj - podjednakoj,
A za korak se mimoišli.

Miroslav Antić

 

[Nina]

Jedra

Bogat sam. Imam oči i ruke,
i pune džepove dobrih reči.
Proći ću noćas kroz sve luke
brodove stare da izlečim.

Zubate kotve da odvalim.
Rumenom pesmom da plane mrak.
Da za plovidbe svi signali
u pravcu svitanja dadu znak.

Postoje nekakva bela vremena
kad prva mladost u oko kane.
To je ta lepa praznina mene
u koju ceo svet može da stane.

Sa jednom smeđom, toplom vešću
usne će obalom da mi odu.
Limune zrele s neba natrešću
u tamnu gorku vodu.

Za mnom će vetar, kad me sretne,
mrmljati neki osmeh nov.
Krišom ću svima da podmetnem
pomalo svoga srca pod krov.
Zorom će okolo cveće rađati

Miroslav Antić

 

[Nina]

Jutro pod lipama

Nemoj zaboraviti jutro pod lipama.
Već mrtav, a srce radi, radi.
Srce u ljudima, hobotnicama i sipama,
srce ljubavi i srce gladi.

Noć dugu probdih sa ludama gradskim.
Sa lažnim pesnicima, šarlatanima, uljezima.
Sa kraljevićima, jadnim, maloumnim, skoro danskim,
po podrumima mrtvačnicama i ćumezima.

Svetlost dalekih polja, dah kafilerije!
Miris, nestvaran, lipa, procvalih tek!
O, kao da sam ovoga jutra sa teške pušten robije,
sve postojeće iznad sebe ispijam kao lek.

Moći biti budan, u svitanje, s gradom!
Motati se po pekarama, kasapnicama, lunjati pijacama!
Srce, žabu iz grudi, izvaditi, kradom,
i baciti ga paščadiji i njihovim pticama.

Postati spomenik na trgu - o bede!
Nek te kroz jaruge zabačene seoski proslave džukci!
Najgladniji nek te u večnost uvede
i nek se na kraju pomokri na tvojoj humci.

Branislav Petrović

 

[Nina]

Čovek kao ja

Ne za te nije čovek kao ja
što ljubav tužnu samo može da ti da,
u ovom stanu ne postoji ništa
što bi moglo zadržati tebe,
ničeg nemam da dam osim sebe -
a dao bih sve.

Ne za te nije čovek kao ja
što život gorak samo može da ti da,
ti ne bi mogla da živiš kao nekad,
a ja bih htio da budemo sami
i da nečujno prolaze dani
oko nas.

U kući gde samo
vergl još retko svira,
a buket za te je cvet od papira,
u sobi praznoj, bez svetla, bez mira.

Sad mirno idi ostavi me tu
da kao nekad opet prepustim se snu.
Ti u ovom svetu ne nalaziš ništa,
to je život od sanja i pene,
ne razumem što tražiš od mene
kad dao sam ti sve.

Arsen Dedić

 

[Nina]

U nama su samo oči žive

Nismo mi to što naša tela hoće,
i što se sada u jednom grču lome,
mi ljubavi smo samo dve samoće
u životu ovom providnome.

Ko oka dva što zajedno gledaju,
a jedno drugo nikada ne vide.
Ko oka dva što sjaj prelevaju,
i plaču, i snivaju stvari posve vidne.

Enes Kišević

 

[Nina]

Daleko u nama

Ovo su ti usne
koje vraćam
tvome vratu.

Ovo mi je mesečina
koju skidam
sa ramena tvojih.

Izgubili smo se
u nepreglednim šumama
našeg sastanka.

U dlanovima mojim
zalaze i sviću
jabučice tvoje.

U grlu tvome
pale se i gase
zvezde moje plahe.

Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.

Vasko Popa

 

[Nina]

Ti koja imaš nevinije ruke

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
i koja si mudra kao bezbrižnost.
Ti koja umeš s njegova čela čitati
bolje od mene njegovu samoću,
i koja otklanjaš spore senke
kolebanja s njegova lica
kao što proletni vetar otklanja
sjene oblaka koje plove nad bregom.

Ako tvoj zagrljaj hrabri srce
i tvoja bedra zaustavljaju bol,
ako je tvoje ime počinak
njegovim mislima, i tvoje grlo
hladovina njegovu ležaju,
i noć tvojeg glasa voćnjak
još nedodirnut olujama.

Onda ostani pokraj njega
i budi pobožnija od svh
koje su ga ljubile pre tebe.
Boj se jeka što se približuju
nedužnim posteljama ljubavi.
I blaga budi njegovu snu
pod nevidljivom planinom
na rubu mora koje huči.

Vesna Parun

 

[Nina]

Čežnja

Sanjam da ćeš doći:
jer mirišu noći, a drveće lista,
i novo se cveće svakog jutra rodi;
jer osmesi ljupki igraju po vodi,
i proletnjim nebom što od sreće blista;

Jer pupe topole, i kao da hoće
k nebu, pune tople, nabujale žudi;
jer u duši bilja ljubav već se budi,
i mirisnim snegom osulo se voće;

Jer zbog tebe čežnje u vazduhu plove;
svu prirodu Gospod za tvoj doček kiti.
Cveće, vode, magle, jablanovi viti,
sve okolo mene čeka te i zove.

Dođi! Snovi moji u gustome roju
tebi lete. Dođi, bez tebe se pati!
Dođi! Sve kraj mene osmeh će ti dati
i u svemu čežnju opazićeš moju.

Desanka Maksimović

 

[Nina]

Jesenja pesma

Jesen je poslala svoje Kiše
da jave da je na putu,
i da će danas-sutra stići;
i Vetra, svoga konačara,
da joj smesti srebrno Inje...
I sve, što je živo, ljubi se i prašta,
jer zna da mreti mora.

Sunce umorno celiva Zemlju
pre nego što je ostavi trudnu,
i tvrdo veruje u "doviđenja".
(I vetar željno mrsi joj vlasi
i misli da se oženi njome.)

I milioni nevernih Ljudi
bez zvona, i pesme, kao smrt bledi,
pronose crne litije
oko jesenjeg groblja.

Drva ih suznim okom gledaju:
svaki je žuti listak
po jedna krupna suza.

Dušan Vasiljev

 

[Nina]

Poruka

Kad prođu zore, kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,
za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,
za čavrljanja, kikot i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore, kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju, sanjaj da sanjaju,
dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju i kuju i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im: Onamo, blizu neba,
planina jedna na sve njih ček

Miroslav Antić

 

[Nina]

Ne brini da li će ove pesme biti sačuvane!
I ako se neki od naših instrumenata pokvari,
nije važno.

Pali smo u mesto
gde sve je muzika.
Bruj i zvuci flaute
Uspinju se u atmosferu,
pa čak i ako bi sve harfe na svetu
morale da izgore, još uvek će biti
skrivenih instrumenata za nas.

Tako sveća zatreperi i ugasi se.
Imamo parče kremena, pa iskru.
Umetnost pevanja je morska pena.
Graciozni pokreti dolaze od bisera
negde sa dna okeana.

Pesme sežu poput vretenastih valova i
nanetog drveta duž plaže, kojih nema!
One potiču
iz sporog ali moćnog korena
koje videti ne možemo.

Zaćuti sada.
Otvori prozor u središtu grudi,
i pusti duh da leti,
unutra i van.

Rumi

 

[Nina]

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji – sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.

Duško Trifunović

 

[Moje ime je Đurđija]