Stihovi za moju dusu

[Nina]

Dok vetar duva

Dok vetar ponovo duva s mora
i zemlja je ukaljana razvratom i neredom
oprezno rukuj sabljom izbora,
upamti
ono što je možda bilo plemenito
pre pet stoleća
ili pre samo 20 godina
sada je sve češće
zaludan posao.

Tvoj život samo se jednom živi,
istorija uvek ponovo
pravi budale od ljudi.

Budi na oprezu, dakle,
od svakog naizgled plemenitog čina
ideala ili akcije,
bilo za ovu zemlju
ili ljubav
ili umetnost,
neka te ne povuče trenutak
ili lepota
ili politika
što uvene kao odrezani cvet;

Ljubav, da, ali ne kao bračna uvertira

Čarls Bukovski

 

[Nina]

Jovan Jovanović Zmaj – SIROČE


Malena sam... i tica je mala,
Što se nebom u zrak zavitlala;
Lako j' tici, tica ima krila,
Aoj krila, – kad bi moja bila!
Pa da prnem po srpskome svetu,
– Ne po rosi i mirisnom cvetu,
Već po zemljam' što se srpske zvale;
Gde god nađem Srpkinjice male,
Da im padnem na te grudi bele,
Da im kažem: Blago tebi, sele,
Blago tebi koja imaš majku,
Imaš majku, imaš i babajku!

Malena sam... i cveće je malo,
Što je svojom dušom mirisalo;
Lako j' cveću kad mirisat znade
Pa izlije iz srdašca jade.
Da sam cvetak, kao što sam mala,
Ja bih srpskom svetu mirisala
Pa bi došle Srpkinjice mile,
Mnome bi se lepo okitile,
Met'le bi me za te grudi bele
A miris bi govorio: Sele,
Blago tebi koja imaš majku,
Imaš majku, imaš i babajku!

Malena sam... i zvezda je mala,
Što se tamo gore zasijala;
Lako j' zvezdi, ima svoga sjaja,
A ja imam samo uzdisaja.
Da sam zvezda, kao što sam mala,
Na srpskom bih nebu zasijala,
Izišle bi Srpkinjice male,
Pa bi zvezdu željno pogledale;
A zvezda bi govorila sjajem,
Dičnim sjajem srpskim uzdisajem:
Blago tebi koja imaš majku,
Imaš majku, imaš i babajku!

Al' siroče, crne moje sreće,
Nit' sam zvezda, ni tica, ni cveće,
Srpkinja sam s dična Srbobrana,
S dična grada onih dičnih dana!
Kad se setim gde sam se rodila,
Kad se setim tad mi niču krila;
Kad se setim, ne treba ni više,
Tad mi srce kao cvet miriše;
Kad pogledam milu Srbadiju,
Tad se dižem više zvezda sviju,
Više zvezda, do Boga miloga;
Pa ga molim, a rad Srpstva svoga,
Da ga čuva, vesela mu majka,
Srpstvo j' meni majka i babajka!

 

[Moje ime je Đurđija]

Čekam da se probudiš, da mi počne dan,
da pričaš šta smo sanjali,
da mi kažeš šta ću jesti,
da izneseš plan za današnji dan (i život uopšte),
da ljubiš moje poljupce,
da me tešiš što mi od sinoć nedostaješ,
da se praviš važna što te volim
i da pitaš da li te volim,
da pitaš šta sam radio dok sam spavao,
da pričaš, pričaš, pričaš,
dok ja ćutim, ćutim, ćutim,
da oživiš moj život,
da me osmisliš
i pokažeš zašto volim da se budim otkad te imam.


("Čekam da se probudiš", Goran Tadić)

 

[Џорџи]

 

[Nina]

Kada te ostavi ona koju voliš - Branislav Petrović

Kada te ostavi ona koju voliš
Kada te ostavi ona koju voliš
Kada te ostavi ona koju voliš
Kada te ostavi ona koju voliš

Prvo osetiš jedno ništa
Prvo osetiš jedno ništa
Prvo osetiš jedno ništa
Prvo osetiš jedno ništa

Zatim osetiš jedno ništa
Zatim osetiš jedno ništa
Zatim osetiš jedno ništa
Zatim osetiš jedno ništa

Idem da prošetam idem da prošetam
Idem da prošetam idem da prošetam
Idem da prošetam idem da prošetam
Idem da prošetam idem da prošetam

Kud ćeš po kiši kud ćeš po kiši
Kud ćeš po kiši kud ćeš po kiši
Kud ćeš po kiši kud ćeš po kiši
Kud ćeš po kiši kud ćeš po kiši

Ja volim kišu ja volim kišu
Ja volim kišu ja volim kišu
Ja volim kišu ja volim kišu
Ja volim kišu ja volim kišu

Ponesi kišobran ponesi kišobran
Ponesi kišobran ponesi kišobran
Ponesi kišobran ponesi kišobran
Ponesi kišobran ponesi kišobran

Ne treba mi kišobran ne treba mi kišobran
Ne treba mi kišobran ne treba mi kišobran
Ne treba mi kišobran ne treba mi kišobran
Ne treba mi kišobran

E pa idi kad si lud
E pa idi kad si lud
E pa idi kad si lud
E pa idi kad si lud

I šetaš i šetaš i šetaš i šetaš
I šetaš i šetaš i šetaš i šetaš
I šetaš i šetaš i šetaš i šetaš
I šetaš i šetaš i šetaš i šetaš
I svi gledaju kako šetaš

I kisneš i kisneš i kisneš i kisneš
I kisneš i kisneš i kisneš i kisneš
I kisneš i kisneš i kisneš i kisneš
I kisneš i kisneš i kisneš i kisneš

I već ti je bolje i već ti je bolje
I već ti je bolje i već ti je bolje
I već ti je bolje i već ti je bolje
I već ti je bolje i već ti je bolje

Ne boli te ništa ne boli te ništa
Ne boli te ništa ne boli te ništa
Ne boli te ništa ne boli te ništa
Ne boli te ništa ne boli te ništa
Ne boli ništa
Samo malo ništa

 

[Čupovsky]

Neka se ljubav budi na krilima zore,
neka ljubav bude duboko more,
velika kao milion svemira,
nežna i tiha bez nemira,
i neka se kradom useli u srce svačije,
da svako voli na svoj način, drugačije...

 

[Nina]

Velimir Živojinović Masuka – Ljubav,o ljubav

Ljubav, o ljubav! – Pesma je u svanuće:
ptica na grani; cvrkut vrh bregova;
magla sa srca, magla sa cvetova;
i rose sa lišća, dah i iščeznuće!
Ljubav, o ljubav! – Neznano ganuće!

reči bez reči: povijena grana;
zaljuljan listak; osmeh vodi bačen;
pogled put neba i nebom ozračen;
i ćutljiv korak do na kraj svih dana!
Ljubav, o ljubav! – Odnesena brana;

proleća, jutra, svih neznanja bdenje;
ćutanje koje upijanjem posta
vode, potom mostom, neba iznad mosta;
i tihog smeha večno snoviđenje…

 

[Mister]

Понекад се сетим​

Стојим сам на киши
и плачем јер знам
да сада други теби прича
грли те и љуби а ти знаш
да те не воли колико ја.
Капље кише ми квасе лице
уз то и сузе теку
сетим се тебе, нас
те кишне вечери
кад причасмо о љубави.
Две сенке се тетурају улицом
пролазе крај мене
смеју се, ја видим нас,
у кишној ноћи
давно протеклих дана.
Гледајући их помислих
да ли си сада сама
као и ја док стојим
сада на овој киши
или се само варам.
Реци ми да ме бар
не мучи удес љубави,
што видех на очи своје
од оних двоје што пре трен
крај мене срећни прођоше.
Питам се да ли је то
могуће да здање зидано дуго
сруши неко за трен
и темељ остане сам
без оног дела другог.

Urosevic Desanka

 

[Nina]

Branislav Prelević – ŠESTO ČULO

Da bismo shvatili
zašto je teško umreti
živimo
ceo život umirući.

Da bismo shvatili
zašto je teško postojati
umiremo
i dalje živeći.

Najteže je postojati
u trenutku kad verujemo
da ne živimo
ili da smo besmrtni.

Zašto kriti
da imamo jedno čulo
koje ne priznaje
da smo ikada živeli,
bezumno i strano našoj svesti,
koje nam spasava život
da bismo mogli
iznova da umremo?

 

[Nina]

Endre Adi – Poljupci zatvorenih očiju

Da uvek zajedno poljupce sanjamo
To znam, i to kada u plač brizne.
Da mi je ona na koju mislim?
Uvek osećam
Kad joj noću pokrivač sklizne.

Mi se možda nikad nećemo sresti,
Tužni putnici, nas dvoje.
Al' sam kraj nje kad god zaželim
I ona uvek dođe kroz ljubav tuđinke ma koje.

Možda joj je budna i crna kosa,
Takvu kosu želim.
Jaoj, njenu tešku, crnu kosu
Koliko puta su donele
Plave devojčice u noćima vrelim.

Još ću jednom tako zatvoriti oči
Pod poljupcem druge žene:
Kad i ona tako nekog bude ljubila
Zatvorenih očiju
Jer više neće moći čekati na mene.

• S mađarskog preveo Danilo Kiš

 

[Nina]

Aleksa Šantić – I opet mi duša sve o tebi sanja

I opet mi duša sve o tebi sanja,
I kida se srce i za tobom gine,
A nevjera tvoja daleko se sklanja,
Kao tavni oblak kad sa neba mine.

I opet si meni čista, sjajna, vedra,
Iz prizraka tvoga blaženstva me griju,
Pa bih opet tebi panuo na njedra
I gledô ti oči što se slatko smiju.

Tako vita jela koju munja zgodi
Još u nebo gleda i života čeka,
I ne misli: nebo da oblake vodi
Iz kojih će nova zagrmiti jeka...

 

[Nina]

Maksim Gorki - "Ako ne razumeš moju tišinu"

Ako ne razumeš moju tišinu,
nećeš razumeti ni moje reči,
ni moje poglede,
ni osmeh koji ti šaljem...

Ako ne razumeš moju tišinu,
nikada me nećeš shvatiti,
ni mesec sa mnom u tvojim očima uhvatiti,
ni najdalje zvezde na nebu dohvatiti,
ni sa oblakom nećeš znati ploviti...

Samo ćeš stajati,
u krugu začaranih misli,
I nikada nećeš naučiti,
da preko lokvanja,
može se jezero života preći...

Jer tišinom se najviše kaže,
najdivnije sanja,
i najlepše srcem voli,
Jer ko ne razume tišinu,
nikada neće znati,
za snovima hoditi...

 

[Moje ime je Đurđija]

Vidi ovu zvezdu kao da je obasjala put
Na tom putu, srno moja, stojim kao mesec žut
Ti imala si pravo da otvoriš mi rane
Ja zaljubljenog snagu da sve zbog tebe stane
Al' veruj, tebe mi, to nije bolelo

Vidi ovu zvezdu, ona nije oproštajni sjaj
Svako kune se u nešto, niko nikada u kraj
Poželelo te silno ovo moje staro rame
Tu gde noći si mi krala, ja prisvajao sam dane
Jer ja i ti, ta ljubav kao slika ne stari

Ko da me zameni
Stoje nam tuge, gde si ti tu gde sam ja
I skameni
Godine duge kad si ti tu gde sam ja

Sve ove godine
Nisu me slomile
Izvini
Ne gledaj druge, to nisi ti, to nisam ja
Zamisli
Nema ti druge, već da patiš kao ja

Ko da me zameni
Stoje nam tuge gde si ti tu gde sam ja
I skameni
Godine duge kad si ti tu gde sam ja

Sve ove godine
Ne dam te sudbini
Izvini



(Željko Joksimović - Zvezda)

 

[Mister]

Samo ti

Moje misli
tiho hodaju
da ih nitko ne čuje.

Lebde u zraku
nestaju i javljaju se
da ih nitko ne osjeti.

Skrivaju se od pogleda
tuđih očiju
da ih nitko ne vidi.

Samo tebi
hodaju bez straha
spuštaju se iz zraka
i javljaju se
da ih čuješ, vidiš, osjetiš.

Samo ti.

Saša Petar

 

[Nina]

Sonet za Jasminu – Milan Drašković

Susret u Vonderlendu duša kad predoseća,
Ostaju za tumača zagonetni stihovi,
Noći magične dok se odmotavaju snovi,
Eho predosećanja u danima proleća.
Tamo gde su ostali dani divnog detinjstva,

Začarane su reči pročitanog soneta,
Ako pesma dozvoli da se stih odgoneta,

Jasmin kad procveta u vrtu našeg kraljevstva.
Atelje u sfumatu, skulptura usred skvera,
Sonet za setni tango ponajbolji je razlog,
Multiverzuma dah da osetim se pesnikom.
Iza vrata prošlosti stih u čeljusti vetra.
Neznanka s krinolinom, večera pod venjakom,
U toj Ulici lipa jednog leta epilog.

 

[Nina]

OTKAKO TE NE VOLIM - Arsen Dedić

Vraća mi se ukus, kao posle bolesti
Strah me kad se setim kuda me to moglo odvesti
Osmeh mi se vraća, nećeš me prepoznati
Kao na slobodi, opet učim jesti, hodati

Otkako te ne volim
Opet noću kišilo je
Izgubljeni zvuci, boje
Ni sa kim ih ne delim

Otkako te ne volim
Neko mi iz voza maše
Prazno mi je, ali lakše

Otkako te ne želim
Pitao sam ljude kolko će to trajati
Može li se umreti, hoću li se posle kajati?
Gnjavio sam ljude, pravio sam paniku

Prejako je svetlo, samo da se oči naviknu

Otkako te ne volim
Opet noću kišilo je
Izgubljeni zvuci, boje
Ni sa kim ih ne delim

Otkako te ne volim
Neko mi iz voza maše
Prazno mi je, ali lakše
Otkako te ne želim
Otkako te ne volim

 

[Plant]

Ako me ikada sretneš, u ovom ukletom gradu
Ostani mirno na istoj strani pločnika
Ne stavljaj ruke na lice, nemaš što od mene kriti
Glavu gore, nama je ljubav lozinka

Ne pitaj je li pravedno što nas je prekrio mrak
Ni to što nismo zajedno, pusti suzu daj mi znak

Da još nije prestalo, da nikad neće prestati
Mogu proći i stoljeća, mogu ti i umrijeti
A ti me nisi prestala, i nikad nećeš prestati
Ljeta, zime, proljeća, za tebe ću živjeti
I pjevati

Ljubav je slijepa i luda, ne zna za Boga ni suda
Al' lijepo pjeva i lijepo dušu odijeva
Ako me ikada sretneš, ne stavljaj ruke na lice
Stavi smijeh iz stare razglednice

Ne pitaj je li pravedno što nas je prekrio mrak
Ni to što nismo zajedno, pusti suzu daj mi znak

Da još nije prestalo, da nikad neće prestati
Mogu proći i stoljeća, mogu ti i umrijeti
A ti me nisi prestala, i nikad nećeš prestati
Ljeta, zime, proljeća, za tebe ću živjeti
I pjevati

....​

 

[Nina]

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i čekat ću te na nekoj stanici
kad negde daleko usnu valovi.

Nemoj otići ni samo jedan čas, jer tada,
u tom času, spoje se kapi nesanice
i možda će sav dim što traži svoju kuću
doći da ubije i moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete tvoje vedje u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom otići ćeš tako daleko
da ću obići zemlju ispitujući
hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

Pablo Neruda

 

[Nina]

JA BIH TEBE…

Ja bih tebe
odveo u park,
da sedimo i gledamo
kako lišće opada
i budemo sami,
sve dok zadnji list
ne sleti na pločnike grada.

Tu, na uglu tom,
jedan list je pao
i našao dom.
A ti, ti nisi znala,
da na njemu piše,
ne volim te više.

Ja bih tebe,
voleo ko nijednu,
i šta obećati više,
dok stojim,
pod prozorom tvojim,
a svu noć,
pada neki sitni sneg
i krv se ledi
u žilama mojim.

Tu, na uglu tom,
prvi sneg je pao
i našao dom.
A ti, ti nisi znala,
da na njemu piše,
ne volim te više.

Da, došla je zima,
a proleće izgleda
nikad neće doći,
da život pokloni svemu
i meni donese tebe,
ko granama lišće.

Tu, na trgu tom,
jedan sat je stao
i ne kuca sad.
A ti i danas ne znaš,
ljubav kad jednom prođe,
ne vraća se nikad.

Ljubodrag Obradović

 

[Nina]

Huan Ramon Himenez – RASTVORIO SAM TE

Rastvorio sam te kao ružu
da bih tvoju dušu video
i ne videh je.

Ali sve okolo
– obzorja zemlje i mora –
sve, u nedogled,
bi ispunjeno
beskrajnim i živim životom.

 

[Nina]

Alen Boske – MUZIČKA

Pazi: kontrabas
je oktopod koji se smešta
između tvojih kolena; neće te zbuniti
ni bendžom ni hobotnicom:
oni su se kleli da tvoji pršljenovi
... koren su pored cveća.

Ne slušaju posmrtnu pesmu
koju doboš srcem odmerava:
to je zavera gitare
protiv tvojih grudi, njenih neprijatelja.

Udaljujem se: ja se spremam
orkestrirati tvoje potčinjene oči
mome srcu, i ja se hvalim
da ću komponovati, prema tvome telu,
jedan prigodan stih o voljenoj ženi
za gajde i raširene ruke.

 

[Nina]

Molitva Fransoa Vijona

Dok se jos zemlja okreće,
dok je još jarko svetlo,
Gospode, daj ti svakome
ono čega nema:

Mudracu daj glavu,
plašljivcu konja,
daj sretnom novac…
I ne zaboravi na mene.

Dok se još Zemlja okreće,
Gospode – tvoja je vlast!
Daj častohlepnom
da se nauživa vlasti,
daj predah darežljivom
do kraja dana,
Kainu daj pokajanje…
I ne zaboravi na mene.

Ja znam: ti sve možeš
i verujem u tvoju mudrost,
ko što veruje mrtav vojnik
da će živeti u raju,
kao što veruje svako uho
tvojim tihim rečima,
kao što verujemo i mi sami
bez obzira što činili!

Gospode, moj Bože,
zelenooki moj!
Dok se još zemlja okreće,
a čudno je to i njoj,
dok je još
vremena i vatre,
daj svakom po malo…
I ne zaboravi na mene.

 

[Nina]

Zvezde – Ana Todorović Radetić

Među ljudima sam oduvek tražila
Jedino i samo zvezde
Od čije svetlosti oči zabole
Od čijeg uma svet se zatrese
Što indigo plamenom svojim
Popale vatre, pokrenu stene
Pa srce bukne, groznicom gori
Prodornim okom posred svog čela
Skriveno vide, tišinom tvore
I zmiju u telu što spava bude

Čarobnom frulom muzike svoje
Zanjišu polja, poseju slike
Predznake šalju, sazvežđa stvore
Zadive pesmom, zavrte plesom
Bacaju svoje čini na mene
Pa zavedena lepotom tog duha
I sama plešem, i sama stradam
U tamu siđem, u nebo plovim
I budim se nova, ponovo rađam
U život novi poletim
Sve bliže ka zvezdi padam

 

[Nina]

МАЛИ КАМЕНИ НОКТУРНО

Никад те нико неће овако тесно грлити
узнемирену и белу.
Ја сам морнар без компаса
коме увек полуде лађе.

Никад ти нико неће
овако у крвоток улити
последњу нежност целу,
ни пронаћи у теби и наду и безнађе.

Никада више нећеш
овако дивно трулити
у обичном хотелу,
а не желети ипак одавде да изађеш.

Ти си најукуснија крв света
коју сам упио хлебом
мог мрког трбуха.

Ти си со са отеклих усана
које смо ољуштили очњацима
и просули по мојим бедрима
и твојим дојкама.

Ти си најбесконачније,
најубитачније небо
крај мог руменог уха.

Најбесрамнија девојка
коју сам срео међу женама.
Најстидљивија жена
коју сам срео међу девојкама.

Кад ти изговарам име,
уста су ми пуна крзна,
и тамјана,
и цвећа,
и меса.

У очима ми грме грчеви светлости.
У темену се протежу
гробови грбави.

Кад ти изговарам име,
сав сам попљуван,
и чист,
и мек,
и грешан,
и бесан.
И полумртав од љубави.

Видиш колико ми одједном
разроких звезда
зобље са длана,
зубима од зреле зоби.

Чујеш како ми виногради
штуцају у џигерици,
и семе из меса
светлуца као свитац под чокоћем.

Научио сам да уз тебе ричем,
и наричем,
и милујем,
и дробим.

Кад ти изговарам име,
сав сам ошамућен од сунца,
и безброј заморених речи
у ошуреном грлу ми клокоће.

Видиш како сам ти ово срце
од риђег цица
ноктима заковао
за обнажени леви ревер.

Под пазухом сам ти открио
толико много птица
колико никад одједном
није видео овај бескрилни север.

Хоћу да ми зенице покипе
између твојих трепавица.
Да будеш равна од подавања
и до костију проста од пркоса.

Хоћу да сва лица,
од мртвачких сандука
до дечјих колица,
имају твоје прве боре око усана
и пеге око носа.

Ово ти се светим
у име свих оних који су те желели
по возовима,
по шеталиштима,
по биоскопима,
а никад их ниси дотакла.

Ово сам се нагутао твоје плаве хаљине
за све преживеле и недоживеле жеђи,
за све што ми се у темену клати
и у раменима виси.

Ти си оно најлепше што сам уселио
у очи зелене од стакла,
у очи жуте од глеђи.
Ти си све оно јеси.
И све оно што ниси.

Бритвом ћу морати
да те љуштим са себе,
да те до крви, као крљушт, скидам.
Мораћу да те откидам
као љуштуру шкољке
ураслу у шкрапу кречну.

Јер видео сам те сву
до стида
и много дубље од стида.
Јер видео сам те вечну,
и испрљану,
и млечну.

Заборавићу ти усне на трбуху,
као бедуин две преклане камиле
у пустињи без воде.
Сто векова ћу остати укопан корењем
у беле песковите брегове
твог ужареног тла.

Сто векова ћу због тебе
ноктима да се крстим
и кутњацима молим.
Месечину ћу као ражањ
у гркљан да забодем.

Сто векова ћу овако да те волим,
ужасно да те волим,
сав од паперја и сав од зла.
Бежи зато док можеш!
Ја сам већ хиљаду суша
овом крвљу надојио.

Бежи!
Ја сам већ хиљаду потопа
овим месом потопио.
Ја сам Црвенкапа која вечера вукове.
Спасавај се,
силазим ти у утробу као ноћна смена
у рудник сребра.

Кад ти изговарам име,
ја сам и смешан и велик,
као бог
који се у јесен неизлечиво опио,
па скита по војничким игранкама,
намигује на птице
и дели около своја последња ребра.

Мирослав Мика Антић

 

[Nina]

Ana Smiljanić – POSLE RASTANKA

Ja sam tebe
naselila u sebe
– u svoje sobe.
Više ne samujem.

I ja sam tebe uselio
na plave zidove
moje spavaonice
– više nisam sam.

Baš nam je lepo sada.
Ovako spojeni,
i između nas
pola grada.

Sad više nije važno
ko si ti,
a ko sam ja.
Ti si uvek želeo da me dižeš u nebo,
a ja, uvek da me juriš
po zidovima.